недеља, 08. фебруар 2015.

Ja ne mogu kaldrmu da orem




 Nisam bila svesna postojanja bilo kakve razlike između mene i nekog sa sela sve dok nisam pošla u srednju školu. Tek tu sam se susrela sa tim, nazovi razlikama, a koje su se i onda, ali i danas, sastojale od toga ko se gde rodio, jer ako bi se poredili korenovi onda bi sve bilo drugačije.
U mom razredu je bilo više od dve trećine devojaka iz unutrašnjosti, kako se to uvek govorilo za one koji nisu iz prestonice.
Moja je sreća, ili nesreća, bila da sam ja potomak beogradskog, prestoničkog asfalta. Tek vremenom, se taj nevidljivi jaz, koji su, ruku na srce, više one, “provincijalke” pravile između nas, lagano bledeo, sve više, kako su se one sve više stapale sa gradom.
Ni slutile nisu, nikad, koliko sam bila "ljubomorna" na njih, onda, a i sad. One su dolazile iz raznoraznih delova naše, ondašnje zemlje. Nosile su u sebi i mirise i sećanja na svoja detinjstva koja su se u svemu razlikovala od mog.
Dok su one rasle kraj potoka, vinograda, pašnjaka, ispod obronaka nekih planina i brežuljaka, dok su mirisale mirise šuma i poljskog cveća sa nepokošenih livada, ja sam rasla u maloj, prvo kaldrmisanoj, kasnije asfaltiranoj ulici gde mi je ćošak te ulice bio sve, jer tu su se skupljala deca iz ulice da bi se igrali. Baš ako bismo se uželeli mirisa šume, uputili bismo se u pratnji svojih roditelja do Zvezdare, ili dalje, do Topčidera, gde je, u vreme mog detinjstva tekla čista Topčiderka reka puna rakova i riba. No, treba reći da je to bilo samo u vreme praznika rada, Prvog Maja ili u vreme letnjeg raspusta, kad bi radnička klasa trošila svoj godišnji odmor u okolnim izletištima, kao što su bili Topčider, Avala, Košutnjak, ili na plaži između starog i novog mosta, kako su se u žargonu zvali mostovi preko reke Save. Nisu svi mogli ni u vreme Titove Jugoslavije da idu na more, a danas se često kaže, kako je to onda svima bilo moguće. Nije.
I sve one, moje drugarice iz razreda, iz provincije, bile su ljubomorne na nas, iz Beograda jer smo iz prestonice, građanke, a niko ih nikad nije oslovio, ili nazvao seljankama. Nosile su svoj iznedreni i sobom doneti kompleks devojaka iz unutrašnjosti, kao da su htele da naprave što dublji jaz i razliku koje po meni nije bilo, jer, bile smo sve mlade, pune poleta i životne radosti, što nam je bilo jedinstveno.
Odrasle smo, završile školu. Mnoge od njih su ostale da žive i rade u Beogradu, kao i mnogi pre njih koji su došli sa sela i ostali. Na kraju krajeva u grad su svi došli, pre ili kasnije. Malo je onih koji se mogu pohvaliti da su čisti građani počev od nastanka samog grada na ovamo.
Moj je pradeda došao u veliki grad, prestonicu, odmah posle prvog svetskog rata, sa svojom porodicom, iz jednog sela iz srca Šumadije. Tamo je sve prodao da bi započeo novi život u gradu.
Kakav je bio taj život jednog ću dana napisati u posebnoj priči.
Zašto pišem ovu priču, ovo jedno od mojih pisanija?
Jer ovih dana ima veoma mnogo tekstova na mnogim blogovima na temu življenja u gradu, pre svega u Beogradu i velikim gradovima naše zemlje i života i rada u selima, sa posebnim osvrtom na jednu veoma tešku činjenicu da nam sela ostaju pusta sve više. Umiru sela polako, ali sasvim sigurno diljem ove lepe zemlje Srbije od koje samo Bog nije digao ruke, a kao da svi jesu. Kao da se svi nekako utrkujemo da se bacamo jedni na druge blatom. Čak i to što smo pripadnici istog naroda, građani jedne iste zemlje, ljudi od krvi i mesa, nimalo ne ulepšava rečnik kojim jedni druge čašćavamo i nagr(a)đujemo.
Ljubomorni smo, i svak na svoj način, branimo svoje poreklo i seljačko i gradsko. Jedni drugima ne verujemo. Kukamo na život, svako na svoj način.
Oni sa sela, građanima kažu; Ako mislite da je na selu dobro idite pa živite u selu.
Građani opet odgovaraju: Vi imate njive, šume i voćnjake, a ostavili ste da se parlože da biste živeli
ovde i kukali kako je život u gradu težek. Mi osim stanova i posla nemamo ništa, a i posao imamo sve manje.
Ne volim da kudim a ni da sudim,  nikome, ali nekako mislim da i jedni i drugi greše.

I ovi sa sela koji opstaju u gradu po cenu ne znam čega, dok im imanja drač jede i ovi iz grada koji opstaju u tim svojim stanovima, bez posla, dok sela umiru, prazna. A glad, polako kuca na mnoga vrata, i beda i briga jer dugovi rastu, a posla sve manje, potrebe sve veće, jer se potrošački mentalitet proširio kao epidemija zarazne bolesti.
Tehnološke “blagodeti” ušle u krv da, ako bi, ne daj Bože bilo kakvog sveopšteg kijameta, teško da bi se našao neko ko vatru ume da upali od onih na kojima svet ostaje.
Gledam ja to sa strane i sve se nešto mislim, kako se baš i nismo odmakli od početka. Ovi iz unutrašnjosti još uvek grle svoj kompleks onih koji su došli sa sela i brane svoje teško stečene pozicije gradskih, kako npr. Vojvođani zovu sve one koji u gradu žive.
Oni, iz grada, starosedeoci, kao “ptice stanarice” uhvatili busiju, ugnjezdili se i sve se nešto misle, da bi im bolje bilo bez ovih, novopridošlih. Nema veze što su došli još pre pola veka, ipak su dođoši, kako opet Vojvođani zovu došljake. Imali bi više posla, više leba, jer, svak bi bio na svome.

A ja, ja sanjam i dalje sve one predele o kojima je pevao Dobrica Erić, o kojima danas peva Ljiljana Bralović i sve se nešto mislim, gde bi mi bio kraj da moj pradeda nije prodao sve svoje imanje, a imalo ga je, u tom selu u srcu Šumadije, koje li bih tek uspomene o kojima bih mogla da pišem i pevam imala i sama, kako bih živela uz cvrkut ptica i miris pokošenog sena,  a ne miris benzina, smrad kontejnera i fabričkih dimnjaka, kako bih sa dedom, ocem, majkom, brazde orala dok bi zemlja na novi dan mirisala.
Ja ne mogu asfalt i kaldrmu da orem kad nestane leba i nikad nisam mogla, a bilo je nekada davno i takvih dana ovde u ovom obećanom gradu. O da, sećam se svih onih unrinih( UNHCR) paketa kako su ih odrasli zvali, dok ja, dete, nisam znala šta to znači, ali mi se dopadao taj čedar, narandžasti sir jer , naš, seoski, nismo imali, zato što smo živeli u gradu.
Sela opustela, gradovi košnice postaju, a ona četvorica, vire iza ćoška dok se ljudi, glođu, gde je bolje, gde se lakše živi.
Šta to znači lakše živeti? Jel to znači živeti život bez motike? Jel to znači zatvoriti vrata “svog” neotplaćenog stana, ili potstanarskog stana i jesti klin čorbu da bi se sastavio kraj s krajem? Zna li uopšte neko danas od čega se i ta klin čorba pravi? A postoji, izistinska, prava, što kažu deca.
Nikako da se otmem utisku da bi mnogi hteli život kao da su postali dobitnici sedmice na lotou, pa još da ih i mali crnac ladi, ako je moguće uz to.
E pa, opet ću da citiram moju babu Stanojku, jer joj je valjda Zaratustra bio nešto u rodu; Nema leba bez motike.
Ili ti nema dobrog života bez teškoga rada. Ovo teškog je simbolika, odomaćena u vreme socijalizma, kad se onako zdušno, seljački, težački rad omalovažio do te mere, da je potreba za fabričkom radnom snagom, gde je rad bio ohoho “lakši”, bila tako velika da je gro onih sa sela pohrlilo u gradove i fabrike i ostavilo zemlju u parlog.
Dolaze neki novi, drugi ljudi koji znaju koliko i šta zemlja vredi, ljudi iz drugih zemalja. Kupuju u bescenje našu zemlju.
Sutra će nam ono što proizvedu prodavati po cenama koje oni budu smatrali da su ispravne dok ćemo mi, iz grada, ako hoćemo da opstanemo to morati da plaćamo. To je cena našeg upornog ostanka u gradu čak i kad za to nema ekonomske isplativosti.
Nema veze, ni to nam neće razgrnuti vidike i odvići nas od one krilatice; Selo hvali, al u gradu živi, koja po meni, veze s mozgom nema.
Mnogi od nas, koji bi mogli da žive u tom istom selu to ne želi, čak iako ima još uvek imanje u njemu, a neki opet, sanjaju da su na njihovom mestu.
Eh što su ljudi. Uvek žele ono što drugi ima.
Kao da ne bi moglo, baš danas, uz svu ovu tehnologiju da se lepo “pomire” i selo igrad, a sigurna sam, apsolutno da mnogi znaju “šta je pisac hteo da kaže” ovom poslednjom konstatacijom.
U stvari, najvažnije šta sam htela da kažem je; Nema leba bez motike. Kad, tad.






16 коментара:

  1. U tuđoj ruci je kolač veći. To je naša narav, uvek nekom zavidimo:
    Kad se detinjstva setim, meni je drugarica koja je išla na more, u inostranstvo, i kojekuda, zavidela što imam familiju u malom gradu na obali Lima. Ja sam neverovatno, osećala da se tamo bolje provodim nego ona.
    A da imam neko seosko imanje, pocepala bih diplomu i otšla,

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste Neno, uvek mislimo da onaj preko puta nas lakše i lepše živi, a to da sit gladnom ne veruje, je uvek bilo.

      Избриши
    2. prodash stan u gradu za 50 - 100 000 E, kupish kucu na selu, i par hektara za 5000 E, ostatak orochish u banci (i zivish od kamate), a na selu se zanimash bashtom da nije dosadno.

      Избриши
  2. Nema leba bez motike. Osim za one kojima je socijala i kuknjava draža od roditeljskih njiva.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nema leba bez motike, nigde moja Neg, samo ljudi to nikako da shvate i prihvate, koja god i kakva god da je motika.

      Избриши
  3. Nemam ništa da dodam, ali ni oduzela ne bih. Svaka čast!

    ОдговориИзбриши
  4. Zaista, odlican tekst i cinjenice govore dovoljno. Svaka cast na ovom divnom tekstu.
    No, ako bismo bili iskreni prema sebi a onda i prema drugima tu su najmanje krivi gradjani i seljaci, iako ovu podelu ne podnosim i rado bih sebe svrstala bas u seljake, jer ponosna sam na znoj, trud i krv koju su moji seljaci-preci prolili da napreduju i ocuvaju svoja ognjista, njive... Onaj ko je pokrenuo tzv. naseljavanje grada posle Drugog s.r. bila je drzava. Stimulisala i mamila na svaki nacin, najcecse beskrupulozan, svakog gladnog i pomamnog seljaka da digne ruke od njive i dodje u grad gde bi radio u vecoj fabrici ili kao portir u nekoj drustvenoj ustanovi. I? Podjose oni... Evo nas ovde gde smo. Svih tih godina, dok su se gradovi "punili" niko nije ni spominjao "praznjenje" sela i njegovo, sasvim ocekivano, izumiranje.
    Nije se to desilo u poslednjih deset-dvadeset godina. Ne, selo je umiralo dugo i bolno. Ali, drzavu za to nije bilo posebno briga, kao sto je nije briga ni danas. I, sve dok drzava ne bude ponovo "namamila" ljude da naseljavaju, ovog puta, selo nista se bitnije nece promeniti. Da se razumemo, i moji su u Beograd dosli posle Prvog s.r., sa jedne strane, ali sa one druge, ja sam prva generacija rodjenih Beogradjana. Tako da niti sam provincijalka, niti urbana. Mnogo puta u zivotu bila sam u drustvu "gradjana" i tada sam namerno isticala da sam ja iz unutrasnjosti i da nemam pojima sta je gradski zivot i tzv. stil.
    Nisu samo ljudi krivi, kakvi god da su. Najvecu odgovornost ima drzava, koja pokazuje sve samo ne brigu za svoj narod i pokolenja. Ja asfalt nikada nisam pozelela da probam, a zemlju sam vise puta pojela kao dete i jos uvek pamtim taj (lep) ukus.
    Selo je iznedrilo mnoge mudre, zasluzne i po mnogo cemu posebne ljude. Uvek kazem, nigde ne mogu naci tu prirodnu, iskonsku, pra-mudrost kao kod onih postenih, dalekih, skoro zaboravljenih ljudi koji zive u selima.
    Olja, tema je zaista aktuelna i posebna. Izvini ako smatras da je ovaj komentar preopsiran. Imas moje razumevanje da ga ne objavis. Puno te pozdravljam i zelim svako dobro. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nale, komentar mi se izuzetno dopao i ne pada mi na pamet da ga ne objavim :) Tema je da se o njoj piše mnogo više no što sam ja nekako uspela da je sažmem, a da ne budem preopširna. Potpuno sam saglasna sa tobom da je država odgovorna da se sve okrene na bolje, da se počne, ali država smo svi mi tako da, okreni, obrni od nas zavisi i da krene. Ja sam iznela jasno svoja razmišljanja o podelama, za koje smatram da su, po meni, najblaže rečeno nedorasle, jer ja verujem da uvek treba da izaberemo ono što nas spaja, što nas vezuje, a ne razdvaja, a mesto porekla, rođenja, mislim da je apsolutno nebitno. Hvala ti što čitaš moja pisanija :)

      Избриши
    2. Hvala ti. Pratim ja, pratim. Nego retko kad imam nesto pametno da kazem, pa necu da kvarim vec sve lepo receno ;)

      Избриши
  5. Kao što ja Vama pomažem da otputujete i doživite neka mjesta na kojima nikada niste bili, tako Vi meni omogućujete putovanje u neka vremena prije mog rođenja. Hvala Vam na tome, divan i poučan post. :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala vam na lepom komentaru Svjetski putniče. Drago mi je da vam se dopadaju moja pisanija ;)

      Избриши
  6. Odlican tekst Olja! Da ne bih ponavljala, mislim da je Nale sve rekla...

    ОдговориИзбриши
  7. E kako bi ja zelela da nisam dosla u grad ali sada je kasno mada ja i imam moje malo parce zemlje ali sam uvek sa ponoisom govorila da sam seosko dete najiskrenije to mislim.Zivot ti se ne namesta kako zelis ja za sebe mislim da sam zalutola u grad i uvek sam tako osecala.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Svako želi ono što nema; oni iz grada žele selo, oni iz sela žele žele grad. Kad bi moglo da se pomiri da u gradu radimo, a živimo na selu, život bi bio relaksiraniji i puniji.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)