среда, 02. септембар 2020.

Kakav divan dan


   



Uobičajeno odlazim u neku veću nabavku u Titel, malu rustikalnu varoš na Tisi, nekih 6 km udaljenu od sela Perleza u kojem živim od kad sam se dislocirala iz Beograda.

U Titelu je sredom i subotom pijačni dan. Sad, u ovo "čudno" vreme, kako eufemistički zovem ovo dane u kojima živimo u "simbiozi" sa Covid virusom, to činim izuzetno i pre tog isplaniram svaki svoj izlazak jer spadam u rizične grupacije stanovnika. Htela ne htela moram da vodim o tome računa nešto više, jer je i moj mračni drug u izuzetno rizičnoj grupi.

Tako sam na mobilni instalirala dve aplikacije u koje beležim sve što mi treba, da se ne bi desilo da nešto zaboravim, ili da zaturim, ili ne ponesem, papirić spisak. Nikako da se odviknem od papirića. To mi je ostala neka navika od moje mame koja je pisala sve po papirićima, a posle bi ih "jurila" gde li su.

Tako sam danas, u društvu sa kumom, otišla za Titel da dokupim dosta tog između ostalog i koje kilo paprika, da ih stavim u dunst, za zimu.

Zimi je u selu snabdevanje drugačije, a i kad zagudi mraz, teško se čovek odluči da "trkne" do prodavnice na uglu glavne ulice po neku teglu turšije, jer su trotoari klizavi, a i severac duva i briči sve pred sobom, a ja nikako ne volim vetar.

Odmah po prispeću blizu pijace, ugledah prodavca, suvonjavog mladog čoveka, koji je u kartonskim kutijama držao divnu, crvenu papriku šilju, kurtovku. Ovo poslednje je sorta paprike od koje se sprema odličan ajvar, ili pinđur, ili šta već po ukusu.

Ima uvek dosta prodavaca, paora, koji svoju robu prodaju na Egzercir placu ispred pijace u Titelu. To je deo koji je nešto širi jer se tu nalazi i parking, pa ih nedeljom bude čak i više i bude gužve.

Danas, na svu sreću gužve nije bilo, jer nimalo ne volim gungulu, posebno sad u ovo, kako rekoh, čudno vreme. I inače ne volim da se tiskam sa narodom. To me čini nervoznom. Znala sam, dok sam radila da izađem iz dupke punog autobusa i da nastavim put peške samo da se ne guram.

Nisam od onih žena koje vole da prevrću robu, ili da mnogo biraju. Ako mi se roba dopadne “ na oko”, pitam za cenu. Kako znam da su cene skoro svuda iste ili približne, a ako mi se, kao sad što je, dopada ono što želim, uvek se odlučim za kupovinu sad, tu odmah. Tako uradih i danas. Vidim da se momak obradovao. Upitah ga, jer je bilo rano jutro, nisam li mu ja možda prva mušterija?

Kaže on meni; Jeste, vi ste prvi danas.

  • E ako je tako ima sve da prodaš- rekoh ja njemu. Ja sam dobar seftadžija. Nadam se da znaš šta to znači. Mene rodila majka da donosim sreću drugima- u šali nastavih.

  • Nadam se da je tako- reče mi mladić dok me je, par metara udaljen iza njega, gledala stidljivo svojim prelepim, plavim očima mlada žena. Ukapirah iz mesta da je to njegova druga polovina i nasmeših joj se.

    Kupih ja paprike i odoh dalje da pokupujem još sve što je ostalo na spisku.

Negde pri kraju, u prolazu do prodavnice zdrave hrane u u glu oka videh da u novootvorenoj pekari ima mantija i u povratku svratih da kupim koju, jer je stomak baš krenuo da mi zavija, a i lekove sam popila na gladan stomak.

Kupih divne mantije i krenusmo moj kum i ja natrag ka parkingu, pa kući jer smo kupovinu priveli kraju. Zastadoh, jer me miris mantija mamio da ponudim kumu iste i da sama uzmem jednu, onako vruću, kad neko pritrča sa punim rukama paprika i poče iste da stavlja u moju torbu. Pogledah iznenađeno i prepoznah mladoh prodavca paprika. Iza njega, dotrča mali dečak, star ne više od četiri godine, noseći jednu papriku u rukama i stavljajući je spretno u moju torbu koja je bila otvorena ne bih li ja vratila kesu sa mantijama u nju.

Upitno pogledah u mladoh čoveka, a on spremno reče; Prodao sam 100kg paprika. Doći će mi kupac na kuću. I reče opet hvala.

Ja dobacih malom dečaku;Ljubim ti oko plavo i nasmejah se srećno.

Setih se, prvog puta, kad mi je majka rekla da sam rođena da delim drugima sreću. A bilo je to mnogo davno.

Rešila je moja mama da me obraduje i da mi za odličan uspeh, sa svim peticama, završene prve godine moje srednje škole kupi zlatan prsten, prvi u mom životu. Odvela me, jedno rano jutro u jednu zlatarsku radnju neposredno blizu železničke stanice, onda malog grada Nusdorfa, nedaleko od Beča. Sad je to predgrađe Beča.

Tu sam izabrala divan prsten sa malim rubinom i još par srebrnog nakita. Kad je trebalo da platimo zlatar nam je naplatio skoro deset posto manju cenu. Ja onako u čudu, upitah majku zašto on to radi? Ona reče da je zlatar Jevrejin i da sam mu ja sefte, tj. prva mušterija tog dana i da se tako valja.

Prošlo je od tog dana skoro više od mesec dana i ja reših da odem sama u tu radnju da kupim neke sitnice srebrnog nakita za poklon, mojim dragima da im dam kad se sa raspusta vratim u Beograd.

Nije bilo jutro već skoro podne, ali ja dobih ponovo dobar popust na kupljeni nakit. Kako sam već ponešto znala nemački jezik, upitah zlatara zašto mi sad daje jeftinije?

Kaže: VI ste mi onog dana doneli sreću. Imao sam nezapamćeno dobar pazar u radnji tog dana i baš me je obradovalo kad sam vas sad video.

Od tad, ja uvek, u šali moram da priznam, ako se desi da sam negde prva mušterija, sefte, kažem kako me rodila majka da drugima donesem sreću.

Međutim...

Ukoliko se to obistini, kao što je to bio slučaj danas u Titelu, za mene je to tek sreća jer nema većeg zadovoljstva no što je kad znaš da si nekom bar ulepšao dan.

Meni je mladi prodavac ulepšao dan svojom srećom i punim rukama divnih crvenih, na radost, paprika.


PS: Slike su sa Google

 


Нема коментара:

Постави коментар

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)