уторак, 27. јануар 2015.

Odlazak u budućnost



Nije trebalo da dolazim ovde. Opet sam bio brzoplet i odreagovao impulsivno i evo, sad je greška došla da mi naplati svoj danak. Smučilo mi se da po ko zna koji put, zbog sopstvenog kukavičluka, dolazim u ovakve situacije.
Ovakve misli su se u kovitlacu smenjivale u glavi čoveka koji je lagano usporavao i pogledavši još jednom u retrovizor polako zaustavio auto na ukraštanju puta kojim je on vozio, sa jednim sporednim, kolskim putem koji je iznikao niotkuda.
Ruke su mu ostale na volanu, stisnute, u grču, a onda je i glavu umornim pokretom spustio preko njih. Disao je ubrzano, a srce mu je lupalo nekim potmulim zvukom. Očni kapci su mu bili zatvoreni, ali su se jabučice ispod pomerale nekako nemirno i isprekidano. Videlo se da je veoma uzrujan nečim. Onda je odjednom duboko uzdahnuo, jednom, zatim još jednom i lagao počeo da podiže glavu. Činilo se da jedva ima snage da uradi tako jednostavan pokret, da podigne glavu.
Čovek koji je sedeo za volanom limuzine bio je srednjih godina, crnokos, sa izrazito prodornim kestenjastim očima ispod gustih obrva koje su, kako se njegovo lice povremeno grčilo od promene raspoloženja koje je kolalo njegovim telo, menjale svoj oblik.
U jednom momentu je ličio na pajaca, onog tužnog Pjeroa, da bi u sledećm, poprimile oblik ljutitog Karabasa, a zatim bi se smirile vrativši se u svoj, najverovatnije prirodni oblik, blago povijenog luka.
Lice mu je bilo mladoliko, sa tek po nekom borom ljuticom, u predelu usana, ali i sa redom bora smejalica koje su se onako sitne, skutrile u uglovima oba oka.
Bacio je brz pogled oko sebe. Podne je odavno prošlo i videlo se da se dan bliži izmaku. Bila je pozna jesen. Kraj mu je bio potpuno nepoznat. Levo i desno, kao i iza njega širila se bilogorična šuma.
Kako to da nije primetio da put prolazi kroz šumu, zapitao se?
Ispred njega pucao je pogled na ravnicu i ogolela polja sa razbacanim senkama šipražja, ili možda suve šaši? Još dalje, sa desne strane, skoro na liniji horizonta, izvirivao je toranj.
Mora da je seoska crkva, ili neki usamljeni, stari dvorac, mislio je.
Kako bilo, očito je da sam se izgubio. Sišao sam sa glavnom puta na pogrešnom skretanju.
Dohvatio je auto kartu sa sedišta pored sebe i otvorio je hitrim pokretima.
Ako ne požurim da se iskobeljam odavde, a gde sam, nemam pojma, uhvatiće me mrak. To nikako ne bi valjalo, posebno jer se vidi da iz daljine dolazi sumaglica, preteča magle, a ja sam alergičan na vlagu. Kao da je hteo to i da potvrdi snažno je kinuo. E samo mi je ovo trebalo, pomislio je dok je tražio maramicu u džepu. Nisam siguran jesam li u žurbi poneo svoj lek protiv alergije, a nisam siguran ni da bi mi to baš u ovoj vukojebini i pomoglo, sad već ljut, na samog sebe, čovek je razmišljao dok je širio auto kartu i gledao na njoj mesto svoje trenutne pozicije.
Nije ni trebalo da se izvlačim kao lopov iz svega. Stan je moj, a ja sam uzeo tek jednu omanju torbu sa neophodnim stvarima.
I kako sam samo zamislio da započnem svoj život iz početka, sam, negde, bilo gde, kukavički bežeći od svog dosadašnjeg života i bez objašnjenja?
Bože, zar je trebalo da se izgubim da bih shvatio da sam kukavica? Ja, nosilac crnog pojasa, sedmog dana u karateu. E, da mi je to neko rekao u lice, pljunuo bih ga. A bio bi u pravu, sad tek vidim.
Zar nije trebalo da lepo sednemo, opet, kao ljudi, valjda jesmo ljudi i da se ispričamo, polako, bez srdžbe, zarad svih ovih godina koje smo zajedno podelili, živeli, disali jedno pored drugog i jedno za drugo?

A ne ovako, kao što sam uradio, da podvijem rep i samo da odem.
Mogao sam joj još jednom lepo objasniti da smo oboje prestali da se volimo, ali da nismo hteli to da priznamo ni sebi, a ni onom drugom.
Ona nije nikako mogla da prihvati surovu stvarnost da smo negde usput, dok smo gradili svoje karijere, izgubili ljubav i strast, da smo umesto ljubavnika postali dobri prijatelji. Da se volimo i dalje, ali ne onom ljubavlju koja nas je spojila, da to nije dovoljno da bismo nastavili dalje zajedno.
Meni bar nije bilo dovoljno. Nije više bilo uzbuđenja. Ona više za mene nije bila tvrđava koju treba osvajati, jer sam je već osvojio. Ona nije više bila moj izazov, a meni treba izazov, kao podstrek, kao motivacija da sam živ, da nekom trebam, da me neko hoće, želi. Ona me viže nije želela, ona me je imala, posedovala, bila sigurna u mene.
Sve je izgubilo svoj smisao kad sam shvatio da ne želim da se i zvanično venčamo. Ona je pritiskala, a ne znam zašto. O tome nismo nikad razgovarali. Venčanje nije bilo nikad ni u pitanju, ni u planu.
Ne, nisam ja bežao od obaveza, ili jesam? Ne volim kada me neko sili da uradim stvari mimo svojih osećanja, a ja sam, na žalost, shvatio, da sam odavno prestao da je volim i da mi je postala ustaljena, dobra navika. Kao udobne filcane papuče, kao moja fotelja za koju je znala da mi kaže da svakog dana sve više poprima moj oblik. Sad, da li je trebalo da i dalje živim sa nekim jer mi je udobno u tom odnosu? Shvatio sam da to nije to. Jedno je kad te za nekog vezuje ljubav, a drugo je kad te za njega vezuje sigurnost i udobnost.
Pa i deca, počela je stalno da priča o njima. Eto, Pera, Mika, Laza imaju već dvoje dece, šta je sa nama, šta mi čekamo, malo li nam je para, malo li smo prošli, videli, red je da i mi proširimo porodicu?!
Koju porodicu? Mi smo bili par, ne porodica. E tu mi je pukla trpka i rekao sam joj sve.
Jeste mi bilo strašno teško gledajući njeno lice koje je menjalo boju od pepeljastosive do blede, čak sam mislio da će se u jednom momentu onesvestiti, skočio sam, doneo joj čašu vode, ali morao sam da budem grub. Znam da sam bio grub jer istina ne može skoro nikad da se kaže na lep način, posebno ne onom kojeg si nekad voleo, kojeg i dalje voliš, ali ne onim žarom koji te pali, koji te uvek greje. Voliš ga, ali to nije dovoljno da sa njim želiš da ostariš i da sa njim imaš decu, osnuješ porodicu, jer to je ljubav prema najboljem prijatelju, koji te zna kao zlu paru, ali ne i ljubav muškarca prema ženi. Ona nije htela da prihvati da je više ne volim kao ženu.
Nije bila kriva za to, ni malo. Nisam ni ja. Jednostavno je nestala, ta ljubav koja nas je palila oboje, na početku, koja nam je davala vetar u leđa da idemo dalje dok su godine neosetno klizile i vreme nas gazilo, a da mi toga čak nismo bili ni svesni.
I eto, sad sam tu gde sam. Sa jednom torbom u kojoj su neke moje stvari, a koju sam spakovao davno još pre tog poslednjeg, ko zna kojeg po redu razgovora na istu temu, nas i našeg odnosa. Ona nije znala da sam se spremao da odem od nje, iz tog stana kojeg smo zajednički delili, a koji je bio moj i koji sam bio spreman da joj ostavim, samo da opet budem slobodan, bez nje.
Ja nisam bio njeno vlasništvo i nije mi jasno da to nije shvatila svih ovih godina. Kako to da nisam primetio da me je upravo tako doživljavala. Uvek i svuda je govorila moj čovek, moj M, moj dragi, moj ljubljeni, moj, pa moj.
Ni sam ne znam koliko sam svoj, a ne njen, ali ne, ona je smatrala da sam njen, isključivo.
Ja sam to tako doživljavao.
Uh, koliko zbrkanih misli, a ukoliko ne požurim..
Pogledao je opet u ravnicu ispred sebe, a onda je ugledao jednu priliku koja se kretala lagano drumom, sa identične strane na kojoj je bio njegov auto.
Lagano je upalio motor i krenuo dalje. Približavajući se prilici na drumu shvatio je da je to devojka, autostoper. Držala je u spuštenoj ruci jednu kartonsku “ploču” sa skraćenim natpisom nekog mesta, dok je drugom rukom pridržavala jedan oveći ranac na leđima. Sad je i ona njega videla jer je hitro podigla natpis.
Dobro je. Možda mi ona, autostoperka,  pomogne da se vratim na pravi put, pomislio je čovek za volanom i malo dodao gas.
Treba da požurim, život ne čeka, a ja hoću da sve počnem ponovo, ispočetka, na jedan bolji, nadam se i lepši način. 
 Nadam se da će i ona živeti mnogo bolje bez mene, razmišljao je čovek lagano zaustavljajući auto kraj puta, sklanjajući autokartu sa sedišta pokraj sebe i otvarajući vrata automobila sa te strane da primi autospoterku u njega.



16 коментара:

  1. Poštuj sebe i svoje izbore i idi gde te srce vodi! To nije kukavički... Hvala za priču!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Molim i drugi put Sneška ;) Ne, nije kukavičluk da ostaviš sve i počneš iz početka. Za to treba imati.. srce.

      Избриши
  2. Vidi, ja očekujem sad i nastavak .Pa ti vidi...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ove priče, Skitarnik? Ovo je samo jedna od priča, ali ideja nije loša za mošda njenu priču ;)

      Избриши
  3. Одговори
    1. Rado, kad kažeš, da te poslušam ;) Uskoro, njena priča ;)

      Избриши
  4. Одговори
    1. Dobro, poslušaću ;) Sledi priča, iz ženskog ugla ;)

      Избриши
  5. Samo ti nastavi, nije bitno da li je njena priča na redu, nastavak ove, neka nova priča... Predivno je!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Ondinijana na lepim rečima. Drago mi je da ti se dopada. Pišem sledeću ;)

      Избриши
  6. Ne razumem tipa nije se viseo palio na nju, bas super. I jos ne odgovara mu sto vise nisu par nego porodica. Ja Olja Ka sad personalno s tim tvojim junakom polemisem, znas :-) Odlazila sam i ja zato ali mladja. Super ako je paljenje mera ljubavi a osecaj kad si sa nekim postao porodica razlog da otperjas sto pre. Jesam li ja ovo sve dobro tvog lika ukacila! Ha,ha,...lepota mladosti i nezrelosti ali i zrelost ima mnogo jacu lepotu samo sto valjda to On jos ne zna...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Negde se usput ohladila "sarma", a lik, eto, ne ume da je podgreje, jer očito ne zna da je sarma što je više greješ to bolja. Problem je samo, ako je preslana, jer onda postaje još slanija, al, sve jedno, ko je voli, voli je ;)
      Ima ovog kod nas. Dobro je da se raziđu kao ljudi.

      Избриши
  7. Istina, naročito kada je bolna, uvek zvuči grubo, Ali je pošteno..Nisam za ušuškanu dosadu. Možda i nju i njega čekaju nove tvrđave?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mnogo je dobro ne razići se u ljutnji, a još je bolje sačuvati prijateljstvo. Hvala Suzana na komentaru.

      Избриши
  8. Čista suština života. Oni koji ne znaju da drže plamen, kad tad umru od hladnoće. Kad se već desi da iskre više nema, poštenije je otići nego ostati. Odlična priča.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Sve si lepo sažela u par reči :) Hvala na komentaru. Znači mi :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)