понедељак, 27. април 2015.

Sava, reka koja teče u nezaborav



Uhvati me ponekad neka žal za prošlim vremenima. Pomislim, nije li to zato što se godine nižu? Nije li to zbog onih kojih više nema? Nije li to zbog..
Ima od svega toga po malo, a opet i nije.
Prisetim se mnogo čega sa setom, al' kad se setim reka, ovih naših, lokalnih, beogradskih, onda me stisne i neka posebna tuga.
A bile su divne, te naše reke, Sava, Dunav i Topčiderska.

Sećam se da smo iz Topčiderske reke lovili, vadili rukama rečne rakove koje bismo kuvali odmah tu, na obali, u loncu, na već pripremljenoj "logorskoj" vatri, moji ujaci, tetke, moja baka Stana i ja. 
 Topčiderska reka je bila bistra i veoma hladna. Nisam volela da se brčkam u njoj kao što to deca obično vole.

Sava je prva reka u kojoj sam se kupala kao dete, petogodišnja devojčica.
U tople letnje dane svi bismo odlazili nedeljom na kupanje, na Savu, na čuvenu plažu između dva mosta. Nije Sava onda bila mutna i kaljava kao danas. Bila je lenja reka, topla, lagana. Još uvek osećam taj dodir njene vode, lelujav, nežan. Voda joj je bila prozirna, puna lepog, sitnog, svetlucavog peska.
Potpuno drugačija od savske vode jedne potonje godine na divljem kupalištu u beogradskom bloku 45 kad su moja deca već bili tinejdžeri.

Dunav je bio za mene uvek moćna reka i njemu sam se divila iz daljine. Jednom sam, kao klinka osmog razreda išla sa drugarima na pecanje kod pančevačkog mosta. Sećam se, da me je Dunav uplašio svojim virovima i brzinom svog toka i samo sam ruke oprala u njemu, tek da osetim dodir vode. Bio je neke čudne zagasite plave boje i delovao mi je onda, ali i danas, robustno i gordo.

Ne umem da razdvojim ljubav prema beogradskim rekama. Svaka mi je draga na svoj, jedinstven način. Ipak Sava je reka mog detinjstva i možda upravo zbog tog ima jedno posebno mesto u mome srcu i mojim sećanjima. Čak sam je i stihovima ovekovečila opet jedne mnogo davne godine, kada je, kao i nedavno, plavila duž svog vodotoka.

Sava

Na rođenju svome tek potok je mali
što skakuće hitro s' kamena na kam,
koji žurno grabi dok šume mu vali
ne želeć' zauvek da ostane sam.

Usput tako tekuć' drugarice prima.
Sve snažnija biva njena mutna voda.
priobalje plodno darujući svima,
pogrbljene njive od teškoga ploda.

Posle bujnih kiša zna da se razljuti
teško vukuć' svoju snagu zauzdanu,
noseć' sve pred sobom i vodu zamuti
obalama svojim nanoseći ranu.

I proleća ovog ona se osilila
ko aždaja kad se baci na svoj plen,
duboka i mutna prostrla je krila
sve okolo grabeć' u zagrljaj njen.

Duž obala njenih širi se poplava
dok Dunavu, kralju, u zagrljaj teče,
a u leto pitoma i mirna je Sava
ko umorno, sneno, posle dana veče.

4 коментара:

  1. Divan tekst i pesma! Živeti uz reku je neprocenjivo blago.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Sneška na komentaru :) Jeste, u pravu si. Mnogo je lepo kad ljudi imaju mogućnosti da odrastaju uz reku, jezero ili more, meni bar.

      Избриши
  2. Hvala i tebi Meri na obilasku i komentaru.

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)