уторак, 27. децембар 2016.

Nemoguća misija ili postoji li Deda Mraz čudotvorac?




Nikad ne pravim bilanse pred završetak godine. To me podseća na konačnost, a ja ne volim kraj. Čak iako znam da iza svakog kraja postoji novi početak. Iza ovog kraja ga nema i evo gde već, meni predugo, pred Novu Godinu uvek mislim ko bi mogao da prenese samo jednu poruku umesto mene meni dragim osobama.
Okreni, obrni, nisam dovoljno pametna kome da se obratim. Razmišljala sam, nije da nisam i na kraju i na početku, ne znam šta je najbolje, koga da zamolim za pomoć. Odgovor niko ne zna.

Govorili su, dugi niz godina da postoji Deda Mraz. I ja sam verovala. Istine radi, sumnjala sam da me varaju, ti veliki, odrasli, onda. 
Sve do jedne Nove Godine.
Mislim da je to bilo za doček Nove 1961. godine.

Imali smo svi negde oko deset godina, manje više, godinu dve. Bili smo školski drugari. Neki smo išli u isti razred. Stanovali smo u istom dvorištu čak. Bili smo jedna jugoslovenska mešavina nacija; Makedonci, Albanci, Srbi i Romi.
E te godine, moja mama je nama deci okitila prvu jelku, koju ja pamtim.
Bila je prelepa ta jelka. Imala je ukrase od fine, tanke plastike. Mama je govorila da je to bolje, da će duže da traju i da neće da se lome kao oni od “morske pene”, kako smo mi deca govorili za one lepe, tanke raznobojne kugle.

Na jelci je bilo puno svilenih bombona raznih boja koje su se presijavale od svetlosti pravih svećica za novogodišnju jelku koje su gorele sitnim, iskričavim plamičcima.
S vremena na vreme, mama bi upalila i po neku prskalicu koje su bile pričvršćene za grane jelke naopako. Slika te jelke mi je delovala nestvarno, kao neki san koji se odvijao uživo.
Meni su se najviše od svih ukrasa dopadale kugle koje su ličile na okrugle, šuplje, pletene korpice u kojima je bio po jedan praporac i koje bi na dodir zvonile.
Svaki put kad bih dodirnula te korpice sa praporcima moja bi mama zapevala; "Zvone praporci u daljini"...

Na kuhinjskom stolu, nedaleko od stolice na kojoj je stajala jelka, bila je lepa oveća činija puna mandarina i narandži. U jednoj velikoj, metalnoj činiji plave boje, bilo je puno zrna kuvanog kukuruza koje smo mi deca grickali, sedeći pored jelke i željno iščekujući dolazak Deda Mraza.
Moja mama nam je rekla da svi budemo dobri, da sedimo i da strpljivo čekamo, jer on će sigurno doći.
Ta zima je bila hladna i snežna. Snega je bilo toliko da svaki put kad bi stanovnici ulice očistili isti sa trotoara isred svojih kuća, po sredini ulice bi rasla gomila snega. Na kraju se od visine nabacanog i napadalog snega nije video suprotni trotoar. Do njega su odrasli prokopali tunele ispod kojih bi išli kod komšija na suprotnoj strani ulice, a mi deca bismo se sakrivali u istima igrajući se žmurke.

Uveliko je palo veče i sneg je ponovo počeo da pada. Svi smo sedeli pitajući svako malo koliko je sati. Bližilo se osam sati uveče, a taj deda Mraz nikako da dođe, motalo se u mojoj glavi.
Svi smo znali, po priči odraslih, kako izgleda Deda Mraz, ali ga niko, nikad nije video uživo. Nestrpljenje, ali i neka strepnja, skoro strah, ogledao se na licima mojih drugara iz dvorišta dok je i moje srce tuklo kao ludo. Ipak sam, “hrabro”, kao “domaćin” dočeka, malo malo izlazila iz tople kuhinje i klizajući se dvorišnom zavejanom stazom odlazila do izlazne kapije dvorišta. Tu bih izvirila na ulicu, levo, desno, iščekujući da se najzad pojavi taj Deda Mraz.
Unutra bih se vraćala brzo, promrzla, stresajući sneg sa džempera u verandi ispred i trkom bih ulazila u toplu kuhinju. Svi bi se okrenuli ka meni sa upitnim izrazom na licu. Ja bih samo odmahnula odrečno glavom i sela ponovo na svoje mesto kraj kraljice peći, grejući ruke iznad plotne uz povremeno huktanje u dlanove.
Svi smo sedeli mirno, grickali smo kuvana zrna kukuruza pogledavajući nestrpljivo ka ulaznim vratima.
Moja mama nam je skuvala i šerbet da nas greje i da nešto srkućemo. Od silne želje da najzad vidimo deda Mraza uživo, uglavnom smo svi bili ćutljivi. Ona je pokušavala da nas nekim pošalicama razgali, no mi, deca, smo ostajali mirni, sedeći svaki na svom mestu. Tu i tamo, ja bih se opet osmelila i zvonila korpicama sa praporcima na jelci, pomerajući grane na kojima su one stajale.

Idem da vidim ide li”- rekoh iznebuha i istrčah iz stana, žureći ka kapiji dvorišta. Izađoh ispred kapije i okretoh se ka levom ćošku ulice.
Naša ulica je bila veoma mala. Imala je samo 26 kuća i ćošak ulice nije bio mnogo udaljen od naše dvorišne kapije, jer je naša zgrada bila negde na sredini ulice. Odjednom, iz ulice Dvadesetprve divizije pojavila se visoka prilika muškarca.
Na samom uglu ulice bila je ulična svetiljka na visokoj drvenoj banderi, koja je osvetlila tu priliku i ja je u trenu videh u celosti.
Bio je to glavom i bradom Deda Mraz, obučen u crvenu odeću, sa kapom na glavi, na čijem je kraju poigravao beli pompon. Bio je opasan širokim kajšem oko struka, preko debele jakne čija je dužina dosezala skoro do kolena. Jednu ruku je držao u položaju kao da nešto nosi preko ramena dok je u drugoj držao veliko zvono i povremeno zvonio njime.
Učinilo mi se da je zvono ličilo na ono školsko zvono kojim je domar u našoj školi označavao kraj časa kad nije bilo struje.
Stresla sam se od nadolazećeg straha i u trenu se okretoh i zaždih ka dnu dvorišta gde je bio naš stan, ulećuću kao tajfun i sedajući bez reči na moje mesto. Svi su u glasu graknuli, “Jel dolazi, jel dolazi..?
Ja sam zanemelo ćutala, a srce mi je tutnjalo u ritmu konjskog galopa.
Odjednom se začulo zvono i lica svih mojih drugara su poprimila preplašen izgled. Jedino se moja mama osmehivala šeretski što meni u tom trenutku nije bilo ni malo jasno. Utom su se ulazna vrata bučno otvorila i hladan vazduh je prodro u do skoro toplu kuhinju.
U okviru kuhinjskih vrata pojavila se visoka prilika Deda Mraza sa dugom, sedom bradom, velikim brkovima i čupavim obrvama, koje sam tek sad dobro videla, crvenih bucmastih obraza. Gromko je izgovorio; “Dobro veče svima. Ima li ovde dece? Evo me dođoh da im donesem neki poklon za srećnu Novu Godinu”.
Mi smo kao omađijani zurili u njega. Neki od nas su zinuli, a sećam se, moj brat je jedva primetnim pokretom pokušao da se sakrije iza leđa najstarijeg od nas, komšije Đorđa, koji je bio učenik sedmog razreda. Ovaj je isto sedeo ukočen na svom mestu i začuđenim pogledom gledao u Deda Mraza.

Oglasila se moja mama koja je u trenu rekla; “Oooo dobro veče, dobro veče, samo uđite. Ima ovde dece, još kako. Tu su sva deca iz dvorišta, a imamo i jelku”. Na te njene reči Deda Mraz se okrenuo u pravcu pokazane jelke i čvrstim korakom se u trenu obreo pored nje, sedaju takvom brzinom na već pripremljenu stolicu da smo mi deca gledali u njega kao u čudo.

Kao kroz maglu se sećam tek po neke sekvence od momenta dolaska deda Mraza u naš stan. Za mene vreme kao da je stalo ili se odvijalo kao u snu. Nisam znala ni sama da ocenim. On je nešto pitao svakog ponaosob, vadio iz džaka koji je spustio pored svojih nogu papirne kese, pružao nekom..
U jednom momentu sam čula da neko izgovara moje ime, kao iz daljine, ponavlja ga jednom, pa još jednom.. Moja mama me prodrmusala po ramenu i ja se prenuh iz tog nekog omamljujućeg stanja i najzad čuh pitanje upućeno meni; A ti, jesi li ti bila dobra?
Ja klimnuh glavom.
Reci naglas da te svi čujemo, reče Deda Mraz”
Ja pokušah da odgovorim da jesam, ali iz mojih usta se nije čuo ni glasak. Bila sam premrla od straha.
Deda Mraz ustade sa stolice, priđe meni, pomilova me po glavi i spusti mi papirnu kesu u krilo. Okrete se brzim pokretom i čini mi se da je još brže, no što je ušao u stan izašao iz njega zvoneći svojim zvonom.

U našem stanu je zavladao neki duboki tajac. Čak je i moja mama začuđeno gledala u nas decu dok smo mi gledali u one papirne kese u svojim rukama ili krilu, pa gledali ka ulaznim vratima, pa opet u kese..
Videvši da smo svi u blagom šoku, moja mama je pljesnula rukama i počela da peva dečju pesmicu; “ Veju veju pahuljice, mraz po staklu šara, stiže Nova Godina, a odlazi stara...
Mi se prenusmo odjednom i svi se pridružismo pevanju pesme, žurno kidajući papirne kese i detinje, radoznalo gledajući u njihov sadržaj. Ushićenje je zavladalo među mojim drugarima.
Ubrzo nakon otvaranja kesa sa poklonima svi su otišli svojim kućama. Moj brat i ja smo ostali sa mamom oboje i dalje držeći svoje poklone, paketiće u krilu kao da se još uvek budimo iz nekog čudesnog sna.

Ni dan danas se ne sećam šta smo dobili u toj kesi, paketiću od mog prvog i jedinog živog Deda Mraza. Ono što pamtim je, da sam posle tog apsolutno verovala da on zaista i postoji i niko me nije mogao ubediti u suprotno.

Odrastanje je lepo, ali odrastanje često zna da bude i kao buđenje iz nekog sna. Tako sam i ja kad sam odrasla, saznala od moje mame ko je te večeri bio Deda Mraz koji je došao da nama deci, u jednom malom dvorištu, u predgrađu Beograda priredi iznenađenje i radost u čemu je uspeo sasvim.
Bio je to brat njene drugarice koji je specijalno za to veče iznajmio iz pozorišta kompletan kostim Deda Mraza, dok je zvono bilo njegova usputna ideja koja se pokazala kao veoma dobra.

Danas meni treba jedan Deda Mraz, čudotvorac, kao taj nekadašnji što je bio, koji može da ode tamo negde, gde niko osim onih koji su otišli iz ove dimenzije mogu.
Da mojoj mami i mom bratu šapne na uvo moju novogodišnju poruku, da ih volim i da mi strašno nedostaju.

Znam u dubini svoje duše, da oni znaju tu moju poruku, kao što znam da i Deda Mraz, pa nek je i čudotvorac, to i da hoće ne može da uradi.
Zato se pitam, možda je bolje da zamolim nekog anđela?
Mora da postoji anđeo koji prenosi Novogodišnje poruke onima koji nam nedostaju ovde i sada i koji nikada više neće biti sa nama, u ovom svetu.
Lepo rekoh na početku ove priče da ne znam kome da se obratim za pomoć
svaki put pred dolazak Nove Godine, kad stara odlazi sa sećanjem na njih, a Nova počinje sa mislima o njima, a ja to više ne mogu ni da im šapnem ni da im kažem.

PS: Slike su sa Google ;)








8 коментара:

  1. Oljo dođu do njih tvoje poruke, budi sigurna! Možda anđeli pripomognu, možda i Djed Mraz, ali čuju oni to.
    Naježila sam se čitajući tekst, ali onako pozitivno. Prisjetila sam se sebe kad sam bila mala. I ja sam vjerovala dugo, baka se uvijek potrudila da nam živo opiše što je čula i vidjela dok smo mi spavali :D

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Mirna i ja hoću da verujem da ih čuju. Posebno, zaista u ovo doba godine kad po ko zna koji put shvatim da njih nema među onima kojima bih poželela zdravlje i sreću u Novoj godini. Hvala ti što čitaš ove moje zapise u trenutku inspiracije :)

      Избриши
  2. Deda Mraz je divna čarolija. Trebalo bi uvek da znamo da uživamo, da maštamo, da želimo. Divna uspomena. I zarozah se na kraju.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. U pravu si Blaženka, milion posto. Život nije pun ako u njmu nema i mašte i želja i "čarolije". Suze su OK ;) Hvala ti na komentaru i hvala što čitaš ove moje zapise ;)

      Избриши
  3. Suze su OK...nemam šta da dodam!I da...ja još verujem u Deda Mraza... :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Sanja na komentaru ;) Desi se i meni, ponekad , da me "uhvati" čarolija pa i ja verujem ;) Posebno kad gledam filmove sa temom o njemu, onda, mašta čini čuda.

      Избриши
  4. Poštovana, ja nisam neki vjernik niti sam vjerovala u vile i djeda mrazove ali vjerujem da naši najmiliji koji su nas napustili tamo od nekuda gledaju na nas i da sve dok mi čuvamo uspomenu na njih do tada su i oni uz nas. Hvala vam na vašim divnim pričama koje odišu iskrenošću i ljubavi. Ja već imam osjećaj da vas poznajem čitajući vaše priče. Hvala I SRETNA VAM NOVA GODINA

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Vama Amela što čitate moje priče i hvala na dopuni ove vašim lepim komentarem. Srećna i Vama Nova Godina i da ste zdravi!

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)