понедељак, 31. октобар 2016.

Samo se smejte


U vreme mog detinjstva spomenari su bili u modi. Sećam se, za rođendan sam od svoje školske drugarice Danke, dobila pravi spomenar, sa lepim, cvetnim, debelim koricama. I sećam se da mi se ona i prva upisala u taj spomenar stihovima, koji su meni bili podrška, kasnije, tokom života;
Smej se i kad bi plakati htela,
osmehom uguši što ti srce skriva,
jer ko zna, možda neko u tvojim suzama uživa”.

Posle ovog je napisala i nekoliko stihova iz Tagorine zbirke “Gradinar”.
Imale smo samo jedanaest godina. Pamtim da sam obišla pola Beograda ne bih li našla Tagorinu zbirku pesama posle tih upisanih stihova.
  • Šta radiš kad imaš tako lepe zube i blistav, pravi, kalodontski osmeh, upitala me jednog dana moja dobra drugarica iz srednje škole.
Kalodontski osmeh, kao nadimak sam dugo nosila kao svoj zaštitni znak dugi niz godina kasnije.
  • Mama nasmej se, da ispadnemo lepi na slici, reči su mog sina kad je imao četiri godine jednog letnjeg popodneva dok smo sedeli na stepenicama ispred svog dvorišnog stana, a moj suprug je taj trenutak ovekovečio jednim crno belim snimkom.
  • Ptičicaaaaa. Zeeeeejtiiiiin. Uljeeeeee, uvek se čuje gromoglasno kad se slikam sa svojim unucima danas. Ta šala nam izazove spontan osmeh na lice i zbog toga su sve naše fotografije skoro uvek nasmejane.
Kad vratim film života unatrag sećam se da smo se svi više smejali no što je to danas slučaj. Osmeh je bio sasvim prirodno prisutan fenomen kod većine ljudi.
Ljudi su šetali ulicama Beograda nekako poletno, razdragano sa osmehom na licu bez nekog velikog razloga.
A tek s razlogom, smeh je poprimao epidemijske razmere.

Smejali su se od zadovoljstva kad bi slušali emisiju “Veselo veče”, koja se emitovala na radiju svake nedelje u 20h.
Ili kasnije kad bi gledali popularne junake, velikane filmskog platna, neverovatne komičare svetskih razmera Miju i Čkalju u serijama, ili komedijama.
Sad više kao i da nema komedija, onih pravih, koje izazivaju salve zdravog smeha. Pokoja satirična serija sa ponekom smešnom scenom koja se kasnije pretvori u uporni slogan i postane ofucana, pohabana i istrošena.

Nekad su se ljudi smejali i svojoj “nesreći” posebno Romi koji su umeli da zbijaju šale na svoj račun. Čvrsto verujem da im je to pomagalo da izdrže život kakav su živeli, do dana današnjeg. Smeh, pesma i igra su sasvim normalna pojava u životu svakog Roma.

Nekad su se deca  igrala na ulici, ispred kuće i njihov smeh, cika, razdragana vriska nikome nije smetala. Naprotiv.

Nekad su se vicevi pričali svakodnevno i skoro svako je znao iz mesta da ispriča bar jedan vic. Čak su se štampale i male knjižice prepune viceva, zabeležene i sačuvane od zaborava; užički vicevi, južnjački vicevi, vojvođanski vicevi, bosanski vicevi, politički vicevi..
Danas to nije slučaj. Samo pojedinci pričaju viceve i to veoma retko.
Danas je smeh postao “retka zverka”. Postao je usiljen. Izgubio je spontanost. Polako iščezava.
Nema mnogo onih koji su se bavili istraživanjem zašto smeh iščezava sa naših lica.
Poznato je da se deca u toku dana nasmeju 300-400 puta dok odrasli to rade svega
15-17 puta. Nažalost i ova brojka kod odraslih postaje sve manja.
Pretpostavke govore da je to uglavnom zbog pada sposobnosti savladavanja svakodnevnog stresa kojeg sad ima mnogo više u ovoj tehnološki visoko razvijenoj eri.
Osim tog, upravo iskustvo, ali i pojedina istraživanja govore da je otuđenost baš zahvaljujući visokom tehnološkom razvoju postala sve veća.
Imamo paradoksalnu pojavu. Umesto da nas internet era približava jedne drugima, ona nas sve više razdvaja.
Mnogo više smo se družili pre pojave telefona, čak iako smo bili udaljeni jedni od drugih, a sama druženja su uključivala i mnogo smeha.

Za smeh naučnici kažu da je lek. Smejanjem oslobađamo izdašne količine hormona sreće i zbog toga se smeh kao lek, kao profilaksa pojave oboljenja preporučuje sve više.
Čak se pojavila i smeh joga.

Pojedini lekari u klinikama za lečenje onkoloških bolesnika upražnjavaju gostovanje klovnova na odeljenjima ovih bolnica, koji svojim performansima izazivaju smeh kod bolesnika, što deluje veoma okrepljujuće na sve bolesnike, posebno na decu.

Sasvim sigurno se zna da kad se smejemo :
  • povećavamo količinu kiseonika u organizmu
  • snižavamo povišeni krvni pritisak
  • pomažemo eliminaciju postojećeg bola
  • smehom mnogo više pokrećemo trbušne mišiće čime uslovljavamo masažu unutrašnjih organa i ubrzanje peristaltike creva
  • smehom takođe relaksiramo mišiće, najviše trbušne, ali i mišiće lica, vilica i glave
  • smehom se na lakši način oslobađamo stresa
  • smeh nam poboljšava opšte imuno stanje organizma
Neki naučnici su izračunali da je 100 naših osmeha u toku dana ekvivalentno vožnji bicikla od 15 minuta trajanja. Ako se zna da vožnja biciklom ubrzava rad srca, te samim tim i puls, a onda i ventilaciju pluća, to znači da nam se i kapacitet pluća povećava.

Takođe, oni gore pomenuti klovnovi koji izazivaju smeh kod onkoloških bolesnika, upravo tim smehom uslovljavaju, a postoje kažu i dokazi, da 12h nakon takvog jednočasovnog smeha, maligne ćelije umiru.

Ako se ovo sve zna onda nimalo nema sumnje da smeh zaista i jeste prirodni lek koji nam svima donosi višestruku korist.
Ipak, uprkos svemu što se zna dosta tog o dejstvu smeha na naše zdravlje u celini, sve se manje smejemo.
I svi smo svesni da razloga ima mnogo.
I svi smo svesni da sami treba da preduzmemo odgovarajuće individualne korake ne bismo li baš sve to zbog čega se sve manje smejemo, pokušali da svedemo na prihvatljive situacije koje treba savladavati čak i uz pomoć smeha.
Znači, zdravlja radi, da se smejemo čak i ako nam do smeha nije.
Potpuno logično, jer ako nas nema, prestaje i sve ono zbog čega se nismo smejali.

Imam jedan konstruktivan predlog, gledajmo filmske komedije!
Bar jednom nedeljno da bismo svom telu dali oduške.
Da bismo uslovili salve smeha koje će kod nas da izazovu sve one dobre stvari o kojima sam upravo pisala.
Da se napunimo hormonom sreće da nam traje do sledeće komedije.
Ne dajmo životu da nas samelje bez borbe!
Borba u kojoj niko ne gubi već svi dobijamo je smeh.
Zato, nabacite osmeh na lice. Dajte mu ime, označite ga slovom azbuke ili abecede.
Ovo je osmeh A za komšiju.
Ovo je osmeh B za premijera.
Ovo je osmeh C za psa lutalicu.
Ovo je osmeh D za šaltersku radnicu.
Ovo je osmeh E za... 
Samo se smejte. Kao sa početka ove priče :)
Pridružiće vam se još neko. Ja sigurno. Za mene su znali često da kažu; Šta se smeješ ko lud na brašno, a pametan na proju?
Odgovor je jednostavan, volim da se smejem, a i znam sve blagodati osmeha.
Eto, sad znamo zajedno, zašto nam valja osmeh.




PS: Umalo da zaboravim, slike su kao i uvek sa Googl-a :)

понедељак, 24. октобар 2016.

Podari osmeh




Izbriši bore mrštilice,
dok se vodom umivaš u jutra rana
nabaci širok osmeh na lice,
nek sija, ko mesečeva osunčana strana.
Kao zahvalnost novom danu, čim otvoriš oči,
I buba mari što cvet ti čuva i pazi,
izvoru što vodu ti toči,
I pužu na stazi.
Drveću što hlad ti širi,
Košavi što čisti parkove i ulice,
Razvigoru što proleće raspiri,
kroz šume, polja i ravnice.
Prijatelju što u kuću ti kroči,
I zraku Sunca što dan ti donese
mesecu na nebu u tamnoj noći.
I lahoru što seme raznese.
I bolesnom što utehu ište
I žitu što zori da hleba bude,
I ubogom što ruku pruža,
za gladne širom sveta ljude.
I detetu što sigurnost traži
u mekoti ramena tvog.
I vojniku na noćnoj straži
podari sjaj osmeha svog.
I travi što zemlju pokriva
da tepih za odmor ti bude,
I zrikavcu što ispod vlati sniva
I onima koji ti sude.
I dugi što snove ti zlati
I most do mašte zida
I zori što tamu noći isprati
I hajdučici što rane vida.
Svima od srca osmeh pokloni,
veliki, najveći, od uva do uva.
Da ih obasja i od zla sakloni,
da ih od munje i groma sačuva.
Da im podari snagu za daleki put
kojim su u život krenuli.
Da im bude u hladnoći skut
da ne bi negde usput svenuli.
Ko nežni makov cvet
pre no što završe let.
Raširi osmeh ko ptica krilo
lice i oči nek ti se sjaje
razvej osmehom turobno sivilo,
nek trenutak sreće za sve potraje.






петак, 07. октобар 2016.

Samopouzdanje i kako ga ugušiti





Slika prva

Osnovna škola u jednom starom beogradskom naselju. Vreme događanja, pre trideset godina. Test za drugi razred osnovne škole u kojem je jedan od zadataka bio; Navedi četiri pernate domaće životinje!
Dečak je u odgovoru između ostalog napisao GOLUB. Taj njegov odgovor je bio podcrtan crvenom olovkom i ocena testa je bila četvorka. Svi ostali odgovori su bili tačni.
Dečak dolazi kući, plačući. Pokazuje svojoj mami test i kroz plač pita; Šta sam pogrešio? Zašto mi je označila goluba kao grešku? Zašto si nam ti mama kuvala golubije supice od golubova koje smo dobijali od baka Jovanke iz Deliblata, ako golub nije domaća pernata živina?

Majka smiruje svog sina i kaže mu da golub, tzv. kokošar, jeste domaća pernata živina i da se ne brine jer je učiteljica sigurno previdela i u brzini nešto pogrešila, a greške se dešavaju, ali treba i da se poprave uvek, ako se sagledaju.

Sutradan majka odlazi na dan otvorenih vrata u školi. Strpljivo čeka da svi roditelji završe razgovor sa učiteljicom pre nje, iako je stigla među prvima. Ostaje sama na kraju sa njom i postavlja joj pitanje; Odakle ste rodom?
Učiteljica je zbunjena ali podgovara da je iz jednog sela u okolini Obrenovca.

Dečakova majka joj smireno kaže da je onda sasvim u redu da možda nikad nije saznala za golubove kokošare koji se u Banatu gaje kao domaća pernata živina i da se od njih kuva supa, posebno za rekonvalescente, jer važi za veoma okrepljujuću supu u toku, ali i posle gripoznih stanja.

Učiteljica u trenu shvata sve i kaže; "Ne brinite, ispraviću grešku".

Majka odlazi kući i o ovom razgovoru ništa ne govori svom malom dečaku.
Sutradan, mali dečak se vraća iz škole nasmejan i još sa vrata, u dahu priča:

“Mama, zamisli, učiteljica me prozvala i izvela ispred table. Tražila je moj test i ispravila mi je četvorku na peticu. I zamisli mama, rekla je pre celim razredom da se čovek uči dok je živ i da je ona, zahvaljujući meni naučila da postoje golubovi kokošari koji se uzgajaju u Banatu, u Vojvodini kao domaća pernata živina.

I rekla je svima da je supica od njih veoma okrepljujuća posebno kod onih koji se razbole od gripa. Posebno je rekla da je ona pogrešila, iz neznanja, ali da nije strašno kad ne znaš, već treba da naučiš i da se trudiš da ispraviš svoju grešku uvek kad shvatiš da si pogrešio.

Dečakova majka nije dozvolila da se naruši samopouzdanje njenog sina koje se strpljivo gradi, sve vreme, kroz celokupni period odrastanja, ali i kasnije.
No, imala je sreću da je učiteljica bila i iskusan pedagog, koja je vrlo brzo shvatila značaj ispravke svog postupka i da je pri tom mislila upravo na izgradnju samopouzdanja njenog đaka, a ne na sebe, ili svoju, eventualnu, sujetu,

Slika druga

Vreme sadašnje.  Srbija, osnovna škola, treći razred, mesto K.
 U toku jednog  predavanja učiteljica je pogrešila tokom svog izlaganja. Jedna od učenica joj je ukazala na grešku.

Odgovor koji je usledio je bio; "Nisi ti ovde da učiš mene, već ja tebe".
Devojčica dolazi kući i kaže svojoj majci;

“ Da sam slušala uvek tebe kako i šta treba reći, do sad bi me bar deset puta izbacili iz škole.”


Razmišljanje

Svetom kruži priča direktora jedne škole, negde polovinom devetnaestog veka, upućena majci jednog učenika te škole u kojoj je on obaveštava da je njen sin
intelektualno nesposoban” da prati dalje nastavu u toj školi i da je za njega, kao takvog najbolje da ostane kod kuće i više ne dolazi u školu.
Dečak je pismo doneo svojoj majci i ona ga je čitala pred njim, u sebi, menjajući pri tom boju lice, zbog čega je dečak upitao šta je to toliko potreslo iz tog pisma?
Ona mu je rekla da je u pismu toliko pohvala o njemu da se ona zbog tog uznemirila, da je u pismu napisano da on može da postigne u životu sve što poželi, ali da treba vredno da uči dalje i da stremi ka svom cilju.

Ova majka je iskoristila tzv. belu laž da ne bi povredila samopouzdanje koje je pažljivo gradila kod svog sina.
Ovaj dečak je bio Tomas Alva Edison.

Baš u devetnaestom veku je postojalo razmišljanje da su najvažnije osobe za razvoj jednog društva učitelji, lekari i sveštenici.
Naravno da je danas razmišljanje na tu temu dijametralno različito iz raznoraznih razloga, ali i dalje stoji mišljenje da su rodtelji, vaspitači, kasnije učitelji, nastavnici i profesori oni koji imaju veliki upliv na razvoj deteta u dobru, vaspitanu, emocionalno stabilnu, samopouzdanu osobu koja je sposobna da se uhvati u koštac sa svim situacijama u svom životu.
I sasvim je ispravno da su roditelji oni koji u svemu tome imaju najveću ulogu i odgovornost, ali i ovi ini ništa manje.

Samopouzdanje, vera u sebe, se gradi tokom celog života, neprestano. Od izuzetne je važnosti da se kod dece razvija sve vreme tokom odrastanja jer će deca sa dobrim samopouzdanjem biti manje anksiozna, nesigurna i ranjiva.

Postoje “instrumenti” kojima se to postiže, a jedan od najjačih je živa reč osobe koja ima autoritet kao i lični primer.
Prvi autoritet sa kojim se deca susreću su njihovi roditelji jer im oni omogućavaju da spoznaju sebe, dok su mali, da rastu uz pozitivan podstrek kao i permanentno objašnajavanje da su greške deo odrastanja, ali da se iste ispravljaju stalnim učenjem i neprekidnim radom na unapređenju sebe u osobu koja će moći da se osloni prvo na sebe tokom svog života.

Sledeći na ovoj listi autoriteta su vaspitači, učitelji, nastavnici i profesori.
Svi su oni humano i profesionalno u obavezi da deci i mladima u odrastanju pomognu da izgrade svoje samopouzdanje.

Svi oni treba da znaju da je kontraproduktiuvno da decu, čak i malu, ne treba posramljivati, nepotrebno im primedbovati, komentarisati i iznositi negativno mišljenje o njihovoj ličnosti, jer se sve ovo loše odražava na stvaranje i održavanje samopouzdanja kod njih.
Kada bi svi oni, misleći pre svega o dobru da to dete, mlad čovek, izraste u zdravu, emocionalno stabilnu osobu, ispoštovali pravila kojima ih uči profesija, bilo bi daleko manje nesigurnih, anksioznih osoba, kasnije čak i osoba sa daleko težim mentalnim poremećajima.

Stavila bih na listu onih, koji su u obavezi da ne urušavaju samopouzdanje, kasnije i pretpostavljeni, na radnom mestu odrasle osobe.
Svi smo čuli za danas “popularni” mobing, koji udara i urušava prvo samopouzdanje kod osobe nad kojom se sprovodi.
  • Samopouzdanje je vera u sebe, svoje kvalitete i sposobnosti.
  • U velikoj meri određuje kvalitet našeg života, uspeh na poslu, prijateljske i porodične odnose.
  • Samopouzdanje jeste promenjiva kategorija jer se menja tokom života i uslovljeno je različitim životnim prilikama.
Ne volim da razmišljam na temu teorija zavere, ali prateći samo dešavanja u svetu  i među ljudima sa kojima se susrećem, čitajući štampu, pomno slušajući razgovore, palo mi je na pamet da je nekako nastupila epidemija, invazija čak, na urušavanje samopouzdanja upravo na onima koji su budućnost sveta, nad decom. 
Ne manjka tog ni kod odraslih jer slučajeva mobinga o kojima se piše sve je više.

Kao posledicu pada samopouzdanja primetila sam da se ljudi povlače u sebe, sklanjaju od drugih, čak i od bližnjih, prijatelji, čak rođaci se otuđuju.
Svet se lagano otuđuje sve više jer ljudi sve više gube veru u sebe, gube samopouzdanje.

I onda, nametne se, naravno ružan zaključak, da se stvara neka nova “rasa” ljudi. 
Ljudi poslušnika, ljudi automata, ljudi zaglupljenih do te mere da lagano prestaju da razmišljaju šta je najbolje za njih same već da slede direktive i neke nove neproverene doktrine.

Nemisleći čovek ne poseduje samopouzdanje jer se neki perfidno trude, upinju, da ga “ubiju” u njemu.

Imamo li dovoljno samopouzdanja da prepoznamo da li nama, ili nama dragim, posebno važnim osobama, deci pre svega, neko slučajno ili namerno ruši samopouzdanje i da tome stanemo na rep?
Treba li zbog onih koji rade na urušavanju istog da se sklonimo ili savijemo kičmu do zemlje?


PS: Ideju da pišem na ovu temu dobila sam iz jednog komentara svoje prijateljice na fejsbuku :)
 Eh da, slike su naravno sa Google pretraživača ;)