субота, 23. мај 2015.

Zašto sam u karanfilu, najzad, prepoznala simbol ljubavi prema..






Čitam ovih dana, zahvaljujući jednoj dragoj osobi
koja deli te, za mene razgaljujuće tekstove, mnogo interesantnih detalja iz života grada Splita i Splićana. Malo se rastužim, ali se nekako više razveselim, jer, gospodin, kojeg sam ja iz milja prozvala “Meštar od garifula”, piše tako pitko i vrcavo, sa primesom onog jednostavnog dalmatinskog humora, da je teško sudržati smeh u pojedinim trenucima.

A smeh je, kažu lek. Svi koji su se bavili tim fenomenom. Kažu čak, da pet minuta smeha produžava život za celu jednu godinu, ili više. Manje važno. Važno je da produžava život, uglavnom na bolje. Jer, kako bismo mogli da zaboravimo da smeh u svima od nas izaziva nadiranje endorfina, hormona sreće u mnogo većoj količini no što, recimo, to radi čokolada. Opet, baš bi bilo lepo da tu dozu dupliramo uz smeh i čokoladu, zajedno.
I opet, ako se u tome pretera, naravno da postoje i negativne konsekvence.

Kako god, malo je smeha ovih dana među svetom ovdašnjim pa mi tekstovi gospodina “Meštra od garifula”, gode tim pre još i više.
Gariful, kako je on lepo objasnio je karanfil, na tom, pevljivom, splitskom, dalmatinskom narečju. Ma znam ja dobro da se tamo, u Dalmaciji, koriste mnoge reči koje vode poreklo iz italijanskog jezika, ali one nekako tamo zvuče, lepše od originala. Meni bar.

Ne bih da raspredam priču o karanfilu, ali, rekoh jednom, ili nisam, da baš nisam ljubitelj karanfil cveta, osim ako to nije onaj mirišljavi roze lila, patuljasti, koji je možda ostao meni drag, jer ga je moja baka Stana imala svuda, kao ivicu rondela u bašti. Ovaj bi, kad procveta zamirisao nežno i opojno, tako da su majske noći, kraj otvorenog prozora sobe u kojoj bih spavala izgledale bajkovito i nestvarno.

Kasnije, kad su karanfil počeli da koriste kao znamenje jednog pokreta, toliko mi je bio, što da ne kažem, odvratan. Čak sam prvi buket, koji sam dobila na dar, od svog, onda ne znajući, budućeg muža, na našem prvom sastanku, bacila na sto po dolasku kući kao da je hrpa smeća. U vazu ga je stavio moj brat, koji je znao koliko ne volim karanfile.
Naučio je moj “mračni” drug, kasnije, koje cveće volim, ali je ipak, pomirljivo, donosio uvek, nevene. On je voleo karanfil, ja hrizanteme. On je mislio, kao i mnogi, da su hrizanteme grobljansko cveće, ja opet, zna se šta sam mislila o karanfilu i tako je neven postao naš zajednički cvet. Do danas.

Kao neko ko voli prirodu u celini, a posebno cveće, iako najiskrenije, ne bih danas mogla da kažem koji mi je cvet najomiljeniji, jer podjednakom ljubavlju volim divlje i kultivisano cveće, ne bih onda još uvek karanfil trebalo da “držim” po strani, tim pre, što je taj period, mislim na to društveno uređenje, iza nas. Znači, prošao je.
Ipak, mnogima je teško da zaborave šta je usledilo kao posledica “čišćenja” ovih naših balkanskih prostora od istog tog uređenja, koliko je crnih marama ostalo iza toga, koliko grobova, koliko prekinutih prijateljstava, koliko ogorčenja i na žalost, mržnje.
Nikako da prihvatim svoju krivicu i odgovornost za sve što se izdogađalo jer, mene niko nije pitao želim li ja da se mi rastanemo između sebe na tako jeziv način?

A opet, još kako se može reći da smo svi, birajući te ljude koji su nas odveli u sve to, učestvovali u tome, aminujući, ili se nedovoljno suprotstavljajući, čak i ako kažemo da za njih nismo glasali. Okreni, obrni, izgubili smo svi mnogo, nenadoknadivo, mnogima, neoprostivo. Nadam se iz sve snage i od sveg srca, da smo svi izvukli pouku iz tog bezumlja. Nadam se iz sve snage, da će vreme da nas zbliži i spoji u nama samo ono ljudsko, čestito, humano. Nadam se iz sve snage da ćemo jedni druge gledati s ljubavlju i solidarnošću, kroz prizmu sličnosti, a ne različitosti koje su sasvim normalno potrebne.

Pa i priroda je sama po sebi različita. I sve je u njoj drugačije. Ne postoji ni jedna jedinka koja je identična drugoj. U prirodi je pravi haos. Taj haos funkcioniše skladno, prelepo i šta više, ostavlja nas ne malo puta bez daha i reči, zadivljenim pred scenama koje naša, ljudska ruka, ni uz sve moguće znanje i umeće nikada ne može da imitira i učini boljim.

E sad, da se vratim ja na kafanfil, gariful, kako ga lepo i milozvučno naziva "meštar od garifula" i koji je eto, svojim pričicama na tom jeziku koji mi miluje uši, a nisam odande i taj karanfil, cvet, učinio lepim.

Hvala ti “meštre od garifula” što u svakoj tvojoj pričici osetim miris karanfila. Nije važno kog.

10 коментара:

  1. Nikad cveće nisam povezivala sa životnim događajima. Volim baštenske karanfile, one cvećarske bez mirisa ne volim. Volim šeboj,onaj lila, letnji, ali nigde seme da nađem. Naravno, najviše volim ljude koji se smeju i koji umeju da druge nasmeju.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Neno, hvala što uredno dolaziš na moj blog. Hvala i što svojim komentarima uvećaš značaj mojih zapisa ;)

      Избриши
  2. Olja Olja... kako si samo ovo predivno napisala. Odmah ću mu poslati da vidi, neće li ga ovaj krasni tekst možda "nagovoriti" da izađe u javnost. Probala sam danas da ga nagovorim ali mi je opet vješto eskivirao bilo kakvo drugo obećanje sem da će možda češće pisati. U to ime vrlo brzo ću da stavim novi biser iz njegovog pera. Puno ti hvala mila moja. Nemaš pojma koliko si me obradovala. ;)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi Farah što sa nama, samnom deliš njegove lepe tekstove zbog kojih nisam odolela da stavim i u pero ono što osećam u duši. Velika mi je radost ako i drugima pričinim radost ;)

      Избриши
  3. Ni ja Olja ne volim karanfile iz istog razloga a i ružu sam nešto omrzla zbog devedesetih...
    Ali tvoja priča je tako lepa i mirišljava da ću razmisliti o tome da zanemarim svoju averziju prema ovom cvetu...
    Zaintrigirala si me pa odoh sada da pročitam taj tekst Meštra od garifula :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Drago mi je da si radoznala Luna, još više da sam ti probudila, ovog puta radoznalost, a najviše, što smo razmišljale slično, a posebno jer dođeš u ovo moje ćoše i pročitaš moje storije :)

      Избриши
  4. Uh, vas dve ili vas troje... i karanfili.
    A meni pade na pamet ono- Politika pod miškom i crveni karanfil u ruci. Da me pitate što- e pojma vam nemam.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Pa da , zbog politike ga i nisam volela, a i zbog još nečeg, ali o tome priča tek sledi. Jednom ;)

      Избриши
  5. Volim Splićane, humor i smeh...A karanfil mi je uvek bio lep cvet, bez obzira što su ga neki blatili. U stvari, volim svo cveće, bez razlike, kada razmislim! :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Volim i ja Sneška sve cveće, ali karanfil je dugo bio kod mene na "crnoj listi", ne samo iz navedenih razloga, jer, sledi , kasnije, dok slegne, nova priča o karanfilu ;)
      Što se Splićana tiče, njih volim posebno, baš zbog tog vrcavog humora, zbog Velog mista, zbog Borisa, zbog..Ma volim Dalmaciju, te ljude tamo..

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)