среда, 06. септембар 2017.

Šamlica



Vrata su se otvorila uz škripu tankog, zavijajućeg tona nepodmazanih šarki. U otvoru ulaza kroz koji je u zatamnjeni skladišni prostor prodrla jarka, dnevna svetlost pojavila se senka muškarca koji je žurno prišao zidu sa desne strane i upalio svetlost. Zatim se okrenuo, podigao neki predmet sa zemlje ispred ulaza i laganim, nežnim pokretom ga spustio na istu stranu i žurno izašao, zaboravljajući da ugasi svetlo. Iza njega je ostala mukla tišina.
A onda se sa leve strane, sa kraja reda začuo piskutavi glas.
  • Bože, kakvu je to rugobu doneo i stavio je ovde među nas? Pa pogledajte na šta to liči? Ne pristajem da delim prostor sa tom spodobom.
  • Na šta ti to ne pristaješ secikeso jedna? I ko si ti da u ime svih govoriš hoćeš li ili nećeš da primiš nekog u ovaj prostor?
  • Ne zovi me secikeso! Koliko puta treba tebi prostačini kolonijalnoj da objasnim da ja nisam secikesa već Secesija. Nećeš ti meni, starijoj od tebe da govoriš s kim ću ja da delim svoj životni prostor.
  • Ooo, pristajem da budeš starija, iako nisi, jer zna se koliko sam ja stara, ako sam iz kolonijalnog doba. Najposle, jesi sličnih, zakrivljenih prirodnih oblika kao ja, ali ja bar nisam tako drečavo, cvetno šarena. Fuj.
  • Ako ćemo pravo, ja bih trebalo da se pitam pre svih vas jer sam ja najstarija. Osim tog sve do jedne niste mi ni za mali prst, glede raskoši, pa i udobnosti. O sjaju da i ne pričam. Malo je vas koje se mogu pohvaliti ukrasima od zlata ili pozlate, a ja ih imam podosta. I svakako mi se ne dopada da neko poput ove, ove, pa ove koju je upravo doneo ovaj, deli ovaj ovde prostor sa mnom.
  • I to ti kao daje kvalifikaciju da govoriš u ime svih nas, javila se opet kolonijalna iz svog ćoška. Ma nemoj. I kao sve su samo preosveštene guzice tebe koristile. Posebno to tvoje ime, Barok, ako se ne varam. Ko ti ga dade da mi je znati.
  • Odmah da si joj se izvinila, ciknu glas do nje. Sram te bilo. Tako se sa nepoštovanjem ponašati prema starijem od sebe, pa još tako elegantnom, urednom, doteranom. Kad si se poslednji put pogledala u ogledalo? Izgledaš ko vandrokaš! Ni ja ne želim da mi niko sličan ovoj kreaturi bude ni blizu. Ma ne želim ni vazduh da delim sa takvima.
  • Napoleonov tron
    O vidi ko nam se to javlja. Vampir glavom i bradom. I ko mi kaže da sam ko vandrokaš. Pa ti ni sama ne znaš značenje tog izraza. Da znaš znala bi da su sve skitnice tvog doba na tebe natakarile sve što su mogle i našle iz starog Egipta, Rima i Persije i nadžidžali te do neukusa. Ona sujetna spodoba od metar i žilet visine koja je umislila da je najveći od najvećih je svoje usko dupe i mogao da spusti na nekog sličnom tebi, pri tom misleći verovatno da ga to još više uzvisuje. Koja zabluda. Kao i ti, koja čamiš u tami ovog mesta i on je završio sa pogledom na pučinu sve se nadajući da će opet zasijati kao na početku.
  • Nisam ni očekivala da će prostakuša poput tebe da zapamti moje ime, Ampir, brecnu se ova na nju.
  • Jaka si mi ti pa mustra da bi ona zapamtila ime koje i nije neko, začu se novi glas.
  • Ehej, evo je i udavača. Baš sam se pitala kad ćeš ti da progovoriš. Taman posla da ne budeš u nekoj čorbi mirođija. Pomislila sam da si se udala jer, eto, tvoje ime znam, Bidermajer. A možda da te zovem građanski vampir? Pardon, Ampir. Jer ličiš na ovu napirlitanu mada istini za volju moram da priznam da si ipak skromnija - reče kolonijalna.
  • Dakle ti kolonijalna...ma nemam reč kojom bih mogla da izrazim koliko mi smeta tvoj neobuzdani jezik i ti tvoji glupi nadimci kojim nas sve ovde čašćavaš. Mene si našla da zoveš udavača!! Mene! Koja sam krasila malte ne sve buržoaske kuće širom Evrope, a i sveta ako baš hoćeš. Ko si ti da nama svima iznalaziš mane? Neću ni ja da mi ovaj predmet, šta li je već, zagađuje svojim prisustvom prostor u kojem dišem.
  • E pa za razliku od svih vas, kako sebe volite da vrednujete, uvaženih, ja veoma dobro znam ko sam i kakvog sam porekla. Čak više, nemam poput vas kratko pamćenje, a i znanje mi, za razliku od vas, ne manjka. Nije mala stvar biti stvoren još u osamnaestom veku, što mi daje za pravo da sam starija od pojedinih među vama - javi se opet kolonijalna. Ja vrlo rado, čak mi je i čast, želim da delim svoj prostor sa uvaženom, nadam se samo goščom, za razliku od svih vas.
Neke se nisu ni javile što vrlo cenim, premda bih veoma volela da čujem šta misli o pridošlici naša sustanarka Cotage. Nekako verujem da ona ne deli vaše mišljenje sa vama.
  • Ne, naravno da ne delim. Dobro si primetila kolonijalna. Žalosno je da je same nisu malo bolje pogledale i prepoznale, jer onda ne bi dale toliko svojim jezicima na volju. Premda, ne sviđa mi se ni tvoj način ophođenja prema njima kolonijalna, tim pre, što i sama kažeš da poseduješ znanje, trebalo bi da znaš da pocenjivački stav u odnosu na bilo kog, nikako ne uzdiže onog koji ga koristi.
Ulazna vrata su ponovo zaškripala i isti čovek je ušao unutra. Prišao je predmetu koji je spustio pre nekoliko trenutaka i naglas izgovorio; Hajde malena. Ideš iz ovih stopa pravo u etnografski muzej. Tamo ćeš biti eksponat u novoj postavci nameštaja kroz vreme. Stručnjaci su rekli da si raritet. Ručno si rađena, od starog hrastovog drveta i najstarija si od svih ovde prisutnih stolica - izgovori čovek naglas, nežno u rukama iznoseći u ruci malenu šamlicu i lagano zaključavajući vrata iza sebe.
U skladištu je ostao muk. Poređane stolice raznih stilova su ćutale. Iz udaljenog ćoška se čuo tihi šmrk. Neka je plakala.
  • Šta je sad? Ćutite. Plačete? Niste prepoznale svog pretka vi velike sjajne, zlatne, pozlaćene gospođe? Niste udostojile izrazom poštovanja nekog čiji ste pomotak već ste ga osule paljbom nedostojnom sveg vašeg zlata, ukrasa i nazovi lepote.
Lepo ste pokazale kako se ponaša onaj ko zaboravi svoje korenove, svoje poreklo i kad se sroza do običnog skladišta dok je malena šamlica završila svoj put u muzeju.
A vi, ja, gde ćemo mi završiti, naglas je upitala stolica  kolonijalnog stila? Ko zna. 
Možda ako budemo imali nazovi sreću u stanu nekog novokomponovanog tajkuna, ili možda na nekom otpadu gde će nas kao sekundarnu sirovinu jednog dana pokupiti neke Romske ruke.
Lično, volela bih da se meni desi ovo drugo, jer će neka gladna usta imati topao zalogaj, umesto da se neka zadrigla, možda pijana zadnjica trlja o moje sedište.


2 коментара:

  1. vandrokaš, heh. divna reč. dobra priča. ne volim što si je objašnjavala fotkama. i ne treba naravoučenje.ovo bih izbacila :U skladištu je ostao muk. Poređane stolice raznih stilova su ćutale. Iz udaljenog ćoška se čuo tihi šmrk. Neka je plakala.
    Šta je sad? Ćutite. Plačete? Niste prepoznale svog pretka vi velike sjajne, zlatne, pozlaćene gospođe? Niste udostojile izrazom poštovanja nekog čiji ste pomotak već ste ga osule paljbom nedostojnom sveg vašeg zlata, ukrasa i nazovi lepote.

    Kolonijalni stil
    Lepo ste pokazale koliko je ružno kad neko zaboravi svoje korenove, svoje poreklo i kad se sroza do običnog skladišta dok je malena šamlica završila svoj put u muzeju.
    A vi, ja, gde ćemo mi završiti, naglas je upitala stolica iz kolonijalnog stila? Ko zna. Možda ako budemo imali nazovi sreću u stanu nekog novokomponovanog tajkuna, ili možda na nekom otpadu gde će nas kao sekundarnu sirovinu jednog dana pokupiti neke Romske ruke.
    Lično, volela bih da se meni desi ovo drugo, jer će neka gladna usta imati topao zalogaj, umesto da se neka zadrigla, možda pijana zadnjica trlja o moje sedište.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Izbacila sam slike, ali sam ostavila kraj. Ne zameri! Poštujem i veoma cenim svaku tvoju reč, ali kako nisam "predmet" pomenula tokom cele priče, smatrala sam da sam dužna da na kraju dam neko razjašnjenje. Hvala ti do neba za komentar. Znači mi :)

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)