недеља, 15. април 2018.

Svetozar Šumadinac






Majski dan je svojom svetlošću zagrlio stanovnike Čudesnog vrta. Bližilo se podne. Blaga je radila ćuteći u jednom delu bašte pažljivo i lagano. Delovala je potpuno odsutno.
  • Samo da ne čuje ovu dvojicu koji su se razgoropadili - pomisli Fudži, Japanski šarenolisni javor koji je rastao u samom centru vrta. Živko se razdživdžao. Ako sad i Toza pusti glas, a ume da bude grlat, Blaga će pomisliti da se svađaju. A niko se ne svađa u Čudesnom vrtu.
  • Živko, šta si se razvikao - doviknuo mu je Fudži? Možeš li ti da ne vičeš?
  • Alo, Japanac, nemoj ti da mi govoriš kako treba da razgovaram- u trenu se rasrdi vrabac Živko. Ti misliš da je umetnost stajati u mestu i meditirati celi dan. Kao što ti sve vreme radiš. E pa nije. Stojiš tu i ćutiš kao da si Amadeus, ustvari Bogoljub- reče Živko.
  • Misliš na Mocarta - zbunjeno ga oslovi Fudži?
  • Mocart? Ko ti je taj? Nisam pomenuo nikakvog Mocarta.
  • Ne znaš ko je Mocart? Stidi se Živko. Ti si ptica koja komunicira kao da pevuši i..
  • Ja pevušim, ja - skoro viknu vrabac! Od kad se to moje dživdžanje zove pevušenje? Pa ja sam poznat kao antitalenat za muziku. Ja nisam ptica pevačica Japanac. Hahahaha - skoro se zacenio od smeha vrabac Živko. Čuj Japanac, gledaj svoja posla i pozdravi tog Mocarta.
  • Ali, ali... Pa ti si mi rekao da stojim kao Amadeus i ja sam... Zbunjeno je mucao javor Fudži.
  • Amadeus ili Bogoljub, je naš patuljak. Stoji ispod šljive Ljubinke i pravi joj društvo. Blaga mu je dala ime Amadeus jer je on iz Beča. No, kako je ovo naš vrt, dala mu je i naše ime, Bogoljub, što je prevod njegovog imena na naš jezik. Je l' ti sad jasno Fudži? Il' treba da ti nacrtam možda?
  • Što si danas loše volje Živko? Nisam mislio ništa loše kad sam ti pomenuo kompozitora Mocarta, koji je, gle čuda, isto Austrijanac, a kome je ime Amadeus. A i tvoje, kako kažeš dživdžanje, meni je ponekad kao muzika, naročito pred kišu. Izvini, ali danas si baš preglasan. Možda se Blaga uznemiri zbog tvog vikanja pa..
  • Pa zar ti ne vidiš, a samo si na par koraka udaljen, da Svetozar bulji u jednu tačku kao omađijan? Kao hipnotisan.
  • Čudi me da ne primećuješ da drema, a ne da bulji u..
  • Dobro Fudži, ostavi me sad na miru da dozovem svesti Tozu. Nađi drugog sagovornika. Moram da razdrmam mog drugara.
  • Svetozare, Tozo, probudi se- viknu jako Živko! Dremaš, a uveliko je dan. Sunce te sigurno ošamutilo - reče vrabac dok je skakutao s grane na granu napupelog ljubičastog jorgovana po imenu Svetozar.
  • Nemoj da mi vičeš na uvo - brecnu se odjednom na njega Svetozar. Ne dremam. Samo sam za trenutak sklopio oči i njuškam.
  • Njuškaš? Šta njuškaš Svetozare? I kako ti to njuškaš kad nemaš njušku - radoznalo ga pogleda Živko?
  • Izvini, hteo sam da kažem mirišem. Mirišem moje prve otvorene cvetove. Malo se brinem.
  • Divno ti mirišu cvetovi Tozo, nemoj da se brineš - reče mu vrabac.
  • Tebi možda. Ali hoće li se njoj dopasti?
  • Kome njoj? Ko nam dolazi? Znaš nešto što ja ne znam - uznemireno ga upita vrabac?
  • Koliko znam niko nam ne dolazi. Ja se uvek i isključivo brinem zbog naše Blage. Hoće li ona biti zadovoljna mirisom mojih cvetova. Znaš Živko, ona mene posebno voli.
  • Kako to misliš posebno? Ona sve nas voli posebno. Svako od nas je poseban. Zar ne slušaš kad ona kaže da svi ličnim doprinosom činimo da ovaj Čudesni vrt bude poseban. Zato smo i mi posebni, jer smo deo vrta. Čak i ovog Japanca, Fudžija, koji samo stoji i meditira i njega voli posebno.
  • Nisam mislio na to kad sam rekao posebno. Znaš li ti Živko koliko sam ja star?
  • Ne znam. Zašto je važno koliko si star? Mislim da si dovoljno star jer imaš lepe, čvrste grane na kojima moje gnezdo sasvim udobno stoji.
  • Za danas je dosta - odjednom su čuli Blagin glas. Nastaviću sutra. Podigla se iz klečećeg položaja i laganim pokretima je počela da skuplja svoje male alatke za rad u bašti. Koliko da znate, čula sam vas svu trojicu. Živko, mora da si se uplašio za svog druga Svetozara kad si se toliko uznemirio videvši ga da pilji, kako si rekao, u jednu tačku. Fudži pomno gledaš sve šta se u vrtu dešava i to je za svaku pohvalu. Mada, eto, poneko misli da samo stojiš i meditiraš - smejući se reče naglas Blaga. A ti Svetozare, nisi ti toliko star koliko misliš. Imaš samo petnaest godina. Istine radi, treba reći da si potomak veoma starog jorgovana. 
Tvog prapotomka, doneo je moj pradeda, Svetozar stari Solunski ratnik. Zvali su ga Toza. Tebi sam dala ime po njemu, da se sačuva uspomena. On je jorgovan doneo u Beograd 1918-te, u svoju novu kuću na Pašinom brdu iz svog sela Kovačevac, iz srca Šumadije, da ga seća na rodni kraj.
U dvorištu je od tog jednog iznikao ceo špalir jorgovana. Ti si potomak jednog od tih, donesenih iz deda Tozinog sela. Eto, ima tome već ceo vek kako je taj tvoj prapredak donesen iz Šumadije. Lete godine moj Tozo. I tek da znaš, divno mirišeš, kao i uvek. Eh da, još nešto. Ponekad te iz milošte zovem Šumadinac. Verujem da znaš zašto - reče Blaga i laganim korakom se uputi ka ulazu u kuću.
Sa seoske crkve odjeknulo je podnevno zvono.

4 коментара:

  1. Podsetili ste me na jedan predivan jorgovan u bašti moje bake, hvala :-)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tebi na komentaru. Volim kad probudim sećanja nkom svojom pričom.

      Избриши
  2. Odličan post, jako mi se dopada tvoj blog :)

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)