петак, 17. новембар 2017.

Oli, nevidljivi čuvar malih devojčica






Beba je plakala iz sveg glasa. Bila je već crvena u licu što je jasno govorilo da plače već dosta dugo. Bela mačka, koja je ležala u podnožju dečje korpe u kojoj je bila beba, se promeškoljila. Očito je bilo da se tek probudila i da joj plač deteta nimalo nije smetao da spava sve vreme. Ustala je, proteglila se i laganim, nežnim koracima prišla detinjem licu. Onjušila je po obrazima. Dok je ona njuškala bebu, ova se u trenu umirila i usmerila pogled svojih dubokih smeđih očiju u mačku, angorku, duge bele dlake. Mačka se odmakla malo od bebine glave i ponovo, krajnje nezaintersovano se vratila u podnožje korpe u kojoj je beba ležala, okrenula se par puta u krug i udobno smestila ispod bebinih nogu.
Beba je ponovo zaplakla iz sve snage.
  • Šta je malena, šta te je to toliko uznemirilo - baršunast glas se začuo u prostoriji. Beba je pokušavala da vidi ko joj se to obraća, ali nikako nije uspevala. Okretala je svoju glavicu levo, desno, upinjući se sad već širom otvorenih očiju da dopre do vlasnika tog divnog, tihog glasa, ali joj to nije polazilo za rukom.
  • Ko si ti - upitala ga je?
  • Možeš me zvati kako želiš. Ja sam tvoj, tako da i ime koje mi budeš dala biće tvoje.
  • Dobro onda ću te zvati Oli. To je moje skraćeno ime - rekla je beba. Priđi bliže da mogu da te vidim.
  • Ooo nema potrebe za tim, jer ti mene i vidiš i osećaš malena na sasvim poseban način. Nego, nisi mi rekla, zašto si se toliko rastužila da plačeš poslednjih, skoro pola sata.
  • Mame još nema. Ja sam sama. Ustvari, tu je Bela, ali ona je mačka i ne može mnogo da mi pomogne. Nisam pravedna, ona mi mnogo pomaže, greje me, dok mama ne dođe da me presvuče i nahrani. Ona nikud ne mrda od mene. Sve vreme je tu, čuva me kao mali pas.
  • Znam, znam malena. Video sam je već odavno, tačnije, ona je sa tobom poslednjih mesec dana neprekidno od kad ti je mama počela da radi.
  • Nije fer. Ne treba mame tako rano da počnu da rade posle rođenja deteta. Evo, meni je samo mesec dana, nema ko da me čuva. Nema mesta u jaslicama za decu, moja baka radi, tata radi, mama radi, moj bata je mali, ide u vrtić, mene niko ne čuva, ponovo se rasplaka mala beba.
  • Kako niko? A gde sam tu ja? Ja te čuvam, sve vreme. Čak i kad ti misliš da nikog nema ja sam tu, stalno, neprekidno, svaki tren - odgovori joj Oli.
  • Ali ja te ne vidim Oli. Ja te samo čujem. I, oh, oh, kako ja uopšte pričam sa tobom kad ne znam da govorim - skoro uplašeno reče beba?
  • Samo sam čekao da me to pitaš, nasmeja se Oli. Sad, dok si tako mala beba, još u pelenama, možeš da pričaš sa mnom. I moći ćeš još dugo. Hajde, sad se lepo umiri i prestani da plačeš. Uskoro će ti mama doći, samo što nije. Evo je, upravo otključava vrata. Zdravo malena. Pričaćemo kasnije.
  • Gde je moje malo zlato, moja slatka mala crnooka devojčica - nasmejano je govorila naglas majka uzimajući u naručje svoju bebu iz korpe u kojoj je ležala.
Sad će tebe tvoja mama da sredi da budeš suva i čista devojčica, da nahrani svoju malenu da poraste velika, govorila je žurno odlazeći ka krevetu gde su već bile spremne stvari za presvlačenje.
Osvrnula se u momentu oko sebe. Učinilo joj se da je još neko bio tu, u sobi, sa njom i sa njenom bebom.
  • O, Bela, nemoj da me plašiš - ljutito je pogledala mačku koja je nečujno skočila iz korpe na pod tik uz njenu nogu.

Iz svojeg kutka sobe Oli se nasmejao na ovu njenu opasku prestajući da duva u njenom pravcu i pravi titraje u vazduhu.

PS: Slike su sa Google

Нема коментара:

Постави коментар

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)