петак, 25. јануар 2019.

Je l' stiglo vreme za naplatu?






Ne, nisam ja vidovita. Iako itekako osećam da ona premisa, koja govori da nam se “treće oko” vraća u trećem dobu nije bez podloge.
Naime, ono o čemu sam prvo stidljivo, a kasnije sve samouverenije govorila se upravo događa.
Jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik. Naravno, ako voliš svoje zanimanje. Imala sam sreću da radim sa najboljima i učim od najboljih iz mnogih oblasti medicine.
Imala sam sreću da budem radoznala i da imam želju da znam, da naučim ako ne znam. U nekim, sad već vremenima za kojim verujem žale mnogi, znalo se u medicini ko kosi ko vodu nosi. I znalo se da se medicina nikako ne može završiti na lepe oči. Međutim...
Najkvarljivija roba u  vaseljeni su ljudi. Posebno oni odrođeni od sebe, a da tog čak i nisu svesni. Ima onih, koji se osveste, ali za nadoknadu ili ispravku načinjenih grešaka često bude suviše kasno, jer odu Bogu na istinu.
Oni koji su i dalje u toj šemi, odrođeni od sebe i ljudi su kao nekroza. Šire se geometrijskom progresijom jer je podloga načeta truležom pa se i sama raspada.
I...tu smo gde smo.
Dočekali smo da nas leče oni koji koji imaju resavski medicinski fakultet, poneko čak samo ćošak od zgrade fakulteta. Nažalost.
U međuvremenu, oni koji su korisnici usluga su i sami malo poradili na unazađenju sopstvene svesti uklopivši se u sredinu koja je jurila pare, nova kola, novi mobilni, novo...
Nije bilo bitno što im je praziluk virio iz... i što su mnogi bili šuplji, ko konzerva. Na ceni je baš to. Neznanje. Uvrežilo se u mentalni sklop da što imaš više para imaš bolji status, bolje mesto (tamo gde svi na kraju idemo sigurno nikako), bolju negu, bolji tretman. U svemu, ne samo u bolesti.
I niko, ili malo njih je, primetilo da repati kolo vode, a ostali igraju po taktu palice u rukama onih sa dva padeža u govoru.
E sad, zašto ja sve ovo pišem?
Već dosta dugo izvor mojih informacija je društvena mreža Facebook jer, pretpostavljate, ne čitam novine i ne gledam Tv. Ja sam već mnogo dugo na informativnoj dijeti.
Danas, pročitah jednu od, mnogih vesti koja je u meni pokrenula talas anksioznosti. Ne znam osobu koja je u pitanju. Znam samo da je 5 godina mlađa od moje ćerke i da je umrla od posledica upale pluća.
U jednom od komentara pročitah da je nedavno umrla devojka od 19 godina od posledica prisustva jedne bakterije. Ta se bakterija, glede mog znanja o tome, nekad smatrala za saprofitnu. Evo, gde sad ubija ljude.
Uskovitlao se talas u meni onaj od pre kusur godina gde rekoh jednom kako me hvata strah od saznanja da će nas lečiti neuki, a mi sami ne želimo baš ništa da učinimo za sopstveno zdravlje. Ili malo činimo.
Džaba što su programi o samopomoći, koji su apsolutno neophodni u svakom društvu, bili sprovođeni, kad je odziv građana bio sramno mali.
Ljudi nisu shvatali da je veoma bitno da nauče neke osnovne stvari o očuvanju zdravlja.
Za neverovati je kako mnogi misle da će živeti sto godina, a sam život je ponekad samo trenutak.
Džaba i što naš narod ima mnogo divnih poslovica koje same po sebi uče. Mnogi su ostali gluvi i nezainteresovani za to znanje.
Pustili smo da nas polupismeni uče mnogo čemu, da nam kroje kapu kakve će nam biti škole i školski programi, kako i ko će nas lečiti, ko će i da li će, a nisu, raditi na prevenciji koja je osnova za sve. Pre svega za zdravo društvo u svim segmentima.
U poteri i trci za sticanjem, tezaorisanjem, trezorisanjem i drugim skupljanjima svega i svačega, znanja najmanje, izgubili smo neslućeno mnogo.
Izgubili smo sebe. Više ili manje.
I svi smo tome dali svoj doprinos. I oni koji su se uklopili u tok, u trend koji je sad moderan, savremen, nametnut i oni koji su ćutali.
Je l' stiglo vreme za naplatu rasprostranjene indolencije?
Ubiramo li već danak u krvi? Sve više.
Pa šta, neko će reći? Ionako nas ima na planeti bezmalo sedam milijardi. Ropće zemlja pod samom težinom tolikih telesa. Treba smanjiti broj ljudske populacije.
Zarad čega, pitam ja?
Ko je izračunao koliku težinu planeta zemlja može da izdrži kojom je opterećuju?
Ko je taj koji određuje ko treba da umre kad mu vreme nije?
Ko je taj koji propagira nadrilekarstvo i nesprovođenje znanja dokazanog u praksi?
Svi sumnjamo, neki nešto znaju, a opet sitnošićarski ćute, neki se prave ludi, neki opet sve znaju, ali nemaju instrumente da dokažu jer su šuti.
I kako reče jedan od komentara ispod te novosti koju pročitah danas na društvenoj mreži Fb, da ne idemo na bolovanje onda kad treba jer nam prepolove platu.
Kako reče jedna mama; Šta ću sad da radim kad je na rođendan moje ćerke došla drugarica, stara osam godina našminkana po propisu?
Sve manje imamo odgovore na dešavanja oko nas.
O ne, nije nam to postalo normalno, bar ne svima.
Ljudi su uplašeni.
Iscrpljeni od sumanute borbe da savladaju nametnute standarde.
Mnogi su zgubili svest šta je bitno, šta ne.
Ili možda znaju šta je prioritet, ali im je postalo sve jedno.
Jer, neki će reći; Posle mene potop.
Drugi će reći; Nije mi važno šta će biti kad mene ne bude.
I jedna i druga opcija nije na svom mestu i govori sama za sebe mnogo.
Tačnije, moje skromno razmišljanje kaže da, potvrđuje upravo onu odrođenost od sebe.
A kad se odrodimo od sebe, onda se otuđujemo od svih i svega.
Da budem precizna, ne mislim nikako na krvno srodstvo. Mislim na ono kako kažu naši stari; Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka.
Skeptici će sasvim sigurno reći da smo daleko i duboko zabrazdili u jad i čemer i da povratka i boljitka na dobro nema.
To nije tačno.
Sve promene na bolje počinju od nas samih.
Od promene vrednovanja čoveka kao jedinke i promene isrivljenih vrednosti gledanja na zadovoljenje svih potreba.
Naše moralice i trebalice posle ovakvog izbora postaju ružno sećanje i podsećanje za ispravan izbor.
Napravili smo greške, u redu. Nije u redu ako ih ne ispravimo jer smo onda napravili još jednu pride.
I šta sad? Ako smo bacili koplje u trnje treba li ono tamo i da ostane, ako znamo da će nam ono pomoći da npr. ne budemo gladni?
Ko je taj ko će nam dati odgovor na Hamletovo pitanje?
I zašto je Lao Tzu pradavno već rekao da; “Putovanje od hiljadu milja započinje jednim korakom”?
O da, kad sagledamo svaku situaciju pogledavši duboko, prvo u sebe, pronađemo odgovor.

PS: Slike su sa Google





2 коментара:

  1. Draga Olja,
    Ti divno pišeš i veoma si mudra, eto svaka ti je na mestu.
    Ovakve tekstove treba s vremena na vreme ponovo pročitati, svaki put sebe preispita ti i popravljati kod sebe ono što treba popraviti.

    ОдговориИзбриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)