четвртак, 26. март 2020.

Ogranje ili korona?






Sećam se...
Nekad, za vreme lepih, svežijih, letnjih večeri davnih, kasnih šesdesetih prošlog veka, moja baka Stana je sedala na kućni prag i ponekad, pred spavanje, popušila pola cigare koje joj je ostalo od ispijanja popodnevne kafe. Nekad su se i cigarete štedele.
Pikavci se ne bi bacali, već skupljali u jednu teglu pa kad bi bio “visok” datum, vadili bi se iz te tegle i odmotavali iz njihove hartije. Istresao bi se taj preostali duvan od kojeg su se motale nove cigare, ručno, u bele ivice hartije od dnevnih novina, “Borba” i “Večenje novosti” koje bi se stare, pročitane, čuvale za zimu, za potpalu vatre.
Mnogo godina kasnije sam naučila da je visok datum uvek bila nedjelja pred platu mojih ujaka, moje mame, ili pred penziju moje bake. Znači, novčanici su bili prazni. Nije bilo novca ni za osnovne stvari, a kamo li za cigare.
Bilo je to vreme kad je alumijijumska petodinarka bila, posebno za nas decu velika para. Za nju si mogao kupiti jednu kiflu kod Toše pekara, ili jednu čašu, od 250 ml. jogurta na točenje, ili eto, čak pet komada cigara. Jeftinijih doduše.
Moja baka Stana je uvek kupovala po pet komada. Ustvari, kupovina njenih cigara je bilo moje zaduženje.
Davala bi mi, ako ima, taj jedan, aluminijumski novčić od pet dinara za koji sam joj kupovala pet komada cigareta, nišku “Moravu”.
Držeći čvrsto u svojoj maloj šaci tih dragocenih pet dinara, išla bih, sva važna, u prodavnicu kod čika Arse, bakalina.
On je radio u novootvorenoj radnji u četvorospratnici u Kruševačkoj ulici na Pašinom brdu. Izlazeći iz našeg dvorišta, skretala bih desno, do ćoška naše ulice, pa nizbrdo Kruševačkom ulicom, do prodavnice.
Ipak bih najčešće, ali da me baba ne vidi, išla popreko, kraćim putem, kroz našu baštu iza kuće.
Preskočila bih oborenu ogradu od bodljikave žice i prošla kroz dvorište sa kojim se graničila bašta, a koje je izlazilo na Strumičku ulicu, odakle sam imala tek kojih pedesetak metara do čika Arsine bakalnice.
Tako bih se i vraćala. Usput bih se javila komšijama iz dvorišta sa kojim smo se graničili. Istina, žurila sam da ne bih kojim slučajem videla u tom dvorištu babu Katu koja je znala da me grdi, jer preskačem bodljikavu, zarđalu žicu. Ja bih joj, uvek u žurbi rekla; Neću više. Molim te nemoj da me tužiš babi!
Ona bi mi zapretila da će to uraditi ako me vidi opet, dok bih ja brzom brzinom šmugnula iz njenog dvorišta.
Čika Arsa bakalin je bio omiljeni lik u kraju. On je bio šef bakalnice i davao je mnogima potrepštine na crtu, tj. veresiju, posebno kad je “visok” datum. Ali i ljudi su pošteno vraćali. To pouzdano znam jer sam ne mali broj puta, kad moja baka ne bi imala tih pet dinara i ja kupovala za nju cigare, “na crtu”.
Što je bilo još interesantnije, on sve to nigde nije zapisivao, bar ga nikad nisam videla da to radi. Čula sam ga da uvek, kad nekome daje robu na crtu kaže; Evo ti, na veru.
Tih pet komada cigara, on bi umotao u prozirni papir, iz kutije za cigarete iz koje bi ih uzeo i izbrojao i umotao bi donji kraj kao smotuljak na onoj novogodišnjoj, šećer bomboni. Ja bih uzela taj smotuljak iz kojeg su na jednom kraju virile cigare bez filtera i opet bih se vratila istim putem, kroz susedno dvorište. Pre tog bih provirila da proverim nije li baba Kata napolju. Ako bi bila u dvorištu, znala bih da huknem nezadovoljno i da krenem nazad, uzbrdo, dužim putem natrag našoj kući.
       Moja baka Stana nije mnogo pušila. Tek ponekad, uz kafu. Dešavalo se da pozajmi cigare našoj kumi Poleksiji koja je bila strastveni pušač. I uvek, ako nije ispušila svoju cigaru do kraja, ostavljala bi taj ugašeni, nepopušeni deo za kasnije.
Tako je bilo i te večeri dok je lagano pušila tu polovinu cigare i gledala u nebo. Ja sam sedela do nje. Bilo je toplo leto kako samo i zna da bude jula meseca. U to vreme,  pred veče je znao da dune neki osvežavajući povetarac koji je svima prijao. Moja baka bi pušila tu svoju polovinu cigare gledajući u mesec na nebu koji je sjajio u punom sjaju, ceo, okrugao kao velika tepsija za burek. Okolo njega se sijala svetlost u punom krugu sa zracima koji su ličili na tanke, isprepletane grane.
  • Vidi, ogranje je oko meseca. Biće promene - naglas je izgovorila moja baka Stana.
  • Kakve promene- uitala sam je?
  • E, to samo Gospod zna, promrljala je sebi u bradu. Narod kaže, kad je oko punog meseca ogranje, ova svetlost, venac kao od isprepletanih grana, da dolaze promene. Najčešće su to promene vremena. A vreme, to je mnogo tog - reče moja baka i zaćuta.
Prošlo je mnogo godina od tad. I pade mi na um, ovih dana, to ogranje, taj venac, ta korona kako su govorili stari Latini.
I setih se moje mudre bake Stane, moje Zaratustre kako je ja zovem, koja mi je nekad, kao šestogodišnjoj devojčici objašnjavala da ogranje, venac, oko meseca, donosi promene.
Kakve nam promene donosi ova korona danas?

PS: Slika je sa Google





4 коментара:

  1. Одговори
    1. O da. Sad i znam na koje je mislila moja baka. Eto, postoje neka saznanja koja nam stignu kad mislimo da na njih nikad nećemo saznati odgovor. Hvala što si bila na blogu ime moje.

      Избриши
  2. Dok brinem što mi ćerka ne stiže s posla, a davno je trebalo da stigne, ja sam optimista. Sve ovo će biti dobra lekcija za one koji hoće da je nauče.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Daa, upravo to i upravo one na koje je sigurno mislila i moja baka. Hvala ti Neno, od srca, što pratiš moj blog.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)