четвртак, 24. јануар 2019.

Nevidljiva knjiga








Milica je išla  u peti razred osnovne škole. Njen razredni starešina je bila profesor srpskog jezika. Zazirala je od nje. Nije ona bila stroga, ali je imala neki strogi stav i krut, odsečan glas. Nikad nije zaboravljala šta su radili prethodnih časova, gde su stali.
Imali su domaći zadatak po svom izboru, slobodnu temu. Jedino što je profesorka tražila je da se malo razmašu. Da daju mašti na volju. Njoj nije trebala mašta. Njena nana je imala mašte za svu decu sveta zajedno. Bar ona je tako razmišljala.
Znala je da će danas nju da prozove da pročita svoj domaći zadatak. Prošli put je stigla baš do nje, kad je zvonilo za kraj časa. Tako je i bilo.
Odmah po ulasku u učionicu profesorka je prozvala da pred razredom pročita svoj domaći.
Ona je bila malog rasta, slabunjava, tamnoputa devojčica. Nosila je svoju svesku u rukama i laganim, drhtavim hodom se približavala mestu ispred crne, školske table. Ruke su joj se tresle dok je polako otvarala svesku tražeći mesto gde je domaći bio napisan. Pronašla ga je i nekim, čudnim, izmenjenim šaputavim glasom izgovorila naslov, “Nevidljiva knjiga”.
Čitajući lagano, isprva uplašeno, sve više se opuštala. A onda je počela da čita sve glasnije i sigurnije. Sa svakim novim redom dobijala je neku smelost i odvažnost jer je u svaki red utkala sećanje i ljubav na svoju nanu koja je njoj i njenoj sestri, kad su bile male, svake večeri pre spavanja čitala, kako je ona govorila, priče iz nevidljive knjige, priče o maloj  Verici.
Njena sestra i ona su  volele da im nana pre spavanja  ispriča neku priču za laku noć.
Nana bi tad  počinjala priču o maloj Verici, devojčici koja je bila suvonjava, omalena, ali hitra i živahna. Pričala je da je rasla kod svoje bake. Da je imala veliko dvorište sa čak dve bašte.
Pričala je kako je Vericu baka učila da sadi paradajz i boraniju i ostalo povrće u njihovom vrtu. Kako je baka učila da voli i gaji cveće. Kako je ona sama učila da čita i da piše prevrčući stare novine. Kako je seckala slova iz tih novina i čuvala bi ista slova u praznim kutijama za šibice. Ta slova su bila njena slovarica. Služila su joj da od njih sama sastavlja reči.
Pričala im je kako je  Verica išla na izlet sa svojim drugaricama u mali park nedaleko od kuće svoje bake. Kako se menjala za sendviče sa svojim drugaricama. One su njoj davale svoj hleb namazan puterom, a ona njima svoj namazan mašću. Govorila je kako Verica nije imala puter kod kuće, a one, njene drugarice, nisu nikad dobijale namazanu mast na hleb, da jedu.
Kaže, sedele bi tako u hladovini ispod malog ukrasnog, žalosnog duda oslonjene na stablo i grickale sa uživanjem svaka svoj sendvič. Verica bi bila srećna uvek posle tog izleta, jer je ona dobijala čak dva dupla parčeta hleba i putera, dok bi njene drugarice dobile samo po jedno parče hleba i masti. One se nikad nisu bunile. Znale su da ona nema više, a i mnogo su volele Vericu jer je bila mlađa od njih i slušala ih je sve kad bi se igrale.
I dok je nana vezla tihim glasom svoju priču, gledala bi u jednu tačku.
Jedno veče su je njena sestra i ona pitale gde ona to gleda dok priča svoju priču?
I kako to uvek kaže; Sad ću da vam pročitam jednu interesantnu priču o maloj Verici, a nikad nije držala knjigu u ruci. Iz koje to knjige ona čita njima te svoje priče za laku noć?
Nana im je rekla da im čita priče iz jedne nevidljive knjige. Seća se da su ona i njena sestra ostale iznenađene pa su nastavile da je pitaju.
Kako iz nevidljive knjige? Kakva je to knjiga? Gde stoji ta knjiga kad ona ništa nema u ruci dok im čita priče, jer grli obema rukama njih dve, svoje unuke?
Nana bi se na to nekako srećno, sitno nasmejala i rekla da ta knjiga stoji na komodi odmah preko puta njihovog kreveta, gde njih dve spavaju.
Onda bi joj obe rekle;
  • Aaa, sad nam je jasno, zašto ti uvek gledaš u jednu tačku baš u tom pravcu. To je zato što čitaš. Samo, kako to da možeš da čitaš, a knjiga je tako daleko?
Onda bi nana rekla da ima svoje naočari kojima vidi i na daljinu. I dodala je, da skoro sve priče zna odavno i da joj nije teško da ih čita i iz daljine.
Ona i njena sestra bi je gledale zadivljeno.
Ponekad bi između sebe znale da kažu kako njihova nana zna mnogo priča o maloj Verici.
Jednom su je zamolile da im opet pročita priču kad je mala Verica išla da kupi hleb.
Mnogo su volele tu njenu dogodovštinu. Onda bi nana, njenim poznato tihim glasom započinjala tu priču rečima; 
 U kući u kojoj je mala Verica živela sa svojom bakom bilo je sedam članova. Njen zadatak je bio da svaki dan ide da kupi hleb u pekari u Miklošićevoj ulici, kod čika Toše, kako se zvao vlasnik pekare.
Bila je jaka i snežna zima. Mala Verica bi se dobro natrontala pre no što bi izašla napolju, u hladan zimski dan.
E tu bi je njena sestra i ona prekinule jer su tražile da im opet, po ko zna koji put kaže šta znači taj izraz, natrontala?
  • To znači, odgovarala bi nana strpljivo, da se obukla višeslojno i toplo. U ono vreme to je značilo da je oblačila debele, flanelske gaće, pa preko njih debele, uvek braon boje, dugačke čarape koje bi učvrstila štrufnama..
Tu bi je opet njena sestra i ona prekinule, jer su tražile objašnjenje za tu reč, štrufna.
Odgovor koji bi dobile ih je prvi put iznenadio.
Nana je rekla da je to reč koja nije iz našeg jezika već iz nemačkog i da znači obruč od gume. Tačnije, krug koji je napravljen od šireg lastiša po obimu butine onog kome je štrufna bila potrebna za pridržavanje dugačkih, debelih ili tankih čarapa.
U to vreme, kad je mala Verica bila dete, nije bilo hula-hop čarapa. Ona i njena setra bi se zgledale iznenađeno.
Onda bi nastavila da priča kako je ova, Verica, uvek kad je išla da kupi hleb morala da ispešači uzbrdo, uz Tikvešku ulicu, sve do pekare na ćošku. I uvek je kupovala dva hleba, cipovke od 2kg težine.
E tu bi je opet prekinule jer je sad trebalo da im kaže šta je to cipovka?
Nana bi im smireno rekla da je to veliki okrugli hleb koji se onda mesio mnogo više nego sad. Sad se uglavnom mesi i u pekarama kupuje hleb oblika vekne, ili kifle.
Tako bi mala Verica onako natrontana i otežala od te njene garderobe nosila o svakom ramenu po zembil u kojem je bila po jedna cipovka.
Onda bi je opet ona i njena sestra prekinule tražeći da im sad objasni značenje reči zembil..
Sledilo bi objašnjenje da je to opet tuđica, reč turskog porekla i da znači torbu, saživenu od tkanine ili ispletenu od kanapa ili neke druge pređe.
Onda bi je one pitale šta je to pređa....i priča bi se odužila.
Ipak, ona i njena sestra bi tokom pričanja priče saznale mnogo potpuno novih i drugačijih reči i zraza.
Ona i njena sestra bi zatim uvek rekle da i nije tako strašno nositi te zembile o ramenima, ali bi nana dodala da to tako samo izgleda i da ne smeju da zaborave da je mala Verica u to vreme imala samo pet godina i da je za nju, onako slabunjavu, to bilo sigurno naporno.
  • Pa što je onda ona išla po hleb? Sigurno je mogao da ide i neko stariji od nje, rekle bi onda skoro obe u glas?
  • Išla je po hleb jer je volela da dobije semenke od pekara, čika Toše.
  • Semenke - iznenadile bi se one?
  • Da, da. Čika Toša je u svojoj pekari prodavao i pečene semenke. Svaki put kad bi mala Verica dolazila da kupi hleb, dobijala bi semenke koje bi on on stavljao u mali fišek od bele hartije. Semenke bi hvatao malom drvenom čašicom i sipao ih u fišek.
Tu bi se ona i njena sestra zakikotale po ko zna koji put jer im je reč fišek bila smešna, ali bi se brzo trgle i opet bi upitale nanu šta znači ta reč?
Objašnjenje bi stiglo brzo. Opet bi u pitanju bila reč, kako bi nana rekla, tuđica, nemačkog porekla i značila bi kesicu kupastog oblika.A onda bi dodala da fišek izgleda kao kornet za sladoled. Da bi nama bilo jasnije.
Znala je ponekad nana da nas pita kad mislimo da prestanemo da je uvek pitamo jedno te isto kad tu priču čujemo već ko zna koji put?
Mi bismo se opet zakikotale i rekle da nam je uvek interesantno da čujemo ta njena objašnjenja jer te reči danas skoro više niko ne koristi. I onda bismo je brže bolje zamolile da nastavi priču jer je sad dolazio najinteresantniji deo.
I ona bi nastavljala da priča.
Govorila je, da je maloj Verici iako je sneg bio dubok, bilo puno lakše da savlada uzbrdicu Tikveške ulicu, ali da joj je povratak kući, sa dva zembila na ramenu, bio težak. Još više zato što je ona, dok su joj zembili sa hlebom visili o ramenima, jednom rukom držala mali fišek sa semenkama, a drugom rukom vadila jednu po jednu semenku grickajući ih željno, sa apetitom. Pri tom je morala da skine svoje debele, vunene rukavice, da ih zavuče duboko u džepove svog kaputića da joj je bi usput ispale. Bilo je mnoglo hladno i prsti bi joj zebli. Drške od zembila u kojima su bili hlebovi bi se pri njenom kretanju mrdale i ona bi se, silazeći niz ulicu često okliznula. A onda je odlučila da sebi olakša i ubrza povratak kući u toplu i zagrejanu kuhinju njene bake, gde je čekalo njeno mesto, mala šamlica kraj šporeta.
Sela bi na sneg i po sredini ulice bi se na svojoj zadnjici otklizala, kao na sankama, tačno do ugla svoje ulice koja je bila ravna. Onda bi od tog mesta, lagano grickajući semenke dolazila do kuće, mokra, ali presrećna jer je uspela da izgricka sve semnke tačno do kuće.
  • Au, skočile bi ona i njena setsra, al je Verica bila cicija. Pa mogla je da sačeka da dođe kući pa da lepo na miru pojede semenke i da ih podeli sa svojim ukućanima i da...
Tu bi ih nana prekinula i rekla kako je ona to ranije radila, ali da niko od ukućana nije hteo njene semenke, da su se svi rado odricali njih u njenu korist i da su joj rekli da ih pojede dok su vruće. A one su uvek bile vruće kad bi joj ih čika Toša sipao u fišek.
Nizala bi nana svoje priče meni i mojoj sestri, iz svoje nevidljive knjige, skoro svako veče,  čitala je Milica iz svoje sveske svoj domaći zadatak, sve do jednog dana.
Bilo je to pretprošlog zimskog raspusta. Sedele smo u kuhinji njene seoske kuće u kojoj je živela i igrale smo neku društvenu igru ona i moja sestra kad mi je odjednom sinulo.
Tad sam se setila da je pitam otkud njoj ta  nevidljiva knjiga? Od kog je ona nju dobila? Ili je možda kupila? Gde ima da se kupi nevidljiva knjiga?
Nana se slatko nasmejala i rekla da ćemo jednog dana i ja i moja sestra imati svoju nevidljivu knjigu kad porastemo i da ćemo obe iz nje čitati, pričati priče svojoj deci i unucima.
  • Čekaj, jel to znači da i mama ima svoju nevidljivu knjigu- upitala sam je malo zbunjeno?
  • Naravno. Od kad ima vas i ona ima svoju nevidljivu knjigu. Mogla bi i ona da vam čita, priča svoje priče iz nje.
E tu sam se nasmejala jer sam tog trenutka shvatila da moja nana nama priča priče i dogodovštine iz svog detinjstva. Ta nevidljiva knjiga iz koje ona čita, priča svoje priče, su njena sećanja. Zato je ona svima nama nevidljiva, osim njoj. I niko osim nje ne može iz nje da čita.
Shvatila sam da svako od nas ima neku svoju, manju ili veću nevidljivu knjigu. Hoće li ona postati vidljiva i za druge odlučićemo sami, jednom. Onda kad budemo poželeli da priče iz nje podelimo sa drugima, uživo, ili pišući, kao i ja što ovog trenutka sa vama delim ovu priču koja je bila svima nevidljiva, sve do ovog časa - završila je čitanje svog domaćeg zadatka Milica i ućutala.
U razredu je vladao tajac. Moglo se čuti usporeno disanje đaka u klupama. I profesorka je ćutala.
Neka čudna koprena se podigla iznad i prostrujala prostorijom. Zvono za kraj časa, prekinulo je magiju spoznaje kod svih prisutnih.





7 коментара:

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)