уторак, 28. фебруар 2017.

Život je kao reka




Gospođa Kora se probudila kao i uvek veoma rano. Razgrnula je zavesu na prozoru, odmah pored uzglavlja njenog kreveta da bi videla dešavanja napolju. Dan je uveliko svanuo i magla se digla iznad vrhova planine.
Laganim pokretima je ustala i sela na ivicu kreveta. Sedela je mirno gledajući okolo sebe, pri tom ne pomerajući glavu. Čekala je da joj se otostatski pritisak izniveliše da bi zatim ustala bez bojazni da se neće opatositi tu, na sred sobe.

Gospođa Kora nije ustajala nikad naglo posle jednog pada u nesvest pre ravno trideset godina kad su je jedva povratili. Posle tog pada je išla na ispitivanja, da se utvrdi šta se to desilo i šta je uzrok te ranojutarnje nesvestice. Pregledi su bili više-manje neprijatni, a zaključak posle svih je bio da ima izuzetno osetljiv centar za ravotežu. Dat joj je savet da iz postelje, posebno ujutro, nikad ne ustaje naglo.
Ona jeste sve do tad skakala iz kreveta i žurila u novi dan, kao da se plašila da će joj pobeći vreme, da neće stići sve. No, posle tog, shvatila je da vreme čak i da hoće ne može ni da stigne ni da uhvati. Sva je sreća da je bila dovoljno mlada da se zaustavi sa tom svojom navikom skakanja iz postelje kao da je izbačena iz katapulta na vreme jer je sebi omogućila da joj se posle tog takva nesvestica nikad ne ponovi.

Laganim pokretom okrenula je glavu u pravcu odakle se čulo hrkanje. On je još uvek spavao. Ustala je i stavila džezvu sa vodom za svoju jutarnju kafu i umornim korakom se uputila u pravcu kupatila.
  • Odakle mi ovoliki umor - razmišljala je sporo vukući noge po podu dok se kretala. Nit sam orala, nit kopala, a umor nikako da se izgubi. Predugo traje, iako u poslednje vreme sasvim dobro spava. Čak i u vreme punog meseca, koji zna da joj još kako poremeti ionako lak san.
On nije više hrkao. Začudo, nije joj smetalo. Nije razmišljala da mu se obrati. Nije želela da zna da li spava ili se samo pravi da spava čekajući da ga ona oslovi kao i uvek prva. Nije nameravala to da uradi. Ne ovo jutro koje joj se u moru svih do sada učinilo posebnim. Možda zato što se proleće osećalo u vazduhu i što je jedna mala senica od ranog jutra neumorno pevala na grani visoke jele u dvorištu preko puta.

Izašla je na terasu da proveri nije li previše hladno da tamo popije svoju kafu. Bilo je. Neki hladan vetar je s vremena na vreme kao u mlazu hladnim talasom dunuo kroz pustu ulicu.

Pila je svoju kafu sitnim gutljajima uživajući u njenoj vrelini. Mnogo je volela vruću kafu. Hladnu je ne bi ni pogledala.
On je najzad otvorio oči i pogledao je ispitivačkim pogledom. Nije joj se obratio. Nije joj poželeo ni dobro jutro. Odavno joj se ne obraća. Čeka da to ona uradi prva. Kao uvek. Ona nije danas imala ni snage, ni volje za to. Nije htela da odgoneta njega i zagonetku vezanu s njim.
Da li je danas samo bolestan ili je danas i manipulator. Nije htela ni da ga pita hoće li joj se pridružiti u šetnji. Znala je da će reći da neće. Da ga bole noge, da mu nije dobro, da nije dobro spavao, da nije...
Previše izgovora je čula do sad da bi želela da čuje još neki. Mada bi bilo lepo da paleti ovejanih i izanđalih doda neki novi. Umorila se od njegovih izgovora.

Isprva mu je verovala, brinula, pazila, a onda je, uz pomoć stručnjaka spoznala da jeste bolestan, ali i da je folira.
Mogla je ona da istrpi i to foliranje, kao i do sad što je, ali ne i danas.
Danas ide u šetnju do reke. Danas ne želi da joj neka njegova opaska pokvari taj lagani titraj u stomaku. Onaj titraj kad jedva čekaš da vidiš nekog ili nešto, pa si nestrpljiv.

Zaključala je vrata sama, ne želeći da ga uobičajeno digne da on to uradi. Imala je običaj da ga uposli nekim sitnim radnjama ne bi li ga izvukla iz postelje i tog njegovog sveta u kojem je obitavao većinu vremena u toku dana. Tim sitnim zaduženjima je neprestano pokušavala da ga uključi u spoljašnji svet, u njen svet. Ponekad bi joj to vrlo uspešno polazilo za rukom, češće ne.
Nije želela da rizikuje još jednu navalu ljutnje i besa ukoliko se on ne bi odazvao, što je uglavnom bio slučaj. Ne danas. Danas je odlučila da se pozabavi sobom.

Zastala je na trenutak i žmirnula na ulazu ispred zgrade. Sjaj sunca je bio šljašteći. Uputila se dobro poznatom ulicom koja je vodila ka reci i starom perivoju pored nje.
Koračala je lagano, nogu pred nogu.
  • Čemu ovakav život. Sam si, a nisi sam – razmišljala je hodajući i gledajući vrhove planine iznad koje su titrali mali, beličasti oblačići.
U čemu je svrha trošiti vreme postojanja kad nemaš cilj, kad nemaš razlog koji ti daje podstrek da opstaješ, da dišeš. Zar samo da budeš? Da bi bio nekome štaka, sluga, garde dama, negovateljica?
Da nemaš ni dobro jutro za neki lepši početak dana?
Misli su kolale kroz glavu gospođe Kore većom brzinom no što je ona hodala.

Začula je šum vode i to ju je prenulo i dozvalo u stvarnost. Približila se ogradi malog mosta odakle je mogla da vidi buk reke koja je već porasla i koja je svojom jačinom nesumnjivo najavljivala skoru smenu godišnjeg doba.
Reka se nekako rasula  i raširila  despotski preko svojih kamenih stega. Tekla je raspojasano, žurno i slobodno.
U jednom svom delu, gde bi se leti skupljalo mnoštvo kupača, ličila je na jezero tamne modrozelene boje.
Drveće neposredno uz obalu, još uvek je spavalo zimski san iako je reka hučala, propinjala se preko kamenih prepreka na svom toku, da bi se opet smirila u nizini i onako, lenjo i pitomo tekla praveći sitne talasiće.

Gospođa Kora je gledala u reku i razmišlala kako ona kad istekne iz svog istoka ne zna kojim putem će dalje teći. Kako i kad uspe da ukleše neki svoj put uvek joj se na njemu nađe poneka nova prepreka u vidu kamena, stene, debla, planine čak.
I kako je ona sa nekom snagom punom žara skoro veselo zaobiđe, preskoči, izdubi i nastavi da teče.
Dok teče, ona ne radi ništa drugo osim tog, samo teče. Mirno ili valovito. Skokovito ili široko, razdrljeno ili kipeći zapenušano kad je stegnu, ali ona i dalje teče. Ide ne zaustavljajući se do svog kraja za koji i ne zna gde je.
Niti pita nekog, nit s nekim razgovara.
Možda ipak priča sa ribama kojima daruje stan i hranu, a one je za uzvrat čiste, ili sa granama vrba koje se kupaju u njenim talasima dok kraj njih u brzom mimohodu prolazi..

Gledajući u reku ispred sebe gospođa Kora je iznova spoznala da je i život kao reka i da mu se, kao što to i reka radi, valja samo prepustiti.
Nekako kao da bude lakše kad se prepustiš, možda ponekad zastaneš, sačekaš, ne žuriš.
Kao i reka što stane na tren kad naiđe na neko novo deblo na svom vodotoku, a onda nastaviti obilazeći ga ili ga preskačući, samozadovoljno i dostojanstveno jer je savladala još jednu prepreku.








2 коментара:

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)