петак, 26. октобар 2018.

Šne nokle




 



Kad imaš samo petnaest leta
i otkriješ knjigu “Veliki kuvar sveta”
u glavi ideje kreću da se množe
a ti sam misliš; Ma sve se može.
Upustiš se u avanturu
ko da si kulinarski guru.
I nećeš da praviš tamo neke frcokle
već ništa manje, no šne nokle.
Pa onda, k'o da si neki ždera
odlučiš da to bude dupla mera.
Kad je bal, nek je karambol.
Neće im biti ravan ni Stambol
s baklavama i lokumom.
I već si svojim brzim umom
zamislio radost svog brata
kad kući dođe i ugleda s vrata
na stolu punu činiju najveću,
raširen osmeh, njegovu sreću
što posle ručka ima nešto slatko,
i njegovo hvala, brzo i kratko.
Jer, ide dalje da igra šah,
dok tebi zastaje dah
žuriš, spremaš u isti mah
i sve ostalo što je za ručak,
a tek je prošao doručak.
Nedeljom se duže spava
i ume od tog da zaboli glava,
misliš se dok ređaš tanjire po stolu
pun bokal hladnu, od limuna bolu.
Za desert, šne nokle, šerpu celu
ko dukat žutu supu vrelu.
Pa sve tako redom i kako treba
za slučaj svaki i malo hleba.
I teče ručak, nestade sve.
Vreme za desert, kad pre!
Stavljaš staklene činije male
šne nokle u njih da bi stale.
Otvoriš šerpu kad ono, šok!
Brzinom munje ko kobrin skok
slete na lice. Šne nokle gde su?
Brat se nasmeja pa kaže; Tu su.
Svoj stomak nežno gladi i češka
dok se široko i šeretski smeška.
I još je dve reči dodo:
Brat probo.







петак, 12. октобар 2018.

Telefonski razgovor








Zvoni telefon iz sve snage,
javim se, kažem; Alo ko je?
S one strane tihe reči blage
kažu; Nano, Lara je.
Heej, zdravo princezo moja!
Kako si ti, šta ima novo?
Šta ti radi mama, sestra tvoja,
jesi li naučila neko novo slovo?

Baš danas videh vrapca Živka.
Sećaš se, onaj debeli stari?
Što ume pod prozorom da nam svirka,
rekoh ja mojoj unuci Lari.
Zamisli, uopšte nije stao,
u letu mi samo brzo reče;
Strašno se žurim, nisam znao
da imam neke stvari preče.

I još dodade onako usput.
Obe su stavile kape na glavu.
Ispričaću ti drugi put,
znaš, onu lila, il' možda plavu?
Čekaj, gde žuriš, zastani malo,
zovnuh ga, da mi kaže više!
Mahnu mi samo, pero je palo
i viknu meni; Da stignem moram pre kiše.

Eh da, još reče ko da se seti,
u školi sam ih video obe.
Kako u školi? Čekaj, ne leti!
Nemaju obe školske torbe.
Šta priča Živko o nekoj školi?
Moja princeza ide u vrtić,
I stvarno ga mnogo voli
ponosno digne ona svoj nosić.

Zamisli Laro i Živko laže.
Izmišlja žuri, skreće sa teme.
Ali nano, Živko ti istinu kaže,
odjednom ona prekide mene.
Znaš da nam kapa glavu čuva,
jesmo kape na glavu stavile
I Jana i ja, jer vetar duva,
a i u školi smo slike pravile.

Čekaj malo, zbunih se ja.
Šta si u školi tražila ti?
Nano bila je likovna sekcija,
sećaš se, zajedno idemo mi.
Na kojem uhu telefon držiš,
princeza Lara upita mene?
Na levo mora da ga staviš,
znaš da ti desno odavno vene.

Učile smo da senčimo slike,
zamisli, najbolja bila sam ja,
reče moja Lara meni otprilike
mada mi je sigurno promakla koja.
Upitah Laru, šta radi mama?
Pileće rezance za večeru sprema,
čekam seku Janu, igram se sama
a deda, nano, je l deda drema?

I tako razgovor između nas teče
princeza moja prepriča dan,
dok se lagano spuštalo veče
I noć polako primicala san.
Kad čujem tvoj glas princezo moja,
dan mi postane najlepši na svetu.
Znaš li kol'ko te voli nana tvoja?
Kako da ne znam, ko celu planetu.

Do neba i natrag, tako ti nano meni kažeš,
pa sve do sunca i zvezda sjajnih,
I do Jupitera još, obrazlažeš.
Do oblaka sivih i bajnih.
Samo se pitam Jupiter šta je?
U dahu pita me Lara moja.
Kad dođem da te izljubim
ispričaće ti potanko nana tvoja.

Kažem ja mojoj princezi maloj;
Šaljem ti bezbroj sitnih poljupčića
pa kažem hvataj ih, ne stoj,
jer su kao roj leptirića.
Koji ti izljube i nos i čelo,
obraze rumene i ruke moja rano.
Lara mi kaže važno i smelo:
Ne brini, sve sam ih uhvatila nano!

Sad odoh dalje zvaću te opet,
idem za igru da se pripremim,
dolazi Jana za minuta pet
I moram igračke da spremim.
Dugačko klik, u vazduhu osta.
Ode princeza da dete bude.
A meni priče s njom nikad dosta.
Unuci su lek za stare ljude.





PS: Slike su sa Google