среда, 12. јул 2017.

Smrt je ista za sve





Šta vi ustvari hoćete kad se sećate samo mrtvih, svojih?
Kao da u smrti ima deljenja na moje, tvoje, tuđe.
Kao da kosa bira travu kad kosi livadu.
Kao da su tvoje pesme tužbalice lepše od njegovih ili mojih,
 kao da su meci za oranje i setvu oruđe,
a groblja parkovi za promenadu.

Šta vi ustvari hoćete kad delite tugu, na njihovu, moju i tvoju?
Za onima koji stradaše od bezdušnika krvi žednih.
Čiji dželati nisu narodi već ljudi zveri, neljudi.
Zar planeta postoji samo za decu njegovu, tvoju il' moju?
Zar nema među vama, nama i onima, poštenih i vrednih?
I zar svima On jedan ne sudi?

Šta vi ustvari hoćete kad delite ljude na moje, njihove, vaše?
Na krstaše, troprstaše i klanjajuće glave,
ispod čije kože je meso i krv, iste crvene boje.
Je l' vas to vrag, đavo il' šejtan pozvaše
da smrt i tugu pretvarate u slave
svih bahatih i bezumnih koji se Boga ne boje?

Zar nije tuga jedno ime za sve kojih nema više?
Zar nije zverstvo kad zver ubije tvog, njihovog il' mog?
Zar se suze majki razlikuju po veri ili po boji?
Zar u polju samo jedan cvet miriše?
Nije li na nebu samo jedan Bog?
I zar ne možemo biti samo ljudi i svoji?

Jedno je nebo iznad svih nas!
Jedno nas sunce greje i mesec osvetljava noći.
Jedna zemlja pokriva mrtve i tvoje i njegove i moje.
I zato nemoj da u brojanju tražiš spas,
od tuge za onima koji nikad neće doći.
Ne deli više mrtve na njegove, moje i tvoje!