петак, 23. јануар 2015.

Prazan pogled umesto iskrica u oku




Prvi put su otišli na pregled u dispanzer za mentalno zdravlje,  u jedan  od domova zdravlja. Iz više opravdanih razloga su želeli da on nastavi lečenje u takvom jednom dispanzeru. Stigli su na zakazan, prvi pregled mnogo ranije. Ušli su odmah u ordinaciju, bez dužeg čekanja.
Specijalista je pažljivo pročitala sve prethodne nalaze, a zatim je započela sa pregledom pacijenta, uzimanjem anamnestičkih podataka.

  • Koliko imate godina? Usledio je kratak odgovor.
  • Jeste li oženjeni? Valjda je od žene koja je došla sa njim u pratnji pomislila da je u najmanju ruku gerontodomaćica jer je odmah, ne sačekavši odgovor na pitanje, ali, shvativši da je pogrešila, usledilo novo pitanje.
  • Koliko imate dece? Opet kratak odgovor.
  • Kako se osećate? Bezvoljno, stigao je odgovor.
  • Jel šetate? Ne šetam, opet kratak odgovor.
  • Morate da šetate. Ukoliko je loše vreme onda u kući, bar 2x po 500 koraka, da bi vam cirkulacija ruku i nogu bila bolja.
  • Nastavljamo sa istom terapijom i videćemo se za dva meseca na kontroli. Doviđenja.
Ovako je izgledao prvi pregled pacijenta kod lekara specijaliste neuropsihijatra. Istini za volju, treba reći da je to u suštini bio kontrolni pregled jer se on već lečio kod kliničkog neuropsihijatra, ali, takođe treba naglasiti da se prvi put susreo sa novim lekarem i da je ovaj pregled bio kod istog prvi.
U najmanju ruku sam bila zbunjena po saznanju da se ovako odigravao jedan prvi pregled, imajući u vidu značaj profesionalno vođenog intervjua sa ciljem uzimanja anamneze, a opet, sa ciljem, da se donesu ispravni zaključci i smernice za početak ili nastavak lečenja.
Međutim, ima li ovaj pregled sličnosti sa ovim ovde navedenim, procenite sami.
A koliko još juče, mi se po glavi motala jedna ideja, pre bi se čak moglo reći i konstatacija, koja, naravno, ne isključuje ni mene samu. Naime, mišljenja sam da bi u ovoj našoj zemlji trebalo uvesti, kao obavezan, sistematski pregled kod psihijatra. Kao što postoje obavezni sitematski pregledi u pedijatriji, i ginekologiji kao i u stomatologiji za decu i omladinu. Dobro, znam da su to obavezni vidovi zdravstvene zaštite, koji su pre svega obuhvaćeni preventivom, ali, iako znam da je preventiva skuplja metoda očuvanja zdravlja, isto tako znam da kurativa enormno mnogo košta i ostavlja nesagledive posledice po društvo, često u celini.
Šta meni treba da se zamlaćujem ovakvim mislima? Prvo, često kažem, jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik, naravno, pod uslovom da voliš ljude i profesiju kojom se baviš, ili si se bavio, jer je to osnovni i glavni preduslov da bi ti palo na pamet da je, između ostalog, neophodno uvesti sistematski pregled kod lekara psihijatra.
Svedoci smo, svih ovih poslednjih dana, godina čak, da se u ljude na ovim prostorima uvukla bezvoljnost, beznađe, strah, a sve su to dobri preduslovi i okidač za neke od psihijatrijskih oboljenja.
Iako smo poslednjih decenija zatrpavani raznoraznim metodama po sistemu DIY ( uradi sam) lečenja, raznih životnih nepredviđenih, ružnih ili teških situacija, ipak, koliko god se čovek, pa i višestruko obrazovan i načitan na tu temu trudio da ih sve savlada i prevaziđe, sve to ide vrlo teško.
Jeste najveći razlog tome, perzistiranje problema koji se dešavaju u našem drušvu kao i nepredviđene dodatne poteškoće tipa; teške elementarne nepogode, pogrešno izabrana vodeća garnitura zemlje, nezainteresovanost pojedinaca, čak i većine za sopstveni rast i obrazovanje i dalje po završetku školovanja, opadanje solidnog zdravlja pojedinca, ali i većeg dela stanovništva.. 
 Hteli mi  da priznamo ili ne, pomoć stručnjaka je neohodna. U svim ovim slučajevima od nemerljivog značaja je pomoć lekara specijaliste neuropsihijatra, ali i psihologa.
Koliko bi samo porodica srećnije živelo, bez nasilja, koliko bi se manje delikvencije i kriminogenih radnji dešavalo kod nas, pa čak i u svetu kad bi se o mentalnom zdravlju vodila veća briga no što je to slučaj.
Na žalost, teško da će se ikad ostvariti moja ideja, jer nekako imam utisak da je neka sveopšta deprimiranost i apatija zahvatila i stručnjake, koji su se opredelili da pomažu i leče obolele, posebno obolele od psihijatrijskih bolesti.
Kako će onda bolesni da izađu iz stanja apatije? Kako će onda njihovi najbliži da smognu snage da im pomognu da se sa bolešću nose ili da je savladaju? Kako će zdravi ljudi da pobede beznađe, sopstvenu apatiju i bezvoljnost koja caruje uveliko u našem društvu, ako je tome podlegao neko ko je iz struke koja treba da uputi, usmeri običan svet kako da se izbore sa svim tim?
Sećam se, davne 1970. godine jedan od onda, ali i sad, uvaženih, svetskih imena, utemeljivač moderne kardiohirurgije, doktor Majkl Debejki, je na kongresu kardiologa u Dubrovniku rekao, da svaka diploma iz medicinskih nauka mora da se ponovno verifikuje posle 5 godina bavljenja kliničke ili radne prakse (moja slobodna interpretacija, ali ne i neistinita).
Pri tom, on je sasvim sigurno mislio na, kako bismo to danas rekli, edukaciju edukatora, a zarad pružanja potpunijih, kvalitetnijih, primerenih svakoj jedinci po naosob, usluga iz oblasti medicine, a sa ciljem očuvanja i unapređenja celokupnog zdravlja ili lečenja istog, ukoliko je ono narušeno.
Ako se zna da je zdravlje stanje fizičkog, psihičkog i socijalnog bogatstva uz potpuno odsustvo invaliditeta, što je složićete se ideal koji je danas postao nedostižan i ako se zna da, ukoliko je jedan čovek bolestan, da pored njega trpe bar najmanje još dve osobe, onda se još kako treba da shvati koliki je značaj uvođenja preventivnih psihijatrijskih sistematskih pregleda celokupnog našeg drušva.
Imajući u vidu da i psiholozi itekako mogu da svojom stručnošću doprinesu smanjenju mentalne problematike jednog društva, mišljenja sam da ih treba uključiti u sve ovo potpuno, jer će na najbolji mogući način osposobiti ljude mehanizmima, koji bi im pomogli da savladaju situacione životne probleme kojima smo poslednjih godina, pa i decenija, svi izloženi u nepoznato velikom broju.
Ljudima sa ovih prostora je stručna pomoć već odavno vrlo i preko potrebna, jer svi znamo šta je sve protutnjalo preko ove zemlje u poslednjih, bezmalo tri decenije. Nikad nije kasno da se započne sa uklanjanjem posledica, čak i sa posledicama vrlo rđavog metalnog zdravlja našeg društva, a poteškoće koje bi se javljale tokom procesa rada na tome, rešavale bi se u hodu, shodno utvrđenim problemima.
Važno je početi, bar uvođenjem skrining metoda, iako mislim da su obavezni sistematski pregledi,  dalekosežno gledajući,  bolje rešenje.


Pitam se, koliko je država u kojoj živim uopšte zainteresovana da joj građani sačuvaju mentalno zdravlje? Po svemu sudeći do sad, veoma malo, ili nimalo, jer ljudi koje srećem na ulici imaju sve prazniji pogled.

12 коментара:

  1. Na žalost, tako je. Najstrašnije od svega, što posle mog iskustva sa neuropsihijatrima i neurolozima, mogu reći da je ta oblast našega zdravstva u najgorem stanju! Kada sam poslednji put kročila na psihijatriju u Novom Sadu, sada davne 1998. godine, bilo je jezivo - o tim bolesnicima se najmanje brine, o njihovom stanju i higijeni prostorija, tek nikako! Mogu zamisliti kako je danas?! A svi lekari su potpuno nezainteresovani za bilo kakvo poboljšanje zdravlja njihovog pacijenta. Ne kažem, možda ima izuzetaka, ali ja ih nisam srela. Na žalost. Jer da jesam, možda bi moje dete danas imalo živog oca. Lekarska etika, kao i svaka druga, je kod nas potpuno devalvirana. Psihijatrijske bolesti su mnogo teže od svih drugih, jer bolesna duša se najteže leči i zbog toga bi upravo lekari koji se njima bave, trebali da budu temeljni, humani i posvećeni... Jako si me pogodila sa ovim tekstom, i mogla bih mnogo o ovoj temi... Kako god, sve ide u prilog tome da ljudski život, zdravlje i dostojanstvo, nemaju više nikakvu vrednost.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Žao mi je da je ovaj tekst povredio neke stare rane :( Za utehu, veoma dobro razumem osećanja koja u tebi bude ovi redovi. Hvala što čitaš moja pisanija Sneška :)

      Избриши
  2. Ја сам кад сам се запошљавала, у склопу лекарског прегледа, имала и разговор са психијатром. Можда би то могао бити један од начина да се полако уводе ти систематски прегледи, али да се тај разговор заиста темељно обави. (не мислим на савремена психолошка тестирања приликом запошљавања, која имају другу сврху)
    У школама постоје психолози. Али, чак и кад дете има проблем, и чак и кад се родитељима објасни зашто је добро да оде на разговор код психолога, врло често прођу године пре него што се уопште и осмеле на тај корак, а некада је само неколико разговора са психолом довољно да се проблем превазиђе.
    Мене сад са мојом децом чекају редовни систематски прегледи и посете психологу. Законски јесу обавезни, али је питање колико и како се обављају. Кад сам прошле године ишла са Аном, само је констатовала да је "зрела у складу са узрастом и психолошки стабилна"!
    ...
    Свако од нас има много да дода на ове три тачкице, зато их и стављам...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da, kao što sam samo dotakla, postoje preventivni sistematski pregledu u koje su uvršteni i pregledi za decu kod psihologa. Ipak, i dalje mislim da bi bilo dobro za sve nas, da postoje sistematski pregledi kod neuropsihijatra jer bi se mnogo tog predupredilo, ali, to je tema za veću diskusiju. Ja sam, suštinski, zagrebla, bez neke velike želje da širim temu koja je vrlo opširna.Hvala za komentar Suzo :)

      Избриши
  3. Ja mislim da se to ne radi jer bi psiholozi imali previše posla. Mada, eto prilike za zapošljavanje. Posetiti psihologa ili psihijatra kod nas nije normalna praksa. To znači da ti nešto ozbiljno fali i da si ozbiljno mentalno bolestan. Ja sam pre neki dan vodila svog sina na sistematski. Dođosmo i doktorka i ja do zaključka da mali možda ima problem sa poremećajem pažnje. Onda mi je dala uput za somatopeda. Jer jedan KC u Kragujevcu nema pedagoga i psihologa za decu ili su već na nekoj vrsti dužeg odsustva. Da li je to zaista tako, još nisam proverila. Ali sam zgranuta.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kako vreme odmiče, potreba za ovim specijalnostima se pokazuje kao velika i neophodna. Pri tom, mislim i na lekare neuropsihijatre i na psihologe, jer im nije ista delatnost, ali jeste slična. Život i dešavanja u njemu, dokazuju da bi bilo od izuzetnog dobra za sve, da ovo zaživi kao neophodnost. Hvala što čitaš moja pisanija drag moja Skitarnik :)

      Избриши
  4. Šta smo sve preživeli poslednjih dvadesetak godina pravo je čudo da smo normalni, šta god to značilo. Mislila sam da mi stručna pomoć neće biti potrebna, sve dok me jedne večeri, a bila sam tada sa mlađim sinom koji je imao 8 godina, nije na ulici presreo politički ostrašćeni manijak, koji je moj lik poistovećivao sa televizijom na kojoj radim. Bilo je užasno. Jecala sam histerično, sve do odlaska kod neuropsihijatra. Razgovor sa niim, tada i nekoliko puta kasnije, mnogo mi je pomogao da na sebe gledam sa mnogo više samopoštovanja.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Žao mi je da ti se dogodila neprijatnost, a opet, drago mi je da si imala priliku da iz tog izađeš jača, a svojim iskustvom pokazuješ da je značaj ljudi iz te struke od velike važnosti za očuvanje našeg mentalnog zdravlja. Hvala što čitaš moj blog Suzana :)

      Избриши
  5. Da- dobro je što smo i ovoliko normalni. A najgore još nije prošlo.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kad se pogleda celokupno stanje, ispada da je tako Neg.

      Избриши
  6. Ovde sam i rsnije pisala, sad dođoh da biram koji podt da podelim. O oboj temi bih mogla puno. Ima dobrih doktora,moj iz očiju čita, ne mora mnogo da pita. I kad odoh... Izveo me odmah na tim,sada sam na bolovanju do prijema u bolnicu. Kako sa 65 post,a još gore da pukne srce ili glava. Ma nije mi za mene, nego što svi zavise od mene.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neno, od tebe zavisiš prvo i jedino ti. Nemoj nikad da zaboraviš onu narodnu: Koga nema bez njega se može, a Boga mi i mora. Da te, ne daj Bože nema, morali bi sami da se snađu.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)