четвртак, 01. јануар 2015.

Dalmacijo, željo..




Pričam, ovih dana sa jednom prijateljicom šta bi poželela u ovoj Novoj, 2015. godini? Ima li nečeg što joj se nije ostvarilo od želja, a želela bi da joj se ostvari u njoj?
U dahu je započela svoju priču, ispovest.
- Kažu da čovek ima milion želja, ali samo jednu kad se razboli. Takođe kažu, da je bunar želja nepresušan, što i jeste tačno, glede iskustva i mojih sećanja. Taman završimo sa ostvarenjem jedne želje, kad, evo je, stiže nova, potpuno drugačija, sveža. Jedna ostvarena želja odmah rađa novu.
Mnoge su mi se želje ispunile, neke i nisu, ali, verujem da ih nisam dovoljno snažno želela i očekivala.
Među nekim “starim” željama, evo, već godinama tinja jedna neostvarena, ukočena u samoj želji.
Imali smo prijatelje. Kažem imali, jer ne znam imamo li ih još. Znam samo da se nismo videli, sad već, dugih, 25 godina, četvrt veka. Skoro isto toliko dugo smo bili prijatelji.
Nismo prekinuli prijateljstvo, nikad. Rat je to uradio umesto nas. Onaj strašni, najgori, građanski, kad i brat bratu postane neprijatelj, a nekmoli prijatelj prijatelju.
Mi nismo ratovali između sebe, ali drugi su to uradili umesto nas.
Nama nikad nisu bila bitna naša opredeljenja bilo koje vrste. Istini za volju, nismo bili iste nacije i nismo se krstili istom rukom, ali to su bile jedine, nazovi razlike među nama.
Kad im je zatrebala krv, dali smo je. Kad im je zatrebala pomoć, pružili smo im.
Mi smo odlazili kod njih u leto, oni kod nas za prvomajske praznične dane i obavezno za doček Nove Godine. Mnogo puta su uživali u belini snežnog pokrivača u toj noći, jer, sneg je kod njih, onda, bio ređa pojava. Zato se pred doček svake Nove Godine intenzivno vraćaju sećanja na njih, na vreme koje je prošlo.
Imali smo decu istog uzrasta. Sin im je bio mlađi od naše ćerke šest meseci, a devojčica starija od našeg sina, isto toliko. Nosili su ista imena, po jednom kralju iz njihovih krajeva.
Sećam se da je ona, slatka mala devojčica sa kraljevskim imenom, naučila mog sina da kaže slovo Ž i slovo R.
On se, svakoga dana posebno radovao odlasku na plažu. Šetao bi dvorištem i neprestano, kao navijena ploča izgovarao; Idemo na mole, idemo na plazu.
 Onda je jednom ona odlučila da ga prekine rekavši mu da nije tako. Strogo gledajući ga rekla mu je; Idemo na morrre i idemo na plažžžu.
Moj mali dečko se postideo i zaćutao. Ćutao je i sve vreme dok smo pešačili do plaže, a onda je iznenada, ugledavši more u dahu izgovorio; Stigli smo na morrre, stigli smo na plažžžu, veselo poskakivajući. Bilo mu je tri godine.
Mora da je u svojoj maloj glavi uz put, dok smo išli ka plaži, a put je bio dugačak, vežbao i.. eto. Prelomio je preko jezika slova koja nije znao. Zahvaljujući njoj, maloj devojčici sa kraljevskim imenom.
Oni, naši prijatelji su živeli u Dalmaciji, mi u prestonici. Ipak, živeli smo u jednoj zemlji. Poštovali se, verujem i da smo se voleli. Bar mi smo njih voleli.
E baš mi oni nedostaju i to mnogo, svih ovih godina, posebno, pred doček Nove Godine.
O njima, skoro sve znam, iako se nismo videli. Trudila sam se da saznam, a i život se pobrine da ti podari informacije, onako, rekli bi slučajno, a nije.
Kada je počeo taj ogavni rat zvala sam ih telefonom ne bih li saznala jesu li dobro, treba li im što god?
Moja posestrima, kako smo se zvale, bi mi uvek “pokazivala” preko telefonske slušalice kako su dobro.
Raspuklim, gorkim glasom bi rekla; Slušaj kako smo dobro. Opet nas granatiraju od Benkovca.
Prošlo je mnogo vremena, a da ništa nisam znala o njima, a onda je stiglo jedno pismo iz jednog slavonskog grada. Ona je pisala o svemu, o strahovima, o brizi, o nemaštini. Eto, kaže, i pismo je poslala preko rodice koja je išla na jednu feštu u taj slavonski grad, jer ne sme od kuće.
Shvatila sam i razumela koliko mora da im je teško i teskobno.
Shvatila sam i poruku napisanu između redova; Nemoj da nas zoveš, nemoj da nam pišeš. Bila sam strašno potresena i tužna.
Počeli su da dolaze izbeglice iz tih krajeva. Ljudi, svih genaracija, sa teškim bolom ucrtanim na licu. Sećam se da sam noćima sanjala moju “posestrinu” iz Dalmacije, uporno, noć za noć. Uvek isti san.
Sedimo u autobusu, koji su starosedeoci tog mesta zvali braća Bajić, jer je bio dugački, sa harmonikom između prednjeg i zadnjeg dela, a koji je vozio na relaciji, selo grad. Uvek, kada bismo došli kod njih, nas dve smo imale jedan dan, tačnije, jedno pre podne, svoje, za svoj lični provod. Decu su “čuvali” muževi, a mi bismo odlazile u grad, obilazile smo gradsku pijacu, crkvu 
Sv. Donata, popile bismo kafu u nekoj taverni kod četiri kantuna, pogledale koji izlog u Kalelargi i ako bi bilo vreme ručku, pojele bismo picu u piceriji kod četiri bunara. Vraćale bismo se umorne od šetnje po suncu, ali zadovoljne, napunjenih baterija za dalje.
San je oslikavaao nju, na istom mestu na kom je uvek sedela, do prozora, kod pretposlednjih vrata, uvek kad bismo išle zajedno, u grad, u naš “provod”, ali, bila je u dubokoj crnini. I nije me uopšte primećivala da sam i ja kraj nje. Pokušavala sam da joj nešto kažem, ona je uporno gledala kroz prozor.
Progonio me taj san. Htela sam da ih pozovem, telefonom. Promenili su broj. Saznala sam novi, ali, nisam imala hrabrosti.
...
Jednog prohladnog jesenjeg dana u ordinaciju je ušla žena sa izbegličkom zdravstvenom legitimacijom. Obradovala sam se kad sam videla iz kog je grada. Spontano, kao da se znamo hiljadu godina, rekla sam da imamo prijatelje, nedaleko od tog grada. Ispostavilo se da ih poznaje. Veoma dobro, jer, njihov prijatelj, bio je brat od stica našeg.
Ispričala mi je da im je on, brat našeg prijatelja, pomogao da pobegnu, da spasu živu glavu, jer, nisu bili od “njihovih”, a onda mi je ispričala i strašnu vest. Ona, moja “posestrina” je izgubila sina. Poginuo je nehatom ubijen, na vojnoj obuci i ona, moja posestrina, bila je trudna. 
Rodila je opet sina, Božji dar.
Bila sam tužna, a opet, srećna zbog nje.
Završio se rat. Prošlo je par godina od tad. Morala sam da ih pozovem, da im čujem glas, svima. I zvala sam.
Bio je Božić, njihov. Javio se mali, a onda i ona.
Bilo je kao iz starih dana, kao da smo se juče čule. Ispričale smo se dugo, o svemu.
A onda opet ćutanje, pa ponovo Božić, njihov, opet zovem. Nova saznanja, nove muke. I tako.
Evo, nisam zvala ima dve godine, možda i tri. Ne mogu. Uvek ja zovem. Ne smeta mi, a opet, sve se mislim, možda smeta njima. Poslednji put sam rekla da bih volela da ih vidim. Nije me zvala da dođem. Ona ne može da dođe, to mi je sasvim jasno, a ja, opet, imam strašnu želju da ih sve vidim, da ih sve zagrlim, još jednom. Da prošetam malom uličicom pored kuće stare Marije kraljice, kako su zvali baku sa lepim, živim plavim očima, a koja me je uvek, kad bi me videla, da prolazim sa decom, idući na plažu, pozdravljala rečima; Lipo se provedi s dicon, gradska šjora.
Ja bih zastajala da progovirim reč dve sa njom, uživajući u tim rečima na dijalektu koji bih brzo poprimila i sama, a što se domaćima veoma dopadalo.
Volela bih da još jednom “bacin đir” do plaže Dječji raj i da se okupam u moru kod starog kaštela. Ma volela bih da mogu da vratim neke prošle dane, da vratim neke ljude u svoj život, njih, moje prijatelje iz Dalmacije.
A znaš, njihovo mesto slavi svoj dan, Sveti Kasijan, istog dana kad i mesto u kojem ja živim dan oslobođenja od fašizma. Slučajnost?
Rekla sam ti već da ne verujem u slučajnosti.
Imam ja direktan autobus do njih, al' nikako da odem, a želim, a opet, strah me.
Strahovi i predrasude ukoče ljude, mene, još dok imaju želju, uzdahnula je završavajući svoju ispovest.
Gledala sam u nju dugo, kao kroz staklo, pokušavajući da sve složim u jednu sliku, pokušavajući da nađem odgovarajuće reči kojima bih joj nešto rekla, pomogla možda.
Nisam ih našla.
Negde u dubini duše sam se lomila između dva zaključka; treba li ljude koji su otišli iz našeg života, iz ma kojeg razloga, vratiti u isti, a sve ukazuje na to da su u njemu završili svoju misiju, ili nastaviti da živite bez njih, čuvajući u sebi sve ono lepo što su vam oni doneli i dali?
I dalje sam u nedoumici, dok ona, moja prijateljica, još uvek sanja i želi istim žarom, da ih još jednom vidi, svoje prijatelje iz Dalmacije, koji, kao i ona, nisu oni isti od pre.



8 коментара:

  1. Mene je dirnula ova tema jer sam dugo imala isti problem. Došla sam u Srbiju iz Hrvatske sa jednim izgubljenim prijateljstvom. Ja sam tada bila klinka. Moja prijateljica i ja smo jedva ostale u kontaktu putem pisama, ona je ostala tamo ali se preselila sa stare adrese, moj otac je slao moja pisma preko Bosne... špijunirali su naša naivna dečija pisma, mnoga su došla i otvorena na moja vrata. Ne od strane roditelja, već nekoga u pošti. Ma cela peripetija. Čuvala sam ta pisma kao svoje najveće blago. Videle smo se jednom pre 15 godina i....Odjednom se sve promenilo. Odrsale smo valjda. Ja se udala, imam decu, ona sjajnu sportsku karijeru. Postoji internet, pisma idu normalno, telefon funkcioniše besprekorno. I uvek nekako ja iniciram kontakt. Imala sam istu dilemu. Onda sam je jednom pozvala telefonom, ona me je otkačila jer je žurila. Čekala sam 10-ak dana da me se seti, pozove, bocne na fejsu, stavi do znanja da me se setila na bilo koji način... A onda sam lepo rešila da završim sve to. Bacila sva pisma u vatru, izbrisala broj telefona, izbrisala je sa fejsa... Jer mene za nju veže neka nostalgija. A ona je prosto nastavila dalje sa istog (ili približno istog) mesta. Da, sve sam to lepo otplakala ceo jedan dan. Ali sam završila sa tim. Nadam se da sam ovu lekciju naučila i zaključila, jer sam je učila nekoliko puta -svaki put kad sam pozvala i kontaktirala, a između redova pročitala i saznala da možda nije trebalo. (Ja se raspisah!)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neka si se raspisala Blaženka :) Ja volim kad se raspišete, posebno, kad shvatite poentu priče, a ti jesi, jer si je i sama doživela.

      Избриши
  2. Slažem se- ako vam neko ne odgovori jednom, dva puta, ako posle vaših nekoliko poziva i sam ne pozove, na tu priču treba staviti tačku. Njemu, njoj, njima, svejedno- nije stalo. I ko zna, možda pritom i pomisle, šta me bre ova davi. Ma koliko nam bili dragi, mi njima nismo - i tu više nema šta da se kaže.
    Ćutanje.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Možda si ti apsolutno u pravu Neg. Možda zaista treba staviti tačku na ćutanje i probati da zaboraviš.

      Избриши
  3. Dirljiva priča.
    Pratim da se polako smiruju strasti, da se običan svet ponovo vraća na stare staze, da neki dolaze ovde, a neki odlaze tamo.
    Ja nisam imala prijatelje van Srbije.
    No, ja sam imala ovo o čemu Negoslava piše. Nije im stalo, ali meni jeste, samo ne bih da molim da se neko vrati u naš život. Ne može biti kao što je bilo, ali ja ipak želim da viđam te ljude koji su pre četiri godine tiho otišli iz našeg života, želim da znam da su dobro i želim im da budu srećni, a najviše, da ne osete bol zbog napuštanja bez iakakvog razloga, kao što smo mi osetili. Ja u njima i dalje vidim ono dobro što nas je vezivalo.
    Jer, od kada smo se iz unutrašnjosti preselili u Beograd, nije bilo deteta koje je polagalo prijemni za fakultet da ga nismo vodili po velikom Beogradu, čekali i ispraćali, da nije spavalo kod nas. Nije bilo prijatelja, rođaka ili poznanika koji je imao neku obavezu u Beogradu ili ne daj Bože, bilo je i toga puno, uput za neku od klinika, da ga isto tako nismo čekali, vodili po gradu, i da nije kod nas spavao. Bilo, pa se posle sedam godina, pre četiri godine zaboravilo, sete se po nekad neki novi koji nisu završili sve to.
    No, ja sam zadovoljna, moj muž takođe, što smo mogli da pomognemo, oni su nama dali to zadovoljstvo. Zahvalna sam.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sve si i sama rekla dobra moja Neno, a opet, ne tako davno sam rekla da je bogat onaj koji daje. Ako smo svi mi, a imali smo manje više, mnogi, slična iskustva, imali sreću da možemo nekom da podari deo sebe, onda zaista i treba da budemo zahvalni na tome i da nam to bude dosta. A možda i jeste dosta??.

      Избриши
  4. Vratila si i mene u te davno prosle dane da sam se i ja njih setila i tako sam osetila neku tugu jer smo i mi ucestvavali u tom druzenju .Zivot je tako nepredvidliv.Secam se decaka i ne mogu da verujem da je nastradao strasno kao da ga danas vidim tako mali .

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Draga moja Domina, kad si se ti rastužila, onda samo možeš da misliš koliko je ona tužna i uvek kad dolazi Nova Godina. Eto :(

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)