недеља, 22. март 2015.

Kriminalci




Pravio se da nešto važno čita sa papira ispred sebe, koji mu je predao komandir pre no što ih je uveo u njegovu kancelariju, a  ustvari ih je vrlo pomno posmatrao, sve troje. Svako od njih je sedeo na svome mestu koje su zauzeli odmah po ulasku u kancelariju.

Baka sa sivom maramom i kašmirskom šarom po njoj, sela je dva sedišta dalje od njih dvoje, a oni su seli jedno do drugog. 
Stara, sa crnom tufnastom maramom je insistirala da sedne na sedište koje je bilo “bliže” drugoj starici, a njega je postavila odsečnim glasom, do sebe. Starac je slegnuo ramenima, pogledao je nekim podrugljivim pogledom i spustio se na sedište do nje, oslonivši se na svoj masivni štap kao ispomoć.

Neka ih, nek se još malo znoje, pomislio je, a lagani osmeh mu se oteo u uglu usana.

Baka sa sivom maramom na glavi bi povremeno bacila pogled u njegovom pravcu znatiželjno izvijajući glavu ka papiru koji je on držao u ruci. Onda bi čujno uzdahnula i isprepletala svoje prste u klupko koje bi zatim brzo opet razmrsila i ruke bi joj se našle u krilu, opušteno i nekako iznemoglo.

Par staraca, se nešto domunđavao između sebe. Ustvari, starica je bivala sve nervoznija i s vremena na vreme bi piskavim glasom oslovila starca do sebe, očito mu nešto ljutito spočitavajući.
Ovaj bi je samo gledao nekim prozorljivim pogledom nastavljajući da vrti između prstiju jedne ruke jednu omanju, čilibarsku muštiklu povremeno je prinoseći ustima i stavljajući je u njih. Videlo se da bi rado zapalio cigaretu što se ispostavilo kao tačno, jer je u jednom trenutku razbio mir u prostoriji progovorivši jakim glasom;

  • Sme li ovde da se upali jedna cigara gospodine inspektore?
Oslovljeni se napravio da ga nije čuo, ali je i dalje pažljivo pratio razvoj situacije u sobi.
Bili su mu vrlo interesantni. Posebno par.
 Stara gospođa je odavala osobu koja je sve dizgine držala u svojim rukama. Imala je pronicljive plave oči i bio je sasvim siguran da je snimila celu prostoriju pogledom, do tančina, odmah po ulasku.
Starac je delovao kao neko ko je nezainteresovan njenim brbljanjem, ali bi ipak, pokatkad, na vrlo odlučan način prozborio samo dve reči; Dosta Perso, posle kojih bi ona, ustuknula i ućutala kao polivena hladnom vodom.

Starica koja je sedela izdvojeno je bila uplašena, ali nekako spokojno mirna. Lice joj je isijavalo nekim blagorodnim mirom i moglo bi se reći da je nekako odavala osobu koja je verovala da će sve doći na svoje i biti u savršenom redu. Čak je i njeno telo bilo opušteno, osim prstiju, koje bi povremeno skrstila u klupko, ništa nije odavalo da je uznemirena situacijom.
  • Pa dobro da počnemo, odjednom se začuo prodorni glas inspektora koji je do tog trenutka čitao papir ispred sebe.
  • Komandireee, viknuo je, našta je kao iz katapulta u sobu utršao dežmekast, omanji policajac u uniformi. 
  • Dovedite daktilografkinju, smesta.
Ova je utrčala u sobu, odmah, kao da je znala da će biti potrebna i samo očekujući poziv, brzo se smestila za sto sa strane na kojem je bila tastatura ispred ekrana.
  • Počinjemo, zaorio se inspektorov glas prostorijom. Hajde od vas prvo gospođo, obratio se starici sa sivom maramom, vi prvi.
  • Nisam ti ja sine gospođa. Ja sam žena sa sela.
  • Dobro, to sam i hteo da vas pitam. Znači, idemo ovako; prvo ćete mi reći puno ime i prezime, zatim odakle ste, koliko imate godina, koliko ste teški, koliko ste visoki i šta ste radili na mestu gde smo vas našli. Može?
  • Može sinko.
  • Ne zovite me sinko. Ja sam inspektor..
  • Dobro sinko, nemoj odmah da se ljutiš, ništa zlo ne mislim, odgovorila je ponovo starica. 
  • Ovaj, gospodine inspektore. Zovem se Javorka Oklopdžić, od oca Raje i majke Miladinke Nikoličić, iz sela Azanja. Ustvari, rođena sam u Kusadku, ali smo živeli u Azanji. Imam ravno osamdeset leta, što znači da sam rođena devetstočetvrte, u rano proleće, majka kaže, bilo je još uvek mraza. Ostala sam mlada udovica, sa šestoro dece, četiri ćerke i dva sina, još za vreme okupacije, četresdruge.Ne znam koliko sam visoka, ali je moj otac uvek govorio da sam kao jela, a znaš, gosin inspektore, to ti je povisoko drvo. Imam dosta kila, a tačno koliko n'umem da ti kažem jer se ne merim. Kod nas samo stoku i živinu merimo gosin inspektore. Eto. A to, šta sam tražila tu gde ste me našli, e to je već malo teža priča. 
  • Došla sam u Beograd da obiđem decu. Jeste, imam decu ovde gosin ministre, izvini, gosin inspektore. Ali, na stanici, neka budala, d' izvineš, muno me u rebra, spala mi tašna s ruke, ja se sago' da je do'vatim, al je neko bio brži. Dok sam se ja digla, nije bilo ni tašne ni tog nekog i eto. Ostadoh ti ja gosin ministre bez dokumenata, bez para, bez ičeg. Ma nije mi žao ni para, ni dokumenata. Nisam ni imala mnogo, a dokumenta ću da izvadim, opet preko veze,  nego nemam adresu od dece, a napamet ne znam. D' izvineš, ne znam ni da čitam. Eto, htela sam decu da iznenadim, da dođem sama, da ih ne akam, oni rade, al' onaj reponja ne miruje gosin ministre, ovaj, gosin insrektore. Nego, sve se nešto mislim, ti si vlas' možeš da mi pomogneš ako 'oćeš. Moš da nađeš moju decu da dođu po mene.
  • Polako majka, da vidimo šta ste se ti i ova stara koškale prvo, a onda ćemo da vidimo šta ćemo i kako ćemo.
  • Nisam se ja koškala ni sa kim, uzviknula je starica sa tufnastom maramom. Ona se muvala oko mog starog. Šta ima da se muva oko tuđeg čoveka gospodine inspektore.
  • A vi, ko ste vi? Ajde, idemo ispočetka. Za vas važi isto kao i za ovu gospođu okrenuo se inspektor ka starici u tufnastoj marami koja je upala njemu u reč. Znači, ime, prezime..
  • Pa dobro, kad baš mora, osorno je odgovorila stara. Zovem se Persida Sirijan,  rođena Jankov, od oca Stojana i majke Agneze iz sela Deliblata, kod Kovina, primalja u penziji. Imam četvoro dece, dvoje iz prvog braka i dvoje sa ovim ovde, čerku i jedinca sina.
Mi smo se vraćali iz šetnje gospodine inspektore kad je ova ovde, uhvatila za ruku ovog mog čoveka i unela mu se u lice. Kad sam to videla smrklo mi se pred očima. Gurnula sam je od njega, a on, smotan, ko sajla, još joj pomaže, uhvatio je za ruku, da ne padne. Ne znam koliko sam visoka, zgrbila sam se od godina, a bila sam skoro metar i šesdeset, kad sam bila mlada devojka. Imam osamdeset i dve godine i sa ovim sam sastavila više od pedeset godina zajedno.
  • A vi, hoćete vi da nam se predstavite, obratio se inspektor starom, sedom gospodinu koji je i dalje nezainteresovano u ruci vrteo ćilibarsku muštiklu.
  • Vrlo rado, progovorio je ovaj, mekim naglaskom koji je ukazivao da se radi o osobi ruskog porekla. Zovem se Ivan Sirijan. Ova moja baba i ja, smo se vraćali autobusom iz sela, a ne iz šetnje kako je ona kazala. Kad smo stigli na stanicu izašli smo na peron gde je već bila ova gospođa.
  • Koja gospođa, ovu seljanku, ti ovde nazivaš gospođom. Pa zar ne vidiš, oči ti ispale da joj praziluk iz dupeta viri, šmokljo jedan matori, poskočila je sa svoje stolice starica u tufnastoj marami unoseći se starcu u lice.
  • Sedite. Ne prekidajte gospodina, strogim glasom joj se obratio inspektor, jedva se suzdržavajući da ne pukne u smeh. Nastavite, obratio se starcu!
  • Nema tu mnogo da se priča, gospodine inspektore, gospođa se osvrtala oko sebe. Videlo se da je zbunjena, gomila je gurala, čas na jednu, čas na drugu stranu. Znate već kako zna da bude velika gužva na dolaznom peronu autobuske stanice, jedni dolaze, drugi sačekuju. Video sam odmah da je u nevolji. Tako ju je jedan mamlaz gurnuo da se zanela da padne, ja sam joj samo pomogao da stvarno ne padne. Jadna žena, stara je, slomila bi sigurno nešto.
  • A jel, o njoj se brineš, al' kad men' boli glava, tebe zabole ćošak od Avale za to, brecnu se ponovo stara sa tufnastom maramom, ućutavši u pola rečenice jer ju je inspektor prodorno pogledao otvorivši usta da je ponovo opomene.
Starac je nastavio da priča i ne osvrnuvši se na njenu upadicu.
  • Znate, treba čovek da pomogne čoveku u nevolji. Ja najbolje znam kako je biti u situaciji sam, bez ikog svog, u tuđem gradu, tuđoj zemlji. Još sam ja bio mlad, a ova gospođa je starica, njoj je danas bilo još teže. Znate gospodine inspektore, ja sam bio ratni zarobljenik, posle onog, prvog rata i onih ratova u Rusiji. Evo me, gde sam završio, završavam život daleko od svoje otadžbine, sa ovom mojom vazda ljubomornom babom. Uvek je bila ljubomorna, a ja sam bio fer, pošten i njen, svim srcem. No ona to nikad nije vrednovala, a ni verovala. Nikad i neće. Takva ti je moja Persa. Oštra, ali ima dušu. Jes da je sad ili odmah, ali eto, sastavismo mi godina kolko sastavismo i tu smo gde smo. Samo, nikako mi nije jasno gospodine inspektore, zašto su nas doveli kod tebe, kad su lepo mogli da pomognu ženi, ovoj staroj, da nađe svoju decu, a nas  da puste da idemo kući, s mirom. Nije moja Persa nju jako dokačila. A i nije htela namerno, otrgla je moj štap da udari mene, a on, štap, pogrešno udario. Nego, da ti lepo pustiš nas pa da se mi svi u miru razilazimo. Izviniće se moja Persa ovoj staroj i eto. I vuk sit i ovce na broju.
  • Kažeš, nije htela da je udari? A šta ti kažeš na to majka, obratio se starici sa tufnastom maramom?
Ova ga pokunjeno pogleda, saže glavu i odgovori;

  • Znate gospodine inspektore, moj Ivan je uvek bio lep, visok, mnoge su ga gledale i oštrile brk na njega i zato sam ja uvek pazila da ga ne bi koja stigla. Činila sam sve što je bilo do mene da i on bude zadovoljan i lagao bi kad bi rekao da nije bilo tako. Da ti pravo kažem, ne znam šta mi je bilo danas na dolaznom peronu autobuske stanice. Biće da mi se pobrkalo vreme u glavi, a i ova, gospođa, ima tako lepe, plave, urokljive oči. Opasno lepe, magijske oči. Setila sam se svega od pre i eto, gospodine inspektore, bi šta bi.
  • Izvini molim te, obratila se starici u sivoj marami, žensko si, bar ti možeš da me razumeš, ako ovi muškarci ne mogu.
Starica u sivoj marami je pogledala svojim blagim, plavim očima i rekla joj;

  • Ja sam to već zaboravila. Bolelo je mene mnogo više i teže u životu mnogo tog, kao što me sad boli neizvesnost kako da se snađem i dođem kod moje dece.
Ispektor je pogledao nekim toplim pogledom u staru ženu primetivši da su joj se ramena nekako skupila i bi mu je žao, potseti ga na njegovu majku u tom trenu i odjednom viknu iz glasa;

  • Komandireee!
Ovaj se obre u prostoriji kao da je prisluškivao na vratima i čekao razvoj situacije.
  • Uzmi podatke od daktilografkinje o ovoj gospođi, pokaza rukom u pravcu gospođe sa sivom maramom na glavi i staricu da odvedete kući, do prave adrese. Izveštaj hoću da mi predaš lično odmah po izvršenju zadatka. Jel jasno?
  • Jasno gospodine inspektore reče milicioner i hitro krete u akciju, pruživši ruku staroj gospođi i pomagajući joj da ustane sa stolice.
U prostoriji su ostali dvoje staraca Sirijan i inspektor. Ovaj se zamišljenog pogleda obratio starcima;
 I vi možete da idete svojim poslom.
  • Vi takođe, okrenuo se i rekao daktilografkinji.
Ubrzo je u kancelariji ostao samo inspektor gledajući u zapisnik koji mu je predala sekretarica, a koji je nastavila da kuca na onom istom papiru koji je on držao na početku.

Stara gospođa sa sivom maramom

Javorka Oklopdžić, rođena Nikoličić, od oca Raje i majke Miladinke, 1904. rođena u Kusadku kod sela Azanja. Udovica. Majka šestoro dece, četiri ćerke i dva sina. U penziji.
Oči plave, lice ovalno. Na levom obrazu ima mladež u visini vrha nosa, tamnobraon boje.
Kosa srednje dužine, seda, krecava, sa crvekastim izraštajima na krajevima, što govori da se ranije farbala u mahagoni boju i da je stavljala trajnu ondulaciju. Nos neznatno iskrivljen na desu, stranu što odaje opravdanu sumnju da je imala raniju povredu istog.
Smirena, staložena. Govori odmereno, ne previše glasno, sa tipičnim šumadijskim akcentom. Sveukupno odaje izgled blagorodne i tolerantne osobe...

Stara gospođa sa tufnastom maramom na glavi

Persida Sirijan, rođena Jankov. Rođena u selu Deliblato, kod Kovina od oca Stojana i majke Agnese 1902. godine. U drugom braku. Iz prvog braka ima dve ćerke, iz drugog sina i ćerku.
Drugi muž ruski emigrant Ivan. U penziji. Po profesiji bila primalja.
Oči plave boje, sitne. Lice duguljasto, dosta izborano. Kosa, duga, seda, upletena u pletenicu savijenu na potiljku u punđu. U jednoj obrvi ima mali ožiljak veličine oko 1cm. što govori o davnoj povredi arkade. Govori brzo, resko, gestikulirajući rukama.
Odaje osobu koleričnog karaktera...

Stariji gospodin

Ivan Sirijan, jugoslovenski državljanin od 1949.godine Rođen u Azerbejdžanu,   u oblasti Nagorno Karabah, 1897. Emigrant. Upoznao Persidu u Pančevu, 1921. godine. Bio je njen sluga. Ratni zarobljenik. Venčali se 1948. godine.
Visok, vretenaste građe. Izrazito okruglog lica, proćelav, sede kose i gustih, dužih, usukanih brkova. Nos pravilan. Usne punije. Oči tamnobraon, izrazito sjajne. Ten ružičast.
Lice bez vidiljivih nedostataka. Prsti na rukama dugi, košćati. Pušač. Po zanimanju bio stolar.
U penziji.
Priča smireno sa izrazitim ruskim akcentom, ne gestikulira. Odaje utisak osobe smirenog karaktera i volje. Dijabetičar...

  Bacio je još jedan dug pogled na papir na kojem su stajali podaci o “osumnjičenima”, a zatim ga energičnim pokretima iscepao na sitne, uzdužne komade, kao rezance, bacivši ih u korpu ispod svog pisaćeg stola glasno rekavši;

  • Da mi je znati koji li je mamlaz doveo ove starce u stanicu milicije kao da su najveći kriminalci dok im se pravi šetaju gradom kao na promenadi.




12 коментара:

  1. Одговори
    1. Hvala Luna, već znaš, tvoje mišljenje mi veoma znači:)

      Избриши
  2. И шта би на крају, нађе ли баба децу :-)
    Одлична прича, заиста. Нарочито последња реченица :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Verujem da jeste, tim pre što je inspektpr izdao naredbu ;)

      Избриши
  3. Jadna "moja" baba. Mislim, dopala mi se ona, udarena. Dušica.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Iskreno, ne znam na koju "udarenu" misliš ;) Nekako, kanDa obe nisu po malo svoje :D Mada je, ako se ja pitam, Javorka dušica ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)