среда, 01. новембар 2017.

Kad Košava zagrli jesen







Razduvala se Košava kroz njive gole i puste .
Razmahala svoje duge i hladne kose vetrovite
uprela  kroz šume i šiblje svoje grozničave prste.
Uzjahala vihorske konje besne, silovite,
pa jezdi kroz seoske šorove i staze.
Umrsila suvu šaš kraj potoka i reka.
Razvejala seno uplašćeno kroz puste bogaze,
poskidala suvo lišće sa oraha, dudova i smreka.

Isterala leto Miholjsko iz vrtova i poljana
pa obesno vitla, mota, skuplja i raznosi.
Ruši gnjezda stanarica sa skvrčenih grana
i prašinom gustom pravi ukrase u kosi.
Pa oblake tmaste goni preko sivog neba.
Huji ljuto i pred sobom, sve lomi, razara,
dok joj kiša pomoćnica, iz prikajka vreba
da kapljama svojim hladnim zemlju izudara.

Kad jesen pozna u oktobru stigne u moj kraj
Košava svoje kočije upregne i snagu svoju raspusti.
Da pokaže ko je glavni,  čija je moć i sjaj
kad ona jesen zagrli i na nju ruke spusti,
najjača i najhladnija da je ni Sunce ne ublaži.
Dok ona jezdi raspojasana, kadkad ko orkan jaki
i kad se smiri, odnekud viri, jer u jesen je ona na straži.
Zna se oduvek, vihor je ona, nije tek povetarac mlaki.


PS: Slika je sa Google :)


8 коментара:

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)