понедељак, 16. фебруар 2015.

Osuditi ili oprostiti?




Lopov

Ja sam vukovac, tačnije, jedan od njih. Od onih ljudi koji se skupljaju kod spomenika Vuku Karadžiću u grupi, čekajući da ih neko, od građevinskoh preduzimača, angažuje za neki fizički rad.
Evo me, gde već više od šest meseci tako zarađujem za goli život. Na svu sreću, nisam na ulici i ne živim u nekoj od kartonskih kućica u naselju Bangladeš, tamo, na obali Dunava. Imam svoju garsonjeru. Ostala mi od oca i majke koji su me iškolovali, teškom mukom. I bio sam stvarni vukovac, đak generacije, student sa najvišim prosekom, ali, džabe.
Završio sam pejzažnu arhitekturu. Skoro će tome više od godina dana.
Kome trebaju stručnjaci za uređenje zelenog prostora danas, kad ima toliko drugih važnih, potrebnijih stvari u životu od uređenja zelenih površina?
To mi je rekla ovih dana službenica u birou rada, kada sam otišao na redovno javljanje i potragu za bilo kakvim poslom.
Nema drugih poslova, kao što nema ni potrebe za vašim profilom, rekla mi je odmah, a da čak nije ni pogledala u moj dosije. Briga nju što se ja dovijam kako znam i umem, a evo me, gde nisam jeo bezmalo 6 dana, ništa.
Ni jutros, jedan od “gazda” nije mene izabrao za rad, kaže, mnogo si mi nešto bled, ima da se onesvestiš na poslu i neću da imam sa tobom peripetije.
Ne znaju oni, niko, da nemam ni od koga pomoći, da sam sam, sasvim sam, jer su moji roditelji stradali u saobraćajnom udesu, na putu za selo, gde su gajili sve što je moglo da se uzgaja, ne bismo li nekako svi opstali. Doduše, ostalo je meni i to selo i to “imanje” od celih 6 ara okućnice sa baštom. Samo, trebalo je imati bar nešto novca da počneš da gajiš, bar sebe da prehranim. A od čega, pitam i sebe i njih?
Ja zaradim taman da platim nešto od režijskih troškova i za stan i za tu kuću na selu i da imam da jedem klot pasulj, 5 dana. Nema veze, ne žalim se. Pasulj je zdrava hrana. Kad je mogla cela Srbija da opstane za vreme prvog svetskog rata zahvaljujući pasulju, tako kaže isrtorija, mogu i ja. No, ovih dana nemam ni za pasulj.
Eto, ni danas ništa od bilo kakvog fizičkog posla. Sav iznemogao, ušao sam u tramvaj, da se vratim kući. Dobro je primetio taj preduzimač jer sam i sam imao utisak da ću se onesvestiti spuštajući se na jedno prazno sedište. A onda je ušla ona, na stanici kod Đeram pijace, sa punim zembilima robe sa pijace. Sela je ispred mene i jednu od torbi je spustila kraj sebe, pored sedišta, jer nije mogla da je drži na krilu, gde je smestila još veću i puniju torbu.
Zamirisao je vruć hleb. Pljuvačka mi se skupila u ustima pri pomisli na hleb. Bacio sam pogled na torbu dole. Iz nje je virio vrh vekne hleba.
Ustao sam da krenem ka izlazu, dolazila je moja stanica. Samo trenutak, u magnovenju, sam se mislio hoću li, ili neću, a onda sam se sagnuo, da, kao pokupim nešto, lagano uhvatio torbu pored sedišta na kojem je žena sedela i gledala kroz prozor, uzeo torbu i okrenuo se, žurno izlazeći iz tramvaja koji se zaustavio, pri tom, grubo gurnuvši jednog čoveka ispred sebe. Skoro da sam istrčao iz tramvaja i nastavio sam da trčim, koliko god sam mogao brzo, bežeći sa tuđom torbom u ruci ispred onih koji su me gonili. Bar sam mislio da me gone. Zaustavio sam se obgrlivši jednu banderu da ne padnem, kao proštac, dok mi se sve mračilo pred očima. Oprezno sam se osvrnuo. Nije bilo nikoga iza mene, a onda sam osetio miris hleba ponovo. Sagnuo sam se i žurno, halapljivo otkinuo okrajak i zagrizao skoro do polovine to parče od hleba koji sam netom ukrao u tramvaju. Sažvakao sam ga brzinom munje i krenuo da zubima odgrizem sledeći zalogaj, a onda sam zastao i progutao jednu nevidljivu knedlu. Naježio sam se. Obuzeo me stid, odjednom. Postao sam svestan da sam ukrao tuđu torbu i hleb u njoj.
Prvi put sam u životu nešto ukrao. Ja sam lopov.
Seo sam na ivičnjak ne bih li sprečio da se srušim jer mi je telo počelo da drhti od iznemoglosti i šoka. Pokušao sam da se smirim. Bacio sam pogled na torbu pored sebe i oprezno zavirio u njen sadržaj. Unutra su bile još neke kese. Videlo se da je sve to hrana, umotana u papir iz mesarnice i pekare.
Dobro. Šta je tu je. Imaću bar nešto da utolim ovu glad i povratim snagu da mogu dalje da tražim posao ne bih li izdržao ovaj surov život i glad, za neko vreme.
Ipak, hoću li uspeti? Nadam se da hoću.
Mrzim i samu pomisao da ukradem ponovo.

Žrtva

- Dobro je da sam našla slobodno mesto, ruke su mi već utrnule  od nošenja ovih torbi. Umorila sam se, davno je bilo šest jutros. Još samo da odnesem i složim ovaj provijant sa pijace gospodinu J. i odmah žurim dalje, kod gospođe M. da joj peglam veliki veš. Sva sreća da je u frižideru gospodina J. bilo namirnica da mu skuvam ručak za danas i sutra. A i rekao je da će mi isplatiti honorar za celu ovu nedelju. Dobro bi mi došlo, ostali su neplaćeni računi za struju, a treba dodati novac za ogrev.
Lepo nažuljah ruke, spustiću ovu torbu pored sedišta, neka je ova veća i teža kod mene u krilu. Kakav sumoran i težak dan.
No, ne treba huliti, ima i gorih. Ipak imam ovaj posao, svaki drugi dan kod gospodina J. Da mu kuvam, spremam stan i nabavljam namirnice. Šta bi tek bilo da nema tog, kako bih Miljani obezbedila ishranu i potrebštine za školu. Gledam na svaki način da nađem posao u struci, stalan. Teško ide. Nije jednostavno, nemam nikog ko bi mi pomogao. Od kako je Dragoljub umro, same smo. Srećom, imamo mali stan, ali svoj, a i režijski troškovi nisu veliki, jer nemamo centralno grejanje. Kako tako, mogu da ih platim jer gospodin J. nije škrt. Poštuje moj rad.
Moraću da požurim, skoro će jedan sat posle podne, a gospođa M. ume da bude vrlo nestrpljiva. Ovo je moje stanica.
Ustala je sa stolice i sagla se da dohvati torbu koju je ostavila pored sedišta i u trenu je uvidela da je nema. Počela je da se osvrće oko sebe, gurnuvši pri tom nekoliko putnika, tražeći torbu. Pomislila je da se možda otklizala napred jer je u jednom momentu skretničar zakočio tramvaj naglo. A onda je shvatila, jednim delićem mozga surovu stvarnost, torba je nestala. Neko je ukrao. Pa da, ona se zagledala kroz prozor i udubila u svoje misli i planove i izgubila je svaki kontakt sa realnim svetom.
Bože, šta sad da radim?
Kako ću gospodinu J. objasniti da sam potrošila sav novac koji mi je dao za nabavku, a da sam pri tom izgubila više od polovine istog?
Izašla je na stanici čim se tramvaj zaustavio. Gledala je putnike koji su izlazili posle nje. Niko nije imao njenu torbu.
Taj neko, ko je uzeo torbu, mora da je sišao odavno, možda čak odmah na sledećoj stanici od one na kojoj je ona ušla u tramvaj, prebirala je po svojoj glavi. Nema mi druge, već da gospodinu J. kažem istinu i da ga zamolim da mi iznos odbije od plate.
Ukoliko se ne naljuti na mene previše i ne bude smtrao da sam neodgovorna, gospodin J. će razumeti situaciju. Doći ću sutra ponovo, iako nije dan da radim kod njega i nabaviću mu sve čega nema.
Ostala je ipak ova torba sa voćem i povrćem. Šta ću, štetu mora da nadoknadim iako će to produžiti sakupljanje novca za nabavku uglja.
Važno je samo da se gospodin J. ne naljuti pa da mi se zahvali na daljim uslugama. Ne znam šta bih bez tog novca koji kod njega zaradim. Kupiću mu hleb u pekari gore na ćošku njegove ulice.
Ko zna ko je uzeo torbu sa namirnicama, hodajući slomljenim korakom, razmišljala je žena uputivši se u pravcu pekare.

Posmatrač 

Bližilo se podne. Vozio sam se tramvajem na liniji broj 6, u pravcu Ustaničke ulice, kada je on ušao na stanici kod Vuka. Zapao mi je za oko iako nije ušao sam. Bilo je još par putnika koji su ušli na istoj stanici, ali se on izdvajao svojim asketskim izrazom lica i nekim gorućim pogledom u očima. Seo je na slobodno sedište preko puta mene. Nije bilo mnogo putnika u tramvaju. Skoro svi su sedeli, osim jedne devojke na srednjoj platformi koja je uporno razgovarala preko mobilnog telefona i povremeno se kikotala.
On, mladić koji mi se učinio čudnovatim, gledao je zamišljeno kroz prozor. Čelo mu se povremeno mrštilo. Odavao je utisak osobe koja se predomišlja, ili razmišlja o nečemu što mu čini problem.
Tramvaj je kloparao šinama i ubrzo se zaustavio kod pijace Đeram. Tu je, na ulazu tik preko puta mog sedišta, ušla žena četrdesetih godina noseći dve oveće, pune torbe, glasno uzdišući. Osvrnula se brzim pogledom i uputila ka sedištui ispred suvonjavog mladića. Bukvalno se stropoštala na sedište, a onda je shvativši da nema dovoljno prostora da u krilo spusti i drži obe torba, jednu, nešto manju, iz koje je virio vrh hleba, spustila pored svog sedišta i udobno se smestila. Ubrzo netom se zagledala kroz prozor povremeno krsteći svoje prste na rukama. Učinilo mi se da to radi jer želi da joj proradi cirkulacija krvi kroz njih, s obzirom da je njima držala teške torbe, ali ne. Svaki put kad bi “kršila” prste, neka senka bi joj preletela licem.
Mladić iza nje je u jednom momentu bacio pogled ka njenoj torbi koja je stajala na podu, pokraj njenog sedišta i ovlaš pogledao ostale putnike . Čuo sam da je duboko uzdahnuo.
Nedugo zatim, podigao se, kao da se sprema da siđe. Bližila se stanica kod Cvetkove pijace. Da, bio sam u pravu. Mladić je ustao držeći se za rukohvat uz sedište na kojem je doskora sedeo, brzo je pogledao oko sebe, lagano se sagnuo i brzom kretnjom uzeo torbu sa poda dok je žena i dalje mirno sedela na svom sedištu ništa ne primećujući.
Nije video da ga gledam jer sam nosio naočare sa tamnim staklima i držao pravi, muški kišobran između svojih nogu. Mora biti da ga je to možda navelo na krivu pretpostavku.
Nisam reagovao jer sam i sam pomislio, u jednom ternutku da se možda zaneo, s obzirom da mi se učinilo da je nekako bio smušen, izgubljen, ali on je brzo, gurajući jednog putnika ispred sebe izleteo iz tramvaja. Video sam da je potrčao niz ulicu, ka smeru iz kojeg smo došli, kao da beži od nekog, a onda sam shvatio da je ipak ukrao torbu ženi koja je sedela ispred njega. Ostao sam zatečen saznanjem da sam prisustvovao krađi, tu, pred sopstvenim nosom i da ništa pri tom nisam učinio. Da nisam reagovao ni gestom.
Gospođa je sedela i dalje, činilo se mirno, premda je njeno lice odavalo neku unutrašnju borbu ili nedoumicu. Onda je ona ustala sa očiglednom namerom da siđe iz tramvaja. Podigla je onu torbu iz krila i okrenula se ka drugoj, a onda je zaprepašćeno ostala da zuri u prazno mesto na podu. Okrenula se oko sebe uporno gledajući u pod tramvaja, ošinula je pogledom preko putnika, i preko mene i ništa ne rekavši izašla na stanici kod Kluza.
Porazilo me saznanje da sam sasvim mirno gledao kako se krađa nesmetano odvija ispred mojih očiju.
Još više sam bio poražen činjenicom da sam video ko joj je ukrao torbu, ali da nisam reagovao, kad je i gospođa čija je torba ukradena nestala iz mog vidokruga.
Sedeo sam napeto i dalje razmišljajući , ali sad ne o sebi, o svom postupku nečinjenja, već o mladiću koji me svojim ulaskom u tramvaj zaintrigirao. Nije delovao kao neko ko krade. Pre će biti da je delovao kao neko ko je očajnik, neko ko je napaćem, jer, otkud mu onda ono lice askete?
Ko zna kakvi su ga jadi morili kad se drznuo da hladnokravno, na očigled svih ukrade torbu iz koje je virila vekna hleba. A možda se meni učinilo da je bilo hladnokrvno? Možda mu je srce tuklo kao u zeca dok je činio jedan od ljudskih grehova? Možda je kleptoman, umobolan, napušten, izgubljen? Možda je ipak bio, samo gladan i hleb, koji je virio iz torbe je bio preveliko iskušenje jednog očajnika?
Možda je.. Koliko možda bih trebalo da izgovorim pre no što shvatim da sam saučestvovao u činu krađe, ne svojom voljom, ali ipak.

12 коментара:

  1. Sjajno! Mada istovremeno i tuzna slika naše stvarnosti.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je Neg da ti se sviđa. Tvoj sud mi veoma znači ;)

      Избриши
  2. Одговори
    1. Hvala Meri. Znaš da mi mnogo znači upravo tvoja ocena :)

      Избриши
  3. Imaš sjajan dar za pisanje priča. Nažalost, ovakve priče sve češće postaju stvarne, a sve manje plod nečije mašte.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Na žalost, ali tako je draga Skitarnik :( Hvala ti na lepom komplimentu. Daje mi vetar u leđa :)

      Избриши
  4. Slažem se sa Skitarnikom. Zaista imaš dar da ispričaš priču. Samo što je ova priča verovatno stavrnost

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Nije stvarnost Luna :) Priče, kao cela priča, su nastale kao "domaći zadatak" iz kreativnog pisanja ;) Izmišljne su u celosti. Raduje me da sam uspela da dočaram stvarnost, premda, sigurno da već ima ovakvih životnih dešavanja u današnje vreme.

      Избриши
  5. Toliko si lepo napisala da sam uzivala dok sam procitala.

    ОдговориИзбриши
  6. Divan i veoma potresan tekst. Nemamo pravo nikome da sudimo, jer ne znamo situaciju, nekad mislimo da znamo, ali ne, ne znamo.
    Mene je posebno potresla priča, jer je i moj muž bio vukovac i altinovac, pa digao ruke, prestar je. Možda na proleće proba ponovo. Nije sramota raditi.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ja sam u ovoj priči stopila mnogo sudbina na jednom mestu Neno koje su svaka za sebe teške i potresne :(

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)