петак, 20. март 2015.

Hotel



Ovo poslovno putovanje je pravi fijasko, proletelo mu je kroz glavu. Samo mu je još ovo falilo, da se auto pokvari u ovoj nedođiji. Kako je uopšte i skrenuo na ovaj sporedni put, pitao se? Mora biti da mu je od umora oslabila pažnja jer je vozio od jutra. Pa dobro. Šta je, tu je. Na svu sreću, ako ga sećanje ne vara, do hotela ima nekih, možda 800m. Seća se, da je tablu sa reklamom istog, video pre par minuta.
Starije je jutro od večeri, razmišljajući, uzeo je omanju putnu torbu sa sedišta do sebe, zaključao auto i krenuo laganim korakom putem, razmišljajući kako bi mogao i da pruži korak jer se mrak već približavao iza svakog ugla krajolika. Veče je dolazilo brže no što je on želeo.
Nije dugo hodao ugledavši ga. Na kraju kraće staze, koja je počinjala kapijom od kovanog gvožđa, pojavila se zgrada hotela, kao iz sasvim drugog veka. Neka hladna jeza mu se spustila niz kičmu pri pogledu na oronulu zgradu koja svojim izgledom nije ulivala sigurnost, poverenje još manje.
Radi li ovo uopšte, kolalo mu je pitanje kroz glavu dok se, sad već sa strepnjom, približavao zgradi hotela. Noge su mu odjednom otežale. Činilo mu se da su od olova dok je, sa nekim pritajenim strahom, posmatrao hotel.
Zgrada je bila u stilu secesije. Videlo se da je pamtila i bolja vremena. Iznad ulaznih vrata bio je grb, njegovi ostaci tačnije, jedno krilo neke velike ptice, na jednoj strani, dok je drugo nedostajalo. Ostaci glave sa jednim okom oštrog pogleda, ukazivali su da se možda radi o orlu, ali, nije mogao da bude siguran. Pored ulaznih vrata, sa svake strane, rasla je velika, debela, puzava loza koja je rasla vertikalno, sve do ispod strehe, odakle se širila na obe strane ispod samog, starog oluka. Nije mogao da zna koja je, jer je još uvek prilazio hotelu, a večernja izmaglica se lagano već spuštala i ometala mu je bistrinu pogleda.
Ispred samog ulaza u hotel, bio je široki popločani krug, u čijoj je sredini bio mali vodoskok, sa statuom malog Kupidona na vrhu iz čije je odapete strele nekada sigurno tekla voda. Fontana nije radila. Sama fontana je bila malena i pored nje, tik, raslo je ogromno drvo, sa debelim stablom, široke razgranate krošnje. Odavalo je drvo koje je tu izraslo divlje. Grane su mu bile izbrazdane, čvornovate i većina njih je dosezala sve do prozora na zgradi hotela. Ovaj pak, nije bio visok. Imao je samo prizemlje i sprat, ali je zato bio horizintalno prostran, simetrično na obe strane.

Uz samu zgradu išla je staza poprilično zarasla u šiblje koja se sa obe strane završavala u gustoj šumi.
Izgleda jezivo, pomislio je. Šta ako nikoga nema u njemu, ako ne radi, prostrujala mu je misao?
Vukao se ka hotelu hoteći da se okrene i najbrže što može pobegne sa tog mesta koje mu je ulivalo nepoverenje i pritajeni strah.
Najzad, pritisnuo je kvaku ulaznih vrata. Bila je srebrna i interesantnog oblika, kao list drveta ispred hotela. Drvo pored kojeg je prošao je bio ogromni hrast, kitnjak, a loza, pored ulaza glicinija.
Osvrnuo se na trenutak. U trenu, pored šume sa leve strane nešto je šmugnulo. Jeza mu je kliznula niz leđa.
Hotelski hol je bio skučen, mračan i negostoljubiv. Sa leve strane bila je omanja recepcija, oblika šanka u pabovima, od teškog, hrastovog, izgrebanog drveta na kojem se sjajila kugla, starinskog zvona. Iza, na zidu, stajali su prazni pretinci, udubljenja, od identičnog drveta sa brojevima soba. Svi do jednog bili su prazni.
Iza njega, uglom oka, spazio je jednu fotelju, beržeru, cvetnog dezena sa iskrzanim naslonima za ruke. Ispred nje bio je minijaturni stočić od kovanog gvožđa sa mermernom, okruglom pločom. Hol je bio potpuno prazan i delovao je sablasno. Nešto spoljašnje svetlosti prodiralo je kroz brušena stakla na ulaznim vratima hotela, koja su se za njim sporo zatvorila uz dug škriputav zvuk.
Prišao je zvonu i odlučno ga pritisnuo nekoliko puta.
  • Polako, ne tako nervozno, čuo je glas iz polutame sa desne strane i pogledao u tom pravcu. Stižem, stižem. Izvolite gospodine, hitro se provlačeći iza pulta recepcije obratio mu se stariji, dežmekast čovek podnadulih crvenih obraza koji su odavali nekog ko voli da malo više zagleda čaši u dno. Pre nego što mu je i rekao šta želi ovaj mu je već pružao ključ od sobe obrativši mu se. Izvolite, soba broj 3, na prvom spratu, sa leve strane, jednokrevetna sa sopstvenim kupatilom. Na žalost, više nema tople vode, do jutra. Svi su već otišli kući. Ako ste gladni, mogu vam spremiti sendvič, sa hladnom šunkom, ponudio mu je.To će vas koštati zajedno sa sobom za jednu noć, promrljao je cenu kroz usne, brzo, kao da se bojao da ga neko prisluškuje. Upišite se u knjigu gostiju molim, rekao je brzim pokretom ruku gurajući ka njemu neku oveću svesku koju nije ni video na pultu, do tad.
Gost ga je pogledao zbunjeno, ali je odgovorio da bi mu prijalo da pojede nešto pre spavanja. Dugo je putovao i nije ništa jeo od jutros. Uzgred ga je zapitao za nekog majstora, auto servis možda, koji bi mogao da mu pomogne da osposobi njegov pokvareni auto. Sve vreme gledajući u recepcionera brzo se potpisao u knjigu gostiju i izvadio iz svog novčanika zatraženi iznos novca spustivši ga na pult.
Recepcionar mu je ljubazno odgovorio da će sve to moći da sazna tek sutra, kad se na posao bude vratila kuvarica sa mužem, koji je ujedno i njihov potrčko, baštovan i sve što zatreba. On sad ne bi znao da mu kaže ko bi mogao da mu pomogne u vezi s tim.
  • Laku noć gospodine, uljudno ga je pozdravio i nestao brzo, isto kako se i pojavio u vratima sa desne strane u uglu hola.
Ovaj je začuđeno gledao za njim, podigao ruku da ga zaustavi...uzalud. Zbunjeno, osvrnuo se još jednom oko sebe. U tom trenutku u holu su se upalile sijalice. Nije ih ni primetio kad je ušao. Bile su to lepe, zidne lampe, oblika cveta lale, od brušenog stakla. Ipak, sijalice su bile očigledno nedovoljne jačine, jer je svetlo bilo čkiljavo i bacalo je neprijatne senke po zidovima koji su sad, u ovom grotesknom polumraku delovali još tamnije.
Umornog koraka zaputio se ka stepenicama koje je video desno od recepcije. Na prvi njegov korak zaškripale su nekim zavijajućim zvukom. Uhvatio se za drveni rukohvat vukući putnu torbu za sobom. Na zidu pored stepenica bile su tri lampe od kojih je samo u jednoj svetlela sijalica. Stepenište je delovalo nestvarno i svaki njegov korak je stvarao dodatni šum, uz već postojeću škripu, koja je izazivala pojavu osećaja dodatne jeze.
Požurio je da se što pre sakrije u okrilje svoje sobe.
Soba je bila omanja, kvadratnog oblika, sa prozorom čije je staklo bilo podeljeno drvenom pregradom na četiri jednaka dela. Krevet masivan, sa ogromnim jastukom i velikim vunenim prekrivačem koji je visio skoro do zemlje, sa obe stranice kreveta, stajao je na sredini sobe sa uzglavljem postavljenim suprotno od prozora, tako da je onaj, ko je ležao u krevetu, mogao videti prozor naspram sebe. Pored kreveta stajala je nahtkasna iz identičnog kompleta kao i krevet.
Kupatilo je bilo izuzetno malo, sa pikolo lavaboom i tuš kabinom koju je činila jedna plastična, šarena zavesa iznad ugaone, podne kade.
Odmah pored vrata, sa leve strane bio je mali sto za kofere, a tik uz njega niži, omanji garderobni ormar, istog stila kao ostali nameštaj u sobi, krevet i nahtkasna. Ipak, sve je bilo veoma čisto, s obzirom da je sve odavalo sliku nekada raskoši, sada odumiranja.
Spustio je svoju putnu torbu na stočić i laganim, umornim pokretima seo na postelju. Zaspaću iz mesta, pomislio je, a onda je ustao, otišao u kupatilo i ispljuskao se hladnom vodom.

Ništa od tuširanja, a baš bi mi prijalo da se opustim, svlačio je svoju garderobu brzo sa sebe i žurnim pokretima izvlačio pižamu iz putne torbe. Skoro da se strovalio u postelju udobno se ušuškavajući dok mu je telo lagano dobijalo opuštajući položaj. Bacio je pogled na sat. Nije primetio da je toliko kasno. Bližila se ponoć. U trenutku dok su mu se otežali kapci zatvarali skočio je kao oparen. Sobom je odjeknuo jauk.
  • Jaoooooj. Otegnuto, dugačko, bolno, neko je jauknuo iz sve snage.
Seo je u krevetu unezvereno se okrećući i tražeći prekidač lampe koju je video da je na nahtkasni. Nije radila. Skočio je iz kreveta sa namerom da upali svetlo u sobi i bauljajući u mraku, u nepoznatom prostoru, jedva je pronašao prekidač pored ulaznih vrata. Okrenuo ga je , ali čulo se samo jedno kvrrrrc. Ni svetlo u sobi nije radilo.
Šta sad, kako da vidim ko to jauče? Stajao je na sred sobe u iščekujućem stavu. Ništa se nije dešavalo. Lagano, kao da se prikrada, vratio se u krevet, tiho legao pokrivajući se do vrha brade.
  • Jaoooj, opet je odjeknulo, ali ovog puta jauk je bio praćen i grebanjem po oknu prozora.
Neko je pokušavao da uđe u sobu kroz prozor, prostrujalo mu je kroz glavu. Još čvršće je obavio pokrivač oko sebe, lagano se zavlačeći sve više ispod pokrivača sa namerom da se sakrije, da nestane. Uhvatio ga je grč u stomaku, strah ga je celog obujmio, usta su mu se sušila, bio je užasno žedan. Ipak, nije mu ni na pamet palo da ponovo ustane iz kreveta.
Bože, ovaj hotel je uklet, pomislio je. Kakav sam ja baksuz, da se zaglavim baš ovde, kilometrima daleko od normalne civilizacije, ovde, u hotelu gde je i Bog rekao laku noć, koji mora da i duhovi opsedaju. Počeo je da se trese. Čuo je svoje zube kako udaraju jedni o druge. Cvokotao je od zime.
A onda je začuo škripu vrata koja su se otvarala i čvrst bat koraka. Kosa mu se digla na glavi. Onda su koraci stali, ponovo se začuo jauk, nakon čega su vrata tresnula zaglušujućim zvukom. Grebanje o prozor se nastavilo, jačom žestinom.
Ukočen ispod prekrivača disao je kratkim, isprekidanim dahtajima.
  • Jaooooj, bilo je poslednje što je čuo. Onesvestio se.
Potmuo zvuk tupih udaraca ga je prenuo iz nesvestice, sna. Neko je dozivao njegovo ime ponavljajući ga neprestano. Brava na ulaznim vratima sobe se bučno pomerala, gore, dole.
Skočio je iz kreveta shvativši u deliću sekunde gde se nalazi i još bunovan, otvorio je vrata sobe. Ispred njih je stajao dežmekasti recepcionar gledajući ga podozrivo.
  • Gospodine, čini mi se da ste duboko zaspali jer niste čuli koliko sam vas puta zvao. Došao je naš domar, baštovan i šta sve ne i kaže da može da vam pomogne u vezi sa problemom oko vašeg auta. Kuvarica je spremila doručak i kafu, a ima i tople vode pa ako.. Nije završio do kraja jer se gost okrenuo i nestao u vratima kupatila u sobi.
Posle tuširanja koje mu je donelo željenu okrepu žurno se uputio iz sobe, dole ka recepciji. Bio je uveliko dan. Sad je tek mogao da vidi zid pored stepenica kojima se sinoć popeo do svoje sobe. Bio je omalan interesatnom, starinskom šarom zagasite boje trule višnje. Nije ni čudo što je sinoć delovao tamno i tmurno, pomislio je. Ko još bira tako tamne boje za prolazne hodnike i stepeništa. Čak je i hol hotela, gde se nalazila recepcija izgledao vedrije i veće. Primetio je, da je bio ovalnog oblika, zidova boje starog zlata, koja je upravo činila da deluje nestvarno.
Recepcionar ga je čekao, no, u jednom trenutku se sagnuo u pravcu poda nekome govoreći nešto, tobož, ljutitim glasom.
  • Sram te bilo gospoice Lizo! Gde si se smucala, svuda sam te tražio, živ nisam bio da sam te izgubio i da te se dočepao onaj repati, komšijski, ovčarski pas kojeg umeš da nerviraš i da izazivaš, a koji se sinoć šunjao ovuda. Video sam ga, pobegao je u šumicu kad se gospodin pojavio.
Gost hotela je bacio pogled preko pulta, na dole, ugledavši jednu sivu mačku koja se umiljavala oko nogu dežmekastog recepcionera. Ovaj je digao pogled ka njemu i odmah, ubrzano, kao da se bojao da će ga gost prekinuti počeo da govori.
  • Znate, sinoć je opet, po ko zna koji put izazivala komšijskog psa, ovčara. Ovaj mora da je pojurio, a ona se, da bi mu pobegla, popela na svoju omiljenu granu i kao i uvek, zvala me u pomoć. Da je bio dan, čuo bih je, ali, ja imam čvrst san. Odmah po vašem dolasku, povukao sam se u svoju sobu i zaspao kao zaklan. Jutros sam je pronašao i spustio je dole. Samo se nadam da vas nije uplašila jer, ta njena grana, ona baš dodiruje prozor od sobe tri, u koju sam vas smestio sinoć. Noćas je baš duvao vetar nešto jači nego obično za ovo doba godine, a i ona, moja Liza, kad mjaukne, to zvuči kao da jauče.
Kao da je razumela da se o njoj govori, mačka je u tom trenutku mjauknula; Jaooooj.
Nije se, kao kod svakom mjaukanja čulo slovo m, prošlo mu je kroz glavu.
Bože, nije bilo duhova, srećom. Osmehnuo se umorno odahnuvši.






9 коментара:

  1. Sjajna priča, Olja! Uspela si da me držiš u neizvesnosti! Bravo!

    ОдговориИзбриши
  2. Znaš li draga kad meni šmugne mače ja se tresem dok ne dodje malena moja kaao da sam psihić :-) Potpuno me pogodi!

    ОдговориИзбриши
  3. Ја сам неких пасос или два пре краја схватила о чему се ради. Једино ми није јасно шта би са сендвичем?
    Одлична прича, као и све твоје :*

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Suzo, recepcionar je zaboravio da mu je ponudio sendvič i otišao je prebrzo, sećaš se; Laku noć gospodine, uljudno ga je pozdravio i nestao brzo, isto kako se i pojavio u vratima sa desne strane u uglu hola.
      Ovaj je začuđeno gledao za njim, podigao ruku da ga zaustavi...uzalud.
      Hvala Suzo što dolaziš uredno na moj blog i što ti se priča dopala ;)

      Избриши
    2. Мени се и учинило да га није појео, али рек'о да проверим :)
      Долазим ја много често, али не оставим сваки пут траг свог присуства ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)