уторак, 01. јануар 2019.

Čestitka




Prvi je dan Nove godine, a evo, gde me je jedna stara čestitka ponukala da napišem ove redove jer sam u njoj prepoznala jednu od nada.
Jutros sam dobila e mail od mog školskog druga. Mi smo drugari mnogo godina, još od prvog razreda osnovne škole. Sećanja na vreme iza nas su nam slična. Jedno vreme smo rasli u istom kraju. On je ostao u tom delu grada, dok sam ja promenila mnoge delove. Često, upravo zbog tog, umem da kažem, ceo Beograd je moj.
Moj drug Ljuba, jutros mi je čestitao Novu godinu jednom “starom” čestitkom. Propratni tekst je podsećao na vremena koja su prošla i upravo na te čestitke.
Razgalio mi je srce tim svojim sećanjima i vratio me u neka dobra, stara vremena. Vremena kad su ljudi imali manje materijalnog, ali su zato imali više duše.
Šta to beše duša? Je l to onih, kako se spekuliše, 200g za koliko čovek bude lakši kad umre?
Ili možda mnogo više od tog što se ne može reći u par reči?
Kaže moj drug:
Nekada smo na ulici, na improvizovanim tezgama, kupovali novogodišnje čestitke, prskalice i ukrase za jelke. Preslišavali se koliko imamo rođaka i prijatelja i razmišljali kome koju sliku da pošaljemo. Na svim čestitkama je bio sneg a razlikovale su se po tome šta je bilo na snegu, Deda Mraz na saonicama sa irvasima, deca koja se sankaju, deca koja prave sneška, kućice sa prozorima osvetljenim žutom svetlošću sveća, okićene jelke pod snegom ... Tih dana nam je u sanduče stizalo na desetine čestitki a danas nam stižu samo računi! >:(
Bila su to druga, srećnija vremena, kad su svi bili raspoloženi i u vazduhu se osećala praznična atmosfera. A još ako je padao sneg ... 
A nekada davno znalo se. Zimi je padao sneg! Novogodišnja noć je bila svečana, bela i tiha. Nije bilo automobila niti petardi. U kući smo na jedinom crno-belom televizoru, na jedinom TV kanalu, gledali novogodišnji program sa Mijom i Čkaljom.”


Koliko ljubavi i prikrivene sete u ovim redovima koja oslikavaju vreme koje je nestalo u nepovrat. Ostale su uspomene da greju srce, da daju snagu za život u ovim vremenima.
Nekada smo listom, skoro svi Nove godine dočekivali u porodičnom okruženju uz skromnu trpezu. Nije bilo, sad već, isprofanisane ruske salate, ali ni “obavezne” sarme.
Bilo je mnogo podvaraka i pečenja, raznih štrudli i vina.
Bilo je dece na ulicama punim snega posle ponoći sa prskalicama u ruci koja su se igrala bezbrižno dok su njihovi roditelji razmenjivali čestitke sa komšijama prateći njihovu igru.
Bilo je mnogo smeha i radosti.
Bilo je posleponoćnih porodičnih šetnji ulicama grada po snegu koji je škripao pod nogama i mrazu koji je štipao za obraze do kasnih noćnih sati.
Bila su jutra koja bi počinjala posle dubokog sna tek negde oko podne kad bi se za doručak jela ajpren ili paradajz čorba. Da se telo “isposti” od masti.
Bilo je sankanja po novom snegu i bilo je mnogo novog snega. Niko se nije ljutio što je prtio staze kroz neraščišćene ulice. Svi su veselo čistili trotoare ispred svojih kuća dok bi ih domaćice krepile vrućim “šumadijskim čajem”, a decu čajem od domaćeg šipka.
Delilo se rado sa drugima i delilo se rado drugima, onima koji su imali manje. Pevalo se sve i sve su pesme bile naše i svi smo bili naši. Gubile su se sve razlike u vreme novogodišnjeg slavlja.
Otišla je jedna godina. Prohujala. Meni, kao stampedo. Čini mi se da nikad nije bilo kraće godine, a tako mnogo je stalo u nju.
Kao i sve prethodne bila je udrobljena. Bilo je tu od svega po malo.
Pamtiću je kao godinu u kojoj sam mnogo pažljivije nego bilo koje pre pratila “znakove pored puta”.
Kao godinu koja je bila puna sitnih, nagoveštavajućih promena upravo duše. Ili se meni to samo učinilo?
Ostaće upamćena po nekim lepim, kratkim, ali upečatljivim trenucima, ali i po nadi kod mnogih da će ova, koja je stigla, zaista biti bolja.
Uvek se nadamo da će nam svaka Nova godina biti bolja od prethodne.
Pljuštale su elekronske čestitke. Sad je takvo vreme. Vreme visoke tehnologije, vreme interneta. Vreme kad naša čestitka stigne za ciglih sekundu, dve, u razne krajeve sveta.
Navikli smo na to. Radujemo se, ali nam to dođe nekako normalno. I kako stigne u trenu, i radost isto tako ode u trenu. Zameni je brzo nešto drugo. Je l se to ubrzalo vreme? Možda smo se ubrzali mi?
A nekad... 
Čestitke su putovale poštom, dugo...predugo. Ponekad bi stizale i posle završenih novogodišnjih praznika. Poštari nisu stizali da ih donesu svima do Nove godine. Ali radost kad stignu, bila je isto tako duga. Još duže bi se prepričavala. I te čestitke su se čuvale.
Često bi bile novogodišnji ukrasi u stanovima onih koji su ih dobijali. Nekada su stizale od svih rođaka i prijatelja. Bilo ih je zaista mnogo. I bile su opipljive.
Ove sad, elektronske, su dašak, plamičak u momentu kad ih dobijemo, užitak na iskap.
One stare, kartonske, sa slikama snega, odžačarima, sankama u trku, nasmejanom decom grejale su dušu i “pile” su se lagano, s guštom.
Kažu, počinješ da vrednuješ mnogo tog tek onda kad ga više nema. Možda je i ovo pomalo tužnjikavo sećanje koje podseća na lament nad vremenima kojih više nema, potvrda.
Pre bih rekla da je to rast, odrastanje i potpuno shvatanje značenja one duše.
Lepo je kad možeš da pljeskom dlana o dlan uključiš svetlo.
Isto tako je lepo kad svojim rukama umeš da to isto svetlo upališ sam i još da te ogreje pride.
Ovo probuđeno sećanje na čestitke i čestitanja Nove godine budi nadu da se bude uspavane duše mnogih.
Volim da mislim da je to dobar znak.


PS: Slike su sa Google

4 коментара:

  1. Pamtim te dane, te radosti. Prihvatam i sve novo što dolazi, ali želela sam da vratim malo starog. Unazad nekoliko godina, slala sam čestitke koje sam sama pravila. Ove godine nisam, baš nešto nisam imala snage... Sve vreme sam mislila o tome, planirala, dani mi se izvlači li u drugim obavezama i tako dođe poslednji vikend kad je već bilo kasno.
    Hvala Olja za divnu priču. Srećna Nova godina!

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)