четвртак, 12. јануар 2017.

Da li je i nada samo reč?



B. ima samo 29 godina. Nekome će se to učiniti da je dosta, ali, ona nije još videla ni deseti deo što bi trebalo da jeste, a što  njeni vršnjaci, koji su imali sreću da se rode u nekim drugim, sistemski sređenijim zemljama, vide do svoje dvadesete.
Ona ima Morbus Hodgkin (https://sr.wikipedia.org/sr/Хоџкинова_болесt ). I nije jedina koja ima jedno od najupornijih malignih oboljenja i koja se bori evo, već tri duge godine da ga pobedi. Ona je samo delić Srbije koja se rađa i koja polako umire na parče i u mukama.
  
Odavno se u ovoj našoj zemlji Srbiji čak i deca rađaju sa malingim oboljenjima kao uspomena i dugo sećanje na “milosrdne” akcije “Milosrdnog anđela” koji nam je svet u okruženju, a i šire podario. Kao ljudima i kao narodu.
Kao zahvalnost za sve naše poklonjene žrtve koje smo dali za postizanje i očuvanje mira u svetu, tokom prvog svetskog rata.
Kao zahvalnost za sve one poklonjene živote naših sunarodnika, a bilo ih, je statistike kažu, za treće “osvojeno” mesto u broju mrtvih i stradalih, u borbi protiv fašizma.

Po njima, bolje nismo zaslužili jer smo birali da nas vode oni koji su nas vodili, a koji njima nisu bili po volji i kojima mi nismo bili po volji.

Kao takvi spadamo u prokužen narod, a od takvih “lečenje” je skoro uvek radikalno ili, kako poneki ovde, kod nas umeju da kažu; Seme im se zatrlo!

E to seme, naše, se lagano ali sasvim sigurno zatire. Vrlo smišljeno, perfidno i veoma lagano.

Trenutno je Srbija, kako opet govore neke svetske statistike, prva na rang listi malignih oboljenja u svetu.
Znate, to su ona oboljenja koja se veoma teško leče i kod kojih je lečenje istih veoma skupo i dugotrajno, a od kojih ljudi umiru kao snoplje. Uglavnom i bar kod nas , ali i u slabo razvijenim i siromašnim zemljama takođe.
A mi smo, sve siromašniji i sve gladniji. Statistike kažu.

Zdravstveni sistem, od kojeg su mnogi pokrali mnoge veoma dobre ideje od nas i primenili ih u svojim zemljama, kao što su npr. participacija za lekove, koja se sad sprovodi i u dobro razvijenim i sistemski organizovanim zemljama diljem sveta, pa recimo postojanje kućnog lekara, se kod nas urušava planski svakog dana sve više i više.
Otuda i podatak da je u našoj zemlji do pre 15 godina u zdravstvenom sistemu radilo oko 125 hiljada zadravstvenih radnika, a da je danas brojno stanje svega negde oko 75 hiljada zaposlenih.
Morbiditet je u porastu, moratlitet takođe, kao posledica ne samo nedovoljno “stručnih” kadrova, jer svakako da ima i toga, već i zbog tog što je novac za preventivu sveden na, svojom opservacijom bih rekla, na entuzijazam onih koji je i rade, a ne države koja bi o tome trebalo da brine, posebno, ako se uzme u obzir da se zna da je bolje sprečiti, nego lečiti.

Lečenje je tek priča za sebe. Posebno sve većeg broja obolelih od malignih oboljenja.
Svi znamo da u svem ovom materijanom siromaštvu pomažemo iste te bolesnike i njihovo lečenje SMS porukama, jer država NEMA para.

B. je prošla više puta kroz fazu hemoterapije, jer je njena bolest sklona remisijama. Njena bolest je teška, nadljudska borba u kojoj podrška samo porodice ne može da obezbedi ozdravljenje.

Šanse da B. ozdravi su velike, čak iako je iskustveno dobro poznato da je proces izlečenja kod mladih izuzetno teži nego kod starijih obolelih.
B. čeka na transplantaciju matičnih ćelija. Međutim, hoće li je dočekati? Jer..

Na svu sreću da ima još uvek stručnjaka, lekara koji svoju profesiju znaju da rade lege artis i koji je rade samopregorno. Ali...

B. je rečeno da je aparat neophodan da se intervencija uradi u kvaru, mesecima.

Aparat ima samo VMA, Klinički centar u Novom Sadu i Klinički centar u Sremskoj Kamenici, koji ne radi.
Fali neki deo za koji NEMA para da se uveze iz inostranstva!!!

To je odgovor koji je B. dobila kad je došla na dogovor za zakazivanje intervencije presađivanja matičnih ćelija, što je, jedna od poslednjih šansi da se njena bolest savlada.
Ili da se borba sa istom nastavi.

B. ne laže, ne izmišlja, tako su joj rekli. Ona je veoma pametna i vrlo obrazovana devojka koja veruje svojoj doktorki jer joj je ova do sad pomogla da BUDE živa. Da živi koliko toliko normalan život.
Čak iako ne zna hoće li je možda sačekati otkaz, kad se, možda vrati ponovo sa bolovanja, jer radi u privatnoj inostranoj firmi.
B. veruje da za nju ima nade.
B. je jedna od mnogih koja veruje da ima nade u izlečenje.
Da ima nade da ova njena, naša država počne da odvaja namenska sredstva u zdravstvo i lečenje obolelih.

Da ima nade da ova naša država od ovih koji su nam podarili ovakve posledice, zahteva da PLATE svoje iživljavanje nad jednim narodom, nad nerođenom decom.

Da ima para za ŽIVOT, kao što ima para za sva putovanja u luft po belom svetu naših državnika sa svitama, sa objašnjenjem da je to od koristi za sve nas, od kojih nismo videli ni K, od koristi.

B. se nada, jer nada umire poslednja.

Koliko li je tek tih B. kojima se ne zna čak ni broj u ovoj našoj zemlji umirućih?
Iz koje odlaze ljudi tražeći neko bolje, sigurnije i lepše mesto pod suncem, a u kojoj ostaju oni kojima je nada u sutra jedini spas.
U kojoj ti ljudi, građani, odvajaju od sopstvenih usta da pomognu obolelima, kad već oni koji su dobili od tih istih ljudi mandat da to rade, ne rade ništa ili rade zanemarljivo malo.

PS: Sve slike su sa Google.




1 коментар:

  1. Odlican tekst koji tera na dublje razmisljanje.:)

    Pratim te,pa ako ti nije problem uzvrati :)

    https://suzastil.blogspot.rs/

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)