петак, 27. јануар 2017.

Ej Srbijo zemljo umirućih, ostavljenih i zaboravljenih






Godina 1977.

Jedna žena, primljena pet dana ranije sa spontano rupturiranim vodenjakom, se porađa, indukovanim porođajem u nus prostoriji neposredno pored porođajne sale sa porođajnim krevetima ispunjenim do poslednjeg mesta, a onda ih je bilo 12.
 Porađa se na otomanu, uzanom, tamnoplave boje otomanu koji ste svi viđali po ambulantama opšte medicine na koji vas doktor postavi da ležite kad vam palpatorno pregleda abdomen i dr., ako treba.
Porođaj protiče sa “lakšim” komplikacijama po porodilju, na svu sreću, koje se završavaju dobro, zahvaljujući uigranoj dežurnoj ekipi koju su činili Dr Ganić i babica Spasenija, zvana Spasa. Beba je odlično, majka dobija postpartalnu groznicu, na plus 38 stepeni Celzijusa. Juli je mesec, odmakao.
Smeštaju je u bolesničku sobu, nekako pronalaze dodatna 4 (četiri) ćebeta, debela, masna, maslinastozelene boje, pokrivaju je dok se ona trese sa sve krevetom.
Nakon 2h u sobu ulazi bolničarka i porodilje diže na lopatu. Svežu, gore pomenutu porodilju, takođe podiže na lopatu iako se ova trese ko trepetljika i insistira da ova čučne i da mokri u lopatu koju joj je postavila pored kreveta. Porodilja mirno objašnjava da nema nagon na mokrenje, ali dobija odgovor; Nećeš valjda da dobiješ trombozu. Ustaj!
Ova ustaje, čučne kako može i u trenu, kad je lokva krvi suknula iz nje, bolničarka je podiže, vraća u krevet i ušuškava onim masnim ćebićima. I dalje ima temperaturu 39.
Sutradan, ista bolničarka dolazi u sobu, proziva porodilju od juče i teatralno kaže; Zašto nisi rekla da si medicinska setra i Rajnina setričina?
Rajna je bila pedijatrijska sestra koja je u boksu za novorođene bebe radila više od 27 godina u bolnici gde se porodilja porodila i njena rođena tetka.
Porodilja ćuti, nema odgovor na pitanje koje nije na svom mestu jer tu, u toj bolnici i u bilo kojoj drugoj, ona i ostali pacijenti treba da su jednaki, bez obzira na struku i bilo šta drugo. Bar je ona tako vaspitavana, ali i naučena tokom svog školovanja.
Porodilja je srećna, presrećna, jer je rodila zdravu, mušku bebu, brata svojoj maloj trogodišnjoj devojčici, bez obzira na sve što je prehodilo porođaju, kao i svemu posle njega, što je tek za Riplija.
Bolnica u centru grada u centru prestonice SFRJ.

Godina 2001.
Rano jutro je. Primljena je u bolnicu gde će biti operisana od karcinoma grlića materice. Smeštaju je u jednu grupnu sobu, sa još 10 bolesnica sa istim ili sličnim dijagnozama. Neke su već operisane, neke čekaju red. Na odeljenju je još četiri sobe od kojih samo jedna ima pet kreveta. Izračunala je da ih ima, bolesnica, negde oko šesdesetak. I samo dva toaleta, a jedno kupatilo. Sobe neokrečene, sa zidova otpada masna boja kojom su bili ofarbani do pola. Kreveti su i dalje isti oni koje pamti još iz šesdesetih godina kad je bila učenica srednje medicinske škole, kasnije, jednom i pacijent iste bolnice u kojoj je rodila svog sina, kasnih sedamdesetih. 
Ništa se nije promenilo.
Vrućina spolja ubija jer napolju je mesec juni, ali jedan od najtoplijih u poslednjih, kako su rekli, sto godina. Ni jedna bolesnička soba nema erkondišn, bar ventilator.

Postoji na kraju hosnika jedna terasa na kojoj je dozvoljeno pušenje i na kojoj uglavnom sve pokretne bolesnice provode veći deo noći, kad malo pirne sa Save, ali gde je zaglušujuća buka koja dopire iz okolnih kafića do duboko u noć. Red turbo folk, red težak hevi metal. A u sobama, želja za životom i neizvesnost i strah na svakom licu.

Četrnaest dugih dana je čekala na svoju operaciju, za koju je kupila, sopstvenim novcem, sredstvo za uvodnu anesteziju i hirurški konac. To je onda bilo deficitarno, bolnice ga nisu imale, nisu ga dobijale u dovoljnim i potrebnim količinama, a to je bilo osnovno sredstvo za rad, između ostalih, da bi se obavila neka hirurška intervencija.

Pamti divan, odmeren humor lekara anesteziologa, koji je “uspavao” neposredno pred operaciju, pažljiv postupak osoblja u tretmanu posle operacije nakon dugog buđenja iz anestezije, a bilo je gluvo doba noći, a valjalo je da ustane, da se umije, da joj presvuku postelju koja je bila kompletno mokra od znoja jer je resorptivna temperatura došla brže od očekivanja.
Pamti gospođu Veru iz njene sobe sa odeljenja u teškom, ante finam stanju i ogromnu požrtvovanost svih belih uniformi da joj olakšaju muke i odlazak u drugu dimenziju, a koja je bila, igrom sudbine opet, u krevetu preko puta njenog.
Pamti, jutro posle, premeštaj u drugu sobu na intenzivnoj nezi, vizitu i sašaptavanje doktorke i setre, gde čuje da imaju mnogo veći broj operacija za taj dan nego što imaju postelja u intenzivnoj jedinici za prijem posoperativnih bolesnika.
Pamti da je rekla da nju “spuste” na odeljenje i oslobode jedan krevet našta su se one zgledale jer je neposredno pred njima jedva ustala iz visoke postelje, otišla do samo 3m udaljenog lavaboa i vratila se u postelju uz pomoć sestre jer je kolaps pretio da je osujeti u završetku jutarnje toalete.
I pamti da su je, kolegijalno, valjda da bi joj se zahvalili na razumevanju, smestili u jednokrevetnu sobu na istom odeljenju odakle je i otišla na operaciju, u neki visoki krevet sa kojeg nije mogla sama, u bolovima, ni da pokuša da siđe.
Za takvu sobu se govorilo onda da je “apartman” jer je imala svoj lavabo.
Vrućina je i dalje, uz visoku temperaturu bila njeno jedino društvo.
Ipak, bila je srećna, najsrećnija na svetu jer su joj operisali rak, jer su joj dali šansu za život.
Iz bolnice je izašla ponovo srećna jer je konzilijum doneo odluku da je zdrava i da živi kao sav normalan svet.
Bolnica je bila u centru prestonice SRJ.

Vreme sadašnje

Juče se jedna mlada žena porodila i na svet donela zdravu bebu. Ostala je, po sopstvenoj ispovesti više od 7h na hodniku bolnice, bez ručka, posle svog porođaja. U bolnici nije bilo slobodnog mesta, slobodne postelje za porodilju. Porodila se u bolnici u centru prestonice svoje države Srbije.

Podelila sam tu vest o tome na svom Fb profilu ali je link ka njenom tviter nalogu ubrzo nestao. Ispratila sam informaciju do izvora i saznala da je mlada majka bila primorana da ukloni svoj tvit jer su krenule prozivke, a njoj one nisu bile potrebne.
Ne juče, ne dana kad je bila srećna, najsrećnija u svom dosadašnjem životu, jer je rodila zdravu bebu koja je bila na prvom mestu, koju je trebalo da doji i koja nije zaslužila da joj mama bude pod stresom jer se nekima nije dopao njen tvit, jedna gorka istina o stanju u našem zdravstvu, a koje je, kad se sagledaju priče ispred i ova današnja, između kojih je prošlo podosta vremena, već veoma dugo nepodnošljivo.

I ne samo ove priče. Ovakve slične i mnogo teže priče mogli bi da ispričaju roditelji mnoge bolesne dece od retkih bolesti, roditelji dečaka koji se 13 godina borio sa Yuingovim sarkomom, ili onog dvanaestogodišnjeg dečaka koji svakodnevno putuje sam na hemoterapiju ko zna koju po redu, a nema leba da jede i koji živi u udžerici od kuće koja se ne može tako ni zvati. I još mnogi drugi oboleli od “neizlečivih” oboljenja u ovoj državi koja “nema” sredstava za lečenje obolelih od malignih bolesti koja su nas dovela na zavidno prvo mesto na svetskoj rang listi istih, potpuno je irelevantno zašto.
Bitno je da je to još jedan vrlo brz razlog zašto kao narod, osim nedovoljnog prirodnog priraštaja nestajemo sa demografske karte sveta.

Juče sam, apropo svoje objave na Fb saznala da se takođe dešava da bolesnici budu u mešovitim sobama, što je primereno ako se radi o jedinicama intenzivne nege, jer se između uglavnom nalaže paravani zavese, ali ne.
Ovde nije to bio slučaj. Ovde je to bila bolesnička soba koju su delili tri žene i dva muškarca!!!!!

Nedavno sam napisala članak o jednoj B. koja čeka na presađivanje matičnih ćelija i da nema informaciju koliko će čekati jer je aparat neophodan za tu intervenciju već mesecima u kvaru u Sremskoj Kamenici, a deo se “čeka” iz inostranstva.

Skoro sam čitala jedan odličan tekst o tretmanu psihijatrijskih bolesnika u jednoj psihijatrijskoj ustanovi u Ženevi (https://tamkuz.wordpress.com/2017/01/05/nova-godina-u-neobicnoj-bolnici/) i setih se u kakvom je stanju sve do kakve takve obnove bila jedna od psihijatrijskih ustanova u nas, bolnica Toponica, nedaleko od Niša, a u kojoj su se lečili moglo bi se sasvim ispravno reći najteži psihijatrijski slučajevi.

Isto tako, ne verujem da postoji spisak na kojem se tačno zna koliko još naših bolnica, domova zdravlja, poliklinika, zdravstvenih ambulanti diljem naše zemlje čeka na renoviranje neophodno da se u njima leče pacijenti i bolesnici dostojni imena, ljudi.

Setih se takođe jednog članka objavljenog na “Slovopres”-u (http://slovopres.com/da-tuzim-decu-to-ne-mogu/) koji govori o “brizi” za stare i nemoćne pripadnike naše zajednice, u našoj zemlji.

Takođe, baš kao da su se između sebe dogovorili da me namuče, svi ti članci mislim, pročitah i članak podeljen u grupi blogeri, na Fb, kako je jedna mala ostrvka država, od svega 103000Km2, koja ima, po popisu iz 2014. godine 326000 stanovnika, a čija je glavna privredna grana ribolov, uspela da za 5, samo pet godina, svede problem narkomanije, pušenja i alkoholizma kod mladih na izuzetno nizak procenat. (http://www.preporukavesti.com/kako-su-islandani-jedini-na-svetu-resili-problem-pusenja-alkohola-i-droga-kod-tinejdzera/)!!!

Pisala sam mnogo puta na temu zdravlja i dotakla mnogo puta stanje u zdravstvu.
Neverovatno je kako “gospoda” dežurni botovi gledaju šta se i kako se piše o “gospodi” na vlasti, a ne obaveštavaju nikad tu istu vlast kako narod diše.

Isto je tako za neverovanje da  isti oni, ne znaju onu priču, mojim slobodnim prikazom rečeno, o knezu Milošu koji je često znao da pita svoje doglavnike kako narod diše?
Kad god bi dobijao odgovor da narod priča viceve i da je veseo on bi rekao samo jednu reč; Pritegni!
Kad bi odgovor bio narod ćuti gospodaru, on bi rekao opet samo jednu reč; Popuštaj!

Kod nas se predugo ćuti. Kod nas se predugo čeka da se razreše problemi koji su od vitalnog značaja za sve nas, koje su značajne za opstanak svih nas.

Dakle u ovoj našoj jadnoj državi na vetrometini, koju smo dobili svi u nasleđe, za koju su mnogi pre nas krvarili i ginuli i potrebno i nepotrebo čak, na vlasti su veoma dugo, strašno mnogo, neprocenjivo razorno dugo, ljudi koji na narod ne misle.
A osnova dobrog naroda je prvenstveno dobro zdravlje, duhovno i fizičko.

Ovaj narod već sve to mnogo dugo nije, a opet, na takvo stanje ima i trešnju na torti; Vlast koja ne mari.
Ili mari apsolutno nedovoljno, nedomaćinski, rasipnički, rastrošno, ali samo ako je u pitanju njen džep.
Da jeste tako samo kratko poređenje.

Engleska, zemlja neznatno veća od naše zemlje. Ima skoro 46 miliona stanovnika više od nas. Na njenih 39hiljada stanovnika dođe 1 skupštinski poslanik iz oba doma zajedno.

Kod nas na naših 28hiljada stanovnika dođe takođe 1 poslanik.
Engleska je bila, a i sad je, kolonijalna zemlja.
Znači boooogata, dok mi to nismo. 
Ali, ispada da jesmo!!!!

Gospodo” na vlasti je l' vi stvarno mislite da smo mi svi budale?

Je l' vi stvarno mislite da je prag tolerancije ovog naroda bezdno?

Je l' vi stvarno mislite da ćemo sedeti skrštenih ruku i gledati kako zajedno sa svima nam “dragim” prijateljima iz Evrope vredno radite o glavi našeg naroda?

Je l' vi stvarno mislite da ćemo još dugo da gledamo ljude koji preturaju po kontejnerima u potrazi za hlebom nasušnim?

Da ćemo da “progutamo” gladne porodilje, majke dojilje, decu sa ulice?

Da ćemo da se pomirimo sa ovakvim bolnicama i opremom u njima koje su kao pre prvog rata?

Da vam verujemo da para za citostatike nema, ali zato ih ima za putovanja po belom svetu sa sve svitama od po ni manje ni više sedamdeset članova neophodnih da nama svima bude, kao, bolje?

Da ćemo da zaboravimo da nam odlaze odškolovani ljudi, čiji su roditelji u “besplatnom” školovanju odvajali od sopstvenih usta da oni i budu to što jesu, dok ste vi udarali namet na vilajet?

Je l' vi stvarno mislite da mi ne znamo da ostaju oni za umiranje, a onda će vam sasvim lako biti da se rasproda i ovo malo što je ostalo?

Je l' vi stvarno mislite da vam mi verujemo kad kažete da nema para u budžetu za lečenje bolesne dece?

Je l' vi stvarno mislite da nema sposobnijih ljudi od vas koji mogu, hoće i pre svega žele da misle prvo na interese naroda, a ne na sopstvene interese u ovoj državi?

Je l' vi stvarno mislite da mi mora da živimo i umiremo na parče, jer ste vi to tako zacrtali tamo negde, izvečeri u tajnosti?

Znate, ja nisam jedna gospođa iz radikalne stranke koja kad je nemoćna voli da kune. A i vi niste neki koji biste zaslužili čak ni kletvu jer takvi kakvi ste, ste dovoljno nikakvi, nefunkcionalni.
I zato MORATE da odete u istoriju.
 Da budete sećanje, ružno sakriveno u budžaku sećanja, fijočici, maleckoj,  sa imenom; Dogodilo se, ne povratilo se!. 


Kao i oni pre vas. Kao i oni pre onih i pre onih...

Kao i svi koji su radili samo i isključivo sebično za sebe, a ne za sveopšto dobro.

Kao i svi oni koji misle da će raditi sa državom, a država, to smo svi mi, šta hoće, kako hoće i šta im se prohte.

Jeste da ste deo nas, ali kad nešto nije dobro, kad je nešto bolesno, osvrnite se, priroda lepo pokazuje.
Drvo odbaci suvu granu.
Životinja odgrize, ako treba, bolestan deo da bi sačuvala zdrav.
Priroda sve radi radikalno, za razliku od vas koji ste radili palijativno. Koji ste zamazivali oči svima nama praznim obećanjima i gle, dođosmo ovde gde smo.

Da nam majke rađaju decu u dvadesetprvom veku po hodnicima i bolničkim nus prostorijqama i da neki od vas imaju bezobrazne smelosti da kažu čak, kako su nekad žene rađale po štalama!!!!

Jesu, istina je. Ali je istina i da je mnogo te dece umrlo još u toj štali.

Pa se pitam, pitam vas koje je takođe majka rodila i majka dojila;
Otkud u vama svima toliko pomanjkanja samo male, malecke empatije prema nekoj drugoj majci, ženi koja treba to možda da bude, ili jeste, kad ste u stanju da znate da te iste majke gladuju rađajući nove naraštaje.
I nadam se iz sveg srca se nadam se da će ta deca, kad saznaju kako ih je majka i u kojim uslovima u ovom “naprednom” veku, u ovoj našoj ovakvoj državi rodila, sutra imati snage, znanja i moći da se izdignu iznad svega i da nekim novim pokoljenjima pruže sve ono što vi ovima koja se rađaju niste.

Časno bi bilo da odete sami, da ne čekate ono Miloševo; Popuštaj!
Možda bude kasno.

PS: Slike su sa Google ;)









уторак, 24. јануар 2017.

Roba sa greškom





Kaže, umirem. Lagano. Parče, po parče. Istrošila sam sve resurse. Sve skrivene želje za nekim čudom koje dolazi ipak da razgrne ovu triviju, ovu tugu i jad koja se ustalila u srcu jer i nada umire i nestaje lagano.
Znam da je do mene. I znam da je i do nepisanog kodeksa, uz koji sam odrastala, da ljude valja voleti. Da im valja pomoći uvek, vazda, bez žaljenja.
Ne žalim ja. Ne žalim ni za čim što sam podarila bilo kom od svog života. Ali žalim što nisam umela da živim sama u svemu tom i za sebe.
Niko me tome nije učio i nikad to nisam naučila do kraja.
Pokušala sam, ne jednom, da napravim granice. Nije vredelo. Popustila bih. 
Iz raznoraznih razloga. Najčešće zbog sopstvenog  nedostatka da prepoznam manipulaciju, jer verujem, uvek. 
Kad bih je i prepoznala, već bi bilo kasno, već sam bila u staroj šemi. I trpela bih, ponovo, do ivice, a onda bih se ponovo koprcala, bunila, psovala, urlala..
Nikako ne shvatajući u tim izlivima nemoćnog besa i nezadovoljstva da urlam na sebe samu.
Da solim sopstvene rane.
Da me boli još više i još žešće posle svake moje tirade.
Tek kad posustanem sa izlivima tog kuljajućeg besa, iznureno, isceđeno, zamrlo, shvatim da sam još jednom izgubila bitku sa vetrenjačama, bitku sa svojim slabostima, svojim kočnicama. Prepoznam sve to, no uzalud.

Nema goreg no kad teret godina davanja pokrije i ono malo samopouzdanja iščupanog iz sebe teškom mukom da se kao, trgneš na tren i kažeš dosta.
Al' onda onaj crv koji ti svih ovih milenijuma kopa po glavi da je nehumano, nečovečno, neljudski, ostaviti nekog ko je bolestan, ko je prikraćen, ko je i manipulator čak u mnogim trenucima, ali koji su umotani u veo nemoćnosti, pa se opet zapitaš ne grešiš li možda?
Pa opet zastaneš, kao nebrojeno mnogo puta pre tog, pljuneš čak sebe i svoju “sebičnost” i nastaviš dalje, a teško ti je.
Težak ti taj kamen oko vrata i te negve oko nogu koje ti omogućuju samo hodanje u istom krugu kao da si dolap, a ne čovek.
Pa crpiš snagu iz nečijih stihova koji nisu tebi upućeni, ali ti greju dušu, puniš srce lepotom nekih dečjih osmeha i reči koje rastežeš u mislima kao žvakaću gumu da budu i traju što duže jer ti dođu kao lek, kao eliksir da hodaš i traješ dalje u toj žabokrečini i kolotečini života u kojem nisi ni srećan ni zadovoljan jer nisi svoj, nemaš sebe ni tren. Osim kad sedneš da istočiš neki red na papir gde opet, valjda od silne želje da ti bar dok to radiš bude lepo.
I pišeš o lepom, sanjaš neke pokretačke energije, “živiš” u životima tih nekih svojih junaka iz priče punim plućima i dišeš čisto, udišeš ljubav, osećaš te dodire koji ti nežno miluju dušu i telo, a znaš da nisu za tebe, ali ti prijaju, kao da jesu.
Maštaš. 
Na svu sreću još uvek umeš da maštaš po cenu da te i ta mašta odvede u imaginaciju, a ova da te odvede do slepe ulice tvojih misli gde staneš uplašeno i zapitaš se; Kuda sad? U zdravlje ili u bolest?
I osetiš da te je neko snažno protresao, ošamario čak da se trgneš, da zastaneš, da sedneš i da doneseš odluku u kojoj ćeš jasno sagledati sve i reći, najzad.

Idem da živim ovaj jedini život koji imam kako želim ja sama, kako mogu i kako hoću. Bez repova. Bez okova. Bez stida i srama. Bez besmisla koje te oplelo ko udav i koje ti već dugo usitnilo disanje da dahćeš i ropćeš ko sipljivo kljuse.
A onda ti opet, odnekud, iz ko zna kog delića, ko zna kog mozga jedna strelica kao strujni udar protrese damare i začuješ glas; Kud bi ti?
Pa zar nisi naučila da biti slobodan nije isto što i biti ponovo slobodan?

I taj trn, koji te ubode posred pameti i posred već umrlog srca te u tom bolnom magnovenju otrezni i opet, kao i sad ti se već čini milenijumima pre tog trena, nastaviš da hodaš kao zombi u tom svom krugu od života, nastaviš da okrećeš taj dolap, a vode nigde da ti ugasi žeđ, a zrna nigde da ti snagu da.

I ne pitaš se u tom trenutku dokle još? Samo znaš da će taj trenutak, tog istog pitanja ponovo doći i postaneš svestan da jeste umrlo još jedno parče tebe.

Boli taj čip u glavi smešten na nekom inoperabilnom mestu, konstantnim bolom koji prepoznaješ, ali koji mazohistički prihvataš kao deo sebe jer si kukavica, jer vučeš sekvele starovremskog u sebi, jer si čovek, roba sa greškom.



четвртак, 12. јануар 2017.

Da li je i nada samo reč?



B. ima samo 29 godina. Nekome će se to učiniti da je dosta, ali, ona nije još videla ni deseti deo što bi trebalo da jeste, a što  njeni vršnjaci, koji su imali sreću da se rode u nekim drugim, sistemski sređenijim zemljama, vide do svoje dvadesete.
Ona ima Morbus Hodgkin (https://sr.wikipedia.org/sr/Хоџкинова_болесt ). I nije jedina koja ima jedno od najupornijih malignih oboljenja i koja se bori evo, već tri duge godine da ga pobedi. Ona je samo delić Srbije koja se rađa i koja polako umire na parče i u mukama.
  
Odavno se u ovoj našoj zemlji Srbiji čak i deca rađaju sa malingim oboljenjima kao uspomena i dugo sećanje na “milosrdne” akcije “Milosrdnog anđela” koji nam je svet u okruženju, a i šire podario. Kao ljudima i kao narodu.
Kao zahvalnost za sve naše poklonjene žrtve koje smo dali za postizanje i očuvanje mira u svetu, tokom prvog svetskog rata.
Kao zahvalnost za sve one poklonjene živote naših sunarodnika, a bilo ih, je statistike kažu, za treće “osvojeno” mesto u broju mrtvih i stradalih, u borbi protiv fašizma.

Po njima, bolje nismo zaslužili jer smo birali da nas vode oni koji su nas vodili, a koji njima nisu bili po volji i kojima mi nismo bili po volji.

Kao takvi spadamo u prokužen narod, a od takvih “lečenje” je skoro uvek radikalno ili, kako poneki ovde, kod nas umeju da kažu; Seme im se zatrlo!

E to seme, naše, se lagano ali sasvim sigurno zatire. Vrlo smišljeno, perfidno i veoma lagano.

Trenutno je Srbija, kako opet govore neke svetske statistike, prva na rang listi malignih oboljenja u svetu.
Znate, to su ona oboljenja koja se veoma teško leče i kod kojih je lečenje istih veoma skupo i dugotrajno, a od kojih ljudi umiru kao snoplje. Uglavnom i bar kod nas , ali i u slabo razvijenim i siromašnim zemljama takođe.
A mi smo, sve siromašniji i sve gladniji. Statistike kažu.

Zdravstveni sistem, od kojeg su mnogi pokrali mnoge veoma dobre ideje od nas i primenili ih u svojim zemljama, kao što su npr. participacija za lekove, koja se sad sprovodi i u dobro razvijenim i sistemski organizovanim zemljama diljem sveta, pa recimo postojanje kućnog lekara, se kod nas urušava planski svakog dana sve više i više.
Otuda i podatak da je u našoj zemlji do pre 15 godina u zdravstvenom sistemu radilo oko 125 hiljada zadravstvenih radnika, a da je danas brojno stanje svega negde oko 75 hiljada zaposlenih.
Morbiditet je u porastu, moratlitet takođe, kao posledica ne samo nedovoljno “stručnih” kadrova, jer svakako da ima i toga, već i zbog tog što je novac za preventivu sveden na, svojom opservacijom bih rekla, na entuzijazam onih koji je i rade, a ne države koja bi o tome trebalo da brine, posebno, ako se uzme u obzir da se zna da je bolje sprečiti, nego lečiti.

Lečenje je tek priča za sebe. Posebno sve većeg broja obolelih od malignih oboljenja.
Svi znamo da u svem ovom materijanom siromaštvu pomažemo iste te bolesnike i njihovo lečenje SMS porukama, jer država NEMA para.

B. je prošla više puta kroz fazu hemoterapije, jer je njena bolest sklona remisijama. Njena bolest je teška, nadljudska borba u kojoj podrška samo porodice ne može da obezbedi ozdravljenje.

Šanse da B. ozdravi su velike, čak iako je iskustveno dobro poznato da je proces izlečenja kod mladih izuzetno teži nego kod starijih obolelih.
B. čeka na transplantaciju matičnih ćelija. Međutim, hoće li je dočekati? Jer..

Na svu sreću da ima još uvek stručnjaka, lekara koji svoju profesiju znaju da rade lege artis i koji je rade samopregorno. Ali...

B. je rečeno da je aparat neophodan da se intervencija uradi u kvaru, mesecima.

Aparat ima samo VMA, Klinički centar u Novom Sadu i Klinički centar u Sremskoj Kamenici, koji ne radi.
Fali neki deo za koji NEMA para da se uveze iz inostranstva!!!

To je odgovor koji je B. dobila kad je došla na dogovor za zakazivanje intervencije presađivanja matičnih ćelija, što je, jedna od poslednjih šansi da se njena bolest savlada.
Ili da se borba sa istom nastavi.

B. ne laže, ne izmišlja, tako su joj rekli. Ona je veoma pametna i vrlo obrazovana devojka koja veruje svojoj doktorki jer joj je ova do sad pomogla da BUDE živa. Da živi koliko toliko normalan život.
Čak iako ne zna hoće li je možda sačekati otkaz, kad se, možda vrati ponovo sa bolovanja, jer radi u privatnoj inostranoj firmi.
B. veruje da za nju ima nade.
B. je jedna od mnogih koja veruje da ima nade u izlečenje.
Da ima nade da ova njena, naša država počne da odvaja namenska sredstva u zdravstvo i lečenje obolelih.

Da ima nade da ova naša država od ovih koji su nam podarili ovakve posledice, zahteva da PLATE svoje iživljavanje nad jednim narodom, nad nerođenom decom.

Da ima para za ŽIVOT, kao što ima para za sva putovanja u luft po belom svetu naših državnika sa svitama, sa objašnjenjem da je to od koristi za sve nas, od kojih nismo videli ni K, od koristi.

B. se nada, jer nada umire poslednja.

Koliko li je tek tih B. kojima se ne zna čak ni broj u ovoj našoj zemlji umirućih?
Iz koje odlaze ljudi tražeći neko bolje, sigurnije i lepše mesto pod suncem, a u kojoj ostaju oni kojima je nada u sutra jedini spas.
U kojoj ti ljudi, građani, odvajaju od sopstvenih usta da pomognu obolelima, kad već oni koji su dobili od tih istih ljudi mandat da to rade, ne rade ništa ili rade zanemarljivo malo.

PS: Sve slike su sa Google.