субота, 02. јун 2018.

Cilj je uvek Nike








Jutros, veoma rano, probudio me je tutanj gromova i iznenadni pljusak. Doneo mi je dugo očekivano olakšanje. I ne primećujući započela sam razgovor sa sobom. Jedan od mnogih do sad. Nadam se i otrežnjujući, jer svi prethodni to jesu bili. Mučni, ali plodonosni. 
Ovaj mi se dugo motao po glavi. Predugo, ako želim da budem iskrena do kraja, a ja to uvek jesam.
Moram da se vratim na stazu. Koju? Onu na kojoj ima mesta da radim i ono što me čini zadovoljnom. Tačnije, čini mene zadovoljnom i sve ovo što sam radila i što radim, jer sam mogla, jer sam istrajala u tome, ali ja to zovem trivije. Naravno, osim mog rada u vrtu. To je samo delić onog što volim, a što nažalost sve manje fizički mogu iako se ne predajem. Postoji i ono što volim, a što mnogo dugo ne radim. Volim da putujem, da upoznajem nove ljude, da vidim nove stvari, predele..
Volim, mnogo volim da pišem. I počela sam, nije da nisam. A onda je došao taj, crni pas.
Crno nije boja. I sasvim sigurno ne boji naš život. Naprotiv. Zatamnjuje ga sve više. U suštini, pse obožavam. Dugo sam imala svog psa.
Dok smo bili zajedno nisam razmišljala otome ko će od nas prvi da ode, na Rajska ostrva, kako zovem odlazak svih iz ove dimenzije. On je otišao pre mene. A bio mi je mnogo u životu. Bio mi je drug, rame za plakanje, oslonac, ljubav...
Pitaće se neki zar sve to nisam imala pre njega? Jesam. Nikada onako kako bih sama davala nekom. 
OK, da se ne lažemo. Ako računaš na reciprocitet, onda si kalkulator. Međutim...
Šta sa onim kad shvatiš da je tvoj ulog daleko veći i da si se vremenom iscrpeo do krajnjih granica, a odziv, kao nešto sasvim normalno, nije na vidiku ili je minoran? Da li onda shvatiš da ustvari tebe neko manipuliše i čak cedi, sve vreme, a da ti, slep od ljubavi i odanosti toga apsolutno nisi bio svestan ni jednog trenutka?
Nastavljao si dalje, neumorno sa nadom da će se to promeniti. A nije se menjalo. Nisi to ni primećivao sve dok vreme, snaga, telo nije počelo lagano, neumitno da te izdaje. Ponovo u trenu shvatiš da si se ispraznio na te, trivije, na sve ostalo, na druge, a da sebi nisi ostavio ništa, ni za lek.
I kako onda da imaš snage da opstaješ, da traješ?
Znam da sam, ko zna odakle, iznalazila neku tanku nit volje koja me vraćala meni. Nekad je to bio moj pas, nekad neki trenuci za nezaborav, nekad neki muzički tonovi vezani za divna sećanja..
Sve jedno. Taj crni pas se neprimetno primakao, vrebao iz prikrajka, čekao, čuvao te sekvele iz prošlosti..
Nisi ti gurao to pod tepih. Samo si želeo mir, stabilnost, trenutak kad će to sve moći da se raščisti tako da niko ne bude povređen, ili ljut. Taj trenutak nikada nije došao. Uvek je postojao neki monolitni stub koji bi stao ispred i isprečio se tom čišćenju kao da je govorio; Počisti to sam, ali pazi, nemoj da radiš drugima što ne bi voleo da oni tebi rade!
I ti si tako “čistio”. Samo ono što si mogao i uvek na svoju štetu. Drugačije nije ni moglo. Sad si tu gde si. Itekako svestan da nezadovoljstvo koje te grize ima osnova, ali da možeš da izabereš isključivo i samo dve opcije; Uzmi ili ostavi.
Skoro pročitah jednu sentencu koja kaže; Svaki put kada ste nekome rekli da, razmislite niste li sebi tada rekli ne!
Udarila me posred lica. Isto kao kapi kiše koja ti bije u lice kad ti je vetar donosi sa te strane. Samo što kiša spira, osveži te.
Ova istina, jer bila je upravo to, nije mi oprala dušu. Potvrdila je ono što dugo znam. Da najčešće svima kažem da, nebrojeno puta na svoju štetu.
Mnogo godina je prošlo. Odavno znam da su to sekvele iz davnih, mladih dana. Odavno znam da je do mene, da se sve to da rešiti radikalnim potezima i doslednošću.
Nemam tu doslednost jer, postoje navike. Nije tek tako rečeno da je navika jedna, a odvika dve muke.
Neko bi rekao: Sve su to samo izgovori. Na neki način i jesu. Jer ti daju opravdanje za svaki onaj put kad skreneš sa puta odluke. Jer, i to kažu: 
” Pobednici traže rešenja za prevazilaženje prepreka, gubitnici traže izgovore". Ne smatram sebe gubitnikom, nikako. Smatram sebe borcem koji se ne predaje. Koji polako stiže do svog cilja, birajući sredstva za to.
Međutim, nije nimalo lako da izguraš sve to sam. Čovek je socijalno biće. Često mu treba podrška. Postoje oni koji su ostali uskraćeni za tu podršku, nebrojeno mnogo puta. Nisu imali pomoć u odsudnim trenucima, sve su činili sami. Gurali, kao buldožer. I mašina doživi svoj kraj, ako se ne čuva, a ne čovek koji je bez podrške.
Još ako je ta podrška zatajila u nekim životno važnim trenucima, to onda ostavi duboki rez na duši, koji jeste zarastao, ali samo kao tanka skrama, ranjiva na sećanje.
Eh kad bi moglo da se poneko sećanje izbriše skroz, kao savremene table, piši-briši. Bez traga.
Moj pas je bio moja podrška koja je prvi put oterala tog crnog psa koji se prišunjao, podmuklo, a da ga nisam primetila. Ja, koja sam već preturila iskustva iz života preko glave tušta i tma. Njegova ljubav i odanost su bili jači od njega i iščupali su me iz pipaka koje je on tako majstorski, neprimetno već bio obmotao oko moje duše.
I čuvao me, sve dok je trajao. Bio je moj štap. I ja njegov.
Kada je on otišao na Rajska ostrva ostala je pustoš, ostala je rana, neprebolna. Ostalo je jedno mesto na kojem sad raste jedan beli jasmin. Ostala su sećanja, ali, moj štap se “slomio”.
Kukavice! Neko bi mi rekao. Donekle bi bio u pravu, a opet i ne bi.
Trajala sam ja do vremena pre ulaska mog psa u moj život. Izborila se sa mnogo tog, kao amazonka, kako reče jedna divna žena za žene koje su ukrstile pogled sa kosačem.
Evo gde trajem i dalje, bez mog štapa, ali gle. Neopreznost, ono ne koje stalno manje-više kažem sebi umesto onima preko puta mene, grozna navika, slab duh, nedostatak snage jer godine stišću, šta već, dozvale su opet onog ružnog crnog psa. A on, kao da je skriven negde vrebao baš mene, jer je znao da ću se iscrpeti kad-tad. Da ću posustati. Da mi sve što činim da živim bez nezadovoljstva, besa, osećanja napuštenosti, tuge, bezvoljnosti, nemoći, često osujeti i saseče u korenu.
Ovog puta sam ga prepoznala kad mi se prikrao. Udvostručila sam svoje snage da ga savladam, birala neke nove metode. Nažalost, nedosledno.
Zašto nedosledno?
Zašto sam anuliraš pređen put, pređen trud i ostvarenje cilja?
Mnoge, reći ću smetnje jer lepše zvuči, su jednostavno nepremostive. Nisu do nas. To je ono, uzmi ili ostavi, samo što ovo ne može da se ostavi.
Kako ne može? Sve se može ako se hoće!
To je lepo rečeno, ali nije tako. Evo, ja bih htela upravo sad, da vidim mog psa, pored sebe. Nažalost to je apsolutno nemoguće.
Jednom sam davno u nekom svom tekstu pomenula da postoje odgovori zato. Koliko god se to nama ne dopadalo.
To zato, treba prihvatiti.
Divno. Samo volim da dodam, a kako da prihvatiš kap vode koja ti pada na glavu u određenim vremenski razmacima, ili sve vreme?
Jedan od odgovora; Isključiš vodu!
Ha, kako se tog nisam setila.
Samo, ova voda nije česmovača, znači ne mođe se isključiti.
E onda se skloniš! Skloniš svoju glavu!
Tako je. To je pravi odgovor.
Ipak, sledi ostatak, kao ono kad deliš sa ostatkom. Taj ostatak, kao zanemariš, a postoji, tu je, vidiš ga, znaš da ga ima.
Taj ostatak je često sazdan od moralnog razmišljanja, od etike, od vaspitanja, od naučenog, od empatije, od...
I onda shvatiš da je taj ostatak opet jedno ne koje si rekao sebi. Ipak, ovog puta ga prihvatiš, kako tako. Svestan si da ćeš biti besan, na sebe, da ćeš se truditi da ga usput odbaciš na sve moguće načine, jer ti dodija, ali ideš dalje.

Jedu te trivije, jede te taj ostatak, gricka te crni pas. Šutneš ga mnogo puta, iako to nikad ne radiš psima. Ovog bi, da možeš obrisao gumicom. Da ga nema.
A on, neumoran. Ne da ti da spavaš. Popiša ti se posred lica kad shvatiš da si ponovo posustao od borbe sa njim. Veže ti volju u Gordijev čvor.
Čupaš se ti. Pričaš sa prirodom, sa svetom u njoj, ali usput primetiš da si se zaneo, da si zapostavio ono što jednako voliš. To što voliš su upravo ovi pisani redovi.
Uspeo si nekako da odmrsiš deo tog bezvoljnog čvora i da se usredsrediš da staviš sve ove reči na papir, da kreneš dalje. Dao si sebi obećanje da ćeš otkinuti od trivija koje te guše, deo samo za pisanje reči.
I srećan si jer si krenuo. Znaš da: “Putovanje od hiljadu milja započinje jednim korakom”, kako je rekao tvoj omiljeni Lao Zu.
Znaš da te upravo ta njegova sentenca vodi kroz celi život, lagano. I nadaš se da ćeš stići do cilja. Imaš dokaz čak, ove redove, koji su jedan mali cilj, za sebe.
I lepo ti je. Osmehuješ se samozadovoljno sa podsmehom onom crnom psu govoreći mu: Pobediću te opet!
Nema predaje.
Subota je. Kiša je najzad pala. Neke čudne, horizontalne munje sevaju i dalje nebom i gromovi se čuju u daljini, ali je nevreme prošlo.
Zahvalna sam kiši koja mi je pomogla da krenem dalje u borbu sa crnim psom. Zahvalna sam svim tim malim trenucima koji me pune snagom i voljom da sasvim sigurno stignem do Nike.


4 коментара:

  1. Slično razmišljamo, Olja, samo što ja ne umem tako lepo da napišem, ili je moj crni pas jači od mene, a ja slabija.
    Ti si mi zaista uzor. Volela bih da istraješ i uvek pobeđuješ.
    Nikad nije kasno da se nauči da se kaže ne, kažem dok i sama govorim da.

    ОдговориИзбриши
  2. Drago mi je sto si ovo napisala. Ti znas zasto.

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)