четвртак, 09. август 2018.

Ovce su izabrale lek




           Njih odavno nema. Preselili su se u “carstvo nebesko”. Sećam se, upoznala sam ih mnogo davno u jednom selu na Suvoj planini. Oduševili su me oboje na prvi pogled. Nju su zvali dada Ubavka. Pamtim da je pravila najbolji ovčiji sir u celom selu. Bar po mojoj oceni.
Sir je bio u lepim, debelim kriškama, punomastan, slan taman kako i treba, da prija. Kad ga presečeš nožem, bio je bez šupljika, kao sapun da si izrezao.
Ja sam volela takav domaći sir. Nije mi se dopadao ni jedan koji je bio šupljikav jer je često bio nakiseo. Kasnije sam saznala, baš od dada Ubavke da je takav sir “pukao”. Nije na vreme onako potkvašen, oceđen.
Samo njeno ime mi je bilo neobično. Mora da je bila lepa kad je bila mlada. Njene oči su to govorile. Tople, ljubičasto plave. Možda su joj zato i dali to lepo, staro ime. Godine su je već dobarno pritisle i leđa su joj bila zgrbljena. Verujem od svakodnevnog savijanja u njenoj maloj, bez trunke korova gradini. Bašti, kako bismo mi građani rekli. Kad bi se nasmejala, celo lice bi joj se smejalo, a sam osmeh krasio bi, ali zaista, jedan jedini zub u gornjoj vilici. Trojka gore levo.
Eh, kad bi me čuo jedan doktor, specijalista za dečju ortopediju vilica da se ovako izražavam. Ukorio bi me. Kao što je to učinio jednom, bez reči, kad sam došla da proverim lično koji je zub za vađenje kod jednog dečaka kojeg nam je on poslao.
Onako mlada, brzopleta, upitah ga; Doktore, jer ste zaista mislili na četvorku gore desno da treba da se ekstrahuje?
Pogledao me, onako visok, skoro zapanjeno. Gledala sam ga zbunjena njegovim pogledom, a onda se on oglasio.
Ne, mislio sam na prvi desni gornji premolar”.
Meni se nije često dešavalo da pocrvenim zbog nečeg, ali pouzdano znam da sam tog trenutka i tog dana pocrvenela kao bulka ostavši bez reči.
No, to nije tema ovo mog teksta. Kao što nije tema ni dada Ubavka. Nju ipak ne mogu da zaobiđem u ovoj priči jer je ona neraskidivi deo nje.
Oni su bili više od pedeset godina u braku kad sam ih ja upoznala. I bili su mi i izgledom i svojom pojavom baš pravi par. Cela jabuka.
Dada Ubavka je bila sitna, dežmakasta, već od godina otromboljenog, zaobljenog stomaka i malo krivih nogu, dok je deda Vlada bio suvonjav, omalenog rasta, plavook, kao i ona. Nimalo nije ličio na nekog ko je rođen u planini.
Imali su jednog sina kojeg su, kako su mi sami rekli dobili u svojim poznim, tridesetim godinama.
Kažu, nije se dalo pre.
  • Nemaština bila velika posle prvog rata, glad na selu, a mi pomladi. On, moj Vlada, priča sa iskrama suza u očima dada Ubavka, zakačio jektiku. Bio mršav i ovako, al' kad se razbole, pak. No, ne kaže narod badava ko ima leka ima i veka. Imala sam jednu staru strinu. Umela je da vida rane i da pomogne ženama kad se porađaju. Došla ona na pijac jednom, da kao i ja proda višak šta ima, da si kupi malo šećer u kocke, da ima za lek, ko i ja. Reč po reč, kažem joj za mog Vladu, da ima jektiku. Da je sve slabiji, da leži sve više. Dokturi mu rekli da od toj nema lek- kazujem ja na nju. A ona će men:
  • A ide li tvoj čovek sas ovce u planinu?
  • Ide si, al' po retko - kažem ju.
  • E, da mu kazuješ da kad ide sas ovce da gleda kakvu travku pasu ovce i od tuj travku da si otkine. Navečer, kad si dodje dom, da mu od tuj spremiš čaj. Da si popije svako veče. Ima da ti ozdravi od jektiku, skroz. Nemoj da ti je teško.
  • Ma kakvo če mi bude teško, sve ću da učinim, samo da ozdravi.
I tako, kad si dojdo dom, kažem na mog Vladu što mi je rekla strina. On se nasmejal na toj pa si vrevi; E, strina li če bolje da znaje od dokturi.
  • Možda ona ne znaje ništa i ne da znaje ko dokturi, kažem mu ja, al šta te košta da probaš. Nemoj da si tvrdoglav! Ako nećeš da si misliš na seb', a ti misli na men'. Udovica li da stanam? Pomlada!
I tako. Posluša mene moj Vlada. Pratio je ovce kakvu travu pasu i od svaku si trgnuv po lečko. Ja mu pak čaj uveče pripravim i...etoj ga. Živ, zdrav.
Posle se dokturi čudili i pituvali gu što je radel? On im reko.
Pa dobro, kazuvao mu njegov doktor, teb' je to pomoglo. Važno je da si ozdravio.
Zašto ti ja o ovoj vrevim, odjednom mi reče dada Ubavka tog nekog, dalekog prošlog dana? A došla sam sirenje, ovčo, da ti donesem. Znam da voliš. A i da ti zafalim na šećer u kocke i kafence, što si mi pratila u prolet po svekrvu ti.
            Sedele smo u dvorištu ispod velikog oraha, za malim stolom i ispijale kafu iz malih šoljica. Slađu, svaka sa po dve kockice šećera. Bio je pozni septembar, uobičajen mesec za moj godišnji odmor u malom planinskom selu u Suvoj planini.

Pre neki dan pročitah neki tekst koji me podsetio na dada Ubavku i njenu priču. Shvatih ponovo da ako nešto ne znamo, ne razumemo, nije nam jasno, a posebno ako je to nešto pomoglo nekom da mu bude dobro, bolje, da ozdravi možda, to nikako ne znači da je to bez veze. Da nije istina. Da nije naučno potvrđeno. Da nije dokazano u praksi. Da je placebo. Nebitno je.
To što mi ne shvatamo mehanizam delovanja ne može da nam da zeleno svetlo da to proglasimo za glupost, čak više za zloupotrebu ljudi.
Uvek imam neki gorak osećaj da takvim načinom gledanja mnogo omalovažavamo nečiju pamet favorizujući tim postupkom svoju.
E sad, zašto sam napisala ovu priču koja deluje zbrda, zdola? Pa još umetnuti zubi!
Volim da pišem priče iz života, a ova to jeste. Ona takođe spada u tzv. Oljine, moje  zapise koji leče. Ovo je jedna od onih priča koje nas podsećaju na empiriju, znanje kroz iskustvo koje se sve manje ceni u svakodnevnom život, a sve više omalovažava.
Mali je broj onih koji shvataju da u nekim odsudnim trenucima, koji nas mogu zadesiti iznebuha, ono može da pomogne. 
Posebno ako se svetlo ugasi.



1 коментар:

  1. Divna je priča. I ti umeš lepo da ispričaš.
    Mnogo toga može da nam pomogne, al' lepa reč i razumevanje bližnjih nema cenu.

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)