понедељак, 28. децембар 2015.

Ispalo je dobro





Nikad do sad nisam svodila bilo kakve bilanse u privatnom životu. Dosta ih je bilo tokom profesionalne karijere pa su mi verovatno dosadili, da ne kažem baš, smučili, što opet nije netačno. Da ih je bilo, tokom rada, jeste vala.
Otud mi je bilo poprilično teško da se sad vratim na pogled unazad.
Do sad sam uglavnom početkom svake godine pravila spisak svojih želja, ciljeva, za tu godinu za sebe i za univerzum, tj. za onog koji je uvek tu.
Vi kako hoćete, ali ja bez njega nikud, pa ni u Novu Godinu. Šlepam se uz njega već ihahaj. On se ne buni, a meni, dobro.

Sad će neko možda da kaže; Ova je načisto prolupala. Šta je to bilo dobro u ovoj godini koja odlazi?
Sad, ako se zna da ja uvek, kako me lepo podsetila jedna Mirna, gledam da je čaša polupuna, onda je meni ova godina donela mnogo tog zaista dobrog.

Kao prvo, zdravlje me sasvim solidno služilo, a i moji mili i dragi su se sasvim lepo nosili sa svim što se tog tiče i sve je ispalo kako valja i treba.

Para nije bilo na bacanje, ali nismo bili ni gladni ni žedni. Kome je zafalilo, delili smo, koliko se moglo.

Na sreću, dugujemo onoliko koliko možemo da vratimo. Naravno državi. Jer, da nema onog minusa, išlo bi malo teže.

Moj unuk je završio prvi razred sa odličnim uspehom.

Uradilo se po kućama opet koliko se moglo, pa je zato i moja bašta obogaćena sa dosta novih cvetnih stanovnika.

Oženili smo i starijeg junaka, sina mog brata, jednog lepog dana u oktobru.

E sad, da ne mislite da je sve bilo lepo i krasno, ima i tužnih događanja.
Neko je otrovao, glasine kažu, moju belu lepoticu mačku Melaniju, koju sam ja iz milošte zvala Meli. Moja dobra, kao pas odana mačka, nažalost, ipak više verujem da je tako završila, nego kako ja zamišljam da jeste, da su je ukrali.
To sa krađom bi u odnosu na nju bila naučna fantastika, jer osim meni, nikom nije prilazila i osim mene niko nije mogao da je uzme u ruke i mazi.

Neke pravne zavrzlame smo uspeli da sredimo, a neke su nam ostale za neke buduće dane, kao onaj kamičak u cipeli. Da nas malo žulja, tek da ne budemo baš sasvim u miru.
Ostvarili smo i jednu veliku želju vezanu za omiljenu nam godišnjeodmosrku destinaciju.

Nisam baš bila neka vrednica što se tiče pisanja na blogu, što jes', jes', a opet nisam baš sasvim ni zabušavala.

Stekla sam mnogo novih prijatelja na društvenim mrežama koje ja, već znate, vrlo ozbiljno shvatam.
Skoro neko reče, mani se, to je virtuelan svet, razočaraćeš se!
Ako i bude tako, nije do mene. Kod mene nema foliranja.
Što bi rekla moja mila majka; Crna istina, crna istina!

Pre neki dan, baš na godišnjicu braka, mog Mračnog druga i mene, opet sam se povezala sa svojom drugaricom iz srednje škole, sa kojom sam bila veoma bliska dugi niz godina i posle škole, ali sa kojom me život razdvojio na posve trivijalan način. Bio mi je to baš lep poklon za godišnjicu.

Eto, kad se osvrnem iza sebe, u dane ove godine koja odlazi, shvatim da mi je bila sasvim dobra.

A samo da znate koliko sam se plašila njenog dolaska. Bila sam u panici. Uhvatili me strahovi za sve, svakog i svašta. Naravno, previše sam čitala razne prognoze, predikcije, analize, očekivanja, ma tušta i tma defetističkih pogleda koji me preplašili od ove godine kao ni od jedne do sad.
Zahvaljujem se onom, koji je uvek tu, na svakom proteklom danu i na svakom budućem danu, svakodnevno i sasvim je logično da sam mu posebno zahvalna i na ovoj godini koja se već primakla svome kraju.

Navijam da se jednom malom, osmogodišnjem Aleksi ispune želje koje je, na pitanje svog oca šta bi voleo da poželi za dolazeću Novu Godinu, rekao; Da ne bude rata, da nema gladnih i da nema izbeglica, a ako može, onda bar jedan tablet.

Radujem se dolasku Nove Godine, čak iako se još uvek pitam, kao i nekad, kad sam bila sasvim mala devojčica, kako to zaspim u jednoj, a probudim se u sasvim drugoj godini?

Tradicionalno, dugi niz godina svima pa i sebi poželim jednu istu želju za dolazak Nove Godine; Dobro zdravlje, mir u duši i ljubav u srcu.
Tako sad koristim priliku da to isto poželim i svima onima koji budu čitali ove redove.

Zbogom godino stara, dobro došla nam Godino Nova!












субота, 26. децембар 2015.

Nije tačno da je što južnije sve tužnije





Scena prva, glavni grad, 19.12.

Renomirana prodavnica jedne od najpoznatijih vodećih firmi za prodaju i distribuciju tehničke robe. Potrošač ulazi u radnju. Odmah mu prilazi jedan od prodavaca kojih ima dosta i ljubazno ga  pita  šta želi. Kupac pita imaju li na lageru artikle koji njemu trebaju;
 Kombinovani frižider marke “Končar” 
Veliki LCD telvizor  
Ketler bokal firme "Bosch" 
Veš mašinu marke “Gorenje” 
Električni šporet firme “Alfa”-Vranje.

Prodavac kaže imaju sve, osim šporeta.
Ovo SVE su artikli iz bivših jugoslovenskih republika, osim jednog koji je iz Nemačke, znači, svi su iz uvoza, ili ti inostrani artikli. 
Nemaju šporet domaće, naše proizvodnje na lageru.
Potrošač kupuje raspoložive artikle, u subotu, 19.12. i dogovara se da svi do jednog budu dostavljeni na adresu u Sokobanju, u četvrtak, 24. 12. 
Prodavac kaže da će tako i biti i da će 1h pre dostave robe kupac biti pozvan telefonom radi provere da li je kod kuće  i da li je sve u redu. 
Roba treba da bude isporučena do 16h tog ugovorenog dana.
 Kupac kupljenu robu plaća u kešu i odlazi zadovoljan jer smatra da je postigao korektan dogovor.


Scena druga Aleksinac 24.12.

Aleksinac, mali, rustikalan i na svoj način lep grad na obalama reke Sokobanjske Moravice, na jugu Srbije. Okupan zubatim suncem u predprazničnom raspoloženju, sa novogodišnjim ukrasima u izlozima radnji u centru grada. Nasmejani ljudi, užurbano obavljaju svoje poslove. Niko nije nervozan, niko se ne gura, raspoloženi da pomognu i objasne putniku namerniku u njihovom gradu.
Na uglu glavne ulice velika prodavnica tehničke robe. Oko 11h u radnju ulazi potrošač, nije ni stigao do pulta za informacije na kojem je i kasa, pred njim iskrsava nasmejana, mlada prodavačica, malo skupljenih ramena, vidi se da joj je hladno; Izvolite, šta želite?
  • Imate li električni šporet marke “Alfa”-Vranje?
  • Šporeti su na prvom spratu, kaže prodavačica i kreće ispred potrošača u pravcu stepeništa koje vodi na prvi sprat. Pokazuje mu sve šporete željene marke.
Kada je pronašao onaj koji je hteo da kupi, potrošač kaže prodavačici;
  • A cena mu je 21999 din.
Stiže odgovor;
  • Ne, grešite. Ovaj šporet košta 20400din.
  • Kupujem, odmah. Možete li da ga dostavite u toku današnjeg dana u Sokobanju?
  • Kako da ne, ali ne pre pola dva posle podne. Dostava se ne naplaćuje. Uzgred, treba li vam gajtan i utikač?  Znate, šporet se prodaje bez gajtana i utikača?
  • O da.
  • Kolika vam dužina gajtana treba i koji utikač, za monofaznu ili trofaznu utičnicu ?
  • Treba mi gajtan dužine 2,5 m i utikač za trofaznu struju.
  • Hoćete li da vam montiramo gajtan i utikač za šporet, to se ne naplaćuje?
  • To bi bilo izvanredno.
  • Eh da, hoćete li gajtan i utikač bele ili crne boje?
  • Molim vas da budu bele boje.
  • Budite bez brige, sve će biti urađeno. Idemo na kasu.

Kupac na kasi završava sa uplatom kupljene robe, dobija račun za šporet sa belim gajtanom i utikačem za trofaznu struju na iznos od 21349 din. i veoma zadovoljan izlazi iz radnje.

Cena istog šporeta, bez gajtana dužine 2,5 m i trofaznog utikača, u glavnom gradu iznosi
21999 din.

Epilog

Šporet iz radnje tehničke robe u Aleksincu je dostavljen na adresu u Sokobanji u zakazanom terminu istog dana kada je i kupljen, 24.12. Udaljenost Aleksinca od Sokobanje je 31 km.

Roba poručena u renomiranoj radnji u glavnom gradu, dostavljena je u kasnim poslepodnevnim satima sa danom zakašnjenja 25.12. iz niškog magacina.
Niš je od Sokobanje udaljen 60 km.

Potrošač je morao da pozove više puta call centar “renomirane” kompanije za prodaju tehničke robe u glavnom gradu, da bi se informisao i urgirao za poštovanje termina, što nije urodilo plodom, zbog čega je i došlo do kašnjenja od jednog dana, iako su u istoj kompaniji znali, da samo zbog tog kupac odlazi u Sokobanju, da bi bio prisutan na dan isporuke po dogovoru.

Svaka čast prodavačici u prodavnici tehničke robe “Elektrotehna” na iskazanom strpljenju i evidentnoj pomoći kupcu.
Menadžmentu prodavnice “Elektrotehna” sve čestitke za poslovnu politiku i zahvalnost na ukazanom poštovanju potrošača.

Aleksinac ima razloga da bude ponosan na jednu ovakvu radnju gde asortiman ne zaostaje za onim u glavnom gradu, ali gde je očigledno poslovna politika i uvažavanje potrošača, kao i poštovanje dogovora, na mnogo višem nivou od onog u glavnom gradu.


PS: Ovo nije plaćen post. Ovo je priča i utisci iz života o kojima valja pričati i pisati jer dobar glas treba i da odjekne.


Kada će nam biti bolje?



U prolazu, često primetim scene koje mi već dugi niz godina bodu oči. Posebno me iritira jedna od njih, jer, kad god to vidim, setim se jednog letka u Domu zdravlja Zvezdara, jedne davne šesdeset i neke godine prošlog veka  na kojem je stajalo; Ne pljuj po podu!
Odavno smo u dvadesetprvom veku i jedino što se promenilo u tom smislu je, što se ta ružna, čak rizična navika preselila na ulice i kako stvari stoje teško će se ovde, kod nas, iskoreniti. Možda da se opet vratimo na letke, sad popularno nazvane flajeri? Ili da iskoristimo prednost bilborda?
Pa da umesto velikih reklamnih panoa sa pozivima na koncert estradnih "umetnika" stavimo neki prigodan slogan ili parolu.


 Naša jedina planeta Zemlja već odavno štekće pod teretom otpada svakovrsne vrste, a pri tom, mnogi od nas se ponašaju kao da imamo rezervnu planetu, neko drugo mesto za življenje koje će posle nas koristiti i na kojem će živeti naši potomci. A nemamo. Ipak i dalje se ponašamo bahato kad je bacanje i odlaganje smeća u pitanju.





Veoma često se dešava da zaboravimo da ovo mesto pod suncem i sve blagodati koje smo svi za sebe izgradili delimo i sa drugima oko nas. I umesto da delimo, razumemo,  mi se ponašamo kao da smo sami na svetu. Kao da sve postoji isključivo radi nas.








Naši kućni ljubimci sa nama dele sve prostore u svetu, gradu u kojem živimo. Kad smo odlučili da ih imamo, doneli smo i odluku da o njima i za njima brinemo, kako u svom domu tako i na svim onim mestima kuda se krećemo sa njima. Nažalost slike dole su učestalo ogledalo naše nebrige i nekorektnog ponašanja prema okolini i ljudima sa kojima delimo  ulice i  parkove u gradovima, selima, varošima.





Tačno je da nema dovoljno javnih toaleta ni u jednom gradu u našoj zemlji i da je to jedan od gorućih komunalnih problema. Ali je isto tako tačno da nije svaki ćošak, svaki budžak, mesto gde se obavljaju fiziološke potrebe, onako, na brzinu,  u prolazu.
Tužno je što se zna da to rade uglavnom odrasli koji svojim ponašanjem pružaju primer mlađima.



Teško ljudima koji žive u gradovima, mestima u kojima nema zelenih površina. One nisu samo ukras već i jedna od nasušnih potreba svakog naseljenog mesta u svetu. Mnogi, koji nemaju uslove da ih imaju, se snalaze na raznorazne načine da ulepšaju svoju životnu sredinu. Naravno, ima i onih koji nebrigom o istima svesno ili ne znajući dovoljno, gube mnogo.

 I za kraj, opet pljuvanje. Jedna oveštala, odomaćena  pojava svuda kod nas, na ovim prostorima i ne samo na ulicama. Bacanje, pljuvanje žvakaćih guma gde god se kome prohte.
Neću da širim priču o tome kako i da li se ovaj otpad razlaže. Reče jednom moja prijateljica; Ako ne znaš, pitaj nekog, ili Google.



Na sredini druge decenije, dvadesetprvog veka sasvim je sigurno da je trebalo da neke "atavističke" navike izgubimo, svesno, svojom odlukom. Posebno, ako se odavno zna da su štetne ne samo za svet oko nas već i za nas same.

Menjajući ove, moglo bi se reći osnovne navike pomeramo svoje granice dobrog ka kojem težimo, a iskorenjivanjem istih sasvim sigurno možemo očekivati da će nam krenuti na dobro.

Sve promene ka boljem počinju prvo od nas samih.
 Od malog, ka većem.

субота, 19. децембар 2015.

Sudbina, izbor, šta li je?




  • Šta ću, takva mi je sudbina.

Koliko puta smo se sakrili iza ovih reči?
Ima li istine da nam sudbina svima kroji kapu?
Ako je odgovor pozitivan, gde je onda tu ona, oveštala, narodna; Čovek je sam kovač svoje sreće??!
Ili ona ; Kako seješ tako ćeš žnjeti.
Ili ona; Dobro radi, dobrome se nadaj!

Da se vratimo malo na bajke. Znam da smo ih skoro svi čitali, više ili manje. Tačnije, da se podsetimo jedne, one o trnoružici, ili priči o princezi Aurori.
Sećate se, ona se rodila posle duuugog čekanja njenih roditelja, kraljevskog para, na potomstvo i oni su na slavlje povodom tog pozvali sve iz svog kraljevstva osim zle vile Grdane. I bi šta bi. Naravno da se ova uvredila i došla da im se osveti, baš pri kraju darivanja deteta.

Čime je Grdana darivala Auroru znaju milioni dece i odraslih diljem sveta, a i kako se razrešila ta njena stogodišnja “kletva” takođe svi znamo. Na  sreću, Aurora je poživela srećno do kraja svoj život na čemu treba da zahvali dobroj vili koja je svojim darom umanjila težinu Grdanine kletve, a koji je ona njoj darivala POSLE Grdane, što je od velikog značaja, jer da nije tako bilo, bi li se bajka drugačije završila?
Tako bajka kaže.

E, ali šta kaže moja mudra Zaratustra? Koje li je ona priče meni raspredala? Šta sam sama slušala, učila, tokom svog dosadašnjeg života?

Postoji verovanje kod naših starih da nam se život odvija u TRI dela.
Prvi deo je odrastanje, koje baš kako i savremena medicina kaže, pokriva period detinjstva sa adolescencijom, sazrevanjem, drugi deo je zrelost, zrelo doba, koje nastaje sa završetkom adolescencije - sazrevanja i traje do polovine našeg veka starosti i treći deo je doba starenja, staza koja se savršava našom smrti.

Kod nas, stari ljudi često znaju da kažu; Tako ti je suđeno.
U narodu, našem da budem precizna, postoji vekovno verovanje da svako novorođeno dete u prvoj noći po rođenju posećuju TRI suđaje. Otuda i ta izreka.
Svaka od njih tri daruje dete i svojim darom usmerava njegov dalji život.
Dve su DOBRE dok je jedna “ZLA”. 
Možda ne baš u pravom smislu zla, ali je tu da malo pomrsi konce ovim dobrima. Mada, sve ipak zavisi od njihovog redosleda dolaska u noći rođenja deteta.

Kako se, opet, a gde nego kod nas, u našem narodu i noć deli na TRI dela, tako i suđaje ne dolaze sve tri odjednom, već svaka za sebe u svom delu noći.
Prva suđaja dolazi do ponoći, gledajućina sat, od 21-24h.
Druga dolazi u tzv. gluvo doba noća, ili od 00-3h.
I najzad, treća suđaja dolazi u vreme od 3-6h, tačnije, dok ne zapevaju prvi petlovi, jer se zna da su zimske noći duže od letnjih.

Već ste svi shvatili čitanjem ovih redova da ove dve daruju novorođenom detetu dobro, boljitak, dok ova treća, zna se, služi da to dobro malo zamuti.
Ali, sigurno niste znali da se NIKAD ne zna koja suđaja dolazi u koje doba noći.
Takođe, svaki taj deo noći odgovara onom jednom delu našeg života koji sam vam gore objasnila.
To znači da ako nam “zla” suđaja npr. dođe pre ponoći, znači u periodu koji oslikava naše rano detinjstvo sa odrastanjem, onda će nam taj deo perioda našeg života biti veoma težak.
Ostalo ste već sasvim sam sigurna razumeli i sami, šta se dešava sa našim životima u odnosu na redosled dolaska suđaja u noći po našem rođenju.

Upravo zbog ovog verovanja, ove priče, kod nas ljudi često kažu da nam je takav život suđen. Neko kaže, to nam je SUDBINA.
Međutim..

Ukoliko se malo više pozabavimo onom, čovek je kovač svoje sreće, to nekako usmerava na jedan zaključak; Da sudbina NE postoji, već da svime što nam se dešava u životu upravljamo tj. biramo sami.
Baš kao što kaže ona narodna; Kako seješ tako ćeš i žnjeti.
To isto “tvrde” i holističari, no da li je to baš tako?
Mogu li npr. mala deca da izaberu kakvo će im detinjstvo biti? Imaju li uticaj na to?


Mene to opet podseti na moje davnašnje saznanje surove stvarnosti da ZATO kao odgovor postoji.
Neko bi sad rekao da mešam babe i žabe, ali ne.

Zna li neko zašto postoji Sunce? Zašto postoji Zemlja?
Zašto je mene rodila baš moja mama, a nije npr. kraljica Elizabeta?

Ni sama ne znam odgovor na ova pitanja i za mene je odgovor na njih odavno ZATO.
Tačnije, zaključak je da ima mnogo, bezbroj stvari, dešavanja, događanja, na koje ja, mi, NE možemo da utičemo, te samim tim ne možemo ni da biramo.

Nema li to ZATO neke veze sa onom SUDBINOM?
Sa onim, tako mi je SUĐENO?
Sa one tri suđaje? Tri vile?

Ali..
Šta biva onda sa onom narodnom; Dobro radi dobrome se nadaj!

Ako malo dete nema, ( ili ima ?) upliva na svoje životne “izbore”, zato sa godinama koje prolaze ta se istina još kako menja. Stoga je sasvim logično izvesti zaključak da mnogo tog možemo da uradimo i da predupredimo čime bismo sebi omogućili da nam starost bude lakša.
Jer, šta ako nam je zla suđaja došla kao poslednja?
U ono doba koje “pripada” našoj starosti?
Zar nije starost sama po sebi teška?
Hoće li nam se desiti ono što govore stari; Pitaće te starost, gde ti je bila mladost?

Neće, ako u vreme kada postanemo svesni, nastavimo da rastemo i učimo sve vreme svog života, neprestano.
Ako odgovore ZATO prihvatimo kao neminovnost i kao deo koji nam pripada, koji na kraju svi imaju.
Razlika je samo u gledanju na stvari, na život.

Jesam li vas možda “zablesavila” ovim redovima?
Ili ste se i sami zapitali?


Izvinite, ja sam samo, na svoj način, zagrebala površinu nečeg čime su se bavili neki, od iskona do danas i kao što znate, znam, pravog odgovora još uvek nema, no sve jedno život se odvija i dalje.



PS: Sve slike su kao i uvek Sa Google pretraživača ;)


среда, 16. децембар 2015.

Sedmica, metafora za ljubav ili tragediju



Ne bi se baš moglo reći da idem na pravi godišnji odmor od kad sam, kako volim da kažem, u mirovini. Jer, kod nas, u našem društvu, koje je nažalost sačuvalo mnoge starovremske poglede na život, za ljude u penziji, znaju često da kažu, da su na stalnom godišnjem odmoru. Imaju vreme na pretek, sede, ne rade, kradu Bogu dane.. Ipak, poslednjih par godina, moj suprug i ja, idemo u Sokobanju, zdravlja radi.

Od kako sam u penziji,  kad putujem negde, na odmor posebno, ne nosim knjige za čitanje  bez kojih se ranije, dok sam radila, nije mogao ni zamisliti moj godišnji odmor. Nosila bih bar tri knjige. Čitala bih dok su deca uživala u nekim svojim slobodnim aktivnostima u kojim im je moje prisustvo bilo izlišno. Pokušavala sam da „nadoknadim“ sve nepročitane knjige tokom godine.

 Sada, u penziji, mogu da biram vreme  kad  želim da čitam, onako serbez, što bi rekli Bosanci te zato sad, kad negde putujem, knjiga više nije moj stalni pratilac kao nekad, jer su to neko njeno vreme zauzeli neki drugi „prioriteti“.
Sad šetam, obilazim sve ćoškove  mesta u kojem boravim, iskoristim da upoznam i obiđem sve turističke ponude, ali i one koje sama otkrijem.  Gledam ljude, prirodu u celini, ponekad istražujem prošlost mesta u kojem sam, „kradem“ semenčice za svoju baštu, gledam sve ono što mi se nekad činilo sasvim normalnim  jer je tu, a što je suštinski uvek bio svet za sebe u mom svetu.

Ove godine, više puta sam imala priliku da pročitam izraze oduševljenja u komentarima, na društvenoj mreži Fb,  vezanim za knjigu koju je napisala 
Kako sam po prirodi, vrlo radoznala, posebno kad su u pitanju baš knjige, poželeh da i ja pročitam istu.
Vera je moja posebno draga prijateljica koju mi je na životni put donela baš društvena mreža Fb. U mnogo čemu  smo vrlo slične, te stoga to nije sigurno bila slučajnost da nam se putevi na neki način ukrste. Zahvaljujući njenoj velikodušnosti  i u moje ruke je stigla njena knjiga „U krugu sedmice“ koju sam ja ponela kao prvu knjigu sa sobom na godišnji odmor, nakon mnogo godina.

Ove godine smo skoro na pragu pozne jeseni otišli u Sokobanju. Vreme je bilo poprilično promenljivo i dosta hladno. Osvanuo je jedan tmuran, hladan, maglovit i kišovit dan. Dan kao stvoren da čitam knjigu ušuškana ispod toplog pokrivača. Tako je i bilo.

Ukoliko me knjiga, štivo, ponese, onda se najčešće i skoro uvek kod mene  dešava identična pojava; svet oko mene prestaje da postoji. Postojimo samo knjiga u  mojim rukama i ja i senzacije mog organizma i tela, kao odgovor na emocije  izazvane sadržajem  knjige.
„U krugu sedmice“, knjiga koju sam započela da čitam tog kišovitog jutra u Sokobanji, negde oko 11h pre podne i završila je u 2h posle ponoći, ne znajući pri tom, ni da li se dan razvedrio, ni kad je pao mrak, ne osećajući ni žeđ, ni glad, ni druge prirodne potrebe, osim samo jedne želje i postizanja cilja, da iščitam sve, od korica do korica, da što pre saznam rasplet jedne surove životne priče, napisane na neverovatno uzbudljiv način,  maestralno, znalački, prefinjeno gde treba, da čitaoca, mene, ponese u jedan drugi svet, drugačiji, a opet prepoznatljiv. 

Znalci kažu da knjige žanra beletristika oduzimaju dah kod čitanja i često čitaoca drže u „šah“ poziciji terajući ga da se ne odvaja od knjige kao da je sa njom srastao, sve dok je ne iščita do samog kraja.
Roman, knjiga, „U krugu sedmice“, po meni,  nije iz ovog žanra, ali je mene zarobio od samog početka pa sve do kraja, držeći me u nekoj vrsti čitalačkog zanosa i težnje da ne stanem sa čitanjem sve dok ne saznam i sadržaj poslednje „klape“. 
Srce mi je udaralo 300 na sat „preživljavajući“ Sofijine strahove, boli i nedoumice.


Sećam se, jednom sam sa svojom mamom razgovarala nešto na temu jednog čoveka, sa ivice zakona, sa margine života, kada je ona rekla jednu rečenicu koju sam upamtila; Majka nema kurvu, lopova, ubicu, kriminalca, ona ima samo svoje dete.

Sve to i još više prepoznala sam u priči u ovoj pročitanoj knjizi, ali sam pre svega prepoznala ljubav; Stvarnu, odanu, očajničku, pripadajuću, neprilagođenu, nemoguću, požrtvovanu, beskompromisnu, posesivnu, podaničku, omerta ljubav.

I ne samo jednu ljubav dvoje ljudi iz sasvim drugačijeg životnog miljea koji su se sreli, sudbinski prepoznali i zavoleli i koji su rastavljeni brutalno, nasilno, krvavo, već i druge ljubavi koje se provlače, tkaju priču romana, čineći je još zanimljivijom, ali dajući pri tom mnogo veću težinu svim događanjima. 
Bezuslovnu  ljubav roditelja prema svome detetu koje i nije više dete, al će uvek to  biti za njih.   
Ljubav majke prema prema detetu i nastavak njene jedinstvene, mladalačke, tragične ljubavi koja  se ogleda u ljubavi  prema onim prepoznatljivim tragovima i sličnostima sa onim kojeg više nema, a kojeg je bezumno volela, u tom malom, zajedno stvorenom biću.

Ne pamtim kad me je poslednji put neka knjiga tako ponela i zarobila svojim sadržajem kao  knjiga „U krugu sedmice“. Knjiga je napisana jedinstvenim, lepim, lakim, veoma bogatim književnim jezikom, sa izuzetno naglašenim umećem za pripovedanje i naraciju koji čitaoca drži „vezanog“ za nju.
Možda je to bio jedan od najvećih razloga da smo se upravo zato knjiga i ja stopili kao sijamci dok nas kraj nije razdvojio.

Iako „teška“, glede same priče, knjiga je sasvim laka za čitanje. Spada u one knjige kojima se rado vraćam, ali, zbog tematike kojom se bavi,  iziskuje da do sledećeg susreta prođe duže vreme, upravo stog što ostavlja dubok trag na čitaoca, mene,  i potrebu da se sve to lagano i natenane „prežvaće“ u miru.

Ostalo mi je jedno radoznalo, neupućeno pitanje autorki romana „U krugu sedmice“, nije li ta sedmica, metafora za M 70?

Naravo, ostalo je i da ovu knjigu, roman, od sveg srca preporučim svima koji vole da čitaju, a posebno onima koji vole uzbuđenja.





PS:  Za one koji možda ne znaju omerta = sicilijanski kodeks ćutanja.

четвртак, 10. децембар 2015.

Najlepša noćna muzika





Tišinu noći prekinuo je huk sove koji se čuo  kroz otvoren prozor sobe. Srećko je ležao budan u krevetu kao i mnogih noći pre ove. Pekari ne spavaju noću. Oni tad rade, mese hleb, spretno tegle i slažu kore pretvarajući ih u ukusne bureke sa ili bez nadeva.
Ledja ga bole od ležanja, a i koža na grudima ga svrbi ispod debelih belih zavoja.
Sigurno mi zaceljuju rane, mislio je. Pa i sestra Dušica mi to stalno govori.

Zašto je nema? Uvek dodje da ga obidje u svojoj smeni oko ponoći. Mora da ima mnogo posla. Stigli su novi povredjeni iz rudnika. Čuo je na radiju da ih sve transportuju u ovu bolnicu. 
To je dobro za njih, na pravom su mestu i u sigurnim rukama. Lekari su veoma sposobni, a sestre nežne, ljubazne, vredne i vrlo stručne. Ipak, Dušica,  je van konkurencije.

Ličila je pomalo na njegovu mladju sestru Nevenu, sa onim smedjim čuperkom na čelu koji je provirivao ispod bele kape. Tiha, skladnih smirenih pokreta, krhka, ali i snažna kad zatreba.
Imala je oči u kojima uvek sija život i radost i čarobne ruke, ruke koje pobedjuju bol i donose olakšanje.

Kako je samo spretno obradila njegove rane kada je došao i kako je samo tačno znala šta da mu kaže i kada, dok  se grčio od bola. Znala je kada mu treba predah i zastala bi na tren da kao, doda nešto, budno prateći izraze na njegovom licu.

 Govorila je istinu, ovo boli, ovo ne. Znao je u svakom trenutku šta da očekuje. Sokolila ga je sve vreme dok je brzim pokretima stavljala gazu sa melemom na  žive rane, prisećao se Srećko.
  • Hajde Srećko, možeš ti to. Zajedno ćemo brže. Videćeš, sve će biti u redu. 
A njemu se činilo da odlazi u nebo. Bol ga satirao dok ga  je njen glas vraćao natrag, tih, nežan, ali odlučan.
  • Još malo Srećko, evo gotovi smo. Svaka ti čast, junački si ovo izdržao, govorila mu je sestra Dušica, kada je sa teškim opekotinama po telu, doveden kao hitan slučaj  na odeljenje plastične hirurgije, u noći posle nesreće.
Umoran od iščekivanja Srećko je ugasio radio iz kojeg je tiho dopirao prozukli Oliverov glas. Negde u blizini zaškripala su vrata. Hodnikom su se približavali sitni, tihi koraci.
Evo je, pomisli Srećko željno gledajući u otvorena vrata svoje bolesničke sobe.
Ovo je za mene najlepša noćna muzika.
Koraci medicinske sestre koji dolaze i donose spokoj i nadu,  razmišljao je Srećko, dok se u otvoru vrata pojavio lik sestre Dušice, noćne sestre na odeljenju za poluintenzivnu negu.