субота, 26. новембар 2016.

Đurđevak



Najzad! Skoro će trinaest sati. Okreni, obrni, svaki dan završim ove svakodnevne kućne poslove u to vreme. I sve vreme, dok to radim, moje misli lete ka tastaturi mog Dobrivoja, kako od milošte zovem svoj kompjuter, sa željom da zabeležim sve streličaste misli svojih priča i inspiracija. Ipak, i dalje vrlo disciplinovano radim ovaj, kako bi rekla moja mudra Zaratustra kućevni posao, sa ne manje elana, ali i velike želje da ga što pre okončam da bih zapisala sve to što mi se uporno mota po glavi. Jer, ako to ne uradim najbrže što mogu, misli se rasplinu i nestanu. Mogu ih “juriti” posle koliko god hoću..nema ih. Nestanu kao dim.
Koliko jutros mi je sinula ideja da započnem novu oznaku na svom blogu, Obojeni svet. Verujem da će moji verni pratioci i čitaoci vrlo brzo prepoznati o čemu pišem.
. . . . .

Lela, profesorka fizike je na katedru spustila pun krug, iscrtan kao torta isečena na komade kolača. Svaki od tih isečaka bio je obojen svim bojama duge. Očito je bilo da je taj krug bio pokretni model za prikaz nečeg, sasvim novog za sve nas. Svi smo znatiželjno, kakva su već deca u sedmom razredu, iščekivali njen sledeći pokret.
A onda je ona zavrtela taj krug oko njegove pokretne ose. Prvo lagano, a potom sve brže i brže. Tu pred nama splet duginih boja pretvarao se u iznenađenje i nestajao u nijansi samo jedne boje, boje koja je uvek na kraju tunela. Shvatili smo, veoma brzo, dok se taj krug polako usporavao i dok su se ponovo pred našim očima vraćale sve njegove boje, da sve boje u sebi imaju nju, jednu osnovnu boju.
Meni su u tom trenutku pred oči iskrsli cvetovi đurđevka u bašti moje bake. Čak sam i njihov miris osetila iako je bio, kao i sad, pozni novembar.
. . . . .

Cvetao bi uvek u ćošku, uz samu ogradu pored ulice, ispod špalira od jorgovana koji su bili prirodna međa sa susednim dvorištem. Pre njega bi tu, na istom mestu izvirile, negde krajem februara meseca sitne, pognute glavice njenih cvetova. Govorili su za nju, da je vesnik proleća. Jeste bila lepa, ali nije mirisala kao on, đurđevak, cvet koji bi stizao da nam svojim beharom i mirisom magijski okupa baštu još uvek neopupelu posle, onda, dugih zima. Ali, stizao bi uvek u isto vreme, pred Đurđev dan.
Ne znam šta sam više volela, taj cvet ili praznik Đurđevdan, čak iako ga mi nismo slavili. Slavili su ga Romi, koji su živeli u dvorištu preko puta nas i uvek uz pesmu igru i muzika truba i harmonika.
Znala sam da izađem na kapiju i da dugo gledam u njihovo dvorište, a često i njih kako igraju kolo na samoj ulici, do iznemoglosti, u žaru igre i nekom iskonskom zanosu.
Ponekad bi mi se u gledanju pridružili i ostali ukućani.

Te godine Đurđevdan je za mene bio tužan. Dok su u sobu u kojoj sam ležala dopirali zvuci romske muzike koja je budila sve pore i drmala damare uvek kad bi je slušala, sad mi je smetala. Gorela sam u temperaturi. Imala sam težak, azijski grip. Posle svih mojih ukućana, koji su se izređali i preboleli isti, došao je red i na mene. Oborio me je iz sve snage. Kako i ne bi. Ja sam bila vrlo sitna, tanušna, doduše, govorili su, dosta žilava.
Bio je to Đurđevdan pred moj polazak u prvi razred osnovne škole.

Bilo mi je strašno toplo ispod debelog vunenog jorgana. Svi su izašli da gledaju kolo koje su igrali naši komšije, Cigani, kako su voleli da ih zovemo. Znala sam da je kolo vodila Coja, najstarija među njima. Takav im je bio red, da najstariji i najpoštovaniji među njima, povede kolo. Ostavili su otvoren prozor na mojoj sobi i ja sam čula tu temperamentnu muziku koja me obavijala nekim čudnim mirom. Kroz akorde muzike u sobu je dopirao i miris, njegov miris, miris đurđevka iz bašte.
Čudila sam se tome jer je bio dosta daleko od sobe.

Nedugo zatim u sobu je ušla moja baka, a sa njom je miris đurđevka postao snažniji. Prišla je mojoj postelji i pružila mi kiticu ubranog cveća govoreći; “ Iznenadićeš se kad vidiš koliko nam je ove godine cvetao đurđevak. Sve sam Cigane okitila njime i evo, donela sam i tebi da ti malo zamiriše, da te malo razgali”.
. . . . .

Krug koji je zavrtela profesorka Lela se zaustavio. Svi isečci su bili obojeni u sve boje duge. Meni je i dalje bila pred očima boja đurđevka, shvatih, osnovna boja svih boja.
Boja koja krasi mnoge meni drage cvetove; tratinčicu, jasmin, zovu, lokvanj...
Boja koja nas vodi ka izlazu iz svakog tunela, boja koja je simbol za nevinost, boja u koji se mladenke odevaju na dan svog venčanja u mnogim delovima sveta, boja koja je neispisana strana sveske bez linija i kvadratića, boja koja je...

Volite li i vi cvet đurđevka?




2 коментара:

  1. Volim đurđevak, volela bih da može da se gaji na terasi.No, mala je moja terasa za sve što bih želela.
    Divna priča Olja, hvala ti.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Daa, đurđevak traži puno mesta da raste jer se brzo širi. Ni ja ga nemam u bašti iz istog razloga. Hvala tebi Neno što čitaš priče sa mog bloga :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)