среда, 29. јул 2015.

Bezumlje



Imam jednu, često pomislim, lošu osobinu. Uvek pokušavam da pronađem neku, malecku bar, olakšavajuću okolnost za nečiju grešku. Da mogu da razumem, prihvatim ponekad, iako se zdrav mozak opire tom.
Ne bih ni pisala o tome, jer potencirati nešto, davati mu mnogo veći značaj no što je  poželjno, nije dobro. Ovog puta, nagomilalo mi se nezadovoljstvo i stoji mi kao oveća knedla u grlu. Nikako da je progutam.
 Nema opravdanja da bih je  progutala. Bar mislim da za ta, sad već sasvim sigurno nedela, ne greške, nema opravdanja.
Šta je to što me poremetilo u ove vrele julske dane?

Prvo su to bile afričke grlice.
O ne, varate se da su mi te mile ptice bilo čime naudile. Suprotno tome, mi smo njima naudili, mi, ljudi, neljudi. Bolje reći, oni.
Ove male nemoćne, a sasvim korisne ptice, kojima preti istrebljenje bile su tema rasprave u našem parlamentu. “Umni” ljudi su raspravljali treba li da se lovcima iz inostranstva dozvoli odstrel ovih ptica.
Neki rekoše da treba, tim pre što to i nisu naše, autohtone ptice, već su tu samo u preletu, u gostima. Tako,    po sistemu šta nas briga kad nisu naše, ili ti, neka komšiji crkne krava, po našem  “dobrom” starom, oprobanom običaju ponašanja, tako je kao zabranjen, a posle, ipak dozvoljen lov na afričke grlice.

Sad, mirne duše, lovci iz Italije i okoline, mogu lepo, serbez, da dođu i za 2,5 E po komadu, da se naubijaju grlica koliko im duša hoće.
Naši “umni” bezumni poslanici u narodnoj skupštini, koje smo mi, obični ljudi birali, su se eto, sasvim lepo i “čista” obraza oglušili o volju nas, koji smo ih birali i koji smo  njima i svim nadležnima uputili peticiju da se spreči GENOCID grlica na našoj teritoriji, ali avaj. Bezuspešno.

Pa ko smo mi da se u njihov posao mešamo?
 Oni su ljudi “od zanata” za donošenje takvih i sličnih odluka, posebno, kad su pare koje će da popune državnu kasu, čitaj, i njihove džepove, da napune.
Kakve grlice, kakvi bakrači i peticije?
Ne zna raja dalje od nosa.

I ne zna. Jer da zna, da je znala, ne bi izabrala te secikese, sebičnjake, folirante i prevarante u najviše državno telo.
Šta je tu je. Grlice nismo spasili, a oglasili smo se sasvim dovoljno glasno da nas i svet čuje. No ovi, što je trebalo da nas čuju su se napravili gluvi.

Onda su posekli hrast. Ni manje ni više, star šeststotina godina. Šest vekova staro, sveto drvo, zapis, kako se takvo drveće zove ovde, u zemlji u kojoj živimo i mi i oni, „pametnjakovići“ bezumnici.
Šest vekova je to drvo raslo baš tu gde je raslo u selu Šarani, zaseok Savinac.
Nije vredelo ništa od svih istorijskih događaja i ličnosti koje su poznate iz tog kraja koje su, kao i taj hrast, bile znamen tog kraja. Ne.
MORALA se sprovesti u delo nečija „grandiozna“ ideja da drum mora proći baš tu, gde raste taj šestostoletni hrast i nikako drugačije.
Taman posla da se trasa tog druma pomeri levo ili desno, ili da se možda, napravi krivina, oko samog hrasta, kao što se to sasvim normalno radi u normalnim državama gde ljudi normalno brinu o prirodi, a posebno o ovakvim raritetima kao što je to bio ovaj šestostoletni hrast.

Da ima primera kako se čuvaju ovakvi retki primerci živih starih stabala, ima.

Тамилаури храст  (14. век) налази се у Естонији и заштићен је законом од 1939., док је естонско Министарство шумарства откупило околно земљиште 2009.
Један велики храст, стар преко 800 година налази се у Енглеској, у чувеној Шервудској шуми. 
У 2002. години храст је стављен на листу „британско омиљено дрво.( Vikipedija)

 Ma šta sad mi treba, kao, da nekog oponašamo? Kao da nismo dovoljno pametni, ma najpametniji smo. Toliko smo pametni da smo eto, doneli odluku da pelcujemo,  tj. kalemimo taj hrast i eto, dobićemo opet „isti takav“.
Heej živote i pameti!
Ubiše se ljudi od nauke da „proizvedu“ zlatni bor ali...
I tako su nam prodali rog za sveću. Nemamo više šestostoletni hrast, ali ćemo imati isti takav kad poraste.

Džabe ste krečili!
Tačnije, džabe peticije, protesti građana, ma džaba sve bre rajo nedopevana kad mi drmamo jer nam se može. I ko ti je kriv rajo što si nas izglasala pa nam se sad može da vedrimo i oblačimo kako nam se prohte i kako nam se hoće?
Šta sad ti tu nama o značaju neke tamo, starudije, zapisa, pričaš i mumlaš kad mi hoćemo da ovu državu i tebe rajo, odvedemo u progres. U bescenje.

Malo im bilo. Treba još nedela uraditi da se namire pohlepni, bezumni apetiti.
Zatrpaše i arheološko nalazište, baziliku,  iz druge polovine četvrtog veka kod mesta Crvena reka, zaseok Špaj, lokalitet Kladenčište.
 Kome treba crkva i sve ispod i oko nje staro sedamnaest vekova? Nama ne  treba. Mi gledamo u budućnost.  Put je daleko važniji od iskopina. Nema veze što ih retko ko ima. Nema veze što bi se za to čulo nadaleko.
Pa šta, kad smo mogli da samo u Nišu i njegovoj bližoj okolini izgradimo fabrike na temljima istorije kojom se malo ko može podičiti, da ne kvarimo tradiciju, opet ćemo.
Drum je važniji. A to, što se ti rajo buniš, pišeš peticije, oglašavaš se, to je ponajmanje važno. Koridor 10 mora da zaživi. Evropa nema cenu.
Naša istorija je bezvredna, progres je važan.
I tako, ode i bazilika. Zatrpali je.
Ama ljudi, zatrpali smo je po protokolu, sve po redu i zakonu, „viču“ bezumnici!

Daleko vam lepa kuća i vaši zakoni „gospodo“ poslanici, bezumnici.
Niste samo pljunuli na svoju istoriju i istorijske artefakte na ovim prostorima koji su ostali iza naših predaka, kao i na prirodu koja sasvim sigurno zna bolje od vas zašto je uredila da afričke grlice baš ovde, kod nas, budu u gostima.
Pljunuli ste na sopstveni narod i njegovu volju. Pokazali ste svu bahatost i bezobrazluk vlasti, a  bezvlašća.
Sigurno niste razmislili, više verujem da niste znali, za onu staru, kinesku izreku: 
"Budi oprezan dok se budeš peo do vrha, javi se svakom pored kojeg prođeš, jer kad budeš silazio, neće biti nikog da te pozdravi"!




PS: Slike su, kao i uvek sa Google pretraživača ;)

четвртак, 16. јул 2015.

Gvozden, svračiji zapis



Sad već ima sigurno više od desetak godina. Kako ne znam koliko je star? Zbunio me je, on sam. Prvo došao je nepozvan. Drugo, nije mi bio potreban, već sam imala jedan prastar i dva “golobrada”mladunca. Treće, ćerali smo se..

Osim jednog starog, izboranog i smežuranog, nije bilo nikog na prostoru sa ulične strane kuće. A i bio je nikakav. Koštuničav, suvonjav, sitan. Više posla oko njegovog čišćenja no koristi. Ipak, da ne grešim dušu, valjalo je slavsko žito svake godine. Dal zbog njega il' zbog recepta moje bake Stanojke koji se prenosio od davnina, usmenim putem, ne znam sigurno.

Da je bio mastan i onako slatkast, jeste. Samo, nikad u jednom komadu nego onako, sav izdroćkan. Koliko god se trudili oko njega, čuvali ga od mrava, mraza, posipali pepelom, da ne bude tvrd, ko Njegošev, on je sve jedno ostao onakav kakav je, valjda bio od zametka.
E tog nema više.
Umesto njega, na razdaljini od desetak metara, jedan od drugog, trse se novi, mladi zelembaći. Dobri. Taman kako valja i treba. I daju dosta.
Doduše, jedan se često “svađa” sa telefonskim žicama, ali smo ga ukrotili i sad je miran. Samo je više ižđigljao.

Ovu dvojicu sam onako, baš zavolela. Em su lepi, em su zgodni na oko, em ukusni, em nisu tvrdi ko onaj starojko ali, rešio je jedan da im pomrsi konce.
Ruku na srce, ni on to sigurno nije hteo već ona, jedna crna opasnica. Ustvari ona je toliko crna da joj ta boja dobije neki plavi metalni odsjaj. Nije ružna. Daleko od tog. Ima baš elegantan i vižljast oblik.
Oko joj je živo, kao od ulja da je, a ona, kao čigra. Sad je vidiš, sad je ne vidiš. Te skoči, te potrči, a i poleti, nekako skokovito.

Deluje kao da je stalno zaposlena. Ja je ne ljubim previše. Ima mnogo lepših od nje. Ona mi deluje kao neki lijar, što bi rekla, ko drugi nego moja baba Stana, za nekog ko je lukav, a ona to jeste bila.
Motala se svakog dana po mojoj avliji i pouzdano mislim da je samo ona mogla da mi priredi takav belaj.
Šta, mislite da nije fer da je optužujem, a da nemam siguran dokaz?

Videla sam je nebrojeno puta da ga nosi i steže ga, snažno, a mnogo je veći no što bi po obimu trebalo da joj bude potaman da ga ponese.
Garantovano ga je ona ispustila. On je pao i kao svako ko hoće da se sakrije od otmičara, neprijatelja, od kojeg mu preti opasnost, tu se šćućurio, ukotvio i lepo se udomio.
Kad sam ga videla, na mestu koje ne sme da ima nikog sličnog njemu tu gde je, onako golobradog, žgoljavog, mal' fras nisam dobila.
Šta ću, kud ću, otrsim ti ja njega i ..gotovo.
E al, ne lezi vraže.

Nije prošlo malo vremena kad on opet izvirio, onako, stidljivo, kao da me proverava. Neću li ga možda da ne vidim jer je imao društvo oko sebe. Ušuškao se između rascvetalih zevalica. Valjda je mislio da ga zbog njih neću dirati. Ali prevario se.
Ja ga opet otrsih.

Ne volim nikom da prekidam ono što mu je zapisano. Ali verujte mi na reč, on nikako nije smeo da ostane tu gde je pošto poto hteo da se skući.

No, izgleda da je on bio mnogo jači no što sam ja mislila jer, malo ne prođe, evo njega opet. I kao da mi inat tera, isterao onako, baš lepe perjanice.
E tu ti se ja naljutim pa ga srubim do daske.

Mislila sam da sam ga se rešila. Treća sreća. Ali, čovek snuje al' Bog određuje, govorila je moja mudra staramajka i bila je u pravu.

Pojavi se on lepši, sjajniji i nekako kočoperan, između mlade forzicije i jednog fruškogorskog ruja, da mi je čak na mah bilo teško i da ga prepoznam. Ipak, jesam.
Stanem da ga gledam, onako lepog, sjajnog, mladog, golobradog, ma trsi se da zaseni i onu dvojicu ispred kuće koji su već plodonosili.

E pa kad si rešio da budeš moj, čak iako te ja nisam htela, bićeš. Ima da te udomim negde gde ćeš da se lepo razbaškariš, a ja da te gledam i da ti se divim.
I bi tako.
Premestih ga ja, preselih na jedno mesto u svome dvorištu iako mi baš nije tu trebao, al nisam više mogla, nisam imala srca da ga otrsim.
Toliko je hteo, želeo, borio se da živi da sam i ja morala da popustim pred životom i da kažem, pobedio si.
Čak i da mu se poklonim. Jer je bio izdržljiv, a nejak, ispušten, nenegovan, osakaćen.

Uz sve to uspeo je da se izdigne kao feniks, iz pepela i da danas bude najlepši i najveći orah u mojoj bašti, moj, svračiji zapis.
Da, da. Njega je jednom zasigurno ona ispustila, jer ga ja nisam posadila. A ni od onih, mladih, golobradih, ispred kuće, nije mogao biti, jer još nisu rađali.

A ona, svraka, ta crna đavolica, nosi u svom kljunu šta dohvati, neprestano. Posebno kad dođe jesen i kad orasi zriju.
Zašto kažem da je to orah zapis?
Zato jer mu je negde zapisaTo da ostane, da pretekne, da živi.
I ko sam ja da to sprečim?
Dobro je da sam ipak prepoznala da mu je pisano da živi, baš tu, u mom dvorištu.

Razbaškario se on ko svoj na svome. Pravi popriličan hlad, lepo i rađa, nije koštunac, a i sladak je.
Ima i jednu lepo postavljenu granu na koju okačim ljuljašku da se moji unuci ljuljaju.
Samo, poprilično mi je zakrilio jedino parčence zemlje gde se “igram Darke baštovanke”.
Odlučila sam da ga zbog toga ne kaznim. Neću da ga krešem, neka ga. Šta će mi bašta. Idu godine. Kičma posustaje. Nisam ni ja navikla da se grbim nad zemljom, gradsko sam dete, al, volim.

Eto, zbog njega ima sve to da prekrojim, da smanjim, koliko da se kaže da imam nešto od vrta.
Neka njega. Nadživeće i mene i svraku i ko zna kog.
Ali, i upamtiće ga, po ovim redovima.
Eh da, nisam vam rekla, zovem ga Gvozden.

Ukapirali ste zašto i bez mog objašnjenja.
Porastao moj Gvozden, postao gorostas, a mlad.  Sve me više potseća na orah iz bašte moje bake Stane na koji sam se svake jeseni pela ne bih li i poslednji orah sa najviših grana ubrala od kojeg je ona, baš kao i ja danas, pravila slavsko žito.





уторак, 14. јул 2015.

Narode moj, hello!



Jutros sam “pukla ko zvečka”!

Ukoliko ne pratite kako “dišu” veoma mladi ljudi u našoj sredini, teško da ćete razumeti šta sam ovim htela da kažem, a rečnik, za prevod ovih reči, za sad, ne postoji. Žargonskim modernim “rečnikom” ovo znači iznervirala sam se do krajnjih granica izdržljivosti.
E sad, ovo je moj, poprilično dugačak prevod. Verujem da neko, ko osluškuje mlade, kod kojih svaka generacija ima po neku svoju novu reč u žargonu, ima kraći i možda razumljiviji prevod.
Žargonizme ima svaka generacija, više ili manje. Popriličan broj i sama pamtim, što iz svog odrastanja, što, verovali ili ne i iz odrastanja generacije moje mame i njenih ispisnika. Isto tako, imala sam prilike da se sa istima “družim” prilikom odrastanja svoje dece, kasnije, dece sa kojima sam radila tako da shvatili ste, ja nisam od juče.

Mnogo volim ovaj naš jezik, srpski, ali nisam od onih koji znaju da kažu; Govori srpski da te celi svet razume!
Skoro na jednom od blogova, pročitah tekst na temu kameleona među nama. Pronađoh sebe da umem, kao kameleon, vrlo brzo da se prilagodim dijalektu, narečju, govoru sredine u kojoj se nalazim. Šta više, kako sam i objasnila autorki, ja to veoma volim da radim i imam dar da svoj govor prilagodim sredini u kojoj sam, sa jednom namerom, da budem deo ljudi, sredine u kojoj boravim ili živim.
Više puta sam pročitala da je to odlika slabića, jer se prilagođavaju masi, sa čime se ne bih saglasila,
jer time što govorim tim dijalektom ne gubim ništa od svojih posebnosti, pod uslovom da ih i imam.
No da pređem na stvar, jer, nije mi namera da pišem ni o žargonizmima, koji su mi na svoj način prihvatljivi i poneki simpatični, nije mi namera da govorim ni o dijalektu, ili akcentima u našem ili drugim jezicima, već me je sasvim nešto drugo dovelo u stanje one prve rečenice.
Tuđice, one su “krive” za ove redove.

Itekako znam da u našem jeziku obitava more tuđica; turcizmi, mađarizmi, germanizmi i mnogi drugi “izmi”, no oni imaju svoju uzročnoposledičnu vezu.
Naime, koliko ja znam svi su oni posledica života u sredini u kojoj je jedna od tih nacija bila, uslovno rečeno, dominantna tj. brojnija.
Sa tuđicama o kojima pišem u ovom tekstu takva veza ne postoji. Da, da, možda ste i pogodili, govorim o anglizmima, tj. o rečima iz engleskog jezika, koje su sve prisutnije u našem svakodnevnom govoru.
Znam da mi ne živimo među Englezima, a i njih je veoma malo među nama.
Međutim..

Ukoliko je suditi po tom, vrlo malom broju pripadnika engleskog naroda koji živi ovde, dolazi se do zaključka da je uticaj njihovog jezikla na naš, srpski jezik, ogroman.
Ali, nije.
Još kako svi znamo da jedna lasta ne čini proleće, a njih ima, pa slobodno se može reći, kao jedna lasta. Znači, nije jato.

U pitanju je trend. Trend, šta li mu to beše?
Kako? Ne znate šta je trend?
Pobogu, pa vi niste uopšte fensi!
Niste in!
Niste top!
Shoot me, ako mislite da ću da vam objasnim.
Sad je toppic koristiti ove i slične izraze, a da ih ima...oho ho ih ima. Broja im se ne zna. Dodaje ko kako hoće, želi i misli da treba.

What's the point?

E tu sam vas čekala. Šta je svrha ovih anglizma, tuđica, u ovom našem lepom jeziku?

Naš jezik, hteli neki da priznaju ili ne, evoluira takođe. Znači, dobija neke nove reči, izraze, svrhu. Tako kažu stručnjaci, linvisti, lektori, a i drugi koji se bave etimologijom reči ili jezika. Nemam običaj da tim ljudima ne verujem, jer ne posedujem njihovo stručno znanje.

Milan Vujaklija se “ubi” čovek od teškoga rada, ne bi li na naš jezik, NAŠIM rečima preveo mnoge strane reči i zraze i sigurna sam da mu retko ko spori da je uradio dobar i ogroman posao.
Isto tako, mišljenja sam, da bi takav rečnik, stranih izraza i reči, trebalo obnoviti ili proširiti jer je očigledno da Vujaklijin nije dovoljan.

Vrlo sam svesna da se mnogi stručni izrazi, posebno iz engleskog jezika, dosta rogobatno prevode na naš jezik, jer, ukoliko se uz pomoć jedne, dve, najviše tri reči, ne može jasno objasniti pojam, javlja se problem svrsishodnosti prevođenja istog.
Tad se, koliko sam shvatila sama, pribegava zadržavanju izvornog, stranog izraza ili reči koji svojom upotrebom postaje potpuno primeren da objasni značenje.
Najviše tog ima u programerskim tekstovima i prevodima.
Međutim..

Sve bi to bilo i lepo i korisno da iza tog ne stoji i druga strana medalje.
Sve nekako mislim, da je to postalo pomodarstvo. Želja da se iz pripadnika jednog naroda izdvoji klika, “intelektualna estrada”, koja se razlikuje.
Koja je, eto, intelektualno iznad mnogih, koji su eto, nedovoljno upoznati, da ne kažem nedovoljno in i trendi, sa savremenim tokovima.
Namerno ne kažem nedovoljno neobrazovani jer to svakako ne stoji.

Nekako imam utisak da mi sve to, vuče na “ružičastu kulturu”.
Slobodno recite da to veze nema sa ružičastim, no ipak bih volela da mi se objasni malo bliže.

Kako to da u našem jeziku nema dovoljno izraza da se sasvim lepo objasni to što se hoće da kaže, već se MORA posegnuti za stranim izrazom, anglizmom u ovom slučaju?
Zašto se misli da je strani izraz, pod uslovom, da se ponovim, nije stručan izraz i odomaćen u krugovima struke koja ga koristi, bolji i da bolje objašnjava jednostavne pojmove iz našeg jezika?
Kome su namenjeni tekstovi  iz kojih “vrište” anglizmi, a pisani su na našem jeziku?
Kome će pomoći i ti stručni tekstovi, osim naravno ljudima iz struke, što je paradoksalno, a objavljuju se da ih vidi, sazna i iz njih nauči nešto, što više ljudi raznih intelektualnih profila?

Možda hoćete da mi kažete da treba svi da znamo OBAVEZNO engleski jezik?
Zašto baš taj jezik, pitam?

Ako je suditi po brojnosti ljudi koji govore nekim svetskim jezikom kineski je nesporno najviše zastupljen.
Španski jezik ima takođe izuzetno veliku zastupljenost u svetu.
Za ruski kažu, da je, još uvek, od velikog značaja kad su tehničke nauke u pitanju. Iako Japanci kolo vode u svetu bar kad je tehnika u pitanju.
Treba li zbog toga da učimo japanski?

Nemojte mi reći da postoje prevodi na engleski jezik svega od ovog što sam nabrojala i da kao takvo ima mogućnost primene i kod nas.
Baš bih volela da saznam da li i ove pobrojane nacije koriste kapom i šakom anglizme u svom jeziku kao mi?
Čisto sumnjam. Čak više, verujem da ne. Jer, oni svi čuvaju svoje jezike. Ne odriču ga se lako kao što to mi radimo, sve više i svakog dana sve neumerenije.
Ja čak nisam navela ni sve primere jer mi je mučno, a i zato što sam sigurna da su mnogi to primetili.

Neću sad ja da vam pišem traktak na temu zašto je važno da čuvamo svoj jezik, ali ako se izjasnite za, vrlo rado ću sve potanko da objasnim.
Ono što želim da podvučem je da ukoliko želimo da nas razume mnogo više ljudi u ovoj zemlji koju zajedno delimo, a ne samo određena masa ljudi, onda je neophodno da pričamo istim jezikom, da pišemo istim jezikom kojim govori većina ljudi na ovim prostorima, srpskim jezikom.

Da se trudimo da doprinesemo sopstvenim primerom kako se gaji, čuva, unapređuje svoj jezik, pa i kultura samim tim, ako baš hoćete.
Kao što to rade pojedinci iz našeg okruženja koji u svojim delima, tekstovima, pesmama, postovima, iskoriste i poneku, danas arhaičnu reč, koja će izumreti kao dinosaurus jer se ne koristi;
( “Zavet i obećanje”- Ljiljana Bralović, “ Jošte čekam taj reč da mi rekne”- Negoslava Stanojević).

I nemojte mi molim vas govoriti kako imamo siromašan jezik jer to ne odgovara istini.

Koliko da znate sasvim se lepo sporazumevam sa ljudima na tri svetska jezika, što znači da mi svi ti anglizmi i izmi ne smetaju jer ih ne razumem. Ne.
Samo volim svoj jezik i volim da ono što se napiše za naše ljude bude i na našem jeziku.

Englezi kad pišu, pišu za sebe i svoj narod, svoju čitalačku publiku i u njihovom jeziku nema naših reči osim, ako ne računam, reč vampir.





среда, 01. јул 2015.

Za siromašne i putnike namernike







Gde god nađeš zgodno mesto tu drvo posadi, a drvo je blagorodno, pa će da nagradi”! 

Ukoliko me pamćenje dobro služi, ovo su stihovi našeg Čika Jove Zmaja, koji je, što se mene tiče, bio veliki vizionar između ostalog i zbog ovih stihova.

Ima mnogo istine u ovim redovima, jer drvo zaista nagrađuje višestruko.
Daruje jestive plodove, daruje plodove od kojih se proizvode drugi jestivi produkti, štiti nas od sunca praveći nam preko potreban hlad u vreme letnjih žega, greje nas, osvetljava nam domove, pišemo zaboravljena pisma i vezemo reči zahvaljujući njemu, služi kao sirovina za mnogo tog, a najvažnije, obezbeđuje nam preko potreban kiseonik za disanje, za život.

Sećam se, stigli smo žedni, penjući se uz Suvu Planinu, do jedne kote iznad planinskog sela Oreovac, kod Bele Palanke i prvo šta sam ugledala na toj livadi, bila je jedna trešnja. Krivih grana, nevelike krošnje, sa zrelim plodovima crvenožute boje, ne većih od oblačinske višnje. Začudila sam se, otkud trešnja, ovde, na planinskoj livadi gde, videlo se po travi, čak i ovce retko dolaze. Reče mi moj svekar, gorštak, nekada pastir iz istog sela, da ima mnogo voćki u planini, posebno duž planinskog “puta” ka selu Šljivovik.

Od toga, reče on, kalemio sam skoro svaku drugu sam, ne bi li plodovi bili lepši i ukusniji. Ima šljiva, krušaka, višanja, kako vidiš trešanja, a ovu ovde, zovemo rušt. Nađe se i po koja kajsija, ona stara sorta, šeftalija, a orah, leska i dren, su uobičajeni stanovnici ovog kraja kako u samom selu tako i u planini. Sva ta stabla su naša, zajednička i dobro dođu i putnicima namernicima, što smo mi upravo sad i pastirima koji vode svoja stada na ispašu u toku dana.
Nabrah nekoliko komada, da se osvežim. Moji klici navališe na plodove koji su bili toliko slatki da još uvek i danas, posle više od trideset godina pamtim ukus te trešnje.
Tad sam prvi put shvatila pravi značaj drveta u prirodi.

Kad smo se sa Stare Karaburme preselili u blokove kraj Save, prvo što sam primetila je mnogo stabala voćaka. Krajputaša, kako sam ih sama nazvala. Mnoge od njih su bile ostavljene da rastu čak i u sređenim drvoredima kanadske topole, japanske trešnje ili sibirske breze, kojima je gradsko zelenilo pošumljavalo iste. Bilo je među njima najviše stabala jabuka, ali našla se tu i pokoja kruška.
Sećam se, da sam viđala decu, da ih beru, kad sazre, čemu sam se posebno radovala.
Bilo je to pre više od dvadeset godina.

Ove godine se desilo da smo se zbog nekih porodičnih događanja ponovo vratili u Beograd. Uobičajeno je, poslednjih godina, da smo zimi ovde, ali da od proleća do kasne jeseni boravimo u našoj seoskoj kući, u Banatu.
Na putu koji vodi preko travnjaka, do moje velike prodavnice u kojoj redovno kupujem, u jednom uglu ima više stabala drveća od kojih su dve jele i jedan bor. Četvrto stablo je bilo belogorično, ogoljeno, tako da nikad nisam mogla da odgonetnem koje je.
Ovog proleća kad je olistalo, shvatih da se radi o prelepom, široko razgranatom, raskošnom stablu belog duda.
Onako ušuškano između zimzelenih vitkih jela i visokog bora, izdvajalo se svojom lepotom, ali i svežim, dozrelim, slatkim plodovima početkom juna meseca. Na tom travnatom proplanku zimi se deca sankaju jer ima lep, nagib, a i zaštićeni su od javnog saobraćaja. Leti se tu igraju loptom i ne malo sam se začudila da niko od njih ne bere dudinje.

Za vreme mog detinjstva svi smo se, skoro “otimali” o plodove ove voćke i sasvim sigurno se može reći da je meni, ali i ostaloj deci, spadala u omiljene.
Nekad je skoro svako dvorište gradske periferije krasila ova voćka. U dvorištu moje bake smo imali čak dva, beli i crni dud. Ja sam volela oba, mada, možda nešto više crni jer sam se više smejala zbog njega.
Naime, mi deca jeli smo crne dudinje neumorno, a onda bismo se jedni drugima plazili da bismo videli čiji je jezik tamniji. Crni dud ostavlja svoje tragove po sluzokoži jezika, ali i po odeći. Ipak, niko nas nije grdio zbog toga, jer su onda, oni dobri, starinski, domaći sapuni skidali sve fleke sa odeće.
Danas, nisam sigurna da mnoga deca znaju šta je dud, a posebno kakvog je ukusa.

Jednu od najprometnijih ulica na novoj Karaburmi krasi više stabala višanja i trešanja. Jedna divna trešnja sa plodovima crne boje, koji se smatraju nazdravijima, raste čak u jednom školskom dvorištu. Ostalih više stabala, postiglo je visinu do čak, četvrtog sprata zgrada pored kojih rastu, dok su im stabla debela, a grane masivne i otežale od ploda.
Niko ih ne bere. Svakodnevno perači ulica uklanjaju tragove otpalih i istrulelih plodova sa trotoara ispod stabala.

Verujem da će mnogi reći; A kako da beremo i jedemo voće koje raste tamo gde ima prevelike koncentracije izduvnih gasova?
Zna se da je poželjno, a i ispravno, sejati, saditi, brati i jesti jestivo bilje samo ukoliko raste minimum 300 metara udaljeno od saobraćajnice.

Živimo u, na žalost, veoma zagađenoj životnoj sredini. Vrlo često poreklo svega što jedemo ne znamo, jer ne znamo kolika je zagađenost i kontaminiranost nepoželjnim tvarima svega što kupujemo za ishranu.
Sasvim je normalno, da samim tim ne konzumiramo gradske voćke, “krajputaše” i da svesno ne dodajemo još zagađene hrane u svoj organizam.

Ipak, kad vidim sve te voćke, bude mi žao. Zar je moguće da su postale samo ukrasi grada u doba svog cvetanja?
Da li bismo ih jeli u “ne daj Bože” situacijama?
Zašto se neko, ko je zadužen za brigu o javnom zdravlju npr. ne potrudi i ne izmeri zagađenost tih voćki, jer je ona, možda, u granicama normale?

Ono što znam, jer sam videla, sve ove voćke i dalje beru oni koji imaju najmanje, ljudi koji skupljaju sekundarne sirovine i pretražuju kontejnere, kojih ima sve više ovih poslednjih godina.