четвртак, 21. мај 2015.

Zvezda padalica ili brzica nespretnica







Juče sam, doslovce, razumela izreku; Radoznalost je ubila mačku!

Pošla, da u prodavnici, tik do zgrade, kupim hleb, jer je prodavačica u "Maksiju" zaboravila da mi da pogaču, žurim, ko da mi je o glavu, pođem u sobnim papučama sa ortopedskom petom, vidim, ubacili JYSK reklamu u sanduče. Uzmem reklamu i krenem da je pregledam, ko da je roman u nastavcima koji sam jedva dočekala, ne gledam kud idem, pojilica za ptice, za baštu, okupirala mi pažnju, već je vidim u svojoj bašti i..bi šta bi.
Razbijem se ko zvečka!
Padnem gore od malog deteta!
Isprljam se ko prase!
Udarim oba lakta, ogulim levo koleno i potkolenicu, a nisam bila u šorcu!
Udarim bradu i izvrnem desno stopalo tako stručno da sam sinoć dobila temperaturu od (bola) šoka, a na tu nogu ne mogu da stanem. Zato sad vilenim, a 2h je. Prošlo i nevreme, a mene noga i dalje boli.
Ostalo, ćutim.

Ostadoh u komadu, anđelu hvala. A ova distorzija desnog stopala, pa Bože moj, tek je prva na toj nozi. Leva noga pamti mnoge od njih pa sam se ja zezala kako imam dve leve noge, a naročito levu. E sad imam, konačno i desnu. 
A možda me moja bela princeza, mačka Melanija, alijas Meli, pelcovala i naučih da padnem kako treba?
Šala na stranu, ali gledajte gde gazite, a ne kao ja.

Nemojte da čitate ulicom, a posebno ne primamljive reklame!
Eh da, ništa od te pojilice, presela mi je.”

Ovako sam, pre neki dan, napisala status na svome zidu na društvenoj mreži Facebook. Ne pišem ja stalno šta mi se dešava. Neću da davim i gnjavim ljude, a iskreno ne umem da budem ni interesantna kao jedan momak iz Pljevalja, koji kad napiše status, on postane kult među šalama. Ima čovek dara za zezanje. Ipak, ovaj status je imao primese šale, jer, takav mi je mentalni sklop. Volim da se šalim na svoj račun, posebno, kad napravim glupost tipa, ne gledam kuda idem.
A sećam se, jes da je bilo mnoooogo davno, učila me lepo majka;
Pazi gde staješ!
Gledaj kud gaziš!
Gledaj ispred sebe kad ideš ulicom!
Ne zveraj oko sebe!
Hodaj lepo, kao dama!
Ne njiši se dok hodaš!
Nemoj da vrckaš, nije pristojno!
Ispravi leđa, ne klanjaj se dok ideš!
Ne marširaj, nisi vojnik!
Bilo je toga još. Umela je moja majka da mi veže osmicu, uz pomoć oklagije na leđima, da bih hodala uspravno, a ne da se grbim, jer me stid što mi rastu grudi.
Znala je da mi poređa na glavu tri enciklopedije i veliki kuvar pride pa da sa tim hodam u krug svaki dan, bar po 15 minuta. Da bih naučila da hodam graciozno, kao što žena treba da hoda. Da ne marširam ulicom ko vojnik.

Imalo je to sve svog smisla i naučih ja lepo da hodam, uspravno, stabilno, kako i valja, ali ipak ne naučih najvažnije, da ne žurim, tačnije, da ne brzam.
E tu smo dakle. Umesto da se rukovodim onom starom narodnom; Što je brzo to je kuso, ne.
Ja uvek žurim, hitam, jurim, ko da će vreme da mi pobegne, ili kao da bih ga, mogla da prestignem.
I tako do dana današnjeg. Sve me kao neko i nešto tera da budem brza, a prava istina je da to radim sama. Što je najgore od svega, radim to i sebi samoj.
Dok drugi nisu obavili ni deseti deo posla, ja sam već odavno započela završnicu.
Ne znam odakle mi ta navika da budem brzica, ali verujem da se ona stvorila još dok sam počinjala da radim u svojoj struci.

Moj prvi posao je bio mnogo lep. Radila sam u dečjoj bolnici. Bila sam na zameni kolege koji je bio na odsluženju vojnog roka. I naravno, već kako je to i nepisani zakon, najmlađi radnici moje branše se uvek “bacaju u vatru”, te tako i ja dobih raspored da radim na odeljenju beba, od mesec do godinu dana starosti. Svakako da se podrazumevalo da dobijem uvek, jedini, boks sa deset beba, umesto ostalih, u kojima je bilo u proseku po osam.
Trebalo je u rasponu vremena od 6h, kada je započinjao radni dan, pa sve do 7i 30, kada bi započinjala vizita, te iste bebe sve do jedne, okupati, izmeriti im temperaturu, kompletno presvući svaku i presvući joj krevet, dezinfikovati radni pult posle svake bebe, ići po obroke i nahraniti svaku bebu ponaosob, a zatim opet presvući sve one koje bi u međuvremenu obavile svoje fiziološke potrebe, jer apsolutno MORA da budu suve i sve to za 1h i 30 minuta. Uz sve to, sve je to moralo i da bude notirano u pojedinačne temperaturne liste, a soba besprekorno uredna.

Bila bih gola voda od znoja, ali, ja sam to uspevala. U početku sporije, ali, kako je veština u radu rasla, a strah da neću povrediti ni jednu bebu opadao, tako sam ja postajala sve brža. Na kraju sam čak uspevala da “sredim” moj ceo boks i da pomognem starijoj koleginici u boksu do mene.

E tako sam postala brza u radu, ali i u hodu. Nije da mi nije pomagala ta moja brzina, posebno, ako se zaista i moralo delati veoma brzo, kod hitnih stanja npr., ali mi je još itekako i odmagala, jer bih ja posle svakog radnog dana bila kao isceđeni limun. Dok bi se, kasnije, moje koleginice onako, što bi rekli današnji klinci, lađero ponašale na poslu, ja sam izgarala i stizala sve. A i zašto bi žurile? Dovoljno sam ja bila brza da uradim po tri posla odjednom, u hodu.

Zbog te moje brzine u radu i u hodu, padala sam tri puta niz stepenice, kasnije, u bolnici u kojoj sam radila, ali uvek uspevši da sačuvam i “teret” koji sam nosila. Nekad je to bila boca krvi, najčešće, nekad specijalna, posebna, tanka pipeta koja je služila za negu Tiršovih transplantata. Pri tom je uvek stradao moj levi skočni zglob. Uredno bih “napravila” distorziju zgloba i završavala radeći u jednoj beloj klompi br. 37 na desnoj nozi i pozajmljenoj, zelenoj klompi br. 42, na levoj nozi.

Sećam se, dežurni anesteziolog koji je dolazio da pregleda bolesnike koje bismo pripremali za operaciju narednog dana, se zgražavao nad činjenicom da radim smene po 12h sa takvom povredom, koja iziskuje mirovanje i određeni fizikalni tretman posle prestanka bola.

Sećam se i dr. Nešovića koji je, kad je saznao da sam i treći put “napravila” distorziju levog skočnog zgloba došao na moje odeljenje i ozbiljnim glasom mi rekao; “Mala, ili ćeš usporiti, ili ćeš nositi poluduboke cipele, ili ću ja morati da ti operišem ligamente”.
Poznavao me je od detinjstva i otuda ono mala, kada bi mi se obraćao privatno.

Posle njegovog ozbiljnog upozorenja, počela sam da izbegavam stepenice. Naime, kako do tad nisam koristila lift, promenila sam naviku. Išla bih liftom dole, a pela bih se stepenicama gore.
Ta navika mi je ostala i danas, posebno jer sam poslednju distorziju napravila padom niz naše, kako sam ih ja zvala, vilajetske stepenice, koje su vodila od dvorišta do našeg, ondašnjeg stana, na prvom spratu, a koje su imale uspon pod nezgodnim, oštrim uglom.

Silazila sam niz stepenice, žureći da stignem na autobus za odlazak, zna se gde, na posao u jutarnjoj smeni.
Strmoglavila sam se sa polovine stepenica da mi ni danas nije jasno kako vrat, Bogu hvala, nisam slomila.
Po dolasku na posao skinuvši svoje kožne rukavice, shvatila sam da sam ostala bez pola jagodice na palcu leve šake, a bol u nozi, levoj, zna se, bio je jeziv. Noga mi je oticala ko balon. Morali su da mi iseku saru od čizme, da bih skinula čizmicu sa leve noge.
Bila je zimska suvomrazica davne, osamdeset i neke godine.

E tog puta sam završila na bolovanju, prvi put zbog moje povrede skočnog zgloba, jer fizijatar koji je onda radio u domu zdravlja u kojem sam i ja tad radila, nije hteo da razgovara na temu; lečenje uz rad i veću papuču na toj povređenoj nozi, koje sam sama primenjivala do tad, kao da sam nezamenljiva.

Više nikad, od tad, nisam nosila čizmice sa visokom sarom. Samo one poluduboke, bapske, što bi rekla jedna moja drugarica.

Interersantno je da napomenem da NIKADA nisam pala noseći visoke potpetice, a nosila sam sandale sa, čak, vrtoglavom štiklom od 11cm. Uvek sam padala u obući sa normalnom visinom potpetice. Sasvim sigurno znam da je to zato što sam tad hodala sporije, tačnije, kao žena, dama.

Kad neko, odrastao, napravi sam sebi, svojom nepažnjom, brzopletošću, nemarom, nije čak ni bitno kako, ponovo identičnu povredu, jedino što se sad to desilo na desnoj nozi, e onda bi taj neko, ja, ozbiljno trebalo da sumira neke stvari, a posebno što su godine prošle i što bi samim tim taj neko, ja, trebalo da ima usvojeno znanje i iskustvo koje bi možda moglo da pomogne i drugima:

  • da se priseti svega što je u detinjstvu naučio od majke, ili roditelja, vezano za hodanje ulicom
  • da ne radi više poslova u hodu, u isto vreme, jer, nije posao ptica, neće da odleti, sačekaće
  • da nosi uvek odgovarajući obuću – Pod ovim podrazumevam veoma bitnu činjenicu, a to je da obuća treba da bude primerena stopalima i vremenskim uslovima, a ne modi.
  • da čak i kad je u dobroj kondiciji, a ima zrele godine, ritam hodanja prilagodi svojoj starosti
  • da upamti da će ga pamtiti, ako ga i zapamte, po čovečnosti, a ne koliko je dobro, ili brzo radio
  • da ga niko neće potapšati po ramenu i pohvaliti koliko je sposoban baš zato što je brz i precizan. Što je i nepotrebno jer, pohvale i pokude treba jednako prihvatati. Obe su prisile, svaka na svoj način, pohvala je pozitivna prisila, a pokuda negativna.
  • da to što ne ideš na bolovanje, čak i onda kada je to neophodno, ne veliča tvoju vrednost kao čoveka, ili radnika, ali umanjuje odbranbene snage organizma za ubuduće, više, ili manje.
  • da čak i kad misliš da najbolje znaš, ipak pitaš stručnjaka za savet, jer, nisi najpametniji. Ovo se posebno odnosi kad je u pitanju zdravlje.
  • da nije važno biti brz, važno je stići

Suma sumarum, vi mlađi ako vam se ovo učini iole korisnim, probajte da primenite.
Mi sazreli, da ne kažem omatorili, samo malo češće da se prisetimo sveg ovog, jer ona stara: Repetitio mater studiorum est, nije za budale, već za pametne i temeljne.

Nema potrebe da budemo, “zvezda padalica”, kako je lep eufemizam iskoristila jedna moja drugarica da bi me osokolila posle mog poslednjeg pada, već osoba koja lagano, bez presinga, jurke ili žurke, oprezno koliko treba ide kroz život i hoda ulicom.




6 коментара:

  1. Savršeno. Od jedne zvijezde padalice drugoj zvijezdi padalici, za utjehu, ti bar padaš samo niz stepenice a ja sam od one vrste koja može da padne i kada se penje uz stepenice. Od kako znam za sebe stepenice su mi smrtni neprijatelji. Drži se.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Znači, obe bismo trebale da se držimo Farah :) Hvala za komentar, znači mi mnogo.

      Избриши
  2. Meni je doca jednom prilikom, kad sam tako zaređala rekao da malo razmislim kako hodam... i da se barem neko vreme ne viđamo... Razumem sve, a nikad štikle nosila nisam...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Kao što već znaš, meni štikle nisu nikad "došle noge", naprotiv. Mislim da je u pitanju, najiskrenije, između svega ostalog već rečenog, samo prebrzo šaltanje mog mozga na novi kolosek, a da još nije završio prethodnu deonicu ;)
      Hvala na poseti :)

      Избриши
  3. Napravi ti pravi mali priručnik za - uspešno hodanje (kroz život, a i šire). Nama možda i ne toliko značajan- ako za ovolike godine ne naučismo, nećemo ni sad, ali ova mlađarija bi mogla da obrati pažnju.
    Starijeg sluša, za starim ne idi... kaže se u mom kraju.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Baš je dobra ta izreka iz tvog kraja, nikad je nisam čula. Bilo bi dobro da se neko od mladih prevari i posluša. Kamo sreće da smo svi ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)