петак, 15. јануар 2016.

Šta to beše zona konfora?


Jel zona konfora kad ti je sve potaman i ništa ti tu ne bi ni dodao ni menjao?
 Jer, zašto bi? Sve ti lepo udobno, korisno, ma sve lepo leglo na svoje mesto, a ti samo živiš i uživaš u životu.
Ako je to to, e onda sam ja, ako sam ikada i imala svoju zonu konfora do nje došla mukotrpno, a i u njoj uživala nedovoljno.
Samo kad se setim “dobijanja” prvog posla u onoj staroj socijalističkoj zajedničkoj zemlji za koju mnogi i dan danas znaju da kažu da je u njoj teklo “samo med i mleko”. Pa i jeste, ali ne i za sve.

Dođoh ja do stalnog posla posle cele tri godine rada na određeno vreme. Moglo bi se reći igrom slučaja, tačnije, zakon je tu odigrao glavnu ulogu.
U to vreme, na snazi je bio zakon da ako radnik koji menja nekog radnika koji je opravdano vremenski duže odsutan, ostane da radi SAMO tri dana, po dolasku istog na posao, automatski ostaje da radi za stalno.
Eto, tako sam došla do stalnog zaposlenja.

O tome koliko sam puta konkurisala za 9 meseci čekanja na isti, na ondašnjem birou rada, tj. birou za nezaposlene, za koliko sam nameštenih konkursa znala, jer, na njih su konkurisale i moje drugarice sa klase, mnogo lošiji đaci od mene, ne bih. Bilo ih je previše.

Čak istine radi, za ovaj zakon, po kojem dođoh do posla, nisam imala pojma.
Molbu, u moje ime, da se, po sili zakona primim na radno mesto medicinske sestre na odeljenju plastične hirurgije, ali istovremeno i poseban zahtev podnet kadrovskoj službi bolnice, da se po zakonu i postupi, napisao je onda moj načelnik odeljenja prim. Dr. Uzelac, kojem u stvari dugujem veliku zahvalnost za moje prvo uhleblje. Verujem da je to ipak bilo jer sam se za vreme svog rada pokazala kao savesna, stručna i dobra medicinska sestra.

Sećam se, kad sam “zagrizla” i promenila posao, pa umesto klinička, postala sam sestra koja radi u preventivi, u domu zdravlja. To je istini za volju, bila moja prva, prava zona konfora, glede rada, jer mi je to radno mesto, svojim vezama izdejstvovao moj bračni drug, a sa namerom da me izvuče iz rada u bolnici, opet sa ciljem, da budem uz našu decu svake noći, vikenda ili praznika.
Mnogo dugo nisam znala da svi znaju čija sam veza, ali sam veoma dugo, baš zbog toga, prolazila kroz period “otirača”, iako sam iza sebe imala već deceniju radnog iskustva. Umesto da mi posao bude konforniji od prethodnog, često mi je predstavljao pravu noćnu moru, sve dok pojedinci, kolege, nisu ukapirali da je moj deo kosmičkog kolača samo moj i da im ja ne oduzimam njihov. Svi imamo pravo na svoj deo.
Kasniji mobing, koji sam stoički izdržala dugih pet godina, podnela sam stameno i iznad svega dostojanstveno kako je i trebalo da bi se moberi doveli do samovoljnog priznanja sopstvene odgovornosti i izvinjenja.
Druga je priča koliko je to izvinjenje moglo da ublaži ožiljke na duši.

U isto vreme moja porodica i ja smo živeli u nekonfornom, veoma malom stanu.
Da sam bila “svesna” i čekala da suprug i ja dođemo do pravog konfornog stana, biološki sat bi me uveliko zgazio, a to znači da svoje unučiće verovatno ne bih ni dočekala.
E tu sebi skidam kapu jer sam baš tom svojom željom da se ostvarim kao majka, svesno izašla iz te, takve, “zone konfora” u kojoj sam živela, a koja to i nije bila.
A kako bi i bila.

Mala soba tri sa tri, ali stvarno. Česma na dvorištu, ulični geil kao mesto za odlivanje otpadnih voda, poljski, zajednički WC, usred prestonice, dvorište, koje sam zvala italijansko. Poređenje, sve govori.

U tim uslovima, bez želje da opisujem pojedinosti, jer zaslužuju posebne priče, moja  ćerka je postala đak tri generacije svoje škole, moj sin je bio najbolji đak u svome razredu, koji je naučio da čita oba pisma sa 4 godine itd. itb.

Nema veze što se usput desio par nepar, što nije bilo struje kad je trebalo da je bude, što smo mnoge prehrambene produkte kupovali na socijalističke bonove - “tačkice”, te godine života čak i moja deca i ja pamtimo kao istinske lepe godine u kojima smo živeli i disali jedni za druge.

Onda smo dobili, pa kupili lep konforan stan, ali onda su došle i sankcije, pa redovi za brašno, šećer, jogurt na točenje, pa kupovina mleka u prahu za koje sam mislila da se nikad neće vratiti posle već proživljenog iskustva u mom ranom detinjstvu, mnogo tog i što šta pride.
Pa mešenje tri vekne hleba svakodnevno jer je trebalo nahraniti dva tinejdžera, a pri tom stići na posao, do kojeg sam često pešačila jer novca za prevoz nije bilo. Kondicija mi, na svu sreću nije manjkala, ali verujem da će se mnogi složiti da 17 tramvajskih stanica, za pešačenje nije mala razdaljina.
A onda se vratiš s posla pa zavučeš ruke u vanglu da umesiš mekike, buhtle, šta već, deci za večeru.

Posle ostaneš do sitnih sati da spremaš ispit na višoj školi, a u ranu zoru, trčiš dalje, da odradiš i odživiš novi dan..
Ipak, živeli smo u konfornom stanu, ali moj život nimalo nije bio u zoni konfora.
Nikad.
Sad, da se razumemo, ne jadam se ja, ne kukam, ne zapevam, iznosim samo činjenice i opažanja.

Razmišljanje na temu konfor se razlikuje od jedinke, do jedinke. Kako mnogi znaju da kažu da svi imamo du*e pa tako i mišljenje, tako i ja posle svega do sad preživljenog konfor doživljavam na drugačiji našin.

Za mene je konfor kad imaš konforan krov iznad glave, bazen u dvorištu, kuvaricu, sobaricu, servirku, manikira, pedikira, frizera, sve na donesi, prinesi, mogućnost da putuješ gde hoćeš, kad hoćeš, da radiš ako hoćeš.
Mali broj jedinki na svetu ovakvim konforom se može pohvaliti.

Takođe, za mene je konfor ako mogu da živim u nekoj planinskoj kući, brvnari, u skladu sa prirodom i zakonima prirode, sa svim onim što priroda daje i ako želiš da opstaneš mora da radiš svaki dan, kao vredni mrav. Da spreman dočekaš zimu i snegove koji zatru puteve do civilizacije.

Ako me pitate za koji bih se vid konfora opredelila, uvek ću vam reći za ovaj drugi. Živeti u prirodi, sa prirodom, od prirode.

Nemam strah da počnem život, čak i posle ovoliko godina življenja, ispočetka, od nule.
Možda zato što pravi konfor nisam veoma dugo iskusila, a i zato što sam imala prilike da uživam konforne blagodati sporadično i nedovoljno. Taman da imam iskustvo.

Na kraju, vrlo je važno reći da sam konfor, koji sam imala, koliko toliko, sebi omogućila sama, sopstvenim usavršavanjem i radom i ulaganjem u bolje, ne samo za sebe već i za svoje potomke.
Ipak, ova moja svaštarica, moj komision sa zapisima u trenutku inspiracije  na raznorazne teme, ovo moje blogče, je danas moja prava zona konfora iz koje nemam nameru da iskočim, ali imam nameru da opstanem.
Malo li je?


PS: Ovaj tekst je napisan na inicijativu moje Fb drugarice i blogerke Mirne Bašić koja je pokrenula blogersku paradu sa temom: Izaći iz zone konfora ili ne? 











среда, 13. јануар 2016.

Ona je znala šta je etika, drugi nisu ili su zaboravili



Etika se bavi izučavanjem morala i pojmovima dobrog i ispravnog.
Mnogi od naših starih sa ovih prostora nisu znali za postojanje etike, ali su veoma dobro znali da izmere i odluče šta je dobro i šta je ispravno, šta je čojstvo, a šta junaštvo.
Marko Miljanov, pojednostavljeno, je govorio da je; Junaštvo kad čuvamo, branimo, druge od drugih, a čojstvo je kad branimo, čuvamo druge od sebe.

Bivalo je i nekad da se “lud” i snažan, uzavreo momak nameri na samu nezaštićenu devojku koja je npr. prala veš na potoku udaljenom od svoje kuće. Ali, onog trenutka ako bi devojka izgovorila; Kumim te bratom, momak, odgojen, vaspitan po starinskim, poštenim nazorima, devojku bi ostavljao na miru i odlazio svojim poslom dalje.
Jer, ona ga je prozvala bratom, a brat svoju sestru čuva kao oči u glavi.
Sestra opet, čuva, neguje svog brata, ali i druge članove porodice, rodbinu, uvek, nesebično ako ustreba.

Često bi ranjenik, gde god, kad god, u nekom ratnom okrašaju, ako bi neko žensko čeljade bilo blizu znalo da zaziva; Pomozi sestro ako Boga znaš.

Možda je od tog ostao onaj, volim da kažem, rudimentisani naziv sestra, za sve medicinske sestre koje pružaju negu bolesnima, ranjenima, nemoćnima.
Priča, mit, o Kosovki devojci dovoljno govori o tome.

Međutim, pisani dokumenti potvrđuju sestrinsku negu ranjenika u Krimskim ratovima od strane Florens Najtingel, koja se kasnije uzima kao osnivač sestrinske škole i profesije.
U prvom svetskom ratu su mnoge poznate i nepoznate žene radile ovaj težak i rizičan posao na svim frontovima. Posebno u poljskim bolnicama diljem Srbije u kojima je onda harao trbušni tifus, a zbog kojeg su mnoge od njih, negujući teške ranjenike, položile i svoj život.
Među njima je bila i naša poznata slikarka Nadežda Petrović.
Poznato je da su i bolničarke, sestre iz Škotske dale nemerljiv doprinos u zbrinjavanju srpskih ranjenika u prvom svetskom ratu, ledi Lajla Pedžet, Flora Sandes i druge.

Još kako se veoma dobro zna koliki je broj ratnih bolničarki, sestara, izgubilo svoj život u borbi za ranjenike za vreme invazije Hitlerove koalicije na ove blakanske prostore u toku drugog svetskog rata.

Svakako da ne treba zaboraviti i dešavanja u mirnim vremenima od kojih je primer medicinske sestre Dušice Spasić, jedan od onih koji mora biti upamćen.

Dušica Spasić (19511972) bila je srpska medicinska sestra koja je umrla od variole vere. Radila je na traumatološkom odeljenju Prve hirurške klinike, a preminula je na svom radnom mestu negujući hadžiju obolelog od ove opasne bolesti, bez razmišljanja o sopstvenom zdravlju.
Umrla je 24. marta, a sahranjena je tajno, na kraju resničkog groblja, u beogradskom predgrađu u kojem je živela. Na ovu medicinsku sestru danas podseća ulica sa njenim imenom u Resniku i bista u holu klinike u kojoj je radila.
Mnogo godina kasnije, 2004. godine, udruženje medicinskih sestara i tehničara “Sestrinstvo” i časopis “Vivaustanovili su nagradu Dušica Spasić, kojom se pohvaljuje rad medicinskih sestara sa bolesnicima. Prema njihovim rečima, nagrada je ustanovljena i zbog toga što je film koji je kasnije snimljen, uprljao njenu ličnost i naneo još veću tugu njenim najbližima zbog toga što je ne prikazuje onakvu kakva znaju da je bila, pa se ovom nagradom i rehabilituje lik ove požrtvovane i humane žene.
(sr.wikipedia.org/sr/Dušica_Spasić)
Tako je bilo.

Šta se to danas promenilo?
  • Kad je i ko je isprofanisao ovu humanu profesiju do te mere da su medicinske setre, tehničari, postali “divljač za odstrel”?
  • Ko je taj koji je odlučio da profesiju staru bezmalo dva veka obezvredi, ukalja i dovede do stanja u kojem je sada?
  • Ko je taj ko je aršinom “Sve meni” uslovio da bolesnici borave u bolnicama koje liče na scenografiju iz Felinijevih filmova i da u njima rade med. sestre - tehničari, u uslovima i s tehnikom koja ni po jednom standardu ne odgovara veku koji uveliko trošimo?
  • Ko je taj ko je odlučio da se Hipokratova zakletva i zakletva Florens Najtingejl “maže na hleb”, a koje su postulat etike ljudi iz ovih profesija i koji ga svojim samopregornim radom i trudom zarađuju?
  • Ko je kriv što je pre nekoliko dana položila svoj život na oltar svoje profesije i brige o zdravlju drugih, sestra iz Šapca Ljubinka Popović (55), jer se ljudi iz ove profesije ne smatraju službenim licima?
  • Neće li opet biti pojeo vuk magarca po starom i oprobanom sistemu?
  • Hoće li odgovarati neko za ovo gnusno zlodelo, ako se zna da je počinilac identifikovan mentalno oboleo čovek?
Imajući u vidu sve već do sad viđeno, ne samo vezano za ovu profesiju, a sve ono što se dešava u ovoj našoj zemlji Srbiji, imam pravo da duboko verujem da za ovo neće odgovarati niko.

U ovom sistemu, u kojem mi živimo, gde je čovek kao jedinka obezvređen do te mere da ne može na pošten način da dođe do uhleblja, da čak ako i dođe do njega, svoj posao ne može da obavlja sigurno, kako za sebe tako i za korisnike svojih usluga, imajući u vidu da se sasvim sigurno briga o društvu, koje čine pojedinci po svim segmentima; deca, mladi, odrasli stari, prepušta samim pojedincima, NEMA odgovornih za neodgovorno ponašanje.

Umire moral odavno, od etike je ostalo samo bledo E, a mnogi od vlastodržaca čisto sumnjam da i znaju za nju.
  • Jer, da znaju, onda bi im stalo do ljudi.
  • Da znaju, ljudi bi se lečili tamo gde treba, a ne bi šetali bolesni ulicama.
  • Da znaju, ne bi nam zatvori izgledali kao banje, a bolnice kao kazamati.
  • Da znaju, ne bi postojali kontejneraši.
  • Da znaju ne bi se vozili automobilima od 20 i kusur hiljada evra dok ljudi skupljaju novac za lečenje dece i drugih jer za njih nema para.
  • Da znaju ne bi ukidali narodne kuhinje.
  • Da znaju, onda bi “ smenjeni” sa položaja zaista to i bili
  • Da znaju , znali bi i ko treba da ima status službenog lica
  • Da znaju sproveli bi standarde zdravstvene nege koji važe u normalnim sistemima, eto, samo kao primer, u Norveškoj. Zar su naši ljudi niža rasa u odnosu na Nordijce?
  • Da znaju čuvali bi nas od sebe
  • Da znaju... dodajte sami, jer mi je mučno.
Nekad, do pre nekih petnaestak godina, je bilo 128 hiljada zdravstvenih radnika u ovoj zemlji Srbiji. Danas ih ima duplo manje.
Stanovništvo u odnosu na broj istih se neznatno smanjilo.
Kako stvari stoje, a iza brega se valja ponovo otpuštanje, uz milostinju koja je otpremnina, uskoro sledi novo rezanje broja zaposlenih u zdravstvu.
Kako stvari stoje, bolesti se ne smanjuju. Naprotiv.
Tuberkuloza se povampirila, a i one bolesti, za koje niko odavno nije verovao da se mogu vratiti, kao što je gasna gangrena, koja je carovala tokom prvog svetskog rata, se vraćaju. Setite se Užica i užičke bolnice.

Očigledno je da se ovde potreba za stručnim kadrom smanjuje nečijom maloumnom, sistemskom dirigentskom palicom.

Briga njih. Oni su sebe nafatirali. I ne samo sebe.
Njih će mnogi od ovih medicinskih setara – tehničara negovati i lečiti u inostranstvu, ali za daleko veću, pristojnu platu dostojnu posla koji obavljaju i struke kojoj pripadaju, a koja je svuda u celom svetu, cenjena i poštovana.

Jer tamo negde, neki sistemi, znaju da vrednuju, da misle o narodu, o svim svojim “podanicima”, a da i njima bude dobro tj. da se održe na vlasti.
Ovi naši su izgleda naučili veoma dobro onu staru; u se, na se i poda se.
Ostalima kako bude.
Nek ih ubijaju na ulici, u sopstvenim stanovima, na radnom mestu...
I sad bih trebalo da završim ovo moje pisanije sa onim sram ih bilo.
Odavno su oni zaboravili i S od srama.

PS: Kao pripadnik profesije kojoj je pripadala i nastradala medicinska sestra iz Šapca, Ljubinka PopovićČVRSTO verujem da će zdravstveni radnici svojom velikom voljom, željom i trudom ostvariti uspostavljanje Ljubinkinog zakona, tj. status službenog lica.
Isto kao što su umeli da se izbore za sopstvenu komoru medicinskih sestara - tehničara, a čime su vaspostavili konstantnu edukaciju i verifikaciju sopstvenog znanja, znali su da se izbore  i za sopstveni fakultet, čime su svoje profesionalno znanje doveli do daleko višeg nivoa, a  koje i dalje napreduje i prati zdravstvenu i medicinsku nauku.
Ovo je moja podrška tome iako sam u penziji jer kako volim da kažem, jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik.





недеља, 10. јануар 2016.

Suočavanje sa odrazom u ogledalu istine




  • Au, šta ti se desilo. Izgledaš kao da te je poplava izbacila.
  • Samo si mi ti falila i tvoje surovo i prizemno poređenje.
  • Što si besna. Konstatovala sam istinu. Imaš grozne podočnjake, kosa ti je kao metla..
  • Dosta. Nemoj da detaljišeš.
  • Vidiš da si besna, a to nije zdravo za tebe.
  • Nisam besna.
  • Kako nisi? Otkud ti onda ta zlokobna bora na čelu? Samo ti je ona nedostajala. Malo ti je što ti je život ispisao lepu mrežicu finih bora na licu. Čak ga i ukrasio onim sitnim borama, smejalicama ispod očiju koje daju mekoću tvom pogledu. Otkud sad ova uspravna brazda između tvojih obrva koja je ništa drugo do bora besnulja, nemilosrdnica. Koja se javlja kad ključaš, kad ti fali samo kap da pukneš i izliješ sav nataložen otrov iz sebe, a onda.. Zaboravila si šta se dešava onda?
    Zaboravila si šta donosi bes?
Ono, jeste da je bes emocija, ponekad čak i poželjna, jer može da pomogne pri otklanjanju straha, tuge, očaja, bespomoćnosti, nesigurnosti, mržnje, ljubomore, depresije čak, ali je i surov gospodar ukoliko ga ne usmeriš u dobrom pravcu.
Tu pre svega mislim da treba da preskočiš želju za osvetom, da zaobiđeš ljutnju, pobediš obeshrabrenost, da ne projektuješ krivicu, da prestaneš da brineš, ili sumnjaš da dolazi bolje..
  • Čuješ li ti sebe? Opet, po ko zna koji put popuješ, držiš slovo, nemoj ovo, nemoj ono.. Lepo ti rekoh, nisam besna. Ljuta sam.
  • Uh, nije šija nego vrat. Nije vrat nego guša. Nije jarost nego gnev. A razlika, gde je tu ona tanana razlika između to dvoje? Toliko je mala da se i ne primećuje. Nijansa tek, kao zeleno žuta, ili oranž žuta u duginom luku.
  • Jarost, ili bes je stariji brat ljutnje ili ti gneva, znaš li to?
  • Dobro, dobro, shvatila sam, ali eto, pokleknula sam, ponovo.
  • Čekaj, zašto si ljuta? Šta ti fali? Jesi li zdrava?
  • Jesam.
  • Neko te uvredio možda?
  • Nije.
  • Ništa ne razumem. U čemu je problem?
  • Ima ih, podosta. Tužna sam, razočarana, nesrećna, gubim optimizam, nemam više nadu, nezadovoljna sam, lagano postajem pesimista, sve je izgubilo smisao, postalo dosadno, a to me frustrira, razdražuje. Počinjem da sumnjam u sebe, svoje mogućnosti, brinem se. Što je najgore, počinjem da tražim krivca za sve to, što si lepo primetila, postajem obeshrabrena..
  • Čekaj malo, izređala si sve stepene laganog padanja i posustajanja u rvanju sa životnim situacijama. Pri tom, kako gledam na sve to, a i kako si sama rekla, pokleknula si, znači, nije sve propalo. Nisu sve zvezde prestale da sijaju, zar ne? Ustani, otresi prašinu, namesti rubove i kreni dalje. Nije ti prvi put, a neće biti ni poslednji.
  • Umorna sam. Nije lako.
  • I nije. Nikad nije ni bilo. Sećač se, znala si da kažeš; Da malo dete nije ustajalo posle svakog svog pada dok je učilo da hoda, zar bi se stabilno osovilo na svoje noge? Pa si znala da kažeš; Kažu mudri, stari Kinezi da nad prosutim mlekom ne treba plakati. Zar ti nije omiljena ona Lao Ceova; Putovanje od hiljadu milja počinje jednim korakom?
  • Ti kao da si zaboravila koliko sam ja do sad napravila koraka! Lepo ti kažem, umorna sam od početaka. I dokle? Zašto? Šta ako opet naiđem na prepreku koju ne mogu ni da preskočim, ni da zaobiđem, ni da je savladam? Šta tad da radim?
  • Odgovor znaš i sama. Vrati se na početak puta.
  • I koliko puta da se vraćam? Koliko je puta dovoljno vraćati se?
  • Što se praviš da ne znaš? Dovoljno je onoliko koliko će te odvesti na cilj koji si sebi postavila. Čemu ta ljutnja, bes, šta god. Ne mogu da te ne podsetim na ono šta dolazi posle svakog besa, posle svake ljutnje. Sećaš se?
  • Znam, hoćeš da me podsetiš da ostaje bol.
  • Tako je. A kome on najviše smeta? Koga najviše ugrožava? Ko jedini zna za njega? Ti sama.
  • Znaš i ti, prepoznaš sve, kad god me vidiš ovakvu.
  • Ja sam ona pametna žena sa kojom često razgovaraš kad si sama. Bar tako uvek govoriš kad te neko, slučajno uhvati u razgovoru same sa sobom. Ja nisam tvoja savest. Ja sam ona tvoja druga, jača strana koja prepozna taj bol koji nadolazi i koja samo želi da te trgne, podseti da posle kiše dolazi sunce, da posle i najtamnije noći sviće dan. Sećaš se, tvoja prva latinska sentenca naučena davno bila je; Panta rei. Ona ti je bila snaga i vodič kroz sve ovo vreme do sad. Zato, nemoj da lamentiraš više. Umij se, zagladi tu svoju životom prošaranu glavu i teraj dalje u ovaj novi dan.
  • Ko zna po koji put pravo govoriš. Poslušaću te.
Laganim, ujednačenim pokretima umila je lice i sa oklevanjem je bacila pogled u ogledalo. Odatle joj se njen odraz osmehnuo jednim uglom usana i skrivenom iskricom iz očiju.