субота, 30. мај 2015.

Moja Nata iz Novoga Sada




Oljino za laku noć.....a meni za dobro jutro.....Vama za svaki dan.
Hvala Olja.....reči čuda stvaraju.....ove greju dušu i hrane pamet

i toliko su potrebne...neizrecivo...da pariraju onim slovima ljudskih kukolja

koje udaraju po sred srca kao budakom....onima koje glavu odsecaju

kao mačetom.....Čudo su reči.”

Vi, redovni čitaoci mog blogčeta, kako ja zovem iz milošte ovaj moj blog, ste sigurno primetili da sam odskora započela tekstove sa novim oznakama. Zahvaljujući jednoj divnoj, mladoj dami iz Rijeke, čijem se umeću pisanja i mudrosti divim i po njenom predlogu, nazvala sam ih jutarnje crtice.
Da bi bilo jasnije, to su stranice pisane ranim jutrom na bilo koju temu koja vam u tom trenutku padne na pamet, ili zaokupira misli najjačom žestinom. Otuda, u poslednje vreme više i tekstova ovde, a kako stvari stoje, biće ih mnogo više, jer se ja raspisah.

Jutros, ranom zorom, moje misli je zaokupila, snažno, jedna Nata iz Novoga Sada. Sad, poštenja radi, reših da je stavim i u još jednu oznaku na ovom blogu, a to je mali, veliki ljudi.
Tu, pod tom oznakom, ovekovečujem obične, za mene velike ljude i potpuno nepoznate široj javnosti. To, po mom skromnom razmišljanju, ni malo ne umanjuje njihovu veličinu, jer u svetu postoji veliki broj tih malih, velikih ljudi koji svojim postojanjem, delima, rečima, čine život mnogima lepšim i lakšim u svakom smislu.

E upravo to je i moja Nata iz Novoga Sada. Ovo moja, moglo bi da vas zavara i da možda, što bi rekli susedi, skontate da se znamo. Pogrešili biste jer ja ne poznajem Natu. Ustvari i poznajem je, na neki način, ali samo utoliko što ja i svoja prijateljstva preko društvene mreže Facebook, smtram za sasvim prava prijateljstva.

Ne vidim kako bih i drugačije, jer, iza tih ekrana su živi ljudi, žive misli i reči istih. Ako se foliraju, to nije do mene.

Možda će neko reći i da sam mnogo naivna, a godina sam nakupila? Moguće je, ali ja nekako, radeći sa ljudima uvek verujem u ono dobro u svakom. Ostalo, da se ponovim, nije do mene.

Znao je moj svekar da mi više puta kaže; Kako to da su svi tvoji?
E pa, ja kad nekog primim u svoje srce, onda on postane moj, moja, i otuda onda uvek ispred njegovog, njenog imena, kao sad, ono, moja Nata.

Ja ne znam ništa o Nati, ili, tačnije rečeno, znam ono kako je ja doživljavam kroz njene reči i slike.
I možda su to sve moje pretpostavke, u vezi nje, ili nekih drugih tzv. virtuelnih prijatelja, ali, čak iako nikad sebi nisam laskala, dozvoljavam ipak, da sam nešto naučila kroz dugogodišnji rad sa ljudima, da možda, prepoznam, kakav se čovek krije u kome.

Moja Nata je pre svega jedan dobar i vrlo emotivan čovek. U početku našeg prijateljstva, nekako sam slutila da prolazi kroz neke teškoće, zdravstvene, da budem precizna, neke svoje “demone” vezane za to i baš to me je prvo privuklo, jer mi se učinilo da imamo sličnosti. A znate za ono; sličan se sličnom raduje.
Da smo podosta slične sfere interesovanja, čak mislim, ne znam, i iste profesije, uverila sam se kasnije jer sam spoznala da mnogo čita.
Osim tog, ona voli mnogo da šeta ostavljajući pri tom divne tragove iza sebe da sam u tome, ne mali broj puta, prepoznala divno sećanje na Zuku Džumhura i njegovo “Hodoljublje” koje sam mnogo volela.

Ona, moja Nata ostavi pisani trag vrlo često, na mom zidu, nekom postu i uvek me svaki taj njen pisani trag, te reči, dirnu, obraduju, ne retko podignu raspoloženje, znači, pomognu.
Moja Nata ima isceliteljski dar, upravo stog što ponekad njene reči tako deluju na mene. Tako je i jutros, uradila nešto što me je dodirnulo do dna mog srca i po ko zna koji put uverilo da je ovaj svet lepo mesto, jer u njemu živi mnogo dobrih ljudi.

Jutros su na zidu moje Nate, osvanuli moji stihovi koje sam već ovde, na blogu podelila, ali, na potpuno drugačiji način.

Ovde, na blogu, oni su predstavljeni kao stihovi u prozi. Prvi put, na taj način.
Opet, istine radi, moram da kažem, ja volim da pišem poeziju, ali mnogo više volim da je pišem u rimi, nego u poeziji. Čak više, mislim da to bolje i radim u rimi.
Rima je za mene kao muzika, ima ritam, tempo, koji postavljam ja, u zavisnosti od inspiracije i stihova koje pišem.
Ova pesma je, bez neke lažne skromnosti dobro napisana i ima poruku, u oba svoja oblika, a poruka je nešto što volim da podelim sa ljudima, sa svetom oko sebe.

Dugo mi je trebalo da savladam nesigurnost da sa ljudima delim svoje stihove. Oni često predstavljaju jedan moj, duboki, skriveni deo, koji poznaju retki. Otuda mi je drago da je moja Nata, nekako spoznala tu moju želju da sa ljudima podelim osećanja i ne neki način mi pomogla u tom podelivši ove stihove i sa onima koje ja ne znam, a koje ona zna, postavljajući ih na svoj zid na svojoj FB stranici.

Mnogo sam joj zahvalna na tome. Možda ćete se upitati zašto? To nije nešto veliko?
Meni jeste. Jer, retko, ali zaista retko se dele moji tekstovi, a kamoli stihovi.

Da se niste usudili da pomislite da možda kukam što to nije drugačije! Ne.
Samo iskreno, jer nisam iz priče da govorim drugačije, radovalo bi me da vidim da ih ljudi dele, između sebe.

Kako god, eto, moja pisanija dopru do nekih koji osete potrebu i da ih podele. Možda, jer su u njima prepoznali nešto što je dobro, nešto što treba i neko drugi da sazna, nešto što treba da nađe svoj put do mnogo više duša.

Najvažnije šta sam htela da kažem ovim postom su reči kojima je moja Nata propratila postavljanje ove moje pesme na svoj zid, a to su reči na početku ovog posta, na kojima sam joj od srca neizmerno zahvalna, jer su me baš one i uverile, zašto je ona postala moja.

Sinoć sam, u trenutku, nošena nekim neobjašnjivim porivom, postavila ove stihove na svoj zid na FB strani, a jutros su, nekim čudom, osvanule na zidu moje Nate i ulepšale mi ovaj divan, majski dan.

Sanjajmo

Boljem sutra se možemo nadati

Nada ne košta ništa, ne pozajmljuje se.

Bilo gde da su, svi ljudi je mogu imati.


Možemo da sanjamo, mašta je prerušeni san.

Za sve koji dušom zbore i ljubav neštedimice dele.

Onima koji kleče i koji se krste i veruju u novi dan.


Da sanjamo sreću dok smrt nam dahće za vratom,

dok sijaju zvezde i Danica međ njima kolo vodi

i iz bede u raj nas s poslednjim satom odvodi.


Možemo da verujemo jer vera snagu daje.

Da život živiš bez ropca i straha od sutra

da breme od juče ko okov ne ostaje.


Možemo da molimo, molitva milošću greje.

Da ljudima damo kad ne traži niko,

da pretekne za sve kad se poseje.


Da sanjamo sreću dok smrt nam dahće za vratom.

Dok sijaju zvezde i Danica međ njima kolo vodi


i iz bede u raj nas s poslednjim satom odvodi.


Možemo da tražimo, kad tražiš nađeš,

i sreću i zdravlje i ljubav i druga

iz mraka neukosti sa znanjem izađeš.


Možemo da spavamo dok nam život teče

i radosti prolaze u mimohodu,

s drugim na čelu kolone u pobedu da oteče.


Dok smrt nam za vratom dahće, da sanjamo sreću

dok sijaju zvezde, a mesec po nebu brodi

i Danica kao u raju međ zvezdama kolo vodi.



PS: Pesma je pretočena i u stihove pisane rimom, po zadatku zadatom od strane prof. Darka Tadića

u njegovoj kreativnoj radionici koju je on ocenio, da se malo hvalim, kao veoma dobru. 

Tikvice a la mamma





Več sam pisala o tikvicama.  Da ponovo pišem o njima, ponukali su me neki komentari ovih dana u smislu; ne volim tikvice, bljak, dosadno povrće i tako to.

Ne bih ja, da sad nešto posebno pričam o hranljivosti tikvica i njihovom sastavu, jer sam poneku rekla o svemu tome  u prethodnom postu, što ako vas interesuje  imate lepo napisano ovde.

Nego, da pređem na stvar.

Kao i svi, i ja svoju mamu smatram najboljom kuvaricom na svetu. Ona to nije bila, mislim kuvarica. Bila je ona multitasking i multipraktik žena, kako to sad kažu mlade osobe ženskog pola, za ženu koja ume da radi mnogo tog u isto vreme, a pri tom je i mnogo praktična, tačnije, vična mnogo čemu.

Ipak, pravde radi, moram da naglasim da su takvog kova bile mnoge žene sa ovih prostora vaspitavane u tzv. starovremskom duhu. Mnoge od njih su mnogo tog prenele i na svoje ćerke, ukoliko su ih imale, što je na neki način dobro jer se to znanje prenosilo dalje, ponekad, s kolena na koleno.


Tako je moja mama bila vrlo nadarena osoba za mnogo stvari. A sve su bile smeštene u jednu figuru, opet bi mladi rekli, metar i želja da poraste, znači u nekog ko je bio veoma malog rasta.
Znala je ona da kaže, da se otrovi u malim bočicama čuvaju, što je opet govorilo u prilog tome da su to osobe kod kojih su sakriveni mnogi kvaliteti.

No, da ne dužim, shvatili ste, ovaj gore pomenuti naslov, ima veze sa mojom mamom i načinom njenog kuvanja.
Ona ne samo da je izvanredno i ukusno kuvala već je imala dar da pojedina tradicionalno kuvana jela modifikuje na svoj, novi i jedinstven način.
Biće da sam to i sama od nje nasledila, po onoj staroj, iver dalje od klade ne pada.

To bi trebalo da znači, da osim već opisane tzv. čorbe od tikvica na brzopotezan način, u svom jelovniku imam i kuvane tikvice na sličan način.
Pa u čemu je onda tu razlika, zapitaće se neko?


U tome što se koriste cele tikvice, sa korom, pod uslovom da znate ko im je proizvođač, a kako ja godinama gajim svoje tikvice, na jednom parčetu zemlje u bašti veličine 5x5m, tako i to biva.
Jelo ne sadrži zapršku, što je dobro za sve koji su na LCHF dijeti, a koji bi da “pojedu nešto i kašikom”, kao i ostalima, posebno onima osetljivih na gluten, a takvih, znamo da ima podosta, takođe i onima koji jednostavno vole zdrava, niskokalorična jela, kao i svima koji žele da se hrane ispravno.

Auh, al nahvalih ove tikvice, kao da ih je sam Gordon Remzi prvi izmislio, ili čak Džejmi Oliver.
Verujte na reč, one to i zaslužuju, jer su po receptu kad se oni još nisu ni rodili i dok se meso nije mlelo već sitno seckalo nožem.

Punjene tikvice a la mamma



Nadev: 

 500g mešanog mlevenog mesa
1 crni mladi luk srednje veličine
1 beli mladi luk srednje veličine
1 jaje
1 kafena kašičica aleve paprike
malo bibera
soli po ukusu

Sve ovo lepo izmešati, dobro izraditi da postane homogena smesa i time napuniti sveže tikvice po izboru; cukini, bele, zelene, okrugle ili dr.
Ovog puta ja sam koristila, mlade, bele tikvice, 4 komada srednje veličine.   Oljuštene tikvice sam presekla na pola, jer tako više volimo, a i ukus samih tikvica se više oseti u tečnosti u kojoj se kuvaju.
Izdubite tikvice i semenčice iz njih stavite na dno posude u kojoj ćete ih kuvati.
Punjene tikvice ređajte preko ove smese.

Nadeva za ovu količinu tikvica je mnogo, ali, tako i treba.
Od ostatka mesa, napravite oveće ćufte koje stavite između tikvica, u posudu u kojoj ćete ih kuvati.
Posolite po ukusu, pospite sa malo, sitno seckane sveže, što je bolje, ili suve mirođije, što je opet zimska varijanta, i pospite jednim, na sitne kockice seckanim paradajzom, srednje veličine i prelijte sa 3 dl tople vode.
Kuvajte na laganoj vatri, u poklopljenoj posudi, dok tikvice ne omekšaju, a meso bude kuvano.
Zatim otvorite posudu i ostavite da jelo vri i dalje na istoj temperaturi, sve dok se sadržaj tečnosti u posudi ne smanji do pola.
Dodajte kuvanog paradajza 1,5 dl i ostavite da “baci ključ”( za mlade domaćice, da provri još jednom).

Pospite prstohvatom suvog ruzmarina i servirajte uz pavlaku, ili kiselo mleko.

Napomena: Nemojte mešati jelo, već samo povremeno, s vremena na vreme, protresite posudu!

Ko voli nek izvoli i nek mu je prijatno!

Ko je probao, nije se pokajao!









четвртак, 28. мај 2015.

Bio je maj



Kada bi nekog pitali koji je mesec ljubavi i zaljubljivanja verujem da bi većina odgovorila da je to maj mesec.  Mesec svibanj, kako su ga nekad zvali stari Sloveni, a čije se staroslovensko ime zadržalo kod naših suseda, dok smo mi usvojili latinsko ime maius, maj.

Staroslovensko ime svibanj, maj mesec je dobio po lekovitoj biljci svib, jednoj iz roda rujeva, koja je onda cvetala u maju i koja se u narodnoj medicini koristi kao antidijaroik.

Od detinjstva znam da u mesecu maju cveta i jedan  drugi  grm, a to je zova.
Od zovinih cvasti je moja baka Stana pravila divnu poslasticu; zovu u šlafroku.
Danas retko koje seosko, a i gradsko domaćinstvo, ne koristi zovu za sve ono što nam ona svakog maja donese svojim cvetanjem.

Jednog davnog maja sam bila u manastiru Žiča, htela da "pregazim"  reku Ibar ispod visećeg mosta kod Mataruške banje, ali zaradih najgoru, ikad, anginu,  upalu krajnika.
Kad si mlad, "lud" i ne znaš dalje od nosa.

Bio je maj kad sam iz uspinjače koja se pela lagano ka Popovoj šapki gledala pastira sa kečetom na glavi dok je čuvao ovce koje su mirno pasle tek zazelenelu travu, a koja je u omanjim krpicama virila ispod snega.
Gore, na vrhu Šar planine, skrivale su se ispod snega najkrupnije šumske ljubičice koje sam videla u svom životu. Do tad i od tad. Moja mama im se mnogo obradovala.

Bio je maj kad sam od svog školskog druga, moje prve velike simpatije, ljubavi možda, dobila prelepu žutu ružu na dar. Od tad obožavam žuto cveće.

Svake godine smo u maju mesecu, kao nagradu za osvojeno rukometno prvenstvo na našoj opštini, dobijali ulaznice za slet, proslavu dana mladosti, dvadesetpetog maja na stadionu FK Partizan. Uvek bismo se pešice vraćale kući, a stanovale smo na Bulbulderu. I uvek bih ostajala sama, idući ka svojoj kući. Zviždukala sam sredinom ulice da bi me manje bilo strah, jer, bližila bi se ponoć.

Jednog meseca maja sam odbranila, sa izuzetnim uspehom, svoj diplomski rad u srednjoj školi.

Prvi put sam u mesecu maju, uživo, videla reku Drinu, junakinju moje najčitanije priče na ovom mom blogčetu.

Bio je poslednji dan maja, pre, već,  devetnaest godina, kad sam se uselila u svoju kuću u selu Perlezu, koju mi je poklonila majka.
Bio je maj mesec kad je prvi put cvetao prvi klematis, Mr. President u mojoj bašti u Perlezu. 

Bio je maj mesec, Dan pobede kad sam dobila jedan od najlepših "poklona" mog unuka prvenca, Maksima.

Bio je maj mesec, dan Svetog Vasilija Ostroškog kada se rodila moja mlađa, jedna od mojih Vasilisa kako ih zovem, unuka Lara.

Bio je maj, kad je ovaj svet ugledala jedna divna Marina majska, moja drugarica, koju sam dobila na "poklon" od društvene mreže FB, a koja veoma umešno "veze" pisane reči i pravi esencije od cveća koje duši pomažu.

Bio je maj i kad su ovu moju zemlju na raskrsnici svetova zadesile najveće poplave od kad je sveta i veka, kažu.

Evo, klize i ovi poslednji kišni dani ovog maja o kojima ću, ako bude sreće i zdravlja i uspomena, pisati jednog budućeg maja.








среда, 27. мај 2015.

Reponjin bes




Aman više prestani da kukaš i da jadikuješ. Dosadila si i onom gore i ljudima. Sve ove godine te slušam i istrošila si mi sve živce i sve strpljenje svojim jadikovkama.
A sve kao, ti se ne žališ, a ovamo, svaki drugi dan nađeš žrtvu kojoj ćeš da lamentiraš nad prošlošću, a i nad sadašnjošću. Malo malo, pa citiraš onu babu. Kamo lepe sreće da si pola kao ona, ma zrnce jedno.
Šta sam tek njoj radio. Ali ti, e ti me izluđuješ.

Počev od teškog detinjstva, pa gladovanja, pa kao, eto, i školu nisi mogla sama da izabereš, pa kao služiš celi život svima, što familiji, što bliskim i daljim rođacima, što deci, što mužu, što..
Jel sedneš ti nekad i slušaš samu sebe? Kad bi te neko sa strane, kao ja, slušao, rekao bi e ova je načisto prolupala. Kukaš bre ko sinja kukavica. Ko da je tebi najteže.
A nije, veruj mi na reč, jer kad ja upredem, zamrsim, zakukuljim, zamotam, taj teško ume to da razmrsi i odmota, osim ako mu onaj krilati ne pritekne u pomoć, a tebi je on ohoho itekako pomagao.
Samo, tebi nikad dosta. Pomoći mislim. Sve se nešto nadaš i htela bi još, pa još, ne umeš bre da se zaustaviš.

A i on, taj krilati, što mi tek on ide na živce. Svako malo eto ga.
Kad si bolesna on je tu, jer, kao nema ko da te gleda, čašu vode da ti doda. E onda je on tu, pa ti pomogne da ustaneš sama, da se snađeš sama, da uradiš to sama.
To ti misliš da sve to radiš sama, a ovamo, njegova ti je ruka držala sve te čaše sa vodom, sve te šerpe u kojima si kuvala za svoje kad si bila bolesna, bol ti smanjivala dok si ti mislila da ti je bolje od Cafetina. Baš bi ti od Cafetina prestao bol u bubregu.

Kako mi je bilo milo kad vam prospem tu čašu s vodom. Smejem se i rastem ko kvasac dok me onaj krilati “strelja” pogledom i onako, nežno, kako on samo i ume, slabić jedan, opet ti pomaže da tu istu čašu, nanovo napuniš vodom i tako. Kao, sve je u redu, ništa strašno. Idemo dalje.

Znaš, mnogo si ti naivna za svoje godine, a skupila si ih u guzicu da preteknu. Još kad bih se ja i za to pitao, odavno bi ti, koliko kukaš slušala kako trava raste.
Kad već obožavaš travu i trave, pa , da je do mene, da im se i pridružiš. Pa uživaj do mile volje, a ja da lepo nađem nekog drugog da ga zezam i rasturim ko bugarsku skupštinu, jer, okreni, obrni, tebe nisam uspeo za sve ove godine.

Nije da se nisam trudio. O o, jesam, iz sve snage. Podmetao ti nogu gde sam stigao. Sećaš se. Letela si na stazi na pijaci, u sred jula po suncu, kad mu vreme nije, kao fudbalska lopta iz slobodnog udarca.
I taman sam mislio, e sad sam je sredio, ima da se razbije, ma pinceta neće da je sastavi, bar, kad ono..

Onaj krilati, taj kao da nikad ne spava, a za mene kažu da nikad ne spavam. On mi je opet smrsio konce. Dočekao te na svoju jednu ruku. Jesi pala, al se nisi ubila.
Sve si mislila da je od vrućine, pao ti pritisak i tako to.

Ma ja sam te bre bio spopleo iz sve snage, da tresneš, da te nema. Sve ove godine ti podmećem zamke, pravim ti smicalice, probleme, ti kukaš, žališ se, kad imaš kome i ako stigneš, jer, ponekad te ja baš onako, svojski pojurim da ne možeš da se opepeliš šta ti se dešava.
Džaba ti je to što ti onaj krilati uvek amortizuje nevolje, kad te ja onako, baš dobro ugruvam.

A i gruvao sam te iz svih raspoloživih sredstava. Ti bre, ko da imaš mali milion oklopa. Kukaš, kukaš, sama, ili nekom, al, otreseš prašinu i ideš dalje.

E zato si mi se smučila više. I ti i tvoje žalopojke koje često nemaš kome ni da kažeš nego, kako ti to umeš da uviješ pa kažeš; pričam sa jednom pametnom ženom.
Samo, ja znam da pričaš sa sobom samom, jer, nemaš s kim da podeliš svoje muke.

I to sam ja udesio, da nemaš pomoć, kad ti treba.
Ustvari, pričaš najviše sama sa sobom, naglas, psuješ, bogoradiš, besniš, nekad i tresneš ponešto i.. ništa. Ja sedim u jednom prikrajku, sučem brke i oblizujem se, lepo mi je.
Sve dok onaj krilati opet ne umeša svoje prste. Doduše, poznat je on kao mirođija u svakoj čorbi pa i u tvojoj čorbi života.

Ja se bre oznojih celi tvoj život da te sredim zanavek, al on ne da, pa ne da. Tu je i kad treba i kad ne treba. Ma stalno je tu.
Sve se nešto pitam spava li on uopšte?

Ja ne spavam. Ne mogu. Nemam mira. Meni je životna hrana da vas sve zezam. I tebe između ostalih.
Ali taj, taj, ma ne volim ni ime da mu izgovorim. Kao i ti što moje ime ne izgovaraš.

Učila te ona tvoja baba da ja nikad ne spavam i da me nikad imenom ne zoveš pa se ti snašla.
Uvek kažeš; onaj repati i rogati nikad ne spava i zato neću ni da ga spomenem.

I znaš, mnogo si me uvredila time. Svi imaju ime i sve imenom zoveš, mene ne.
I šta tebi smeta moj rep i moji rogovi? Ja sam lep ko upisan samo ti to ne vidiš il nećeš da vidiš.

E zato si mi mnogo “draga”. Zato sam ti seo za vrat pa te kecam gde stignem i kad god stignem. Koprcaš se ti, ali ja ne popuštam.

Krilati te pazi, što jes, jes. Neću da lažem, a umem to maestralno da radim, al, opet, svako malo, on te sačuva.
Samo, može on da te čuva, kažu da i treba, ali ja ću sve jedno da te vrebam iz prikrajka, tek koliko da znaš.

Eto, nisam mogao da ti ne kažem, da i ja budem malo fer, a nisam. Nije mi to u opisu ni radnog mesta niti u ličnom opisu.

Odoh malo čisto da predahneš, koji trenutak, jer, eno ga onaj krilati, kao stoji, gleda u nebo, a veruj, mada znam da mi ne veruješ ništa, on ima oči bolje od sove.
Taj vidi sve. I on ne spava, ni milisekundu.

Jer da nema njega, i onog kojeg ti nazivaš Bogom, odavno bih se ja razračunao i s tobom i s mnogima, pa bi bilo moje carstvo. Tek koliko da znaš.
I preselo bi ti svako jutro, svaki dan još i više no što je već.

Fuj bre, opet si se prekrstila. A svaki put kad se prekrstiš, ubodeš me ko strelom da si me gađala.
No samo da znaš.
Ćeraćemo se mi još, pa kom obojci kom opanci, kako vi smrtnici to kažete.

субота, 23. мај 2015.

Zašto sam u karanfilu, najzad, prepoznala simbol ljubavi prema..






Čitam ovih dana, zahvaljujući jednoj dragoj osobi
koja deli te, za mene razgaljujuće tekstove, mnogo interesantnih detalja iz života grada Splita i Splićana. Malo se rastužim, ali se nekako više razveselim, jer, gospodin, kojeg sam ja iz milja prozvala “Meštar od garifula”, piše tako pitko i vrcavo, sa primesom onog jednostavnog dalmatinskog humora, da je teško sudržati smeh u pojedinim trenucima.

A smeh je, kažu lek. Svi koji su se bavili tim fenomenom. Kažu čak, da pet minuta smeha produžava život za celu jednu godinu, ili više. Manje važno. Važno je da produžava život, uglavnom na bolje. Jer, kako bismo mogli da zaboravimo da smeh u svima od nas izaziva nadiranje endorfina, hormona sreće u mnogo većoj količini no što, recimo, to radi čokolada. Opet, baš bi bilo lepo da tu dozu dupliramo uz smeh i čokoladu, zajedno.
I opet, ako se u tome pretera, naravno da postoje i negativne konsekvence.

Kako god, malo je smeha ovih dana među svetom ovdašnjim pa mi tekstovi gospodina “Meštra od garifula”, gode tim pre još i više.
Gariful, kako je on lepo objasnio je karanfil, na tom, pevljivom, splitskom, dalmatinskom narečju. Ma znam ja dobro da se tamo, u Dalmaciji, koriste mnoge reči koje vode poreklo iz italijanskog jezika, ali one nekako tamo zvuče, lepše od originala. Meni bar.

Ne bih da raspredam priču o karanfilu, ali, rekoh jednom, ili nisam, da baš nisam ljubitelj karanfil cveta, osim ako to nije onaj mirišljavi roze lila, patuljasti, koji je možda ostao meni drag, jer ga je moja baka Stana imala svuda, kao ivicu rondela u bašti. Ovaj bi, kad procveta zamirisao nežno i opojno, tako da su majske noći, kraj otvorenog prozora sobe u kojoj bih spavala izgledale bajkovito i nestvarno.

Kasnije, kad su karanfil počeli da koriste kao znamenje jednog pokreta, toliko mi je bio, što da ne kažem, odvratan. Čak sam prvi buket, koji sam dobila na dar, od svog, onda ne znajući, budućeg muža, na našem prvom sastanku, bacila na sto po dolasku kući kao da je hrpa smeća. U vazu ga je stavio moj brat, koji je znao koliko ne volim karanfile.
Naučio je moj “mračni” drug, kasnije, koje cveće volim, ali je ipak, pomirljivo, donosio uvek, nevene. On je voleo karanfil, ja hrizanteme. On je mislio, kao i mnogi, da su hrizanteme grobljansko cveće, ja opet, zna se šta sam mislila o karanfilu i tako je neven postao naš zajednički cvet. Do danas.

Kao neko ko voli prirodu u celini, a posebno cveće, iako najiskrenije, ne bih danas mogla da kažem koji mi je cvet najomiljeniji, jer podjednakom ljubavlju volim divlje i kultivisano cveće, ne bih onda još uvek karanfil trebalo da “držim” po strani, tim pre, što je taj period, mislim na to društveno uređenje, iza nas. Znači, prošao je.
Ipak, mnogima je teško da zaborave šta je usledilo kao posledica “čišćenja” ovih naših balkanskih prostora od istog tog uređenja, koliko je crnih marama ostalo iza toga, koliko grobova, koliko prekinutih prijateljstava, koliko ogorčenja i na žalost, mržnje.
Nikako da prihvatim svoju krivicu i odgovornost za sve što se izdogađalo jer, mene niko nije pitao želim li ja da se mi rastanemo između sebe na tako jeziv način?

A opet, još kako se može reći da smo svi, birajući te ljude koji su nas odveli u sve to, učestvovali u tome, aminujući, ili se nedovoljno suprotstavljajući, čak i ako kažemo da za njih nismo glasali. Okreni, obrni, izgubili smo svi mnogo, nenadoknadivo, mnogima, neoprostivo. Nadam se iz sve snage i od sveg srca, da smo svi izvukli pouku iz tog bezumlja. Nadam se iz sve snage, da će vreme da nas zbliži i spoji u nama samo ono ljudsko, čestito, humano. Nadam se iz sve snage da ćemo jedni druge gledati s ljubavlju i solidarnošću, kroz prizmu sličnosti, a ne različitosti koje su sasvim normalno potrebne.

Pa i priroda je sama po sebi različita. I sve je u njoj drugačije. Ne postoji ni jedna jedinka koja je identična drugoj. U prirodi je pravi haos. Taj haos funkcioniše skladno, prelepo i šta više, ostavlja nas ne malo puta bez daha i reči, zadivljenim pred scenama koje naša, ljudska ruka, ni uz sve moguće znanje i umeće nikada ne može da imitira i učini boljim.

E sad, da se vratim ja na kafanfil, gariful, kako ga lepo i milozvučno naziva "meštar od garifula" i koji je eto, svojim pričicama na tom jeziku koji mi miluje uši, a nisam odande i taj karanfil, cvet, učinio lepim.

Hvala ti “meštre od garifula” što u svakoj tvojoj pričici osetim miris karanfila. Nije važno kog.

четвртак, 21. мај 2015.

Zvezda padalica ili brzica nespretnica







Juče sam, doslovce, razumela izreku; Radoznalost je ubila mačku!

Pošla, da u prodavnici, tik do zgrade, kupim hleb, jer je prodavačica u "Maksiju" zaboravila da mi da pogaču, žurim, ko da mi je o glavu, pođem u sobnim papučama sa ortopedskom petom, vidim, ubacili JYSK reklamu u sanduče. Uzmem reklamu i krenem da je pregledam, ko da je roman u nastavcima koji sam jedva dočekala, ne gledam kud idem, pojilica za ptice, za baštu, okupirala mi pažnju, već je vidim u svojoj bašti i..bi šta bi.
Razbijem se ko zvečka!
Padnem gore od malog deteta!
Isprljam se ko prase!
Udarim oba lakta, ogulim levo koleno i potkolenicu, a nisam bila u šorcu!
Udarim bradu i izvrnem desno stopalo tako stručno da sam sinoć dobila temperaturu od (bola) šoka, a na tu nogu ne mogu da stanem. Zato sad vilenim, a 2h je. Prošlo i nevreme, a mene noga i dalje boli.
Ostalo, ćutim.

Ostadoh u komadu, anđelu hvala. A ova distorzija desnog stopala, pa Bože moj, tek je prva na toj nozi. Leva noga pamti mnoge od njih pa sam se ja zezala kako imam dve leve noge, a naročito levu. E sad imam, konačno i desnu. 
A možda me moja bela princeza, mačka Melanija, alijas Meli, pelcovala i naučih da padnem kako treba?
Šala na stranu, ali gledajte gde gazite, a ne kao ja.

Nemojte da čitate ulicom, a posebno ne primamljive reklame!
Eh da, ništa od te pojilice, presela mi je.”

Ovako sam, pre neki dan, napisala status na svome zidu na društvenoj mreži Facebook. Ne pišem ja stalno šta mi se dešava. Neću da davim i gnjavim ljude, a iskreno ne umem da budem ni interesantna kao jedan momak iz Pljevalja, koji kad napiše status, on postane kult među šalama. Ima čovek dara za zezanje. Ipak, ovaj status je imao primese šale, jer, takav mi je mentalni sklop. Volim da se šalim na svoj račun, posebno, kad napravim glupost tipa, ne gledam kuda idem.
A sećam se, jes da je bilo mnoooogo davno, učila me lepo majka;
Pazi gde staješ!
Gledaj kud gaziš!
Gledaj ispred sebe kad ideš ulicom!
Ne zveraj oko sebe!
Hodaj lepo, kao dama!
Ne njiši se dok hodaš!
Nemoj da vrckaš, nije pristojno!
Ispravi leđa, ne klanjaj se dok ideš!
Ne marširaj, nisi vojnik!
Bilo je toga još. Umela je moja majka da mi veže osmicu, uz pomoć oklagije na leđima, da bih hodala uspravno, a ne da se grbim, jer me stid što mi rastu grudi.
Znala je da mi poređa na glavu tri enciklopedije i veliki kuvar pride pa da sa tim hodam u krug svaki dan, bar po 15 minuta. Da bih naučila da hodam graciozno, kao što žena treba da hoda. Da ne marširam ulicom ko vojnik.

Imalo je to sve svog smisla i naučih ja lepo da hodam, uspravno, stabilno, kako i valja, ali ipak ne naučih najvažnije, da ne žurim, tačnije, da ne brzam.
E tu smo dakle. Umesto da se rukovodim onom starom narodnom; Što je brzo to je kuso, ne.
Ja uvek žurim, hitam, jurim, ko da će vreme da mi pobegne, ili kao da bih ga, mogla da prestignem.
I tako do dana današnjeg. Sve me kao neko i nešto tera da budem brza, a prava istina je da to radim sama. Što je najgore od svega, radim to i sebi samoj.
Dok drugi nisu obavili ni deseti deo posla, ja sam već odavno započela završnicu.
Ne znam odakle mi ta navika da budem brzica, ali verujem da se ona stvorila još dok sam počinjala da radim u svojoj struci.

Moj prvi posao je bio mnogo lep. Radila sam u dečjoj bolnici. Bila sam na zameni kolege koji je bio na odsluženju vojnog roka. I naravno, već kako je to i nepisani zakon, najmlađi radnici moje branše se uvek “bacaju u vatru”, te tako i ja dobih raspored da radim na odeljenju beba, od mesec do godinu dana starosti. Svakako da se podrazumevalo da dobijem uvek, jedini, boks sa deset beba, umesto ostalih, u kojima je bilo u proseku po osam.
Trebalo je u rasponu vremena od 6h, kada je započinjao radni dan, pa sve do 7i 30, kada bi započinjala vizita, te iste bebe sve do jedne, okupati, izmeriti im temperaturu, kompletno presvući svaku i presvući joj krevet, dezinfikovati radni pult posle svake bebe, ići po obroke i nahraniti svaku bebu ponaosob, a zatim opet presvući sve one koje bi u međuvremenu obavile svoje fiziološke potrebe, jer apsolutno MORA da budu suve i sve to za 1h i 30 minuta. Uz sve to, sve je to moralo i da bude notirano u pojedinačne temperaturne liste, a soba besprekorno uredna.

Bila bih gola voda od znoja, ali, ja sam to uspevala. U početku sporije, ali, kako je veština u radu rasla, a strah da neću povrediti ni jednu bebu opadao, tako sam ja postajala sve brža. Na kraju sam čak uspevala da “sredim” moj ceo boks i da pomognem starijoj koleginici u boksu do mene.

E tako sam postala brza u radu, ali i u hodu. Nije da mi nije pomagala ta moja brzina, posebno, ako se zaista i moralo delati veoma brzo, kod hitnih stanja npr., ali mi je još itekako i odmagala, jer bih ja posle svakog radnog dana bila kao isceđeni limun. Dok bi se, kasnije, moje koleginice onako, što bi rekli današnji klinci, lađero ponašale na poslu, ja sam izgarala i stizala sve. A i zašto bi žurile? Dovoljno sam ja bila brza da uradim po tri posla odjednom, u hodu.

Zbog te moje brzine u radu i u hodu, padala sam tri puta niz stepenice, kasnije, u bolnici u kojoj sam radila, ali uvek uspevši da sačuvam i “teret” koji sam nosila. Nekad je to bila boca krvi, najčešće, nekad specijalna, posebna, tanka pipeta koja je služila za negu Tiršovih transplantata. Pri tom je uvek stradao moj levi skočni zglob. Uredno bih “napravila” distorziju zgloba i završavala radeći u jednoj beloj klompi br. 37 na desnoj nozi i pozajmljenoj, zelenoj klompi br. 42, na levoj nozi.

Sećam se, dežurni anesteziolog koji je dolazio da pregleda bolesnike koje bismo pripremali za operaciju narednog dana, se zgražavao nad činjenicom da radim smene po 12h sa takvom povredom, koja iziskuje mirovanje i određeni fizikalni tretman posle prestanka bola.

Sećam se i dr. Nešovića koji je, kad je saznao da sam i treći put “napravila” distorziju levog skočnog zgloba došao na moje odeljenje i ozbiljnim glasom mi rekao; “Mala, ili ćeš usporiti, ili ćeš nositi poluduboke cipele, ili ću ja morati da ti operišem ligamente”.
Poznavao me je od detinjstva i otuda ono mala, kada bi mi se obraćao privatno.

Posle njegovog ozbiljnog upozorenja, počela sam da izbegavam stepenice. Naime, kako do tad nisam koristila lift, promenila sam naviku. Išla bih liftom dole, a pela bih se stepenicama gore.
Ta navika mi je ostala i danas, posebno jer sam poslednju distorziju napravila padom niz naše, kako sam ih ja zvala, vilajetske stepenice, koje su vodila od dvorišta do našeg, ondašnjeg stana, na prvom spratu, a koje su imale uspon pod nezgodnim, oštrim uglom.

Silazila sam niz stepenice, žureći da stignem na autobus za odlazak, zna se gde, na posao u jutarnjoj smeni.
Strmoglavila sam se sa polovine stepenica da mi ni danas nije jasno kako vrat, Bogu hvala, nisam slomila.
Po dolasku na posao skinuvši svoje kožne rukavice, shvatila sam da sam ostala bez pola jagodice na palcu leve šake, a bol u nozi, levoj, zna se, bio je jeziv. Noga mi je oticala ko balon. Morali su da mi iseku saru od čizme, da bih skinula čizmicu sa leve noge.
Bila je zimska suvomrazica davne, osamdeset i neke godine.

E tog puta sam završila na bolovanju, prvi put zbog moje povrede skočnog zgloba, jer fizijatar koji je onda radio u domu zdravlja u kojem sam i ja tad radila, nije hteo da razgovara na temu; lečenje uz rad i veću papuču na toj povređenoj nozi, koje sam sama primenjivala do tad, kao da sam nezamenljiva.

Više nikad, od tad, nisam nosila čizmice sa visokom sarom. Samo one poluduboke, bapske, što bi rekla jedna moja drugarica.

Interersantno je da napomenem da NIKADA nisam pala noseći visoke potpetice, a nosila sam sandale sa, čak, vrtoglavom štiklom od 11cm. Uvek sam padala u obući sa normalnom visinom potpetice. Sasvim sigurno znam da je to zato što sam tad hodala sporije, tačnije, kao žena, dama.

Kad neko, odrastao, napravi sam sebi, svojom nepažnjom, brzopletošću, nemarom, nije čak ni bitno kako, ponovo identičnu povredu, jedino što se sad to desilo na desnoj nozi, e onda bi taj neko, ja, ozbiljno trebalo da sumira neke stvari, a posebno što su godine prošle i što bi samim tim taj neko, ja, trebalo da ima usvojeno znanje i iskustvo koje bi možda moglo da pomogne i drugima:

  • da se priseti svega što je u detinjstvu naučio od majke, ili roditelja, vezano za hodanje ulicom
  • da ne radi više poslova u hodu, u isto vreme, jer, nije posao ptica, neće da odleti, sačekaće
  • da nosi uvek odgovarajući obuću – Pod ovim podrazumevam veoma bitnu činjenicu, a to je da obuća treba da bude primerena stopalima i vremenskim uslovima, a ne modi.
  • da čak i kad je u dobroj kondiciji, a ima zrele godine, ritam hodanja prilagodi svojoj starosti
  • da upamti da će ga pamtiti, ako ga i zapamte, po čovečnosti, a ne koliko je dobro, ili brzo radio
  • da ga niko neće potapšati po ramenu i pohvaliti koliko je sposoban baš zato što je brz i precizan. Što je i nepotrebno jer, pohvale i pokude treba jednako prihvatati. Obe su prisile, svaka na svoj način, pohvala je pozitivna prisila, a pokuda negativna.
  • da to što ne ideš na bolovanje, čak i onda kada je to neophodno, ne veliča tvoju vrednost kao čoveka, ili radnika, ali umanjuje odbranbene snage organizma za ubuduće, više, ili manje.
  • da čak i kad misliš da najbolje znaš, ipak pitaš stručnjaka za savet, jer, nisi najpametniji. Ovo se posebno odnosi kad je u pitanju zdravlje.
  • da nije važno biti brz, važno je stići

Suma sumarum, vi mlađi ako vam se ovo učini iole korisnim, probajte da primenite.
Mi sazreli, da ne kažem omatorili, samo malo češće da se prisetimo sveg ovog, jer ona stara: Repetitio mater studiorum est, nije za budale, već za pametne i temeljne.

Nema potrebe da budemo, “zvezda padalica”, kako je lep eufemizam iskoristila jedna moja drugarica da bi me osokolila posle mog poslednjeg pada, već osoba koja lagano, bez presinga, jurke ili žurke, oprezno koliko treba ide kroz život i hoda ulicom.




уторак, 19. мај 2015.

U potrazi za nišom





Ne znam koliko sam puta pročitala razne savetodavne tekstove upućene blogerima koji imaju svoj blog, kao i onima koji tek žele da otvore blog. Jedan od saveta vezan za smernicu kako da blog postane prepoznatljiv i lako pronađen između miliona blogova u blogosferi je i pažljiv odabir niše. Nekako mi se sam nametnuo zaključak da je  niša veoma značajna, ako iole imam želju da me čitaoci prepoznaju među blogerima kao nekog ko piše, pre svega najčešće, ako ne i uvek, o jednoj interesantnoj temi.

Kud ću, šta ću, mislila sam se? Moj blog je, ako je poznat, a nije baš i da nije, poznat kao jedna interesantna svaštara. Bar mislim da je interesantan, sudeći po reakcijama onih koji dolaze da čitaju sve moje, zapise u trenutku inspiracije, kako ih ja zovem. Ipak, moj blog nema nišu. Mislim, ako ćemo pravo, ima ih više i sve su mi u momentu kad o njima pišem, veoma važne. Da izdvojim jednu, ogrešila bih se o drugu. A i meni su sve interesantne.

Kažu mnogi, iskusni "stari" blogeri; Ma samo piši, važno je da u tome uživaš. Za sad, uvek tako volim da kažem, jer, ne zna se nikad za dalje, ja uživam u pisanju. Nekad manje, nekad više.
 Zavisi, verovali ili ne, ne od mene, već od života u toku i svega što on sobom donosi.

Sve je to lepo i krasno, ali valjda treba da uživa i onaj ko dođe da čita napisano, a ne da, ne daj Bože, stekne utisak, da je došao u neku papazjaniju od bloga.  Mogao bi, bez griže savesti da to i pomisli, kad vidi koliko imam oznaka.
 Taj čitalac mojih pisanija i ne zna  da meni sve te oznake, nekako dođu kao niša u malom, u jednom malom krugu onog što mene interesuje na neki poseban način, možda drugačiji od već viđenog?

Mogu ja da vam objašnjavam svoje porive vezane za svoja pisanja na blogu na raznorazne teme koliko god hoću, a opet, neću pronaći tu svoju, jedinstvenu nišu. Ili hoću, ali, vreme nije sazrelo za to još. 
Ipak, ne dešava se slučajno da me darnu ti savetodavni tekstovi upućeni blogerima jer, ponavljaju se s vremena na vreme, znači, nisu ni malo slučajni. Kako god, uvek sebe pronađem u tome, htela ne htela.  Jer, okreni, obrni, ja nemam jednu nišu.

A i to, ta reč, niša, koja se uvukla u razne oblasti; ekonomiju, trgovinu, internet na velika vrata, je reč francuskog porekla, koja je ranije, dugo predstavljala značenje vezano za udubljenje u zidu u kojem se mogla postaviti neka bista, vaza, kip, ukras u celini gledano. Znači vezana je i za arhitekturu, a da je tako imali smo dugo odomaćen izraz i kod nas; imam malu kuhinju u niši.

Sve u svemu, dođoh do zaključka da je niša, vezana za moje pisanje ipak neka posebna oblast u kojoj i o kojoj najviše pišem, po čemu bih, ja kao bloger, postala prepoznatljiva među blogerima.

Nekako ne mogu da se otmem još jednom zaključku vezanom za pisanje na blogu, a to je da  moje pisanje,  treba da  ima potku tj. da ima empirijski, a ponekad i naučni dokaz i da je to, između ostalog,  najvažnije.

Ubih se tražeći svoju jedinstvenu nišu od svih koje imam, no kako rekoh, sve moje oznake su moje niše. Možda ipak, treba mnogo više, češće da pišem, no što to inače radim, a opet, još kako sam naučila da je mnogo bitniji kvalitet od kvantiteta.

Ustvari, shvatila sam da tragam još uvek za svojom pravom nišom, koliko god ih već imala, a hoću li je naći, rekoh u jednoj svojoj pesmi, samo nebo zna.

Najvažnije je da volim da podelim svoja saznanja i svoje iskustvo, kao i svoje misli i osećanja ponekad, sa onima koji vole da dođu i da ih pročitaju i možda, nadam se, iskoriste sebi za dobro.

Tako, u potrazi za nišom, pišem dalje u nadi da će i spoznaja šta je moja prava blogerska niša doći kad treba, na pravi način i u pravo vreme.

Čekaj, setila sam se, možda vi, koji čitate tekstove na mome blogu znate koja je moja blogerska niša? I da, jeste li uopšte razumeli svu ovu moju zbunjenost vezanu za nišu, a u blogosferi?

PS: Slike su, skoro kao i uvek, sa Google ;)



среда, 13. мај 2015.

Prvo i poslednje pismo





Dragi tata, pišem ti pismo, po prvi i poslednji put. Čudno je to, jer, mogla sam ti, nekad, ranije, napisati hiljade pisama dok si radio u Parizu, a nisam. Htela sam, ali ti nisi pisao meni, a ja nisam imala tvoju adresu. I za ovo pismo “kriva” je jedna moja drugarica, Luna i njena priča, o njenom tati. Njoj hvala.

Tako je počelo, mislim, ovo pismo. Rojilo se u mojoj glavi, danima, noćima, a onda sam shvatila, mora da ga iznedrim iz sebe. Na kraju, nisam ni ja tikva bez korena. I ja sam imala oca. Mada, ti nisi ni nalik njenom tati.

Znam da si mi ti dao ime i znam da si zbog mog imena razvrgnuo staro kumstvo. Zato ja imam drugog kuma. Umesto starog kuma Avrama, mene je krstio čika Čeda, mamin kolega sa ondašnjeg posla.  Znam i da si se radovao kad sam se rodila jer, već ste imali i izgubili jednu devojčicu.
 Ja sam vam došla kao uteha, valjda. Ipak, znam i da ste se rastali kada je meni bilo 3 godine, a svi kažu, voleli ste se. Ti i mama. Samo, ona nije mogla više da prašta.

Ne, nisam ovo saznala od mame. Ona nikada nije rekla u svom životu ni jednu ružnu reč o tebi. Naprotiv. Odrasla sam sa jednom rečenicom, koja je bila zakon, kad god si se ti pominjao; On je vaš otac i dužni ste da ga poštujete, govorila je bratu i meni.
I jesmo. Poštovali smo te iako nam nisi pružio ni milioniti deo onog koji si dao našoj polusestri, koju si dobio u drugom braku.

Ne znam jesi li išao nekad na roditeljski sastanak njoj, u njenu školu? Meni nisi. Nikad.
Ponosio bi se samnom jer, bila sam jedan od najboljih đaka, uvek.
Ti nikad nisi znao jesam li bolesna, ili nisam, jesam li gladna, ili nisam, jesam li živa?
Dolazio si retko, veoma retko.

Sećam se, dok sam još živela sa babom, da si uvek, kad bi došao da me vidiš, donosio krompir, u fišeku od novinske hartije. Nikad mi nisi kupio bombone, a tek čokoladu.

Pitala sam se dugo tokom života, zašto nisam volela čokoladu. Saznanje je bilo iznenađujuće, a istovremeno i bolno. Jer je nisam nikad ni jela.

Jesi li znao da sam prvu bananu probala kad mi je bilo devet godina? Nisi. Znam.
Kao što nisi znao ni da sam operisala slepo crevo i da me je u bolnici posećivao samo moj ujak, Lale, jer je moja mama onda radila u inostranstvu, baba je već bila mnogo stara, a ostali od rođaka, imali su svoje brige, svoje muke, svoje živote.

Nisi znao ni koliko mi je bilo hladno svake zime, svake večeri kad bih se uveče, posle dugog i iscrpljujućeg dana na praksi i u školi vratila u hladan stan, gladna, umorna, iscrpljena.
Nikad mi nisi skuvao čaj, da bih se ugrejala, bar malo, a glad, navikla sam da podnosim, tokom radnih dana.

Šta misliš, jel bilo jednostavno živeti i odrastati na jednom sendviću dnevno, od kojeg bi mi ostao tek zalogaj dva, posle “žickanja” mojih, takođe gladnih školskih drugarica?

Sećam se, jednom si, u kasnu jesen, došao na treći čas moje nastave. Zvali su me dežurni sa ulaznih školskih vrata. Dežurni nastavnik, igrom slučaja, moj razredni starešina, radovao se kao malo dete, zbog mene, jer si došao da me vidiš. Rekao si, direktno iz Pariza dolaziš.
Naravno da sam se obradovala, kao kučence. Dobila sam od tebe i poklon, prvi u svom životu; mali češljić za obrve i trepavice, srebrni brošić sa Ajfelovim tornjem i malu, svilenu maramu sa slikama Pariza.
Videli smo se samo desetak minuta.

Prolazile su godine. Vratio si se u Beograd, nastavio da živiš sa svojom novom porodicom i ćerkom. Mene nisi uključio u taj svoj život. Ipak, nastavio si da dolaziš da vidiš mene i brata, retko, možda dva puta u toku godine, a živeli smo u istom gradu.
Mi nismo dolazili kod tebe. Nama je jasno, odavno, dato do znanja da nas tvoja žena ne želi u svojoj blizini.

Sećaš li se, došla sam da vas oboje pozovem na svoju svadbu? Ona je odbila. Ti si došao. Sedeo si do mame, kao da ste uvek bili jedno s drugim i...veselili ste se. Zajedno.
Zbog tih vaših osmeha i tog vašeg veselja pamtim svoju svadbu na jedan jedinstveno lep način.

Dobila sam od tebe kao svadbeni poklon dve divne šoljice za kafu od japanskog porcelana, sa japanskim motivima na njima.
Bile su mi relikvija. Ipak, prvo je pukla jedna, zatim druga, pa jedan tanjirić.
Poslednji tanjirić je postao ukras na zidu u mojoj maloj kuhinji, u novom stanu.
Tebe već odavno nije bilo među nama. Jednog dana pao je sam od sebe, sa zida i slomio se u najsitnije komadiće. Danima sam plakala dok su se svi trudili da me uteše, u smislu, to je samo jedan običan porcelanski tanjirić.
Nije bio. Bio je sve što mi je ostalo od tebe.

A onda sam se setila. Svih onih dana kada si dolazio krišom, da ne zna tvoja druga žena, da vidiš moju decu, a tvoje unuke. Setila sam se kako se moj sin radovao kad bi te video kroz prozor, kako onim svojim velikim stopalima gaziš uz stepenice hrleći ka njima noseći im pomorandže u kesi koje su poskakivale od tvog žustrog koraka.

Da, njima si uvek donosio pomorandže. I ja sam uvek imala osećaj da ih nosiš i meni, za sve one koje mi nikad nisi kupio. Donosio si im bojice za crtanje, a ja sam zamišljala sebe, kao malu devojčicu koja crta tim istim bojicama koje je dobila od tate.

Sećam se kako si se smejao s njima, grleno, radosno dok su ti oči sijale radošću i sjajile kao žeravica.
Sećam se kad si bežao iz bolnice posle jednog pada, na železniškoj stanici, po izlasku iz voza. Nisi podnosio bolnicu, još od rata i ranjavanja.

Sećam se i kako si se ljutito brecnuo na doktorku posle prvog infarkta. Sirota žena, samo ti je bez uvijanja rekla da možeš da skončaš tu, na pragu njene ambulante ako odbiješ hospitalizaciju. Nije vredelo. Nisi otišao u bolnicu. Otišao si pravo kući i nastavio da pušiš i piješ svoje kafe kao da se taj infarkt desio nekom drugom.

Ipak, pristao si da primaš injekcije. Sećaš se? Nabavila sam ih za tebe čak iz Skoplja.
Tri meseca sam svakog dana dolazila da ti dajem injekcije i molila te da bar promeniš cigare, da ne pušiš tu gnjilansku Dravu kojoj si bio veran još od oslobođenja. Poslušao si me. Ostavio si duvan, sasvim, na moj nagovor, ali, već si postao “dvomotorac”. Dobio si i drugi infarkt, posle jedne kobne utakmice u kojoj je tvoj ljubljeni “Partizan” izgubio utakmicu sa 3:1 od večitog rivala.

A onda je i dijabetes zakucao na tvoja vrata zdravlja. Ponovo si propušio. Počeo si da pušiš ondašnje, kako si govorio, meke cigare, Milde Sorte, od stresa, govorio si, jer si dobio šećer.

Znaš, govorio bi mi, voleo bih da umrem dok pijem kafu i pušim cigaru.
Ispunila ti se želja tata. Baš tako si i umro. Srknuo si gutljaj svoje prve jutarnje kafe i povukao jedan, prvi dim tvoje omiljene gnjilanske Drave kojoj si se vratio.

Znaš li tata da sam te ja poslednji put obrijala? Pre no što si legao u svoj poslednji samrtni ležaj, da ne odeš, na onaj svet, neobrijan. Svi su se plašili, od prisutnih muškaraca, da to urade. Ja nisam.
Bio si lep. Mrtav, a lep, sa tek ponekom sedom vlasi na slepoočnicama. I umro si na sveca.

Moja baba Stana je govorila da svakom ko umre na sveti dan Bog oprosti grehe, ako ih je imao.

Što se mene tiče tiče ja sam ti odavno oprostila sve dane koje nisi bio samnom, sve one cipele koje mi nisi kupio, sve one tajne koje ti nisam poverila. Nije moglo ni biti drugačije tata. Jer ja sam te uvek volela i poštovala jer si bio moj otac. Sve ostalo nije bilo do mene.

Moram ti reći da mi je uvek bilo posebno milo, kad bi mi govorili da, od tvojih troje dece, ja ličim najviše na tebe.

Znam da znaš da sam srećna, iako mi život i nije lak, jer se i dalje smejem tata i znam da znaš da ti nisam nikad zamerila ništa. Kako bih?

Deo tebe je uvek u meni. Deo tebe je i u mome sinu, tvome unuku koji hoda kao ti, visok je kao ti, ima kosu kao ti, ima oblik ruku kao ti.

I znam tata da si i ti voleo mene, mnogo, ali je život, usud, učinio da to bude na drugačiji način.
Ostaj u miru dragi tata dok se ponovo ne sretnemo negde, možda.