четвртак, 16. јул 2015.

Gvozden, svračiji zapis



Sad već ima sigurno više od desetak godina. Kako ne znam koliko je star? Zbunio me je, on sam. Prvo došao je nepozvan. Drugo, nije mi bio potreban, već sam imala jedan prastar i dva “golobrada”mladunca. Treće, ćerali smo se..

Osim jednog starog, izboranog i smežuranog, nije bilo nikog na prostoru sa ulične strane kuće. A i bio je nikakav. Koštuničav, suvonjav, sitan. Više posla oko njegovog čišćenja no koristi. Ipak, da ne grešim dušu, valjalo je slavsko žito svake godine. Dal zbog njega il' zbog recepta moje bake Stanojke koji se prenosio od davnina, usmenim putem, ne znam sigurno.

Da je bio mastan i onako slatkast, jeste. Samo, nikad u jednom komadu nego onako, sav izdroćkan. Koliko god se trudili oko njega, čuvali ga od mrava, mraza, posipali pepelom, da ne bude tvrd, ko Njegošev, on je sve jedno ostao onakav kakav je, valjda bio od zametka.
E tog nema više.
Umesto njega, na razdaljini od desetak metara, jedan od drugog, trse se novi, mladi zelembaći. Dobri. Taman kako valja i treba. I daju dosta.
Doduše, jedan se često “svađa” sa telefonskim žicama, ali smo ga ukrotili i sad je miran. Samo je više ižđigljao.

Ovu dvojicu sam onako, baš zavolela. Em su lepi, em su zgodni na oko, em ukusni, em nisu tvrdi ko onaj starojko ali, rešio je jedan da im pomrsi konce.
Ruku na srce, ni on to sigurno nije hteo već ona, jedna crna opasnica. Ustvari ona je toliko crna da joj ta boja dobije neki plavi metalni odsjaj. Nije ružna. Daleko od tog. Ima baš elegantan i vižljast oblik.
Oko joj je živo, kao od ulja da je, a ona, kao čigra. Sad je vidiš, sad je ne vidiš. Te skoči, te potrči, a i poleti, nekako skokovito.

Deluje kao da je stalno zaposlena. Ja je ne ljubim previše. Ima mnogo lepših od nje. Ona mi deluje kao neki lijar, što bi rekla, ko drugi nego moja baba Stana, za nekog ko je lukav, a ona to jeste bila.
Motala se svakog dana po mojoj avliji i pouzdano mislim da je samo ona mogla da mi priredi takav belaj.
Šta, mislite da nije fer da je optužujem, a da nemam siguran dokaz?

Videla sam je nebrojeno puta da ga nosi i steže ga, snažno, a mnogo je veći no što bi po obimu trebalo da joj bude potaman da ga ponese.
Garantovano ga je ona ispustila. On je pao i kao svako ko hoće da se sakrije od otmičara, neprijatelja, od kojeg mu preti opasnost, tu se šćućurio, ukotvio i lepo se udomio.
Kad sam ga videla, na mestu koje ne sme da ima nikog sličnog njemu tu gde je, onako golobradog, žgoljavog, mal' fras nisam dobila.
Šta ću, kud ću, otrsim ti ja njega i ..gotovo.
E al, ne lezi vraže.

Nije prošlo malo vremena kad on opet izvirio, onako, stidljivo, kao da me proverava. Neću li ga možda da ne vidim jer je imao društvo oko sebe. Ušuškao se između rascvetalih zevalica. Valjda je mislio da ga zbog njih neću dirati. Ali prevario se.
Ja ga opet otrsih.

Ne volim nikom da prekidam ono što mu je zapisano. Ali verujte mi na reč, on nikako nije smeo da ostane tu gde je pošto poto hteo da se skući.

No, izgleda da je on bio mnogo jači no što sam ja mislila jer, malo ne prođe, evo njega opet. I kao da mi inat tera, isterao onako, baš lepe perjanice.
E tu ti se ja naljutim pa ga srubim do daske.

Mislila sam da sam ga se rešila. Treća sreća. Ali, čovek snuje al' Bog određuje, govorila je moja mudra staramajka i bila je u pravu.

Pojavi se on lepši, sjajniji i nekako kočoperan, između mlade forzicije i jednog fruškogorskog ruja, da mi je čak na mah bilo teško i da ga prepoznam. Ipak, jesam.
Stanem da ga gledam, onako lepog, sjajnog, mladog, golobradog, ma trsi se da zaseni i onu dvojicu ispred kuće koji su već plodonosili.

E pa kad si rešio da budeš moj, čak iako te ja nisam htela, bićeš. Ima da te udomim negde gde ćeš da se lepo razbaškariš, a ja da te gledam i da ti se divim.
I bi tako.
Premestih ga ja, preselih na jedno mesto u svome dvorištu iako mi baš nije tu trebao, al nisam više mogla, nisam imala srca da ga otrsim.
Toliko je hteo, želeo, borio se da živi da sam i ja morala da popustim pred životom i da kažem, pobedio si.
Čak i da mu se poklonim. Jer je bio izdržljiv, a nejak, ispušten, nenegovan, osakaćen.

Uz sve to uspeo je da se izdigne kao feniks, iz pepela i da danas bude najlepši i najveći orah u mojoj bašti, moj, svračiji zapis.
Da, da. Njega je jednom zasigurno ona ispustila, jer ga ja nisam posadila. A ni od onih, mladih, golobradih, ispred kuće, nije mogao biti, jer još nisu rađali.

A ona, svraka, ta crna đavolica, nosi u svom kljunu šta dohvati, neprestano. Posebno kad dođe jesen i kad orasi zriju.
Zašto kažem da je to orah zapis?
Zato jer mu je negde zapisaTo da ostane, da pretekne, da živi.
I ko sam ja da to sprečim?
Dobro je da sam ipak prepoznala da mu je pisano da živi, baš tu, u mom dvorištu.

Razbaškario se on ko svoj na svome. Pravi popriličan hlad, lepo i rađa, nije koštunac, a i sladak je.
Ima i jednu lepo postavljenu granu na koju okačim ljuljašku da se moji unuci ljuljaju.
Samo, poprilično mi je zakrilio jedino parčence zemlje gde se “igram Darke baštovanke”.
Odlučila sam da ga zbog toga ne kaznim. Neću da ga krešem, neka ga. Šta će mi bašta. Idu godine. Kičma posustaje. Nisam ni ja navikla da se grbim nad zemljom, gradsko sam dete, al, volim.

Eto, zbog njega ima sve to da prekrojim, da smanjim, koliko da se kaže da imam nešto od vrta.
Neka njega. Nadživeće i mene i svraku i ko zna kog.
Ali, i upamtiće ga, po ovim redovima.
Eh da, nisam vam rekla, zovem ga Gvozden.

Ukapirali ste zašto i bez mog objašnjenja.
Porastao moj Gvozden, postao gorostas, a mlad.  Sve me više potseća na orah iz bašte moje bake Stane na koji sam se svake jeseni pela ne bih li i poslednji orah sa najviših grana ubrala od kojeg je ona, baš kao i ja danas, pravila slavsko žito.





10 коментара:

  1. Kako si ovo lepo opisala sve. Ma majstorski!

    ОдговориИзбриши
  2. Divna ti je priča.Sličnu sudbinu ima i jedan dud u mom dvorištu.On je uporno nicao iz korena velikog kalemljenog duda.Moj muž ga je redovno sekao sve dok jednom naš komšija koji je tada imao 5 godina,nije prišao i rekao"Što ga sečeš?Jel znaš da sve što raste i treba da raste?"I taj dud sada raste.Istina,njegove dudinje su sitnije i padaju malo na stazu ali nije to strašno jer dudinje brzo "prodju" a on pravi lep hlad.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti za lep komentar Milice :) Ja imam crni dud, koji isto "došao sam", a na svoj e"mesto pod suncem" u mojoj bašti čeka i jedan novi, beli, možda roze, koji se lepo sakrio između čokota loze :) Na jesen će dobiti svoje mesto.
      ja delim mišljenje vašeg petogodišnjeg komšije :)

      Избриши
  3. Divna priča. Ko ume, od svega napravi savršenu priču.
    Je li to onaj orah pod kojim ćemo piti kafu?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ne, ove godine nećemo pod njim piti kafu Neno već pod jabukom, ili bademom, možda pod vinjagom, ali sledeće, sigurno :) Slede neke preinake u koje će i on biti uključen, a možda samim tim i kafa ispod oraha ;)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)