среда, 23. мај 2018.

Kompanjoni iz ulice lipa








Ulica lipa je jedna uzbrdo, nizbrdo ulica sasvim tipična za Beograd. Ima sasvim drugo ime. No, kako su duž cele njene trase ko zna kad posađena stabla lipe, koja je skoro sasvim natkriljavaju i prave divan, debeli hlad u vreme letnjih vrućina, ja sam je iz milošte nazvala ulica lipa. Iako ljudskom rukom uređena, ona ima čar slobodne prirode u sebi. Njena lepota je različita u svako godišnje doba što je i čini posebnom i uvek drugačijom. Meni je najlepša u vreme kad se lipe rascvetaju, a one to rade, gle čuda, u maju mesecu. Ne u lipnju.
Njega sam zapazila, čini mi se odmah, po dolasku u ulicu lipa, baš u maju. Suvonjav, izboranog lica, sa žmirkajućim pogledom, hodao bi lagano pored reda parkiranih vozila na trotoaru. Ponekad bi njegov hod bio veoma spor, sa čestim zastajkivanjima, a opet, ponekad bi hodao smelo, žustro, ne zaustavljajući se. Pojavljivao bi se tek kad proleće sasvim osvoji ulicu lipa, nikad zimi, kad je okuje sneg i led.
Jednom sam ga ugledala kroz prozor. Bio mi je okrenut leđima. Nije video da ga posmatram. Zastao je pored jednog nezgrapno parkiranog automobila. Činilo se da nešto proverava. A onda sam ugledala. 
Beli, dugački, tanki, metalni štap zveckao je dodirujući levo, pa desno, kratkim pokretima trotoar i prepreke na njemu.
Čovek je lagano zaobišao neki oveći kamen i nastavio dalje, nizbrdo i dalje oprezno pomerajući svog, shvatila sam, nerazdvojnog kompanjona u svojim šetnjama, štap koji je bio njegove oči.

1 коментар:

  1. Dok mirišu lipe, neki su rođeni da više uživaju u njihovom mirisu od nas.

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)