среда, 13. мај 2015.

Prvo i poslednje pismo





Dragi tata, pišem ti pismo, po prvi i poslednji put. Čudno je to, jer, mogla sam ti, nekad, ranije, napisati hiljade pisama dok si radio u Parizu, a nisam. Htela sam, ali ti nisi pisao meni, a ja nisam imala tvoju adresu. I za ovo pismo “kriva” je jedna moja drugarica, Luna i njena priča, o njenom tati. Njoj hvala.

Tako je počelo, mislim, ovo pismo. Rojilo se u mojoj glavi, danima, noćima, a onda sam shvatila, mora da ga iznedrim iz sebe. Na kraju, nisam ni ja tikva bez korena. I ja sam imala oca. Mada, ti nisi ni nalik njenom tati.

Znam da si mi ti dao ime i znam da si zbog mog imena razvrgnuo staro kumstvo. Zato ja imam drugog kuma. Umesto starog kuma Avrama, mene je krstio čika Čeda, mamin kolega sa ondašnjeg posla.  Znam i da si se radovao kad sam se rodila jer, već ste imali i izgubili jednu devojčicu.
 Ja sam vam došla kao uteha, valjda. Ipak, znam i da ste se rastali kada je meni bilo 3 godine, a svi kažu, voleli ste se. Ti i mama. Samo, ona nije mogla više da prašta.

Ne, nisam ovo saznala od mame. Ona nikada nije rekla u svom životu ni jednu ružnu reč o tebi. Naprotiv. Odrasla sam sa jednom rečenicom, koja je bila zakon, kad god si se ti pominjao; On je vaš otac i dužni ste da ga poštujete, govorila je bratu i meni.
I jesmo. Poštovali smo te iako nam nisi pružio ni milioniti deo onog koji si dao našoj polusestri, koju si dobio u drugom braku.

Ne znam jesi li išao nekad na roditeljski sastanak njoj, u njenu školu? Meni nisi. Nikad.
Ponosio bi se samnom jer, bila sam jedan od najboljih đaka, uvek.
Ti nikad nisi znao jesam li bolesna, ili nisam, jesam li gladna, ili nisam, jesam li živa?
Dolazio si retko, veoma retko.

Sećam se, dok sam još živela sa babom, da si uvek, kad bi došao da me vidiš, donosio krompir, u fišeku od novinske hartije. Nikad mi nisi kupio bombone, a tek čokoladu.

Pitala sam se dugo tokom života, zašto nisam volela čokoladu. Saznanje je bilo iznenađujuće, a istovremeno i bolno. Jer je nisam nikad ni jela.

Jesi li znao da sam prvu bananu probala kad mi je bilo devet godina? Nisi. Znam.
Kao što nisi znao ni da sam operisala slepo crevo i da me je u bolnici posećivao samo moj ujak, Lale, jer je moja mama onda radila u inostranstvu, baba je već bila mnogo stara, a ostali od rođaka, imali su svoje brige, svoje muke, svoje živote.

Nisi znao ni koliko mi je bilo hladno svake zime, svake večeri kad bih se uveče, posle dugog i iscrpljujućeg dana na praksi i u školi vratila u hladan stan, gladna, umorna, iscrpljena.
Nikad mi nisi skuvao čaj, da bih se ugrejala, bar malo, a glad, navikla sam da podnosim, tokom radnih dana.

Šta misliš, jel bilo jednostavno živeti i odrastati na jednom sendviću dnevno, od kojeg bi mi ostao tek zalogaj dva, posle “žickanja” mojih, takođe gladnih školskih drugarica?

Sećam se, jednom si, u kasnu jesen, došao na treći čas moje nastave. Zvali su me dežurni sa ulaznih školskih vrata. Dežurni nastavnik, igrom slučaja, moj razredni starešina, radovao se kao malo dete, zbog mene, jer si došao da me vidiš. Rekao si, direktno iz Pariza dolaziš.
Naravno da sam se obradovala, kao kučence. Dobila sam od tebe i poklon, prvi u svom životu; mali češljić za obrve i trepavice, srebrni brošić sa Ajfelovim tornjem i malu, svilenu maramu sa slikama Pariza.
Videli smo se samo desetak minuta.

Prolazile su godine. Vratio si se u Beograd, nastavio da živiš sa svojom novom porodicom i ćerkom. Mene nisi uključio u taj svoj život. Ipak, nastavio si da dolaziš da vidiš mene i brata, retko, možda dva puta u toku godine, a živeli smo u istom gradu.
Mi nismo dolazili kod tebe. Nama je jasno, odavno, dato do znanja da nas tvoja žena ne želi u svojoj blizini.

Sećaš li se, došla sam da vas oboje pozovem na svoju svadbu? Ona je odbila. Ti si došao. Sedeo si do mame, kao da ste uvek bili jedno s drugim i...veselili ste se. Zajedno.
Zbog tih vaših osmeha i tog vašeg veselja pamtim svoju svadbu na jedan jedinstveno lep način.

Dobila sam od tebe kao svadbeni poklon dve divne šoljice za kafu od japanskog porcelana, sa japanskim motivima na njima.
Bile su mi relikvija. Ipak, prvo je pukla jedna, zatim druga, pa jedan tanjirić.
Poslednji tanjirić je postao ukras na zidu u mojoj maloj kuhinji, u novom stanu.
Tebe već odavno nije bilo među nama. Jednog dana pao je sam od sebe, sa zida i slomio se u najsitnije komadiće. Danima sam plakala dok su se svi trudili da me uteše, u smislu, to je samo jedan običan porcelanski tanjirić.
Nije bio. Bio je sve što mi je ostalo od tebe.

A onda sam se setila. Svih onih dana kada si dolazio krišom, da ne zna tvoja druga žena, da vidiš moju decu, a tvoje unuke. Setila sam se kako se moj sin radovao kad bi te video kroz prozor, kako onim svojim velikim stopalima gaziš uz stepenice hrleći ka njima noseći im pomorandže u kesi koje su poskakivale od tvog žustrog koraka.

Da, njima si uvek donosio pomorandže. I ja sam uvek imala osećaj da ih nosiš i meni, za sve one koje mi nikad nisi kupio. Donosio si im bojice za crtanje, a ja sam zamišljala sebe, kao malu devojčicu koja crta tim istim bojicama koje je dobila od tate.

Sećam se kako si se smejao s njima, grleno, radosno dok su ti oči sijale radošću i sjajile kao žeravica.
Sećam se kad si bežao iz bolnice posle jednog pada, na železniškoj stanici, po izlasku iz voza. Nisi podnosio bolnicu, još od rata i ranjavanja.

Sećam se i kako si se ljutito brecnuo na doktorku posle prvog infarkta. Sirota žena, samo ti je bez uvijanja rekla da možeš da skončaš tu, na pragu njene ambulante ako odbiješ hospitalizaciju. Nije vredelo. Nisi otišao u bolnicu. Otišao si pravo kući i nastavio da pušiš i piješ svoje kafe kao da se taj infarkt desio nekom drugom.

Ipak, pristao si da primaš injekcije. Sećaš se? Nabavila sam ih za tebe čak iz Skoplja.
Tri meseca sam svakog dana dolazila da ti dajem injekcije i molila te da bar promeniš cigare, da ne pušiš tu gnjilansku Dravu kojoj si bio veran još od oslobođenja. Poslušao si me. Ostavio si duvan, sasvim, na moj nagovor, ali, već si postao “dvomotorac”. Dobio si i drugi infarkt, posle jedne kobne utakmice u kojoj je tvoj ljubljeni “Partizan” izgubio utakmicu sa 3:1 od večitog rivala.

A onda je i dijabetes zakucao na tvoja vrata zdravlja. Ponovo si propušio. Počeo si da pušiš ondašnje, kako si govorio, meke cigare, Milde Sorte, od stresa, govorio si, jer si dobio šećer.

Znaš, govorio bi mi, voleo bih da umrem dok pijem kafu i pušim cigaru.
Ispunila ti se želja tata. Baš tako si i umro. Srknuo si gutljaj svoje prve jutarnje kafe i povukao jedan, prvi dim tvoje omiljene gnjilanske Drave kojoj si se vratio.

Znaš li tata da sam te ja poslednji put obrijala? Pre no što si legao u svoj poslednji samrtni ležaj, da ne odeš, na onaj svet, neobrijan. Svi su se plašili, od prisutnih muškaraca, da to urade. Ja nisam.
Bio si lep. Mrtav, a lep, sa tek ponekom sedom vlasi na slepoočnicama. I umro si na sveca.

Moja baba Stana je govorila da svakom ko umre na sveti dan Bog oprosti grehe, ako ih je imao.

Što se mene tiče tiče ja sam ti odavno oprostila sve dane koje nisi bio samnom, sve one cipele koje mi nisi kupio, sve one tajne koje ti nisam poverila. Nije moglo ni biti drugačije tata. Jer ja sam te uvek volela i poštovala jer si bio moj otac. Sve ostalo nije bilo do mene.

Moram ti reći da mi je uvek bilo posebno milo, kad bi mi govorili da, od tvojih troje dece, ja ličim najviše na tebe.

Znam da znaš da sam srećna, iako mi život i nije lak, jer se i dalje smejem tata i znam da znaš da ti nisam nikad zamerila ništa. Kako bih?

Deo tebe je uvek u meni. Deo tebe je i u mome sinu, tvome unuku koji hoda kao ti, visok je kao ti, ima kosu kao ti, ima oblik ruku kao ti.

I znam tata da si i ti voleo mene, mnogo, ali je život, usud, učinio da to bude na drugačiji način.
Ostaj u miru dragi tata dok se ponovo ne sretnemo negde, možda.



19 коментара:

  1. Predivna priča, tako topla i nežna, mada sa primesom tuge i nostalgije, ali bez i jedne reči gorčine i osude. Velike reči, Olja...

    ОдговориИзбриши
  2. Ljudski je praštati.
    Opomena ostaje za one koji imaju vremena da isprave slične greške.
    Divna i tužna, opominjuća priča. Koja boli.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kad sećanje navrne pojavi se i bol, iz prikrajka Neg, ali umine nekako odmah, valjda zato što ljubav pobedi.

      Избриши
  3. Одговори
    1. Uh, za jedan život koji je, kao i sve što će, prošao.

      Избриши
  4. Priča puna ljubavi koja nadvladava tugu .Nema osude,samo ljubav.

    ОдговориИзбриши
  5. Jako lijepo napisana životna priča iz koje svi možemo izvući pouku.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na komentaru dragongirl. Nadam se da je ova priča zaista nekima i poučna.

      Избриши
  6. Svaka čast Olja na ovom pismu, prvom i poslednjem...i moram ti priznati da nisam sigurna da bih mogla da oprostim i napišem ovakvo pismo da sam u tvojim "cipelama"...ali nisam i ne znam kako to izgleda i boli. Tačnije, nisam znala dok nisam proćitala tvoje pismo tati...
    Ljubim te!!!

    ОдговориИзбриши
  7. Ovo pismo si napisala sa puno emocija, a ja sam isuviše emotivna da su mi navirale suze na oči, dok sam ga čitala. Koliko tuge si prenela u ovo pismo, vraćajući se u svoje teško detinjstvo i koliko sreće nakon kasnijih doživljaja vezanih za tvog pok. oca, govore šta si sve držala u sebi i napokon sve to prenela u svoje poslednje pismo. Tebi i tvojoj porodici želim puno zdravlja i sreće, jer si ti spremna da sve loše što si doživela ipak oprostiš svome ocu a opraštati je hrišćanski. Verujem da on možda i ne bi bio takav da nije imao tu drugu ženu, koja je bila, očigledno bez emocija...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti Zoko na lepom komentaru. Hvala ti na lepim željama, uzvraćam ti ih od sveg srca :) Mnogima sam mnogo oprostila i sasvim je bilo na mestu da oprostim i svome ocu i da ga se sećam sa veoma mnogo ljubavi, a ne jeda.

      Избриши
  8. Nije bilo lako pročitati ovu priču, pismo.
    Uspomene navrle.
    Sjajno Olja, više od toga.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Raduje me da si bio u poseti Ćazime. Veruj, nije bilo lako ni napisati je, ali...dobro je. ;)

      Избриши
  9. Moj, od davne 1981 godine do danas, nikada nije ni pitao za moje zdravlje. Sa unukom, koji sreća moja, ništa na tog dedu nije povukao, nikada reč nije prozborio. Niti zameram, niti praštam... To će obaviti onaj gore, kada mu ćale ode na istinu. Nisam ni zaplakala na ovu tvoju priču... Toliko sam već oguglala. Ali, za tebe je zdravo što si je napisala i skinula jedno breme sa vrata.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Taj osećaj otupelosti mi je poznat Sneška. Žalim svu decu koja nisu rasla uz oba roditelja. Ja nisam mogla drugačije, osim da oprostim, davno još, jer je moja baka, sa kojom sam odrastala i koja je bila moj veliki životni učitelj, govorila da smo svi grešni i da je oproštaj dobar upravo za onog koji oprašta.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)