четвртак, 28. септембар 2017.

Jednom i tuga odraste





Ne ume tuga da zagrli nežno
i da te lagano pod skut sakrije,
da se obmota ko svila niz telo.
Da shvatiš da je to neizbežno
da tako ona ustvari miluje
srce ti ranjeno, od bola uvelo.

Ne ume tuga da tiho šapuće
nežne reči dok klize noći
u dane suzama okovane.
Ona ko vetar severac zafijuče
snažno, svesna svoje moći
i sirove snage razuzdane.

Zgrabi te okrutno, okuje u lance ,
u trenu se skvrčiš ko osušen cvet
vodom slanom zaliven.
Zabravi snažno svoje katance,
zamrači dan, promeni svet
u čemer i jauk razliven.

Ne ume tuga da te pomazi
ni reči utehe da ti pruži,
ni bol sa tobom da podeli.
Ona te iz sve snage izgazi,
u sivu senku te izduži,
u jauk pretvori, u vrisak razdeli.

Ne ume tuga ni da ode sama
i kaže jednom; E sad je dosta,
da nestane bespovratno nekud daleko.
Gde ona biva caruje tama,
i preko reke nema mosta,
njoj uvek padne u šake neko.

Postoji neko na kog se beči
ko joj jednom dolija glave
i kog se plaši ko suše seme.
Svačiju tugu jednom zaleči
pretvori sive oblake u plave
niko drugi, do proteklo vreme.

Ako te uhvati ne pružaj otpor
nek suze teku, damari vrište
a srce neka se stegne.
Nisi ti kamen, živ si stvor
i svaka tuga vreme ište
da sazri i od tebe pobegne.



8 коментара:

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)