четвртак, 15. децембар 2016.

Mušmula



Koračala je lagano se spuštajući niz Kameničku ulicu, gledajući ispred sebe i pazeći kako staje na glatko, uglačano kamenje stare kaldrme. Nije žurila. Bilo joj je potpuno sve jedno kad će i na koji autobus stići, da po preporuci lekara, ode nekoliko dana negde i da se izoluje od svega i svih i posveti samo sebi.
U uglu oka je primetila sporu, laganu kretnju neke osobe sa svoje leve strane. Zastala je i okrenula se da vidi o čemu se radi. Na niskoj stolici, naslonjen na zid u belo okrečene stare zgrade bez prozora, što je govorilo da se radilo o zadnjem zidu, sedeo je star u narodno, sukneno odelo obučen muškarac, velikih, sedih, usukanih brkova. Pogledala ga je dugim, znatiželjnim pogledom . Pored njega, sa njegove obe strane, uz sam zid zgrade stajalo je poređano, u snoplje povezano pruće. Radoznalo je gledala u starca i naslonjeno pruće, a onda je nekim odlučnim korakom prešla na njegovu stranu i obratila mu se;
  • Ša prodajete? Vrbovo pruće?
  • Ne. Ovo su sadnice voća. Imam razno voće. Imam dunju, jabuku Budimku, kolačaru i kožaru, ređao je nazive starih, autohtonih sorti. Imam i višnje marele i Čačansku ranu. Imam i šljivu Požegaču, Stenlejku i Viljamovku, a imam i mušmule.
  • Mušmule? Prave mušmule, kao iz sna probuđena izgovorila je.
  • Da. Imam prave mušmule. Stare dve godine. Iduće godine će da prorodi, odgovorio je seda starina.
  • Dajte mi jednu mušmulu, brzo, da se ne predomisli izgovorila je.
Starac je ustao, protegnuo se i hitrim pokretima je dohvatio jedan snop “pruća” odakle je vešto izvadio jednu, usku, tanku stabljičicu, ne veću od od jednog hvata. Umotao je oko sredine stabla jednu novinu i pružio je ženi.
  • Izvoli. U zdravlju ti rasla, rađala i na zdravlje ti bila, izgovori u dahu. Dvesta dinara, toliko košta.
Žena mu brzo dade pare i nekako smušeno i brzo promrsi reči zahvalnosti, okrete se i brzim korakom nastavi da se spušta nizbrdo ka autobuskoj stanici.
Okrenula se namah. Starac je opet mirno sedeo na svojoj šamlici naslonjen na zid zgrade i gledao u ljude, koji su prolazili, nezaintersovanim pogledom.

Bio je sunčan, oktobarski dan, pred sam Miholjdan.

 Ovo bi bilo odlično mesto da zasadim mušmulu, razmišljala je okrečući se i zagledavajući položaj u bašti. Zaštićeno je od severnog vetra ovim zidom od stare kotarke, a ova jabuka petrovača ispred, štitiće je od košave, razmišljala je.
Pedeset sa pedeset, plus dubina pedeset santimetara, tako je rekao starina, naglas je izgovarala, neveštim pokretima zabadajući ašov u tvrdu zemlju i lagano, sa povremenim odmorima, kopajući jamu za novu voćku, mušmulu.
Zadihana i dobrano oznojena, ali zadovoljna iskopanom jamom, žustrim pokretom je u nju bacila šaku pšenice i nežno, kao da je od najfinijeg porcelana, u sredinu stavila vitku sadnicu. Pokrila je s nekoliko ašova zemlje, malo je rastresla drmusajući je, a zatim je svu zemlju lagano vratila zatrpavajući jamu i sadnicu u njoj. Na kraju je cupkajući u svojim zelenim, baštenskim klompama dobro ugazila zemlju oko nje i zalila je punom kantom vode. Kroz vazduh je pokretom desne ruke napravila krst i naglas izgovorila;
  • U zdravlju rasla, mojoj majci na radost!
Njena majka je obožavala mušmule. To joj je u trenu prošlo kroz glavu kad je starina rekao da ima i mušmule. I ona je pored nje, još kao mala devojčica zavolela to voće koje se jelo tek kad počne da “truli”.
Majka je uvek, u kasnu jesen, svakodnevno kupovala mušmule. Sedele bi zajedno oko pune činije opranih mušmula, ljuštile ih i pljuckajući krupne koštice, srkutale sladak sadržaj i smejale se. Smejale se ko mala deca jer je način jedenja mušmula bio sasvim drugačiji u odnosu na drugo voće.

Majka će se obradovati kad bude saznala da je u dvorištu kuće, koju je od nje dobila, posadila sama mušmulu.
  • Neću doći za Novu Godinu, rekla joj je majka preko telefona. Bila sam dugo prehlađena. Kašljala sam suvo više od tri nedelje pa me doktor poslao na snimanje pluća. Našli su mi neku senku. Idem na magnetnu rezonancu. Javiću ti kad sve obavim.
Javila je da ima tumefakt u središnjem delu grudnog koša.
  • Pretpostavljaju da je na glavnom bronhu. Uradiće mi bronhoskopiju, posle čega će mi definitivno reći o čemu se radi.
Posle nekoliko dana opet se javila i sasvim normalnim glasom kao da kaže sve je u redu, javila je da ima karcinom pluća, lociran na bronhijalnom stablu. Ide u bolnicu, na tronedeljnu hemoterapiju.
  • Videćemo se iza Nove Godine, rekla je. Nemoj da dolaziš. Ne treba, sve je pod kontrolom, a i Nemačka nije ispred vrata.
Došla je u maju sledeće godine. Vesela, nasmejana, puna života. Sa kratkom, novom izraslom kosicom. Smejale su se obe novoj frizuri. Majka posebno. Sve vreme je trčkala oko nje govoreći joj;
  • Sad znam kako si se osećala kad su ti rekli da imaš karcinom. Sva si na mene. Ne predaješ se. Idemo dalje.
Ona joj je pokazala mušmulu koja se razlistala i rascvetala, srećno je grleći oko staračkih ramena i vodeći je u pravcu mladog stabaoca.
  • Vidi mama, imaćemo mušmule. Na jesen ćemo opet, kao nekad da ih jedemo i pljuckamo. Sećaš se kako smo to nekad radile, govorila joj je dok su joj se oči zrcalile nekim suznim sjajem.
Majka je gledala mlado, rascvetano stablo i smeškala se srećno pogledavajući je i onako usput govoreći;
  • Ajde, gore glavu. Nego šta, nego ćemo da jedemo opet zajedno mušmule. A koštice ćemo da čuvamo, da probamo da i mi sami uzgojimo još jednu.
Došla je jesen. Mumšmula je rodila mnogo plodova da su joj se grane savile. Ona se radovala njenom rodu, ali je zeblo nešto oko srca jer, majka nije dolazila. Najposle joj je javila da opet neće doći jer mora na operaciju.
  • Ništa strašno, laserski će da me operišu. Pojavio se mali tumorčić na bešici.
Nedugo zatim javila je da ide opet na hemoterapiju, tri nedelje. I opet joj je rekla da ne treba da dođe.
  • Nemoj da se trošiš. Imam sve. I nemoj da se sekiraš. Sve će biti u redu.
Mušmula je počela da zri. Davala je plodove svima ko god je želeo.

Prošla je još jedna godina, a da majka nije imala priliku da proba ni jedan plod mušmule iz dvorišta. Ipak, ne bi li bar neka ostala i za nju, ako dođe, stavila je kompot od mušmula u one Reksove tegle koje je nekad davno kupila na Cvetnom trgu, u onoj velikoj “Centroprom”-ovoj samousluzi.
Majka nije došla ni te zime. Ni sledećeg proleća.

Tog proleća na mušmuli se osušila jedna oveća grana, odjednom, preko noći.
Nije ni cvetala. Počela je da kopni, pomalo, a onda sve više.

Majka je došla sredinom septembra, na kratko, dvadesetak dana. Bila je zamišljena.
Sedela je ispod dunje, pisala svoj dnevnik govoreći kako žuri da ga završi, ali da ona, ima zadatak da od njega napiše roman. I da izda knjigu.
  • Mala, govorila joj je. Nemoj da ne uradiš to.
Na opasku kako za to treba dosta novaca, majka bi govorila da će ga biti onda kad ga bude i uradila.
  • Svega će biti, samo nas neće, jednog dana. Kad nam iscuri vreme.
Nekoliko dana po povratku u Nemačku se javila i rekla da ide na operaciju. Mora da joj izvade bubreg.
  • Znaš onaj karcinom, koji su mi operisali laserski, tri puta, se proširio na bubreg. Nego, rekli su mi da je to rutinska operacija, ali ovog puta im nekako ne verujem. Šta ti kažeš? Ne plašim se ja, znaš ti to i bez da ti kažem. Mnogo sam istrpela pa ću i ovo. I nema potrebe da dolaziš. Javiću ti ako treba.
Odgovorila joj je da bi to zaista i trebalo da bude rutinska operacija.

Imala je običaj da svako jutro obiđe sve u svojoj bašti. Tog jutra je videla da se mušmula osušila potpuno, cela. Kao da je neko polio vrelom vodom. Grane su se lomile same od sebe. Gledala je u to maleno stablo ne mogavši da veruje da je završilo svoj životni vek u njenoj bašti, a da nije sastavilo ni pet godina. Setila se da majka nije probala ni jednu mušmulu.

Te kasne jeseni i majka se “preselila” u neku drugu dimenziju, kako je ona volela da govori sebi jer joj je zvučalo manje konačno.

Pre nekoliko dana setila se mušmule, odjednom, iznebuha. Tek tako. Bez ikakvog povoda. Shvatila je da i ona nije pojela ni jednu mušmulu od kad joj je umrla majka, da ih nije kupovala.  Četiri duge godine  od spoznaje konačnosti i nepovratnosti one koja joj je udahnula život.

A onda joj se u glavi pojavila misao, ideja. Da kupi opet sadnicu mušmule i da je posadi ponovo u čast one koje više nema, njene majke.
Da ispriča svima, posebno njenim unucima koliko je baka Bođa, kako su  oni zvali njenu majku, volela mušmule i kako ih i ona voli.
Možda će jednom i oni pričati nekome o toj čudnoj, dugogodišnjoj ljubavi prema voćki koja se jedina jede “trula”, ali voćki koja spada u najzdravije voće.

Hoće, posadiće opet mušmulu, staviće je na isto mesto, prazno je, još od onda.
I daće joj njeno ime. I opstaće, sigurno će opstati jer mušmula je dugogodišnja voćka.
A šta ako se opet osuši, ako opet umre? 
Kao strela joj je prošla ta  misao kroz glavu.

Neće. Ova će da živi i da rađa.
Ona prva je otišla za onom kojoj je bila namenjena. Možda je upravo sad, ovog kasnog novembra bere sa grana i uživa u njihovoj slasti u toj, nama nevidljivoj dimenziji.

Ko to zna? 

10 коментара:

  1. Prelep tekst. 😍 Moja majka voli mušmule, tačnije obožava ih, ima nečeg u tom voću koje se jede tek kad je "trulo". Kao simbol neprolaznosti, ni trule stvari nisu za bacanje. Imamo dva drveta mušmule u dvorištu kuće u Srbiji ☺ Mama ih jede, ranije smo ih jele zajedno.
    Jedino nisam razumela u ovom tekstu: ko je u Nemačkoj? Ćerka ili majka?

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na lepom komentaru Marijana! Majka je bila u Nemačkoj. ;)

      Избриши
  2. Probala sam mušmulu jednom, nije mi bilo fino. Ali mislim da je to okus na koji se treba priviknuti. Ili sam ja onda bila jako izbirljiva ;)
    Dirljiva priča, jako. Sigurna sam da su mušmule tamo daleko posebno fine i da uživa u njima sada.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Mirna! Mušmule probaj opet, daj im šansu, veoma su zdrave i lekovite. Nadam se da uživa, tamo negde, u mušmulama i dalje :)

      Избриши
  3. Olja, tako lepo, oswećajno, iz duše napisano. Moja majka je ostavljala mušmule kao turšiju, jeli smo ih preko zime. U vinogradu smo imali dosta stabala mušmula. Nisam stigla da je pitam za recept. Majka je umrla mlada u svojih 46 godina, ja sam imala 19 godina. Ova tvoja priča mi je naterala suze na oči.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Denka, pogodila si da je iz duše napisano. Moja majka je obožavala mušmule :(

      Избриши
  4. Uh,tesko i pretesko! Musmule volim,kao dete sam volela kada nadjem neku ispod snega koja je preostala.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala na komentaru bitnoinebitno. Probude neke lepe u spomene u nama taj osećaj teskobe, a opet, treba ih sačuvati od zaborava.

      Избриши
  5. Samo da se dočepam veće bašte, oma sadim i ja. Volim mušmule...
    Divna ti priča! ♥

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)