петак, 30. децембар 2016.

Moja Milena



Naše dve ordinacije bile su spojene zajedničkim vratima između, što je bilo zgodno, posebno kad bi jedna ostajala sama da radi na dva radna mesta, a to se dešavalo. Ona je bila, što bi naš narod rekao, živa vatra.
Vredna, brza i pedantna u obavljanju svog posla. Upravo tim svojim kvalitetima skrenula je moju pažnju na sebe, po dolasku u našu zajedničku radnu kuću iz jedne ambulante koju su zatvorili.
Kod nje je posao, tokom radnog vremena, kao i meni, bio na prvom mestu.
Bila je znalac svoje profesije. I veoma pravdoljubiva osoba. Uljudna u ophođenju sa pacijentima, izuzetno dobro organizovana i britkog jezika, zbog čega mi se tek dopadala jer je u datom momentu, znala pravi odgovor, dok sam ja uvek kasno palila.

Bilo je neminovno da se zbližimo mnogo više od profesionalnog druženja. Jednostavno, legle smo jedna drugoj na dušu. Imale smo puno zajedničkih pogleda na život.
Ona nije znala da sam joj se ja divila sa kakvom lakoćom je savladavala sve poslove ne samo na poslu već i kod kuće, sa svoja tri muškarca. Godinama smo delile tajne, rešavale probleme zajedno, pomagale jedna drugoj i bez pitanja možeš li, hoćeš li? Nama je bilo potpuno normalno da uskačemo i pomažemo ne samo jedna drugoj, već i drugim koleginicama kod gužve u poslu. Nikad nismo gledale na to koliko je i šta uradila ona druga. Dopunjavale smo se bez reči.
Pamtiću taj dan kad smo došle u tu prepodnevnu radnu smenu. Taj me dan vratio nekih 15 godina unazad, a bio je utorak, kao i onog dana..
. . .

Tog dana smo radile zajedno na previjanju moja koleginica Živka i ja, u velikoj operacionoj sali koja se pretvarala u sterilno previjalište samo za bolesnike sa velikim opekotinama. Previjale smo bolesnike povređene u Aleksinačkim rudnicima. Između sebe smo to zvali rudarski posao, jer, počinjale bismo u 8h, a završavale bismo negde oko 13h. Za to vreme bile bismo obučene kao za operaciju, strogo sterilno i ne bismo izašle ni do toaleta, a doručak ili kratka pauza, bile su mislene imenice.
Živka je bila bolničarka i podrazumevalo se da bude moj asistent. Ja sam volela da radim sa njom jer je bila brza, pedantna, profesionalna. Često smo radile u paru i veoma često dežurale noću tako da smo se dobro poznavale. Živka je bila samohrana majka četvoro dece kojoj sam se ja divila. Sama je radila, sama je školovala svoju decu, od kojih je najstarija kći onda imala 14 godina, dok je najmlađi sin pošao prvi razred.
Borila se kao lavica da dobije stan od bolnice i najzad je u tome uspela nekoliko meseci ranije. Njenoj radosti da ima svoj krov nad glavom nije bilo kraja. Polako se sređivala, pričala mi je dok smo lagano radile dok dana.
Brže nismo ni mogle ni smele, jer se zavoji kod opekotina rade najpažljivije moguće da bi bolesnici istrpeli najmanje moguće boli.

Obično bismo se posle tako velikih i obimnih zavoja po završetku posla tuširale, a kako je bio već blizu i kraj radnog vremena, dogovorile smo se da ide Živka prva pod tuš, dok se ja malo odmorim i ispušim jednu cigaretu, na miru.
Ona je otišla u kupatilo, odakle je nakon možda pet minuta viknula moje ime pozivajući me da dođem. Misleći da je nešto zaboravila, otškrinula sam vrata da je pitam šta joj treba?
  • Uđi da vidiš nešto, pozvala me je unutra. Ajde, pipni ovde, pa mi reci je l imaš utisak da imam nešto tvrdo, pokazala mi je na svoju levu dojku.
    Sa strepnjom sam dodirnula mesto koje mi je pokazala, ali sam odmah, posle tog videvši da ima neka otvrdlina, uradila kompletan palpatorni pregled cele dojke.
  • Da, ima nešto tvrdo, veličine manjeg žira i fiksirano, rekla sam joj otvoreno. Drugačije nije ni moglo. Predugo je Živka bila profesionalac u svom poslu da bi joj neko mogao okolišati. Idem da zovem doktorku Veru da ti ona pogleda, a ti se obuci samo do pola, ako si gotova sa tuširanjem.
Doktorka Vera se saglasila sa mojom opservacijom i nije prošlo ni pola sata, već smo pozvali kolege sa onkologije i zakazali hitan pregled.
Moja draga Živka je sutradan bila na pregledu na onkološkom institutu, a sledeće srede, posle samo nedelju dana uaređena joj je operacija uklanjanja leve kompletne dojke sa potpazušnim limfnim žlezdama.

Živka je pobedila rak dojke prešavši sve faze nakon operacije. Radila je i posle tog, ali 4h i dočekala svoju penziju zasluženo. Često je znala da kaže da joj je moja podrška tog dana značila najviše, ali i kolegijalna brzina kojom je sve to bilo završeno. Ja sam bila srećna da se sve dobro završilo.
. . .

Gledala sam u moju Milenu i setila sam se u trenu Živke. Noge su mi se doslovce oduzele od nekog ružnog predosećanja. Onda sam začula njen glas.
  • Ajde, dođi da mi pogledaš levu dojku. Ima nešto na njoj. Danas sam napipala dok sam se tuširala, rekla je Milena.
Osetila sam da mi se kosa diže na glavi. Na jedvite jade sam se pokrenula i došla do nje. Ona je stajala kod garderobnog ormana okrenuta licem prema meni i gola do pasa.
Došla sam i uradila sam joj palpatorni pregled obe dojke.

Bože, zašto baš ja, zašto baš meni opet da zapadne dužnost da kažem ovo što moram da kažem, prolazilo mi je kroz glavu.

Kako da joj kažem?
Skoro je dobila nov stan. Prodali su sve što su mogli ne bi li po hitnom postupku otkupili jednu trećinu jer su bili primorani na to ona i njen V.

Pa zar sad kad se lagano počinje da konsoliduje posle tolikih sekiracija u vezi jedva stečenog stana i da se lagano vraća u normalan život bez trzavica, da joj kažem da ima otvrdlinu veličine žira, fiksiranu u donjem srednjem kvadrantu?
  • Ajde, pucaj, osvesti me Milena svojim poznatim načinom kad je trebalo reći nešto što nije nimalo lepo.
  • Obuci se pa ćemo zvati odmah koleginicu na onkologiji. Mora da ideš na mamografiju, hitno. Imaš jedan tumefakt, dole, po sredini, čvrst, veličine omanjeg žira.
Sutradan, u sredu, Milena je obavila sve preglede na onkološkom institutu, a sledeće srede je bila operisana. Urađena joj je operacija totalnog uklanjanja leve dojke sa potpazušnim limfnim žlezdama.

Te srede, za vreme pauze, u uniformi sam taksijem otišla da vidim Milenu u šok sobi onkološkog instituta. Ona se tek probudila iz anestezije.
  • Znala sam da ćeš doći. Ne bi ti izdržala da ne dođeš, rekla mi je kad me videla. Kad si već tu da ti kažem šta sam sanjala. Sanjala sam visoku ženu, skroz u crnom, lepu, koja je stajala baš tu gde ti stojiš, kod mojih nogu. Gledala me sa osmehom i rekla mi je doslovce da ću ozdraviti i da se ne brinem. Znaš, mislim da sam sanjala Svetu Petku. Ta žena je bila ista ona.
Na posao sam se vratila kao omađijana.

Moja Milena je ozdravila, sasvim uz pomoć svoje porodice, muža i svojih sinova koji su je bukvalno uvek obožavali.
Svakog petka je odlazila u kapelu Svete petke na Kalemegdanu i uzimala svetu vodu za nedelju dana.
Svake proslave dana Svete Petke bi obavezno dolazila da joj se pomoli i zahvali na pomoći. Ona je verovala da joj je velika svetica pomogla da ozdravi.

Mada, istine radi treba naglasiti da je Milena svoj život promenila iz korena. Počev od ishrane pa do bezuslovne ljubavi prema sebi, a ne samo prema svojim bližnjim.

Moja Milena nije umrla prirodnom smrću, a nije umrla ni od raka, kako su novine pisale. Stradala je nesrećnim slučajem.
Ona je uvek hodala žustro. Jedno predvečerje je šetala pored Dunava Golubačkim kejom u nanulama. Okliznula se i pala. Udarila je glavom u kamen i najverovatnije da je izgubila svest. Završila je sa glavom u vodi, plitkoj, uz obalu.
Našli su je kad je već bilo kasno za sve.

Još uvek ne mogu da verujem da je nema, a bila je tako puna života. I još uvek mi u glavi zazvone one njene reči koje je znala da mi kaže često kad me uhvati muka od života; Budalo, seti se mene dokle sam doterala. I seti se šta si ti meni govorila. E sad to lepo primeni na sebi.

Moja Milena sad putuje nekim drugim, nebeskim ulicama, ali će uvek imati jednu svoju fijočicu u mom srcu.
Danas je neko pomenuo moju Milenu i ovi redovi su isplivali na svetlost dana, a dugo su se kuvali u meni, posebno kad čujem onu pesmu; Rano jutro, u pola šest, svakog dana putuje, moja Milena...






6 коментара:

  1. Dirljiv tekst kao i uvek od vas. Nisam znala da ste zdravstveni radnik, pravi profesionalac sudeci po tekstu. Sveta Petka je spasila Vasu prijateljicu,i čuva ona nju i sad.. Kakav cudesan san. Cuda se dogadjaju svakodnevno 💜💜💝

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Marijana na lepom komentaru. Ja verujem u čuda, posebno ovakva ;) Bilo bi mi posebno drago da se vaše reči obistine, zbog moje Milene.

      Избриши
  2. Kako moćan tekst!
    Da li da kažem da me je dodatno podilazila jeza, s obzirom da je moja imenjakinja?
    Mislim da je velika sreća imati takvom prijatelja, za kojeg možeš uvek da kažeš "moja".

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Jeste, u pravu si Milena. Ja sam bila blagoslovena za njeno prijateljstvo i pre svega što sam je upoznala. Toga sam bila svesna još dok smo radile, ali i sad kad je nema, definitivno znam da ima njenih tragova u meni i dalje. Hvala za divan komentar.

      Избриши
  3. Како тешка прича, а опет тако топла и људска...

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)