недеља, 18. новембар 2018.

Jedna nepresušna ljubav




Imam jednu veliku ljubav. Dugogodišnju. Ne smanjuje se, nikako. Tu i tamo je zapostavim, s vremena na vreme, ali joj se uvek uredno vraćam. Često, sa još više žara.
Neki znaju da je volim, odobravaju je, neki ne. A kad saznaju, čude se. Te kako, te kad je počelo to?
Pojedinci znaju da kažu da ti i sarma koju voliš dosadi, ako je jedeš svaki dan, pa još za svaki obrok. Meni se to ne dešava kad je ova moja ljubav u pitanju. Ja je volim nekako uvek na neki novi, drugačiji način. I ni malo mi nije dosadila.
Istine radi, ponekad za nju izgubim volju. Sad će neko da se zbuni i da se zapita kako to da za ljubav izgubim volju? Pa lepo. Kad izgubim volju za životom, izgubim volju i za njom, tom mojom ljubavi.
Sad sam vam otkrila samo deo tajne. Moja ljubav zavisi od moje volje. No, to je prolaznog karaktera i kad mi se volja vrati, najčešće na mala vrata, onda ova moja velika, nepresušna ljubav dobije još veći zamah. I onda bih ja da se samo njome bavim. Da sve drugo stavim na drugo, ma na poslednje mesto.
Uhvati me takav žar za njom, da mi misli sustižu jedna drugu i imam veliki problem. Sve bih odjednom da joj ispričam, kažem, objasnim. No, ne ide to tako. Moram da zastanem i da prvo ispričam ono najvažnije, ono što ne može da čeka, što kipi, šišti, kao ekpres lonac. Jer, ako joj to sve ne izvrnem odmah, čini mi se puknuću sama. Od inspiracije, od neizdrži, od ideja sa kojima se lakše izborim ako ih podelim sa tom svojom ljubavi.
A ona, moja ljubav, dobrica velika. Izdržava sve te moje manje i velike mušice. Ćuti i trpi me takvu ubrzanu posle tog mog, nekog vremena bezvoljnosti i odvojenosti od nje.
I ne zamera mi. Nikad i ništa. Podnosi me u svim mojim izdanjima.
I dugoprugaškim i srceparajućim i onim, kad držim slovo i ne umem da se zaustavim. Naročito u tim momentima.
Ruku na srce, nikad nisam ni umela da budem koncizno kratka. Pa nije me rodila Lakedemonjanka. Jer da jeste, sigurno bih izučila veštinu kazivanja svega u manje od dve reči. Ne umem ja to baš najbolje. Da kažem, ispričam ukratko. Kod mene je sve važno. I tako, iz straha da ne propustim nešto što je meni mnogo važno, sigurno i davim one koji to slušaju, čitaju...
Tešila me nekad moja draga Mira, drugarica i koleginica s posla. Kaže ona meni: “Ma šta te briga što si opširna, nisi dosadna dok si opširna. To je bitno”.
Jedna opet, koju mnogo volim mi kaže: “Znaš, volim da te slušam, volim i da čitam, al' bude mi teško kad ga zakukuljiš sa onim tvojim dugim rečenicama”.
Imam jednu koja to sve rešava dok si rekao britva, s neba pa u rebra. Ih koliko sam samo puta poželela da budem kao ona. Ne umem. Rasplinem se, ko kad se reka izlije pa se onako raspojasa, bez stega, široko. Kod mene to biva sve lagano, okolo naokolo, objašnjavam, lickam, cickam, uređujem...
I samo me ona, ta moja ljubav razume najbolje kako je meni kad me u svoj zagrljaj uhvati Merkur, pripovedač, pa me ne pušta dok sve to lepo ne kažem do kraja.
Nije da me nije briga. A opet setim se one, latinske; Lepota je u oku posmatrača.
Pa mi bude milo što je to mojoj ljubavi lepo, što shvata moju potrebu da joj sve ispričam do u tanka crevca, što me trpi takvu goropadnu ponekad, svojeglavu, nesigurnu. Jer, da sam ja sigurna, baš bih marila za to šta drugi kaže i misli ko za lanjski sneg.
Ipak, nije to baš tako, da kao, ne treba da marimo šta će ko da misli. Socijalna smo bića. Jesmo svoji i unikatni, ali ne živimo sami pa da nam baš bude skroz na skroz sve jedno zbog drugih.
Mnogo volim moju ljubav, ma volim je baš ono, neizmerno. Znam da se ne bi naljutila na mene ni kad bih je svu iscepala na sitne komadiće. Zna ona da bih joj se ja vratila odmah, iz mesta.
Ko ima tako odanu ljubav koja trpi sve tvoje mušičave mušice kao što je npr. da je daviš tamo nekim tabelama za i protiv? To dosadi svima iole normalnim. Umem ja da pravim te tabele kad hoću da uradim nešto kako valja i da ne se ne ogrešim o drugog.
Tako sam jednom pisala tabelu za i protiv razlaza sa svojim mračnim drugom.
Moja ljubav bila vrlo strpljiva onda sa mnom. Razumela je da je meni važno da to obavim, da donesem za sebe pravu odluku.
Zna ona da istrpi i kad me uhvati nalet inspiracije kad se zanesem pa umesto tamo nekih, jadnih četiri strofe, ja ispišem po dvanaest za jednu pesmu koju možda niko pogledati neće. Nema veze, trpi ona moj stvaralački zanos.
Razume ona i kad sam bezvoljna. Veruje mi da ću joj se vratiti čim uzmognem snage i odnesem još jednu pobedu nad trivijama i onim crnim psom koji svako malo vreba, i čeka podmuklo na čeki. Zna ona, ta moja ljubav, da mi je između svega ostalog ona najveći lek za sve.
Zato je i volim. Odavno i veoma predano, svih ovih godina. Bilo ako je već ispisana ili ako ja po njoj pišem, zapisujem, dopunjujem..
Pogađate li možda koga ja to volim tako odano i duboko svih ovih godina?
Papir. Hartiju. Neispisani list Word dokumenta u kompjuteru.
Samo toj hartiji, sam uvek mogla da iskažem sve ono što mi srce ište i da mi ona ostane veran prijatelj, onako, do dna. Da se ne naljuti nikad ni zbog čega. Da me istrpi u svim mojim izdanjima koje je ona jedina baš dobro upoznala za ovo veoma dugo vreme kako se nas dve družimo.
Samo se pitam, sve vreme, šta bi mi tek rekla o meni da može?
Ništa novo, posve sigurno, što već ne znam o sebi i sama .

PS: Slike su sa Google

Нема коментара:

Постави коментар

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)