понедељак, 27. април 2015.

Sava, reka koja teče u nezaborav



Uhvati me ponekad neka žal za prošlim vremenima. Pomislim, nije li to zato što se godine nižu? Nije li to zbog onih kojih više nema? Nije li to zbog..
Ima od svega toga po malo, a opet i nije.
Prisetim se mnogo čega sa setom, al' kad se setim reka, ovih naših, lokalnih, beogradskih, onda me stisne i neka posebna tuga.
A bile su divne, te naše reke, Sava, Dunav i Topčiderska.

Sećam se da smo iz Topčiderske reke lovili, vadili rukama rečne rakove koje bismo kuvali odmah tu, na obali, u loncu, na već pripremljenoj "logorskoj" vatri, moji ujaci, tetke, moja baka Stana i ja. 
 Topčiderska reka je bila bistra i veoma hladna. Nisam volela da se brčkam u njoj kao što to deca obično vole.

Sava je prva reka u kojoj sam se kupala kao dete, petogodišnja devojčica.
U tople letnje dane svi bismo odlazili nedeljom na kupanje, na Savu, na čuvenu plažu između dva mosta. Nije Sava onda bila mutna i kaljava kao danas. Bila je lenja reka, topla, lagana. Još uvek osećam taj dodir njene vode, lelujav, nežan. Voda joj je bila prozirna, puna lepog, sitnog, svetlucavog peska.
Potpuno drugačija od savske vode jedne potonje godine na divljem kupalištu u beogradskom bloku 45 kad su moja deca već bili tinejdžeri.

Dunav je bio za mene uvek moćna reka i njemu sam se divila iz daljine. Jednom sam, kao klinka osmog razreda išla sa drugarima na pecanje kod pančevačkog mosta. Sećam se, da me je Dunav uplašio svojim virovima i brzinom svog toka i samo sam ruke oprala u njemu, tek da osetim dodir vode. Bio je neke čudne zagasite plave boje i delovao mi je onda, ali i danas, robustno i gordo.

Ne umem da razdvojim ljubav prema beogradskim rekama. Svaka mi je draga na svoj, jedinstven način. Ipak Sava je reka mog detinjstva i možda upravo zbog tog ima jedno posebno mesto u mome srcu i mojim sećanjima. Čak sam je i stihovima ovekovečila opet jedne mnogo davne godine, kada je, kao i nedavno, plavila duž svog vodotoka.

Sava

Na rođenju svome tek potok je mali
što skakuće hitro s' kamena na kam,
koji žurno grabi dok šume mu vali
ne želeć' zauvek da ostane sam.

Usput tako tekuć' drugarice prima.
Sve snažnija biva njena mutna voda.
priobalje plodno darujući svima,
pogrbljene njive od teškoga ploda.

Posle bujnih kiša zna da se razljuti
teško vukuć' svoju snagu zauzdanu,
noseć' sve pred sobom i vodu zamuti
obalama svojim nanoseći ranu.

I proleća ovog ona se osilila
ko aždaja kad se baci na svoj plen,
duboka i mutna prostrla je krila
sve okolo grabeć' u zagrljaj njen.

Duž obala njenih širi se poplava
dok Dunavu, kralju, u zagrljaj teče,
a u leto pitoma i mirna je Sava
ko umorno, sneno, posle dana veče.

субота, 18. април 2015.

Kreativnost, učenje i ja





Nisam sebi nikada do sad postavila pitanje: Šta bi vratila da možeš? Samo iz jednog jednostavnog razloga, znam da je nemoguće vratiti ono što je prošlo, uticati na već završeno, okončano, te stoga smatram da ne treba zamarati mozak i trošiti energiju na misli ŠBBKBB, šta bi bilo kad bi bilo, ili ti da je bilo. 
Međutim, kad bih stvarno mogla da vratim vreme u nazad, mislim da bih se ladno vratila u školsku klupu, nije važno koju, samo da učim, stalno, neprekidno.
Mnogo volim da učim, a kad biste me pitali šta najviše, rekla bih vam strane jezike, književnost, pisanje uopšte i sve vezano za izučavanje iz te oblasti. Mada, volim ja da učim i ostale stvari jer je moja radoznalost, jednom rekoh, vrlo razuđena i šarolika. Možda je baš iz tog razloga ovaj moj blog i dobio ovakvo ime, jer ono najpribližnije određuje moja interesovanja.
Kad vratim film unazad, shvatim da sam stalno, posle završetka školovanja nešto učila.
Tako sam, svojevremeno, završila tromesečni kurs slepog kucanja. Koristilo mi je to znanje, posebno kasnije, a i sad, kad kucam bilo šta jer to dosta brzo radim. 
Jednom me je devojka, sa kojom sam igrala Slagalicu, preko neta, "napljuvala" jer nije verovala da mogu tako brzo da kucam!! A i da znam ;) Mislila je da koristim "ludaču". Pojma nisam imala ni onda, a  ni sad, šta je to??
Između ostalog, da bih usavršila svoje samouko znanje iz šivenja, lepo završim i kurs krojenja i šivenja, ni manje ni više, od 6 meseci trajanja. Sve uz rad, porodicu, obaveze.
Kasnije sam shvatila da nema ništa od dobre komunikacije preko neta i snalaženja sa kompjuterom i svim uz to vezanim ako ne znam engleski jezik. Pogađate, završila sam tri kursa engleskog jezika.
Nedavno, ima tome evo već više od godine, završila sam prvi stepen kursa nemačkog jezika jer sam htela, da svoje samouko znanje unapredim i dovedem u neki pristojan nivo, bez obzira na činjenicu da se sasvim dobro služim dugi niz godina tim jezikom.
E sad, da ne biste  kojim slučajem pomislili da se hvalim, mora da naglasim ponovo, ja jednostavno volim stalno nešto da učim.
Moj "mračni" drug je znao da kaže da sam kao one dokone Amerikanke, koje ne znajući šta će sa sobom idu na raznorazne kurseve da ubiju dosadu. 
Daleko od tog da je meni dosadno. Meni moja radoznalost i želja za znanjem ne daju mira. Već u glavi imam ideju kako bi bilo lepo da idem na kurs keramike, jer mi se to izuzetno dopada, a i kreativno je, s tim, što može da bude i vrlo korisno, ako se uzme u obzir da bih onda mogla sama da pravim raznorazne ukrase za svoju baštu.

Evo, imam i ovo moje, kako ga iz milošte zovem, blogče, gde mogu da izrazim putem pisane reči sva svoja nadahnuća vezana za pisanje i moju ljubav iz te oblasti, ali, ne lezi vraže, što bi rekli naši stari, rešim ja da upišem i on line kurs, ni manje ni više nego, kreativnog pisanja.
Čudila se, ne jedna, moja dobra drugarica u stilu, te šta če ti to, ti baš dobro pišeš, te nemoj da bacaš pare, sasvim dovoljno imaš znanja za pisanje bloga, ali, radoznalu, kakvu me Bog stvorio, onaj moj "unutrašnji faktor" koji me jednostavno tera da stalno nešto učim je pobedio. I tako ti ja upišem taj kurs, tačnije osvojim ga, na neki način.
Profesor Darko Tadić, koji vodi on line kurseve iz više oblasti kreativnog pisanja, lepo raspisao "konkurs" za priču na temu omiljene životinje, ali da se o njoj piše opisno, bez pominjanja o kojoj se životinji radi.
 Mislim se, gde me nađe, jer, tema mi se izuzetno dopala, tim pre, što sam mislila da nisam baš dovoljno opisala mog ljubimca u jednom tekstu na blogu. Tako, sedoh, napisah tekst na zadatu temu i osvojih nagradu. Eh da i to treba reći, moju prvu nagradu preko neta, pa mi je samim tim veoma važna i draga.
Ma sve su se kockice složile upravo onako kako je i trebalo i tako ja postadoh polaznik on line kursa kreativnog pisanja.
Nisam znala ni koliko to traje ni koliko bi, onako kulturno, sama trebala da znam meru da sve zadatke obavim na vreme, jer, u toku tog mog učenja, umela sam mnogo da okasnim sa izradom zadataka. 
Moji dobri prijatelji, koji ovo budu čitali, znaće prave razloge za to, ali ipak, nije sad da sam bila "neposlušna" ili nepažljiva, ali da sam bila spora, jesam. Na žalost, drugačije nisam mogla. 
Dešavalo se da jednostavno u datom trenutku ne ukapiram zadatak i onda bih ga "varila" par dana dok mi, kao Arhimedu ne bi sinula ideja šta je pisac hteo da kaže, tj. šta ustvari treba da uradim. Bilo me je i stid da pitam profesora Tadića, da mi konkretno kaže, onako, kao malom detetu kad se kaže, uradi to i to. Jer, treba li matoroj koki neko da objašnjava gde da kljuca da bi napunila stomak? 
Ipak, ako računam godine koje su prošle kad sam ja završila školu, a potrebno je itekako dobro predznanje, onda ćete možda i shvatiti da radionica kreativnog pisanja i nije baš, mačji kašalj, iako će oni koji su je završili reći da jeste. Pa sve je lako kad se završi i nauči. Još nešto, veoma važno je i to, da ja svaki zadatak shvatam vrlo ozbiljno i pomno pristupam njegovom rešavanju ili izradi.
Na svu sreću, profesor Tadić je imao izuzetno mnogo strpljenja za tu moju sporost. U jednom trenutku sam htela čak i da odustanem, a nikad nisam ostavljala neki posao nedovršenim, jer me je bilo stid zbog kašnjenja, međutim i tu je profesor Tadić odigrao ključnu ulogu jer, sećam se, rekao je; Taman posla, kakvo odustajanje, idemo dalje.
Tako, mic po mic, završih ja kurs kreativnog pisanja kod profesora Darka Tadića na čemu sam mu veoma zahvalna.
Pre svega jer je zaista imao živce ko lance sa mnom i strpljenje do neba.
Jesam li išta naučila, pitaće neko? O da, mnogo, ali i kako ono što sam već znala treba da primenim u daljem pisanju. Naravno, ukoliko odlučim da i dalje pišem.
Jesam li bila dobar "đak"?
Ne znam odgovor na ovo pitanje, ali sam sigurna da nisam bila loš ;)
Kako je jedna od lekcija bila vezana za poeziju, a mnogi kažu da moji "izleti" u taj deo izražavanja meni nisu strani, čak ni loši, odlučila sam da se profesoru Tadiću zahvalim na jedan jedinstven način, da napišem pesmu posvećenu njemu i njegovom strpljenju vezanom za moje učenje kreativnog pisanja u njegovoj on line radionici.


Evo moje pesme zahvalnosti profesoru Darku Tadiću, za veliku posvećenost u radu sa polaznicima on line radionice kreativnog pisanja.

Hvala profesore


Započeh  učenje  sa mnogo volje,
 sa željom da naučim ono što ne znam,
 da naučim da pišem još  bolje
i mnogo više kroz reči da dam.

Naučih dosta, od srca vam hvala.
Iako nisam baš hitra bila.
ponekad odgovore i nisam znala
a ponešto sam i zaboravila.

Šta mi je trebalo u letima ovim
da ponovo učim ko  kad bejah dete?
Kolko da znate, da učim volim
eto,  htedoh da me razumete.

Srdačan pozdrav dragi profesore,
izvin'te ako sam ostala duže.
pamtiću ove naše „razgovore“
naučene lekcije tome i služe.

Možda se sretnemo i uživo jednom
u društvu s' nama i čašica neka
Ostajte zdravo u delanju svom.
I ja idem dalje jer život ne čeka.






четвртак, 16. април 2015.

Pretpostavke i nedoumice





Mnogi kažu da je lični blog i lični dnevnik. Nikad nisam vodila dnevnik, ali evo me gde sam odlučila da kad je već tako, bar onda kad imam o čemu da razgovaram sa sobom samom, ili sa onima koji ovo žele da čitaju, ponešto i zabeležim od svakodnevnih dešavanja, kojih ima, još kako. Mislim da može da bude mnogo dobrog od tog i za mene, ali i za druge. Bude ljudima, čoveku, meni, lakše kad se izjada, otvori, nekom ako ima, a ja imam na svu sreću i ovo moje blogče da u njemu pišem i ono što mi je na duši, u krajnjem slučaju.

Moja jutra počinju na za mene lep način, prvo limunadom, a odmah za njom kafom, koju ja zovem budilnik kafa. Dok ispijam tu moju jutarnju kafu, sama u tišini, volim da čitam, između ostalog i  tekstove sa blogova, kako sa onih čiji sam pratilac, tako i sa drugih. Često ostavim i svoje komentare, moje pisane tragove, da sam bila, pročitala tekst,  posebno ako me se vrlo dojmilo to što sam pročitala, što je i danas bio slučaj. Naravno, volim da saznam i odgovor, reakciju na "komentar", tj. moje izneto razmišljanje, ukoliko ga ima. Čemu služe komentari na blogovima, ako ne upravo za to.
Ali..

Ponekad imam utisak da me ljudi ne razumeju na pravi način. Šta je to moj pravi način, upitaće se, možda,  neko?

Verovali ili ne, moj pravi način je upravo to što kažem, ili napišem u pravom, izvornom obliku. Znači, nema ničeg "između redova". Sve "između redova" je projekcija onog koji čita, viđenje mojih misli na njegov način, a koji da sam htela, ja bih rekla i sama.

Shvatam  da se mnogima ne dopadne istina. Dešava se i meni samoj. Ali, kad se tako nešto i desi, pokušavam da proniknem u sebe samu, zbog čega me je to, nešto, dotaklo na način na koji jeste? Zašto sam nešto doživela, razumela, na način kojim pisac nije hteo to da kaže?

Jasno je meni da, koliko je ljudi toliko je ćudi, te da svako ima pravo i da razume stvari onako kako on misli da jesu, no često to i nije baš tako.

Ponekad poželim da ljudima objasnim šta sam najiskrenije mislila kad sam nešto napisala, u vidu nekog komentara na nečijem blogu, ili nečijem statusu na društvenoj mreži FB, a onda, uhvatim sebe da bih, objašnjavajući moj poriv, moju iskrenost, izazvala kontra efekat, jer, kažu, ko se pravda sam sebe optužuje.

Kako onda da objasniš ljudima, onima do kojih ti je stalo, da puno puta nisu najjasnije razumeli tvoje reči, ili bar, nisu ih razumeli na pravi, tvoj način.

Neretko, iznenadim se kako to da im ne padne na pamet da sam možda htela da kažem baš to što i jesam, umesto onog što su sami zaključili?

Neko će reći, pa baš te briga!

Mene jeste briga, jer mi je stalo do toga da budem shvaćena na ispravan način, a ne da se moje reči izvlače iz konteksta, ili shvate drugačije no što su napisane ili izrečene.

Mišljenja sam da je jedini način da se dobro razumemo da razmenimo razmišljanja na temu, sa ciljem da se izbegnu nedoumice kao i stvaranje pretpostavki. Pretpostavke mogu da nas zavedu i odvedu u potpuno pogrešnom pravcu zaključivanja.
Zato, ako mi nešto nije jasno, pitam.

Ipak, mnogo puta mi se desilo da i kad pitam dobijem odgovor u stilu, da bi to trebalo da mi bude jasno. A kako da mi nešto vezano za nekog bude jasno, ako ja nisam on-a?
Ni rođena majka ne poznaje svoje sopstveno dete 100%. Kako ću ja da znam bilo kog drugog?

Onda, ako mi se i desi saznanje da moje reči nisu shvaćene onako kako sam mislila da treba, uglavnom, tražim u sebi razumevanje za tu osobu, posebno ako je reagovala gardom, što meni nikad nije cilj da izazovem.

Nisam iz priče da "spuštam" ljudima. Naprotiv. Često sam surovo iskrena, mnogo puta i na svoju štetu, ali, teško je odviknuti se od naučenog, a mene su učili da uvek, govorim samo istinu, svakako, uvek i na lep, kulturan način.
Koliko u tome uspevam, ne znam. Znam samo da se rastužim ako me ne razumeju na način na koji sam to želela da bude.

E sad, šta je tu je. Život ide dalje. Neko odluči da se naljuti i da mi uzvrati ignorancijom, neko pređe preko tog. 

Sama pak, produžim dalje sa novom, naučenom lekcijom, kao što je i ova danas bila. Ne treba baš uvek da ostavim trag da sam bila negde, videla, pročitala, jer, čak i kad to uradim, kao i uvek, iskreno, iz duše, može se desiti da se ne razume na taj način.

Moja baba Stanojka bi rekla mnogo strože ovo od mene; Ne treba da budem u svakoj čorbi mirođija, (čak i kad mi se čorba dopadne)!
 Ovo u zagradi sam sama dodala.

Na kraju, možda sam i sama pogrešno protumačila odgovor?
Odoh dalje jer život ne čeka. Ovo je bilo i već je prošlo.


среда, 01. април 2015.

Sanjajmo



Možemo da se nadamo boljem sutra.
Nada ne košta ništa, ne pozajmljuje se.
Besplatna je za sve ljude bilo gde da su.

Možemo da sanjamo, snovi su za maštare.
Za sve koji dušom zbore i ljubav neštedimice dele.
Onima koji kleče, i koji se krste i koji samo prirodi veruju.

Da sanjamo sreću, dok smrt nam za vratom dahće.
Dok iznad nas sijaju zvezde i Danica međ njima kolo vodi.
Iz bede da nas u rajsko naselje odvede.

Možemo da verujemo jer vera snagu daje.
Da život živiš bez ropca i straha od sutra.
Bez bremena od juče da okov ne bude.

Možemo da molimo, molitva srce milošću greje.
Da ljudima damo kad ne traži niko.
Da ima za sve, a opet pretekne.

Da sanjamo sreću, dok smrt nam za vratom dahće.
Dok iznad nas sijaju zvezde i Danica međ njima kolo vodi.
Iz bede da nas u rajsko naselje odvede.


Možemo da tražimo, kad tražiš nađeš
i sreću i zdravlje i ljubav i druga.
I sve ono što znali nismo.

Možemo da spavamo dok nam život teče
I radosti prolaze u mimohodu
bez nas sa drugim na čelu kolone.

Dok smrt nam dahće za vratom, da sanjamo sreću
i Danicu međ zvezdama kako vodi kolo
i sija dok nas u rajsko naselje vodi.