среда, 17. август 2016.

Uz brdo, niz brdo



Bila sam klinka kad sam saznala da je Rim grad koji se proteže na sedam brežuljaka. 
Mnogo godina kasnije sam saznala da se moj Beograd proteže na čak, dvadesetdevet brežuljaka.
Sećam se, “Politin zabavnik”, novine za sve od sedam do sedamdeset i sedam, objavili su članak o svim beogradskim brežuljcima. Za neke sam onda čula prvi put, mnogima zaboravila ime, dok su pojedini, odigrali veoma važnu ulogu u mom detinjstvu i odrastanju.
Najlepše uspomene mog detinjstva me vezuju za tri moja beogradska brda: Bulbulder, Lekino brdo i Topčider.

Mnoga imena i delovi Beograda vode poreklo iz turskog doba.
Bulbulder je dobio ime po slavujima, a slavuj se na turskom kaže bulbul.
Topči je ime za top. Neki istorijski podaci govore da je na mestu današnjeg Topčidera bila smeštena turska artiljerija, tačnije topovi koji su bili postavljeni za odbranu ondašnjeg Beograda od Austrijanaca.
Der je ime za brdo.

Lekino brdo se nekada, za vreme Turaka, zvalo Pašino brdo, ali je ime promenilo posle drugog svetskog rata i NOB-e. Dobilo je ime po Aleksandru Rankoviću, Leki, koji je za vreme okupacije jedno vreme boravio ilegalno u jednoj kući, na uglu ulica Tetovske i Kruševačke.
Kuća je srušena, a na novoj zgradi nema čak ni spomen ploče u čast Leke Rankovića, koji je, zna se kako, završio svoju komunističku karijeru davne šesdeset i neke godine, ali je ime tog dela Beograda ostalo i dalje po njemu.

Mi smo stanovali na Bulbulderu, moja baka na Pašinom - Lekinom brdu, a svake nedelje, od prvog maja, do kasne jeseni, kad su vremenske prilike to dozvoljavale, pravili smo izlete u Topčider.
Mama i ja bismo polazile sa našeg Bulbuldera pešice, ka Pašinom brdu.

Niz brdo, Krfskom ulicom, pa uz brdo, ulicom Branka Krsmanovića, prelazile bismo ulicu Bulevar revolucije, koju su svi moji rođaci uvek, pa i ja sama, zvali starim imenom, ulica kralja Aleksandra, preko Crvenog krsta, niz brdo, Đerdapskom ulicom, pa uz brdo Kruševačkom ulicom, gde bi nas na ćošku sačekali ujaci, tetke i baka.
Onda bismo zajedno nastavljali niz brdo Ibarskom ulicom, pa popreko, preko Marinkove bare Tabanovačkom do uzbrdice koja je vodila ka Topčiderskoj zvezdi (današnja ulica Dr Milutina Ivkovića), a onda opet niz brdo, do Miloševog konaka, pa levo ka Rakovičkoj šumi i obali Topčiderske reke, gde bismo se konačno utaborili na lepoj livadi kraj reke.

Sećam se da je Topčiderska reka bila bistra, brza i ledeno hladne vode. Bila je puna rakova. Nije li možda Rakovica dobila ime baš po tim rakovima iz Topčiderske reke?

Moj omiljeni teča, Miloje, zvani opanak, bi ih hvatao golim rukama. Napunio bi jedan oveći, plavi lonac vodom iz reke, stavio puno rakova u njega i skuvao bi ih na vatri dok ne pocrvene.
Još onda sam shvatila zašto kažu za ljude kad “izgore” na suncu; Al si pocrveneo kao rak.

Uživali bismo u ukusnim rakovima i pečenim, debelim srpskim kobasicama na “ciganskom” roštilju koju su moji ujaci uvek nosili na izlet.
Moj stariji ujak bi uzimao svoju tamburu u ruke i naša pesma bi se orila obroncima Topčidera. Pevali bismo svi u horu i uvek bi se pevala za svakog njegova omiljena pesma.
Često bi nam se u pesmi pridružili i drugi izletnici kojih je u to vreme bilo uvek kraj Topčiderske reke, a mnoge smo već i poznavali jer smo ih viđali svake nedelje.
Povratak kući bi bio opet, uz brdo, ni zbrdo.
...
Nekada su u Beogradu vodeći poslastičari bili Goranci, meštani Gore, malog areala, smeštenog nekako kao klin, između Albanije, Makedonije i Srbije, na Kosovu i Metohiji.
Kad dođe leto u moj Bulbulder posebno sam se radovala kad dobijem “zadatak” da idem da kupim sladoled za sve ukućane. Sladoled sam volela od malih nogu, najviše od svih poslastica. Nisam ga jela često jer bih se lako prehladila.
Eh moje radosti tom zadatku. Ma nije mi padalo na um da ću još kako da žurim, trčim čak, niz brdo, pa uz brdo i natrag u obrnutom smeru, još brže.
Nosila bih jedno tamno plavo, litarsko lonče i trčala kao da me vile gone sve do bulevara kralja Aleksandra gde je preko puta, na uglu, bila poslastičarnica “Bombaj”.
Vladalo je mišljenje među našim komšijama iz dvorišta, da je sladoled u poslastičarnici “Bombaj”, posebno meni omiljena malaga, isti kao kod Pelivana, najpoznatijeg poslastičara, Goranca, u Beogradu.

Uletela bih kao tajfun u poslastičarnicu, u kojoj je retko u tim ranim nedeljnim, poslepodnevim satima bilo gužve i još sa vrata izgovarala porudžbinu;
Molim dvanaest kugli sladoleda od čokolade, vanile i malage, naizmenično, pa sve tako do vrha.
Za kraj bih zamolila da mi dodaju još jednu kuglu od malage i jednu od limuna, odozgore, na vrh lončeta. Obe su bile samo za mene i to je bio moj, kako je mama znala da kaže, ušur. Moj dohodak, pride, za obavljeni zadatak.
Kugle su bile veličine ping pong loptice.
Uvek sam nosila jednu mali kašičicu sa sobom i u povratku, dok sam trčala kući, halapljivo bih jela one moje “ušur” kugle od limuna i malage.
Sam sladoled je bio vrhunskog ukusa i poslastičarskog umeća.

Sladoled se nekad pravio od pravog, svežeg mleka i jaja i dugo bi se mutio u specijalnim mašinama, mikserima. Postojala su samo tri ukusa.
Vanila, u koju se dodavala prava vanila, dozirana kao da je od zlata, ali se zato njen ukus osećao u pravoj meri.
U čokoladni sladoled se dodavala prava čokolada i tačno koliko treba, da se ne uguši svežina poslastice i da ova ne postane otužna i teška.
Malaga sladoled je dobio ime po specijalnoj sorti suvog grožđa koje se stavljalo u njega. Na momente bi onaj koji jede, liže ovaj sladoled imao ukus kao da se oseća i lagana nota ruma. Upravo takva aroma je poticala od grožđa malaga, koje je ovaj sladoled činilo osvežavajućim, a mene učinilo “zavisnikom” tog sladoleda do ovih dana.
Najposle, sladoled od limuna je onda bio novijeg datuma i pravio se vrlo jednostavno, dodavanjem isceđenog soka limuna.

Kako su leta onda u Beogradu bila vruća, ali ne žarka kao danas, ovaj sladoled je veoma prijao, tim pre što se u njemu osećalo i prisustvo sitnih komadića leda, pa je onaj ko ga jede imao utisak da liže snežnu grudvu.
Ja sam volela da se prvo “rashladim” sladoledom od limuna, a da na kraju kao slasni užitak sve začinim mojom obožavanom malagom.
Kući sam stizala zadihana dok je mama čekala sa već pripremljenim čašicama za sladoled i vešto bi kašikom vadila svima po tri kugle sa još malo slatke “čorbe” od istopljenog sladoleda, što je bilo neizostavno.
Čak i da sam htela nisam mogla da se istom brzinom vratim trčećim korakom, dva puta, uz brdo, niz brdo.
...

Šetam kroz Sokobanju, uz brdo, niz brdo. Put me naveo ka šetalištu u centru koje je ravno, popločano mermernim pločama. Na šetalištu na svakih desetak metara po jedan frižider - vitrina sa puno sladoleda raznih ukusa. Ne odoleh, priđoh jednoj mladoj prodavačici sladoleda.
Upitah, ima li malagu? Kaže, nema. Ali ima sve ostale raznorazne i ukusne.
Kao da ne znam sve te ukuse, mislim se. 
Sladoled je moj porok, kojem teško odlolevam, al kad kažem ne, onda je to zaista ne.
Bilo mi je lako da kažem ne, jer nisu imali moj najomiljeniji od malage.
A i ostali i nisu nešto, posebno onaj od čokolade.
Kakva li je to čokolada koja, ako mi samo kap kapne na bluzu, a meni se to često desi, jer ga jedem kao nekad, kao dete koje žuri, da se ne istopi, da ga ima više.
Nekad, kad bi mi i kanula kap čokoladnog sladoleda na moju letnju majcu nikad na njoj nije ostajala fleka posle pranja.
Sad ni čokolada koju stavljaju u sladoled nije prava čokolada je se fleka od iste ne može da skine ni uz najmodernija sredstva za otklanjanje fleka.
Ni sladoled više nije što je bio, pomislih i odoh dalje, ili sam se svesno, ili nesvesno ponela kao ona lisica iz basne, o kiselom grožđu.

8 коментара:

  1. Divne uspomene ��. Ja sam volela sladoled kod Pelivana, nezaboravan ukus! Ali sam, više od svega, volela viršle iz onih crvenih kioska kojima je bio prekriven grad. Neponovljiv ukus ��

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Oo da, uličarke iz kioska :) Prave, pravcate, od mesa, u pravom, prirodnom crevu viršle. Obožavala sam ih. I onaj pravi senf ;)

      Избриши
  2. Volim ove tvoje priče o Beogradu kakav nisam upoznala. A da ih pišeš češće, šta misliš?

    ОдговориИзбриши
  3. Ja se sećam zimskog sladoleda u našoj poslastičarnici. Nigde više nisam čula za njega.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Zimski sladoled?? Napiši nešto o tome. Nisam znala za to ;) Hvala na komentaru.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)