среда, 13. јануар 2016.

Ona je znala šta je etika, drugi nisu ili su zaboravili



Etika se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog.
Mnogi od naših starih sa ovih prostora nisu znali za postojanje etike, ali su veoma dobro znali da izmere i odluče šta je dobro i šta je ispravno, šta je čojstvo, a šta junaštvo.
Marko Miljanov, pojednostavljeno, je govorio da je; Junaštvo kad čuvamo, branimo, druge od drugih, a čojstvo je kad branimo, čuvamo druge od sebe.

Bivalo je i nekad da se “lud” i snažan, uzavreo momak nameri na samu nezaštićenu devojku koja je npr. prala veš na potoku udaljenom od svoje kuće. Ali, onog trenutka ako bi devojka izgovorila; Kumim te bratom, momak, odgojen, vaspitan po starinskim, poštenim nazorima, devojku bi ostavljao na miru i odlazio svojim poslom dalje.
Jer, ona ga je prozvala bratom, a brat svoju sestru čuva kao oči u glavi.
Sestra opet, čuva, neguje svog brata, ali i druge članove porodice, rodbinu, uvek, nesebično ako ustreba.

Često bi ranjenik, gde god, kad god, u nekom ratnom okrašaju, ako bi neko žensko čeljade bilo blizu znalo da zaziva; Pomozi sestro ako Boga znaš.

Možda je od tog ostao onaj, volim da kažem, rudimentisani naziv sestra, za sve medicinske sestre koje pružaju negu bolesnima, ranjenima, nemoćnima.
Priča, mit, o Kosovki devojci dovoljno govori o tome.

Međutim, pisani dokumenti potvrđuju sestrinsku negu ranjenika u Krimskim ratovima od strane Florens Najtingel, koja se kasnije uzima kao osnivač sestrinske škole i profesije.
U prvom svetskom ratu su mnoge poznate i nepoznate žene radile ovaj težak i rizičan posao na svim frontovima. Posebno u poljskim bolnicama diljem Srbije u kojima je onda harao trbušni tifus, a zbog kojeg su mnoge od njih, negujući teške ranjenike, položile i svoj život.
Među njima je bila i naša poznata slikarka Nadežda Petrović.
Poznato je da su i bolničarke, sestre iz Škotske dale nemerljiv doprinos u zbrinjavanju srpskih ranjenika u prvom svetskom ratu, ledi Lajla Pedžet, Flora Sandes i druge.

Još kako se veoma dobro zna koliki je broj ratnih bolničarki, sestara, izgubilo svoj život u borbi za ranjenike za vreme invazije Hitlerove koalicije na ove blakanske prostore u toku drugog svetskog rata.

Svakako da ne treba zaboraviti i dešavanja u mirnim vremenima od kojih je primer medicinske sestre Dušice Spasić, jedan od onih koji mora biti upamćen.

Dušica Spasić (19511972) bila je srpska medicinska sestra koja je umrla od variole vere. Radila je na traumatološkom odeljenju Prve hirurške klinike, a preminula je na svom radnom mestu negujući hadžiju obolelog od ove opasne bolesti, bez razmišljanja o sopstvenom zdravlju.
Umrla je 24. marta, a sahranjena je tajno, na kraju resničkog groblja, u beogradskom predgrađu u kojem je živela. Na ovu medicinsku sestru danas podseća ulica sa njenim imenom u Resniku i bista u holu klinike u kojoj je radila.
Mnogo godina kasnije, 2004. godine, udruženje medicinskih sestara i tehničara “Sestrinstvo” i časopis “Vivaustanovili su nagradu Dušica Spasić, kojom se pohvaljuje rad medicinskih sestara sa bolesnicima. Prema njihovim rečima, nagrada je ustanovljena i zbog toga što je film koji je kasnije snimljen, uprljao njenu ličnost i naneo još veću tugu njenim najbližima zbog toga što je ne prikazuje onakvu kakva znaju da je bila, pa se ovom nagradom i rehabilituje lik ove požrtvovane i humane žene.
(sr.wikipedia.org/sr/Dušica_Spasić)
Tako je bilo.

Šta se to danas promenilo?
  • Kad je i ko je isprofanisao ovu humanu profesiju do te mere da su medicinske setre, tehničari, postali “divljač za odstrel”?
  • Ko je taj koji je odlučio da profesiju staru bezmalo dva veka obezvredi, ukalja i dovede do stanja u kojem je sada?
  • Ko je taj ko je aršinom “Sve meni” uslovio da bolesnici borave u bolnicama koje liče na scenografiju iz Felinijevih filmova i da u njima rade med. sestre - tehničari, u uslovima i s tehnikom koja ni po jednom standardu ne odgovara veku koji uveliko trošimo?
  • Ko je taj ko je odlučio da se Hipokratova zakletva i zakletva Florens Najtingejl “maže na hleb”, a koje su postulat etike ljudi iz ovih profesija i koji ga svojim samopregornim radom i trudom zarađuju?
  • Ko je kriv što je pre nekoliko dana položila svoj život na oltar svoje profesije i brige o zdravlju drugih, sestra iz Šapca Ljubinka Popović (55), jer se ljudi iz ove profesije ne smatraju službenim licima?
  • Neće li opet biti pojeo vuk magarca po starom i oprobanom sistemu?
  • Hoće li odgovarati neko za ovo gnusno zlodelo, ako se zna da je počinilac identifikovan mentalno oboleo čovek?
Imajući u vidu sve već do sad viđeno, ne samo vezano za ovu profesiju, a sve ono što se dešava u ovoj našoj zemlji Srbiji, imam pravo da duboko verujem da za ovo neće odgovarati niko.

U ovom sistemu, u kojem mi živimo, gde je čovek kao jedinka obezvređen do te mere da ne može na pošten način da dođe do uhleblja, da čak ako i dođe do njega, svoj posao ne može da obavlja sigurno, kako za sebe tako i za korisnike svojih usluga, imajući u vidu da se sasvim sigurno briga o društvu, koje čine pojedinci po svim segmentima; deca, mladi, odrasli stari, prepušta samim pojedincima, NEMA odgovornih za neodgovorno ponašanje.

Umire moral odavno, od etike je ostalo samo bledo E, a mnogi od vlastodržaca čisto sumnjam da i znaju za nju.
  • Jer, da znaju, onda bi im stalo do ljudi.
  • Da znaju, ljudi bi se lečili tamo gde treba, a ne bi šetali bolesni ulicama.
  • Da znaju, ne bi nam zatvori izgledali kao banje, a bolnice kao kazamati.
  • Da znaju, ne bi postojali kontejneraši.
  • Da znaju ne bi se vozili automobilima od 20 i kusur hiljada evra dok ljudi skupljaju novac za lečenje dece i drugih jer za njih nema para.
  • Da znaju ne bi ukidali narodne kuhinje.
  • Da znaju, onda bi “ smenjeni” sa položaja zaista to i bili
  • Da znaju , znali bi i ko treba da ima status službenog lica
  • Da znaju sproveli bi standarde zdravstvene nege koji važe u normalnim sistemima, eto, samo kao primer, u Norveškoj. Zar su naši ljudi niža rasa u odnosu na Nordijce?
  • Da znaju čuvali bi nas od sebe
  • Da znaju... dodajte sami, jer mi je mučno.
Nekad, do pre nekih petnaestak godina, je bilo 128 hiljada zdravstvenih radnika u ovoj zemlji Srbiji. Danas ih ima duplo manje.
Stanovništvo u odnosu na broj istih se neznatno smanjilo.
Kako stvari stoje, a iza brega se valja ponovo otpuštanje, uz milostinju koja je otpremnina, uskoro sledi novo rezanje broja zaposlenih u zdravstvu.
Kako stvari stoje, bolesti se ne smanjuju. Naprotiv.
Tuberkuloza se povampirila, a i one bolesti, za koje niko odavno nije verovao da se mogu vratiti, kao što je gasna gangrena, koja je carovala tokom prvog svetskog rata, se vraćaju. Setite se Užica i užičke bolnice.

Očigledno je da se ovde potreba za stručnim kadrom smanjuje nečijom maloumnom, sistemskom dirigentskom palicom.

Briga njih. Oni su sebe nafatirali. I ne samo sebe.
Njih će mnogi od ovih medicinskih setara – tehničara negovati i lečiti u inostranstvu, ali za daleko veću, pristojnu platu dostojnu posla koji obavljaju i struke kojoj pripadaju, a koja je svuda u celom svetu, cenjena i poštovana.

Jer tamo negde, neki sistemi, znaju da vrednuju, da misle o narodu, o svim svojim “podanicima”, a da i njima bude dobro tj. da se održe na vlasti.
Ovi naši su izgleda naučili veoma dobro onu staru; u se, na se i poda se.
Ostalima kako bude.
Nek ih ubijaju na ulici, u sopstvenim stanovima, na radnom mestu...
I sad bih trebalo da završim ovo moje pisanije sa onim sram ih bilo.
Odavno su oni zaboravili i S od srama.

PS: Kao pripadnik profesije kojoj je pripadala i nastradala medicinska sestra iz Šapca, Ljubinka PopovićČVRSTO verujem da će zdravstveni radnici svojom velikom voljom, željom i trudom ostvariti uspostavljanje Ljubinkinog zakona, tj. status službenog lica.
Isto kao što su umeli da se izbore za sopstvenu komoru medicinskih sestara - tehničara, a čime su vaspostavili konstantnu edukaciju i verifikaciju sopstvenog znanja, znali su da se izbore  i za sopstveni fakultet, čime su svoje profesionalno znanje doveli do daleko višeg nivoa, a  koje i dalje napreduje i prati zdravstvenu i medicinsku nauku.
Ovo je moja podrška tome iako sam u penziji jer kako volim da kažem, jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik.





12 коментара:

  1. Ne bih da komentarišem jer svaka moja bi bila suvišna. Sve si ti rekla, a ono što ja mogu jeste da podelim!

    ОдговориИзбриши
  2. Po sistemu sve je dozvoljeno, nema savesti i nije nista blam. Katastrofa. Strasno je to sto se dogodilo, ali dogadjace se i nevinim sestrama svasta kao i sto one kao i lekari umeju da budu katastrofalni neljudi prema pacijentima. A na zalost za pacijente nema vise zakona i zdravstvo se placa bezveze jer se lecimo privatno, ne primaju nas u bolnice, lekari ne umeju vis eni dijagnozu da postave, malo ih je kvalitetnih ostalo. Ostaje onda sukob pacijent salter i kulminacija nervoze. Trazim zakon i za jedne i za druge. Ni bebe vise ne tretiraju kao da zakletvu eticku polozili nisu. Tako da svasta tu moze jos da se desi ako se zdravstvo kompletno, pod hitno ne krene vracati u zivot jer trenutno stanje je i po zaposlene i po korisnike nepodnosljivo!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ništa ja ovome što si ti napisala nwe bih dodala. Sve si rekla i sa svime sam saglasna :(

      Избриши
  3. Страшно је то што се десило медицинској сестри у Шапцу, немам речи. Ужасно је и то што тек кад се деси да настрада неки здравствени радник, полицајац, новинар, судија...надлежни говоре о измени законских решења. После неколико дана то више нико и не спомиње.

    ОдговориИзбриши
  4. Žao mi je!
    Zagovornik sam stava da je srednja medicinska škola najteža srednja škola, iako je nisam pohađala, kao i da je to jedna od najtežih profesija.
    Sa ljudima je uvek teško, posebno s bolesnima, pa nekad sestre moraju da budu autoritativne, ali svakako sve one savesno i s ljubavlju obavljaju svoj posao.
    A uslovi rada su preteški.
    Sestre dele sudbinu zdravstva, prosvete i svih drugih delatnosti koje su na korist stanovništvu, jer se o čoveku u našem društvu ne brine.
    Na žalost, ne naslućuje se kraj tome.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Ovim komentarem si sasvim iscrpno uokvirila ovaj tekst Neno. Hvala :)

      Избриши
  5. Jedna draga prijateljica radi kao sestra u bolnici u Zagrebu, tužno je što sve od nje čujem, a ne razlikuje se na žalost ništa od toga što si ti napisala draga Olja. Smanjuje se broj osoblja po odjelima, uvjeti u kojima rade više nisu za ljude, a oni na vrhu žive sve bolje i bolje.
    Ali kao što kaže Snežana Maricic, ni u drugim djelatnostima nije bolje. Tužno i frustrirajuće :(

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Najtužnije je Mirna što to jedni drugima rade ljudi. Hvala ti na komentaru kojim si ovom tekstu dala još veću jačinu.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)