недеља, 12. јул 2020.

Dve strane medalje/ Covid dnevnik




Nedelja 03.05.2020.


Juče je padala lepa kiša, ona majska rosulja. Obradovala me je, posebno moj vrt.
Zato sam danas, iako je nedelja, imala nameru da posejem sve ostalo, ali me onaj poznati, banatski vetar omeo u tome.
Kad duva vetar u Banatu, razgoni oblake, osuši, "zacementira" zemlju i probija svojom hladnoćom do kostiju. Odustadoh od setve jer kad duva vetar on razveje i seme na sve strane.
Ovi redovi su, kao trebali da bude dnevnik koji ja ne pišem redovno.
Ipak sam upala u bezvoljnost. Fizički sam uradila u svojoj bašti mnogo, ali, kao i uvek, od sebe očekujem više. Bar sam očekivala da ću pisati onako, na miru, ovih Covid dana. Tim pre što sve o čemu želim da pišem mi je u glavi, od početka do kraja. Ali onaj "mamim roman" koji mi je ostavila u amanet, koji ima samo radni naslov još uvek, on mi je najteži.
Uvod mi predugo traje i sad bih trebalo da pređem na njenu pojavu, a nikako da osmislim kako?
Mota mi se u glavi kusur "belih priča", jedna čak, ljubavna priča, ali...džaba. Ne ide mi da se nateram i sednem za komp.
Počela sam da se bavim mislima nije li mi baksuzluk to što mi je komp u kuhinji???
Ma svašta.
Vidim, u mojoj grupi Blogeri na Fb, osim jednog člana niko nije pisao u aprilu na zadatu temu!!! Ni ja, koja to skoro stalno uradim, nisam. Tema je bila interesantna, ali ovi dani imaju u sebi nešto čudno.
Vreme curi brzom brzinom i sve sam svesnija da ga sve manje imam. Možda se upravo zato i nerviram što nisam više produktivna.
Uvek neka druga strana medalje. Jer, na ono piši! Sledi ono, za koga? Kome? Čemu?
Ni ova knjiga priča koju sam napisala niti se prodala, niti je čitaju. Još manje su neki, oduševljeni kao, napisali koji red, osvrt na knjigu.
Što da se lažem, značilo bi mi. Ionako nemam pare za bilo koju reklamu, a svaki osvrt, kakav god bio je reklama za sebe.
Onda se javi neki moj unutrašnji glas koji me preispituje i pita, čemu je to svrsishodno? Uložiš trud u nešto, a ono se svede na tek da si to uradio.
Gledam kroz prozor i tužna sam jer je pre neki dan vetar odlomio brezi, Larisi, jednu, oveću granu, pri vrhu. Sad se mislim kako da tu granu uopšte domašimo i sklonimo je da ne visi.
Koliko sutra sam planirala da isečem skroz moje drvo, moj ruj, "Tigrovo oko", mog Šir-Kana, ispred kuhinjskog prozora, jer evo gde se već poslednjih dve godine suši i drma u osnovi, nije stabilan. Kad, danas, vidim!!!
Sa strane, na toj poslednjoj grani opet pušta na dva mesta novo lišće!!! I šta sad? Iseći ga samo dotle ili...?
To smo uradili upravo i pre dve godine kad je pustio samo jednu malu novu granu i...ništa. Agonija će se nastaviti jer nemam srca da ga "ubijem", iako rastu čak dva nova njegova "deteta", jedan kraj drugog, na maloj razdaljini od njega.
Pre neki dan sam se setila od kad sam počela da se plašim smrti? Kad sam imala pet godina!!! Ej, pet godina!!!
Tad sam već znala da pišem i da čitam i ćirilicu i latinicu.
Sećam se, da sam u ondašnjim novinama "Večernje noviosti", pročitala kako neki manijak ulazi kroz prozor u kuće i napada ljude, tačnije žene. Iako nisam znala značenje reči manijak, taj tekst sam po sebi je u meni probudio osećaj na nešto strašno.
Bilo je leto. I ja sam, svako veče pre spavanja obavezno otvarala šifonjer da vidim nije li se taj manijak sakrio unutra, gledala ispod našeg velikog, gvozdenog kreveta da nije slučajno tu.
Jednom me je baba videla da to radim i pitala šta to gledam? Rekoh; Gledam da se nije manijak sakrio negde u sobi. "Ti stalno držiš otvoren prozor i može da uđe kad ga ne vidimo-rekoh joj".
Sećam se da me baba sela u krilo i mazila i objašnjavala da meni niko ne može ništa dok je ona pored mene i... od onda sam se osećala sigurno i zaštićeno.
Nekako sam znala da je taj manijak iza sebe imao naziv smrt. Iako čak nisam ni znala šta je smrt. Svi moji su bili i živi i zdravi.
Od tad nisam pomislila na smrt sve dok nisam prvi put autom prolazila kroz Sićevačku klisuru.
Umesto da se divim predivnom krajoliku u maju mesecu, kad je klisura najlepša jer cvetaju jorgovani, meni je srce udaralo ko ludo od straha od neke, tamo imaginarne nesreće.
Moj suprug je bio izvanredan vozač i nikad nije trebalo da se plašim zbog načina njegove vožnje. I nisam. Uvek sam se plašila svih onih stranih cisterni i vozila sa prikolicom koji bi nam ko sumanutom brzinom dolazili u susret pri izlasku iz sićevačkih tunela.
Adrenalin je uvek činio svoje. Godinama smo morali da stanemo u selu Sićevo, na ulazu u klisuru i napravimo pauzu ne bih li se ja psihički pripremila na, za mene deonicu puta koja je meni donosila strah od smrti.
Takvih trenutaka je kasnije bilo mnogo na putovanjima širom Srbije, sve do odlaska na Ostrog. Od tad se više ne plašim vožnje ni po jednom drumu.
Prolazile su godine. Strah od smrti me nije doticao da bi se ponovo javio kad sam se suočila sa bolešću od, kako sam volela eufemistički da kažem ružne reči. Jer i samo ime nje, karcinom, u meni je budio jezu.
Jedna noć u bolovima, u samoći, jer sam bila sama u sobi, iznemogla od temperature, na previsokom krevetu sa koga nisam mogla da siđem sama, je stavila tačku na strah od smrti. Te noći sam postala svesna da i kad sam sama, nisam.
Molitva Gospodu mi je pomogla da se strah razveje.
Eh, ume život da donese iznenađenja kojih ne želiš ni da se setiš. Tako se ponovo strah od "kosačice" pojavio udarivši me u pleksus ovih Covid dana.
Ne, nije to bio strah za moju smrt, već za strah da ne izgubim bilo kog od mojih najmilijih.
Trajalo je to par dana iako je molitva bila prisutna, adrenalin je činio svoje. A onda sam se opet "probudila" i...prihvatila.
Onog trenutka kad se prihvati spoznaja, olakšanje donese mir.
Imam ja podosta godina i želja da učinim još nešto, ne jenjava. Možda otuda moja strogost prema sebi i razmišljanje da nisam dovoljno produktivna.
I onda, kao i uvek, opet ona druga strana medalje izleti iz nekog ugla mozga i opomene, podseti da je život tek trenutak koji se živi sad, jer sutra možda i ne dođe.

PS: Slike su sa Google 

2 коментара:

  1. Draga Olja,
    Napisala si prelepu knjigu.
    Ko nije kupio, ko nije pročitao, na gubitku je.
    Što se strahova tiče, svi ih imamo, živimo sa njima, ili uprkos njima.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Daa, strahovi dođu i...odu.
      Nek smo živi i zdravi, biće još knjiga. Dotle, hvala ti što verno pratiš moj blog.

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)