уторак, 03. октобар 2017.

Jesenja rapsodija



  • Evo je ulazi. Bože, sva drhtim. Možda je došla po mene, konačno da i ja stignem na red. Kako je sve ostale divno ukrasila. Ne zna se koja je od koje lepša.
Skoro je popunila sve spratove, a nema ih malo. Na dve strane zida po četiri.
Baš je neumorna. Ne staje, a počela je još u junu mesecu. Evo, početak je oktobra već, ali ona ne posustaje.
Ja stojim na najvišem mestu, na posebnom spratu, na sredini i vidim ih sve kao na dlanu, ali teško mogu da se odlučim koje su najlepše.
Neverovatno je kakav ona ima dar da svakoj na pravi način da neki poseban pečat.

Gledam one smokvice, zagrljene, zgusnute, nije im tesno, a opet kao da se prave važne u tom prostoru što liči na male balone. A kakve im je tek okovratnike stavila. Oči ne mogu da odvojim koliko su im lepi, ko suknjice, pa još od nacigovanog roze tila. Izgledaju kao balerine. Pravi kontrast u odnosu na njihovu zlatnozelenu boju.

A tek one bele trešnje koje je smestila u one uske, visoke, čini se tesne posude. No one, kao da pevuše, kao da se klizaju jedna preko druge, a sve onako zlataste, sjajne, pa još u zagrljaju onog šarenog okovratnika ispod kojeg viri neka bela čipkica. Sve mislim sad će da skliznu jelenjim skokom ka smokvicama, da im se pridruže u toj razigranosti boja.
Nikako da odvojim pogled od one dole velike, teške i mutne koliko je debela. Ne. Nije da je ružna. Taman posla. Prelepa je. Ove godine nju je posebno ukrasila, a napunila je, pomislila sam da će da iskipi svakog trena. Ali nije.
E njoj je namenila one slatke male, vižljaste, zelene krastavčiće koje možeš da smažeš u dva zalogaja. A oni tek. Kao da im nije tesno, nego se još zagrlili međusobno, isprepletali, pa se zakitili lovorom, kao pobednici. Još se dobacuju onim sitnim, ljutkastim zrncima slačice. E njima, u toj debeloj, mutnoj, stavila belu čipku, široku, sigurno jedan palac, pa izgleda kao rišić oko vrata te debele, velike, koji joj je dao neki poseban šarmantan izgled uz onu zelenu boju onih malih vretenastih vragolana.

Joooj, što je ukrasila posebno šljive, one plave, požegače. Pa još pustila da im gde koji orah izviri. On kao da zna, stoji kao kresta na petlovoj glavi na svakoj od njih i sve se ogleda ima li nekog lepšeg no što je on i one u tom, kao ulje zlatastom okruženju.
I gde je samo našla te šestougaone da ih baš u njih smesti? Malo joj bilo čipke i tila, no je njih posebno obukla u one, malo poduže suknjice od crvenobelog kanafas platna. Još im zavezala crvene, tanke mašne oko vrata, pa ih poređala, ko za paradu.

Ima i gde je omanula, bar ja tako mislim jer neke i ne ukrašava. Samo ih popuni i pritegne ko da će, Bože me prosti, da joj svi pobegnu. I niko se od njih ne buni! Svi ćute. I kajsije, i dunje, i crvene trešnje i višnje, i kruške i....ma skoro svi. 
Nema samo onih grozdastih tako stisnutih. Jedno moram da priznam, sve im boje lepo stoje i izgledaju prozirno, kao italijanski vitraž.

Eno, jagode je smestila u male, široke, kratke, ovalne i prozirne i sve lepo poređane. Imaju mesta da se baškare. Pa im je stavila tufnaste okovratnike pa kad ih odavde pogledam izgledaju mi kao male buba mare. Sve se mislim da im zapevam onu; Let, let buba Maro donesi nam goste... Jednom i jesam. One su me pogledale ko krava mrtvo tele koliko su bile uvređene. Stvarno nisam mislila ništa loše. Nikako. One su mi posebno dražesno lepe.  
Priznajem, možda sam bila malo ljubomorna na njih.
Ustvari, priznajem da se malo plašim. Skoro sve su na svim spratovima već odavno napunjene i ukrašene, čak mi se čini ove godine lepše nego do sad. Samo ja nisam. Mene je zaboravila skroz. Možda zato što sam najveća. One su sve manje i oko njih sigurno ima manje posla. I sigurno treba i manje para.

E, a kad se samo setim kako je mene tek dekorisala i uvek drugačije.
Sećam se da je jedne godine odlučila da budem stan divnim, malim, malo ljutkastim paprikama, a sve raznih boja. Pa ih je još napunila kupusom, onim sitnim, na rezanca. Uh kako me je golicao par dana taj kupus. Sve se nešto meškoljio, bilo mu tesno, nije valjda imao dovoljno mesta. A tek paprike što su se bunile. Svako malo su ga opominjale da prestane da se tu tegli, da nije sam, da će one pući od muke ako tako nastavi. I onda se ona pojavila, domaćica, otvorila me i sipala nešto odozgore i sve je prestalo i nastao je mir.
A ja, ja sam tad izgledala grandiozno. Onako, šarena, kao molovana prirodnim bojama, žutom, zelenom, crvenom oranž, a između virka po gde gde bela, patinirana, kao slonovača.
Te godine mi je stavila pravu kragnu. Heklanu. Pa još kad je vezivala, a ona kaže; Ovo je moja nana heklala i sad ima da bude tvoj ukras.
Eee, ali sad je moju kragnu, bar je onda rekla da je moja, stavila na jednu, srednju, ovalnu, ma nikakvu. Eno je dole, na prvom spratu. Samo ćuti, nit romori, nit govori. A u njoj paprike sa nečim belim.
Odavde, sa ove visine, ne vidim da li je to sir ili je mleko. Kad je stavila, delovalo je kao mleko, al' sad kad je pogledam, deluje mi kao da je sir, možda mileram. Nisam sigurna.
Sad nju krasi moja heklana kragna.
Ko zna, možda ću ove godine samo ja ostati potpuno prazna i bez društva. Sve su dobile svoje društvo i slatko i slano i kiselo, samo sam ja jadna potpuno prazna i sama, ovde na najvišem spratu, tužno je mislila jedna velika, staklena tegla dok su je u trenutku hvatale vredne ruke mlade domaćice i hitro je iznele iz špajza.
  • Draga moja lepotice, tebe najviše volim jer sam te dobila od moje mame. A i nisi ovdašnja, domaća, već Nemica, onako, baš kvalitetna. Imaš i svoj poklopac. Zato saslužuješ da te ove godine posebno opremim. Bićeš lepa kao upisana govorila je naglas mlada domaćica puneći spretnim pokretima teglu zimnicom, spremljenom šarenom salatom.
Nedugo zatim, kad je salata ispunila ceo prostor, domaćica je opet naglas rekla; Ove godine, dobićeš posebnu kragnu od prozirnog celofana, ali sa velikom atlasnom mašnom. Izgledaćeš kao veliki rasvetali livadski cvet, sa svom tom seckanom šargarepom, krastavcima, kupusom i šarenom paprikom. I samo da znaš, ovu salatu ja najviše volim. Čekala sam da dođe jesen i da svega bude na broju pa da tebe poslednju napunim - završi žena monolog i lagano otvori vrata špajza i namesti oveću teglu, od 5 kila, na najvišu policu.
    Ova, tegla, se u sebi zakikota od dragosti ne mogavši da skine pogled sa svoje velike, atlasne, bordo mašne namignuvši pri tom svim teglama, punim zimnice, na policama u malom špajzu.




2 коментара:

  1. Nekad i najteze dohvatljive ciljeve mozemo da ostvarimo, samo treba da savladamo strah od visine, stavimo stolicu, popnemo se i istegnemo se da dohvatimo najteze dohvatljivu "teglu" a ona ce nam samo namignuti i biti ponosna na nase strpljenje, sitne korake prema njoj i strpljenje da je ostvarimo i napunimo svim onim sarenilom jesenji. Ponekad je putovanje do cilja ono sto nam vise stavlja osmeh na lice nego sam cilj koji se sepuri crvenom zasluzenom masnicom oko vrata.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Monika hvala od srca na ovako lepom komentaru i divnoj dopuni mog teksta.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)