недеља, 01. март 2015.

Razbijena iluzija




Spremala se za susret sa njim kao da joj je prvi put, veoma pomno i pažljivo. Imala je utisak da mora da mu se dopadne, još više, jer, znala je, instinktom žene je znala da mu se mnogo sviđa. Kao i on njoj. Premda, ako je suditi po prvom susretu, mogao je i da joj se ne dopadne. No on je bio tako trapavo šarmantan, sećala se dok se laganim korakom uputila ka garderoberu.
Obući ću onaj ljubičasti komplet koji sam dobila za rođendan od mame, jer, ona kaže da ističe boju i dubinu mojih plavih očiju, pomislila je. Otvorila je američki plakar i prebirala po drškama vešalica tražeći pravu, a onda je izvukla željeni komplet. Sastojao se od uzane suknje i kratkog, šanel žaketića.
Uz ovo će mi pristajati one sive, lakovane cipele sa šnalom na prednjoj strani zaključila je i sagnula se da bi iz jednog pregradka izvadila baš taj par cipela.
Još samo da pređem češljem kroz kosu i stavim kap dve Magie Noire mirisa, razmišljala je. Taman na vreme jer evo ga, već zvoni. Lagano i sa osmehom na licu, uputila se ka ulaznim vratima ne žureći. Usput je dodirivala stvari čas jednom, čas drugom rukom, kao da ih miluje. Vazduh je prostrujao kad je otvorila vrata, a on ju je žustro uhvatio oko pasa spuštajući na njene usne jedan upijajući poljubac.
  • Spremna, kao i uvek, na vreme. Oduševljen sam kako ti to polazi za rukom rekao joj je, dok je lagano prihvatao njenu ruku i polako zaključavao vrata njenog stana ključem koji mu je pružila.
Vozili su se u tišini. Udobno se zavalila u sedište do njega i okrenula glavu u pravcu kretanja automobila. Drhturila je. Ovo je prvi put da ide u stan jednog muškarca, a pri tom, to je bio muškarac koji joj se izuzetno dopadao. On je pričao nešto sve vreme, ona ga je slušala s pola uha razmišljajući o onome šta sledi, šta će se desiti.
Uskoro su stali. On se obreo kraj njenih vrata i pomogao joj da izađe iz kola. Pažljivo, kao da je od porcelana, uhvatio je ispod ruke i uputili su se , verovala je ulazu u zgradu. Izbrojala je da od auta do vrata koja su zašripala ima 15 koraka. Zatim još sedam do ulaska u lift.
  • Jel ovo jedini lift u zgradi upitala je?
  • Jeste, zgrada nije visoka, ima samo šest spratova. Moj stan je dupleks na šestom spratu, odgovorio je.
Lift je stao. Izašli su i krenuli na levo, tri koraka, zatim opet na levo, ovog puta pet koraka. Pamtila je. Morala je da pamti korake jer su joj pomagali da u svetu “normalnih” i ona živi normalno, jer, za razliku od njega, ona je bila slepa, od rođenja.
  • Evo nas u mome skromnom domu, teatralno je izjavio po ulasku u predsoblje stana. Sedi i raskomoti se.
Zastala je, lagano nakrivivši glavu. Činilo se da nešto osluškuje. Prepoznala je jedan miris u vazduhu, miris bebi losiona. I sama ga je duže vreme koristila zbog alergije, a na predlog doktora kojem se obratila. A onda je osmeh opet ozario njeno lice, zbunjeno, jer je pomislila da je on zaboravio da ona ne vidi i gde to da se raskomoti. Kao da joj čita misli uhvatio je pod ruku i lagano su, u sedam koraka, dospeli u veću sobu. Osetila je to po strujanju vazduha kojeg je bilo obilato. Mora da je neki prozor otvoren, pomislila je. Sigurno su u dnevnoj sobi. Predsoblje je veoma kratko, prošlo joj je kroz glavu.
Dodir baršuna u visini njenih podkolenica upozorio je da je blizu neke fotelje, ili troseda, ili nekog ležaja. Laganim pokretom, oprezno, spustivši pored sebe  jednu ruku raširenog dlana,  spustila se na sedište. Prešla je rukom preko tkanine. Tako je. Bila je od somota. Iza leđa joj je nešto zasmetalo. Rukom je proverila šta i po dodiru shvatila da je malo jastuče, svileno, tačnije, od punijeg tafta, sa jednim delom optočenim malim rišem. Kako li izgleda ostatak sobe, pomislila je, ali sudeći po mekoći materijala za ležaj i jastuče, mora da je uređena veoma elegantno. Ovo nije on sam dekorisao. Mora biti da je angažovao dekoratera, tačnije, ženu dekoratera. Somot više pristaje ženama, prošlo joj je kroz glavu.
  • Odoh da nam skuvam kafu.
  • Divno, za to vreme bih ja mogla samo malo da se osvežim u kupatilu, rekla mu je.
  • Snaći ćeš, se nije daleko, samo pravo, sa leve strane. Imaš do tamo oko 3 metra rekao je dok mu se glas gubio negde sa leve strane.
Ustala je i pošla polako za njegovim glasom, pravo, četiri koraka, zastala i ispružila obe ruke sa strane. Dodirnula je dovratak nekih vrata. Prošla je kroz njih i polako, vrlo oprezno izbrojala još tri koraka.
 Levo, kupatilo je sa leve strane. Miriše prašak za veš i voda. Skrenula je levo, kroz otškrinuta vrata, i naglo  zastala. Prepoznala je miris. Jedinstveni miris mošusa. Koristila ga je svojevremeno i ona sve dok se više nije mogao naći u radnjama za prodaju kozmetike. Rekli su, nema više uvoza. Zato je počela da koristi Magie Noire.
Setila se. Pričao joj je da  često putuje u inostranstvo. Mora da ga je tamo kupio. Za koga? Ko se miriše ovim parfemom? U samo jednom deliću sekunde je shvatila. Njegova žena. Pa da, sinulo joj je. Intenzivni miris bebi losiona koji je osetila u predsoblju stana, a sad i ovaj miris, jasno su govorili sve. On je bio oženjen, nije bio njen, kako se ona nadala sve vreme svih ovih dana koje su proveli zajedno.
Ispružila je ruku u pravcu odakle je miris dolazio. Napipala je bočicu. Stajala je na mašini za veš čija su vrata bila otvorena jer se malo okrznula na njih, ulazeći u kupatilo.
 Uzela je bočicu u ruku i  vratila se nečujno u hodnik, izbrojala još dva koraka, otvorila veoma tiho vrata od stana, sagla se, spustila bočicu ispred vrata, a zatim se podigla i krenula pravo, pet koraka, onda desno, tri koraka i potražila dugme lifta. Brzo je stigao. Ušla je u lift lagano izvlačeći iz svoje torbice svoj dugi, beli rasklopivi štap pripremajući se da izađe iz zgrade. Sama.
Zašto ne, ona je znala da živi sama dok su sigurno drugi mislili da je nemoćna, ovako slepa, u svetu “normalnih”.
...
Kuvao je kafu u kuhinji, za njih dvoje. Morao je da je malo razgali. Primetio je on veoma dobro, da se stisnula u automobilu, dok su se vozili ka njegovom stanu. Kako je samo lepo izgledala u ovom ljubičastom malom, šanel kompletu. Oči su joj, još više, došle do izražaja. Upravo one su ga i privukle njoj. Neobično plave boje, sa odsjajima ljubičaste, kao ametist u prstenu koji je poslednji put kupio svojoj ženi za rođendan.
Otkud mu sad to da se seti svoje žene? Dobro je da je otišla par dana sa malom kod svojih. Imaće više vremena za sebe i ovu slatku malu, slepu devojku koju je sasvim slučajno upoznao, a koja ga je očarala kao retko koja žena do sad.
Sudarili su se na ulaznim vratima tržnog centra. On nije primetio taj dugački, beli štap u njenoj ruci i žustro je hteo da prođe pokraj nje. Žurio je, trebalo je još da stigne da svoje odveze na avion, a pre toga da kupi pelene za malu.U tom njegovom naletu, koji je za tako nežno stvorenje bio, mora biti, prilično silovit, istrgao joj je štap iz ruke. Jesu prošli kroz vrata, ali je ona zastala da bi došla do svog štapa. Seća se, nepogrešivo je pošla na levu stranu, kuda je štap odleteo kad joj ga je on skoro strgao sa ruke. Zadivio ga je taj njen pokret. Nije umeo sebi da objasni kako je mogla znati da je štap upravo odleteo ka toj strani. U trenutku kad se saginjala da dohvati štap, shvatio je da mora biti brži od nje. Skoro da je poskočio, zgrabio štap sa zemlje i pružio joj ga, pravo u istu ruku, odakle ga je netom istrgnuo. Ona se zbunila, odmahnula malo glavom, pri čemu joj se poluduga smeđa kosa nekako obmotala oko vrata dajući joj izgled male, nedužne devojčice. I desilo se. Prvi put je osetio želju da nekog zagrli i zaštiti. Kao kad bi uzeo u naručje svoju malu devojčicu, zakrilivši je pri tom, sebično, od svega i svih, samo na neki, drugi, muški način. Srce mu je zalupalo kao ludo. Bože, nije li ovo ta ljubav na prvi pogled, prostrujalo mu je kroz glavu?
Osvestio se u trenu brzo se izvinjavajući zbunjenoj, slepoj devojci na nezgodi kojom ju je izložio. Onako, iz kurtoazije, pozvao je na piće, čaj, ili kafu, ne bi li joj se i doslovno izvinio i ublažio svoj nepodesan ispad. Pristala je, odmah, što ga je još više zbunilo.
Zaboravio je da žuri kući, zaboravio je na avion, na sve svoje obaveze dok je gledao u te plave, sanjalačke oči pune iskrica.
Od tada je prošlo neko vrteme. Viđali su se svakog dana, nekad kraće, nekad duže, u parku, ili kod nje. A onda je pozvao sebi, u svoj stan. Radovao se kao gimnazijalac tom susretu i nekoj svojoj pritajenoj želji, za njom. Da ga je neko gledao sa strane primetio bi hiljade malih đavolčića koji su se iskrili u tamnim očima. Sanjao je budan strastvene trenutke u njenom zagrljaju i potajno se nadao da se to desi danas. Nije imao nameru da je uplaši. Ne, ona je bila njegova srna i on je želeo da je zaštiti, od svega, čak i od sosptvene strasti, ukoliko ona ne bi odgovorila na nju, onako, kako je on želeo iz dna duše.
Ni trenutak nije pomislio na svoju ženu i dete. Oni su bili neko ko je bio daleko, nisu bile tu, a mala, plavooka devojka, slepa, ali prelepa, bila je tu, s njim, tamo u dnevnoj sobi i čekala ga je udobno zavaljena u fotelji. Kako se samo uklapala u taj baršun oko nje, koji on, ni malo nije voleo. Ali, njegova žena, snob, shvatio je tog trenutka da je to i bila, je volela ekstravagantne i lepe stvari i enterijer. Ceo stan je bio uređen po njenom ukusu i on se osećao kao da tu ne pripada, kao da je u prolazu.
Srce mu je lupalo ubrzanim ritmom, a ruke su mu se tresle dok je unosio kafu na srebrnom poslužavniku u dnevnu sobu. A onda se skamenio. Nje nije bilo tu. Znao je da rekla da ide u kupatilo da se osveži, ali trebalo je da se već vrati. Imala je vremena, jer, od prevelikog uzbuđenja, kafa mu je pokipela. Ostalo je sadržaja samo do pola u džezvi pa je morao da kuva novu.
Spustio je poslužavnik sa kafom na sto i pošao ka kupatilu. Vrata su bila otvorena i u njemu nije bilo nje. Vratio se natrag i potražio je u ostalim sobama. Znao je da je spretna i da se sasvim dobro orijentiše u nepoznatom okruženju. Nije je bilo nigde. Nije moguće da je otišla? Ali zašto?
Bukvalno je pohrlio ka ulaznim vratima stana i otvorio ih požurivši ne bi li je stigao. Umalo se nije okliznuo na staklo. Onda je primetio, staklenu bočicu sa prafemom svoje žene, na betonu hodnika ispred svog stana. Ona je uzrokovala njegov skoro pad. Sagnuo se i uzeo je u ruku.
Kroz glavu mu je prošla scena; ona se čudnim pokretom ogleda oko seba, kao da nešto njuška, kada su ušli u predsoblje. Nije mu palo na pamet da će, kao i on, namirisati losion za bebe koji se osećao u stanu, a koji je prosula njegova devojčica omaškom posle jutrošnjeg kupanja, dok se igrala bočicom sa tim sadržajem, a  čiji poklopac nije bio čvrsto zatvoren.

Poražen, shvatio je. Mala plavooka, slepa devojka je spoznala da je on oženjen, da ima porodicu, ženu, dete.

Ruka je poletela u vazduh i bočica sa prafemom i mirisom mošusa razbila se u sitne komade.

15 коментара:

  1. Одговори
    1. Iju Snežo, još ću i da se uobrazim :D Hvala ti draga na divnom komentaru :)

      Избриши
    2. Kada pročitam nešto što ni u ludilu ne bih umela sama da napišem, moram samo tako da odreagujem. Uobrazi se, imaš i rašta! :-)

      Избриши
  2. BRAVO OLJA!!!
    Fantastična priča koju si ti maestralno napisala.
    Svaka čast

    ОдговориИзбриши
  3. Olja, oduševljana sam obrtom u priči. Sjajno!!!!

    ОдговориИзбриши
  4. Imam osećaj kao da sam upoznala sada još jednu Olju! Predivno! Izuzetna priča! :)
    Puno pozdrava! Ognjena Lazić

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je Ognjena da si bila i da ti se priča dopada. Verujem da misliš na prepoznavanje moje osobine da svojom maštom kreiram životne situacije ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)