Kafa, napitak, merak ili lek

Malo sam se našalila sa svojom dobrom prijateljicom kako ću da sednem i da napišem i ja koji red na temu kafe. Pa još dodah da će to biti ovih dana oko Vidovdana, ali, ne izdržah baš do tad. Ona je napisala jedan vrlo opširan i koristan tekst na ovu temu i sad se mislim, šta mi je trebalo da se nadovezujem na istu temu, al, reč se ne odriče.

Zašto kafa kao osvežavajući napitak ima neprikosnoveno prvo mesto kod nas, u ovoj našoj zemlji?

Kažu, ostala nam od Turaka. Ima istine u tome, samo, kafa odavno nije u Turskoj napitak broj jedan. Tamo se uglavnom pije čaj, najčešće od nane ( Mentha piperita), poprilično zaslađen, kao uostalom i turske poslastice.

Mahom svi znaju poreklo kafe, tako da ne bih o tome. Ne znam mnogo ljudi u svom okruženju, a da nije ljubitelj kafe. Premda, ove mlađe generacije kao da više preferiraju “moderne” vrste kafe tipa; espreso, kratki ili dugački, nes kafu razne vrste, ajs (eis) kafu, melanž i druge srodne napitke iz kafe automata. Lično, ne uživam ni u jednom od tih napitaka tim pre, što za mene oni nemaju ni miris ni ukus prave domaće, ili tzv. Turske kafe.

Posebno mi se ne mili ni jedna od ovih modernih, ako se zna da se ni jedan od aparata u kojima se iste spravljaju ne može da očisti temeljno, a kod mene sve što ne zadovoljava higijenske postulate nema prođu. Šta da radim kad sam profesionalno deformisana, ali od toga da pobegnem ne mogu.

Probala sam mnoge vrste kafe ali nisam nikakav znalac. Još kako znam da ukus kafe zavisi od njene čistoće,  da li je zaista prava kafa, ili ima primese surogata tj. jestivih dodataka za kafu.

Prvu kafu sam popila u svojoj trinaestoj godini, što , kad gledam iz ove perspektive daje veliki staž od pola veka u ispijanju ovog napitka.

Kafu, kao lek, za izrazito nizak krvni pritisak, ordinirao je školski pedijatar meni, ali kao uputstvo mojoj mami, da me ne pušta da izađem iz kuće pre no što popijem ujutro jednu malu šoljicu kafe.

Sećam se te moje prve šoljice kafe, kasnije nazvane šećeruša jer je bila preslatka. Bila je mala, kao pravi fildžan, od belog starinskog porcelana.

Zavolela sam tu moju prvu jutarnju, lek kafu i ona je ostala moj nerazdvojni pratilac sve do danas. Jedino je izgubila svoju prvobitnu namenu. Kasnije se pretvorila u tzv. budilnik kafu. Unazad jednu deceniju, kafa koju pijem oko podne, dobila je naziv merak kafa, jer je pijem zbog uživanja, serbez.

Moja mama je kupovala sirovu kafu. Pekla bi je u starom pocinkovanom plehu u rerni od električnog šporeta neprestano je mešajući da zrna ne bi izgorela. Kuća bi divno mirisala na sveže pečenu kafu. Kasnije bismo je mleli, samo po potrebi, u starom mlinu na okretanje. Čuvali bismo je u papirnoj kesi koju bi opet, mama stavljala u za to, specijalnu metalnu kutiju, da bi se održala suvoća i aroma kafe.

Interesantno je bilo da je mama u tu kesu, u kojoj je stajala sveže ispečena kafa obavezno stavljala po jednu kockicu šećera, koja bi, kasnije sam saznala, skupila eventualnu vlagu iz kafe i koju bi naravno, mama menjala, uvek, kad bismo mleli kafu za jedno kuvanje. Kockica koja je završila svoju primenu, bila bi iskorišćena da se skuvana kafa dodatno zasladi, što znači, pripala bi meni.

Pamtim ukus ove kockice šećera jer bi poprimila intenzivan miris kafe i moja kafa je, baš zbog nje, bila mnogo ukusnija.

Ostao mi je u sećanju i način serviranja kafe u beogradskim kafanama gde je, šesdesetih godina prošlog veka, bilo sasvim normalno da ljudi usput, dok šetaju, svrate u kafanu da popiju istu.

Eto, i taj izraz kafana, vodi poreklo baš od kafe i označava mesto gde se ista može popiti.

Kafu bi servirali kako gde, što je zavisilo, verovatno od poslovođe kafane, a možda i od rapsoloživih materijalnih srestava. 

Gosti bi dobijali svoje kafe na posebnim malim poslužavnicima, sa malom džezvom iz koje bi se pušila i mirisala sveže skuvana kafa, a  iz koje su sami sebi sipali kafu u šoljicu  sa  tacnom, uz obavezan ratluk ili kockicu čećara.

 Ratluk bi bio uglavnom od ruže, ređe sa orasima. Posuda sa šećerom u kocki bi takođe bila obavezno prisutna na stolu.

Mnogo sam volela, kao mala devojčica da pijem svoju kabezu i da gledam odrasle kako ispijaju svoje kafe u kafani, sa uživanjem, lagano, sa malim, srkučućim gutljajima.

Kasnije sam shvatila da je to bilo, oni su zvali šik. Mi bismo rekli moda.

Poseban užitak bi im bilo ispijanje kafa u baštama beogradskih kafana i slučajni susreti u vidu mahanja prijateljima koji su pored njih, tih kafanskih bašti prolazili.

Kao što je danas kul da te vide kako ispijaš espreso u nekom od fensi beogradskih kafića u Knezu.

Kafa mi je bila pojas za spasavanje. Kako, upitaćete se?

Pomagala mi je da ostanem budna na noćnim dežurstvima dok sam radila u bolnici. Bilo je sasvim normalno da se kafa pije u noćnoj smeni na svakih 2 do 3h, ne bi li se podigao radni elan i smanjilo zevanje.

Isto je bilo “obavezno” da noćne sestre skuvaju kafu koleginicama iz jutarnje smene, koje su nastavljale rad posle njih,  ove iz jutarnje smene su to isto radile za one koje su dolazile u popodnevnu smenu, dok su ove iz popodnevne smene kuvale kafu za noćne sestre.

Zato sam ja ovu kafu prozvala kafom dobrodošlice.

Interesantno je setiti se baš te kafe, dobrodošlice. Pričalo se, onda, da u Bosni, kad dođeš kod nekog, odmah ti kuvaju tzv. bujrum kafu tj. kafu dobrodošlice.

U Srbiji, međutim, kafa bi se uvek kuvala na kraju nečije posete i između sebe, takva kafa bi se nazivala sikter kafa.

Sikter, reč turskog porekla, onda, odomaćeni turcizam, označava razlaz, kraj nečeg.

Dugi niz godina kasnije, morala sam da svojim gostima objašnjavam, ako bih im skuvala brzo kafu, da je to bujrum kafa.

Istine radi, dešavalo se to onda kad, osim kafe i slatka, ne bih imala ništa drugo za posluženje.

Nekad je bilo posve normalno da male devojčice, pa i dečaci, nauče da kuvaju kafu što pre.

Jer, nekad je bilo i sasvim normalno da kad ti neko dođe, odmah pristaviš kafu, posle čega bi nastajalo ispijanje te kafe i razgovor uz bar još jednu kafu, posle te prve.

Nekad su ljudi nalazili vremena da se druže, samo uz kafu. Danas se to izgubilo, skoro sasvim, a ispijanje, prave, domaće kafe, skoro i da ne postoji više kao društveni fenomen.

Negde osamdesetih godina prošlog veka, kad je otvaranje privatnog biznisa, naravno, ko je mogao, uzelo maha ovde, kod nas, u našoj zemlji, uhvatila me maštarija da zajedno, sa mojojm najboljom drugaricom, otvorim, kao, čajdžinicu-kafedžinicu.

Izmaštala sam ja i kanafas kockaste stolnjake raznih boja na malim stolovima i iste zavese na prozorima, pa starinske, raspar cvetne komplete sa šoljicama za čaj ili kafu, tiha, evergrin muzika, asortiman raznih vrsta kafe; irska, domaća, turska, čajevi kao napitak, ili lekoviti, servirani kao engleski, ili ruski čaj, a da kuriozitet, tj. znak prepoznavanja naše čajdžinice, umesto već čuvene kockice šećera, bude vanilin grancla.

Ma svašta nešto na tu temu maštasmo nas dve.

Smejemo se, moja drugarica i ja, danas, kad se setimo toj našoj maštovitoj ideji za koju nam nije falio ni entuzijazam, ni volja, ni rad, ali nam je falilo ono najvažnije, novac, dok ispijamo našu merak kafu zajedno.

Dobih na poklon, od moje mame, divne, male, šoljice za kafu, lady D. Uzalud.

Kafa se danas ne pije više iz tih malih, fildžan šoljica. Nije to moderno više.

Kafa se sad ispija iz velikih šolja za čaj. Što veće to bolje.

Proizvođači kafe trljaju ruke. Povećala se samim tim i potrošnja kafe.

Svojevremeno su lekari savetovali da se obrati pažnja o količini ispijanja kafe jer, hoće da povisi krvni pritisak. To se pripisuje prisustvu kofeina u kafi.

Ipak, danas skoro svi znaju da crni čaj ima mnogo veću količinu kofeina u sebi nego što ga ima kafa, kao i da kofein nije baš “podizač” energije u šta se dugo verovalo. Naprotiv.

Postoje razne studije o dejstvu kafe na ljudski organizam i nekako su one dosta zbunjujuće.

Nekako stičem utisak da je i kafa dobra ukoliko se ispija umereno i dozirano, znači, bez svake vrste preterivanja.

Otuda je meni kafa, danas omiljeni napitak koji ispijam sa uživanjem, merakom, a opet, dođe mi i kao lek za dušu, posebno ako je ispijam u društvu sa dragim osobama uz “čašicu” razgovora.

PS: Ovaj tekst je objavljen i u "Niškim vestima"

Zvocam po ulicama

Zvocanje, čantranje, bogoradanje..Tražila sam termin, u rečniku čuvenog Vujaklije, koji bi mogao najslikovitije da objasni ove slične pojmove čija suština, po meni, ustvari odgovara neprestanom izlivu i ponavljanju reči na jednu temu i skoro uvek, sa prvim ciljem, da nekome te iste reči jednom za svagda dopru u glavu i da se tamo zadrže, a sa drugim ciljem, da taj neko promeni svoj vremenski dugo izražen model ponašanja, koji osobi koja zvoca, ne odgovara ni pod razno.

Znači, zvocanje, neko bi zaključio, je svrsishodno jer ima pozitivnu nameru. No, taj zaključak bi izveo onaj ko pribegava istom, stalno ili povremeno, u zavisnosti od identičnih i iritirajućih životnih situacija vezanih za pojedinca ili za društvo. Nisam baš sasvim sigurna da bi isto tako, odobravajuće, reagovao onaj kome je zvocanje i upućeno, posebno ako se, kako već rekoh, ponavlja s vremena na vreme. Ume to da ide na živce, to, zvocanje, čantranje, bogoradanje, kako onome kome je upućemo, tako, čak više, onome koji to radi, mislim, onome ko zvoca.

Jer, onaj ko zvoca, u početku to radi zato što je onaj, sa kim je na određenu temu obavio razgovor, pa su se kao oko svega dogovorili, prekršio dogovor. E, al ne lezi vraže. Onaj, drugi, je to zaboravio, slučajno, jer, ako se ponovi više od jednog puta, onda jeste namerno i po sistemu; pas laje vetar nosi, seri, seri moj golube beli, samo se ti nadaj, nisam ja iz tog filma pa da mi ti soliš pamet i još mnogo sličnih u sebi mislećih “mudrih” sentenci kojima sebi opravdava sa nastavljanjem onih radnji, koje onom prvom idu na živce do bola, dok, njemu sasvim odgovaraju, ali je, eto, zarad mira, napravio dogovor, sa namerom, o zaboraviće ona/on to. Ali, ona, najčešće, nije zaboravila to i..eto zvocanja, čantranja, bogoradanja.

Uhvatim sebe, kako, ponovo, zvocam sve u šesnaest, pre neki dan, a taman sam mislila da sam sebe operisala od te ružne navike, al, demantovah se u sekundi.

Ma znate sigurno, doživeli ste to isto, jedno mali “milion” puta, kad hoćete da kupite jedno, a oni vam uvale rog za sveću. Pisala sam već na tu temu, nešto slično.

Uđem ja pre neki dan da u jedan od naših vodećih marketa da kupim pileću džigericu na delu gde se prodaje meso. Znam da uvek imaju svežu i bar jednom nedeljno kupim iznutrice, čitaj, samo pileću džigericu, koja spada u iznutrice. I sve bi bilo u redu samo da se Vlasi nisu dosetili. Bar da jesu Vlasi, al nisu, već su, što bi rekli naši, Lale, dođoši, Belgijanci, a već naučili da muljaju po naški.

Kupovala sam ja kod njih stalno pomenuti artikl i sve je bilo u redu, do skoro. Više nije jer su, kao što su oni, koje su i kupili, počeli da mešaju iznutrice, u ovom slučaju, pileća srca i džigericu. Tako, tražiš džigericu, ali dobiješ gemišt, a nisi to ni hteo ni tražio. I onda ispadne da u pola kile tog što si kupio, dobiješ 300g pilećih srca, a samo 200g džigerice tačnije 4 i po komada, jer, srce je teže, ali žilavije, pa i da si Džejmi Oliver glavom i bradom ne možeš da spremiš to zajedno i da bude meko ko duša, jer, već pomenuta srca su žilava. Mada, to ovom gore pomenutom, DŽ. O. ne bi ni smetalo jer on obožava živo meso, u šta sam se uverila gledajući ga dugi niz godina na TV ekranu, a ja opet, ni pod razno ne jedem živo meso iz mnogih razloga, što ovde nije sad tema, a može jednom da bude.

Tako shvatim da su ponovo od mene napravili ovcu, a već sam nebrojeno puta napomenula, rekla, kazala, izgovorila, napisala da sam ja ovca samo kad ja to hoću da budem, a ne zato što neko misli da ja to jesam.

Istine radi, desilo mi se to mnogo puta do sad. Međutim, ako sebi dozvolim da mi se ista stvar dešava skoro pa permanentno, onda zaista i treba da se zamislim, jesam li ja ipak ovca?

Šta sad? Imam problem, koji zvocanjem, čantranjem, bogoradanjem neću nikad da rešim, jer se ta metoda rešavanja problema tokom mojih godina življenja pokazala kao potpuno neefikasna. Out.

Da kažem mesaru koji radi na tim poslovima, to je kao da sam kazala mome pokojnom dedi da mi sredi problem. Ispada da je bolja metoda bila ona koju je primenio onaj seljak iz priče u cara Trajana, jer priču svi danas znaju, al opet, nisu ista vremena.

Nisam probala da podnesem pismeni podnesak, žalbu, na to bezobrazno zavlačenje ruke u moj džep i prodavanje onog što ja ne želim da kupim đuture, već posebno, ako hoću, a i ne znam kome bih to trebalo da prosledim, što me opet, ne opravdava od tog da nisam ni pokušala. Nekako, sve se nešto mislim, negativno naravno, jer, sva dosadašnja iskustva govore da bi tako i bilo, ko bi pa i čitao tu žalbu u kojoj jedna “dokona” penzionerka jariće krsti, pa sad hoće i u poslovnu Delhaze politiku da se umeša? Ma nemoj, možda bi htela da postane poznata, kao Don Kihot?

A što nisi to lepo vratila kad si videla da je pomešano? Ko te tuk'o po ušima da to i kupiš kad imaš opciju; ne hvala, predomislila sam se?

Znam ja ko mi nije dao da to vratim. Ja sama i moje razmišljanje, uvek, o osećanjima drugih pre no o mojim i moja želja da uvek budem dobra jer kad sam dobra onda će me svi voleti. Kao da svi pa mora da me vole. Uostalom, to čak i ne postoji. To, da te svi vole, ni u bajkama, a ne u stvarnom životu.

Tako, idem i gunđam ulicom, jer, da, da, nađoh u Vujaklijinom rečniku izraz za čantranje, a to je, ni manje ni više gunđanje. Nisam prestajala do kuće, da zvocam, zbog svega, a najviše zbog sebe, jer sam opet manifestovala sopstvenu slabost u trenucima kada je trebalo da budem snažna i da kažem; Ne, to nisam tražila!

Čantram, bogoradam gunđam, od volje vam jer bi meni malčice lakše. Pustih u etar sve negativne emocije koju je ponovljena prevara moje pameti izazvana od strane onih koji imaju više od mene, al, treba im to moje malo, naše malo, da bi imali još više. Da me neko slušao, možda bi pomislio, ova je prolupala, priča sama sa sobom, ulicom.

E, ali ne znaju oni, da ja pričam sa jednom pametnom ženom koja dozvoljava da je godinama prave ovcom, siromašniji od nje. Duhom siromašniji.

Pa koja ti je sad to satisfakcija da zvocaš i da ne rešavaš stvar, opet bi se neko upitao, možda?

Nema satisfakcije. Nije lakše jer, problem ostaje.

Znam ja da je problem sistemski, kao što i oni znaju da sva mesa imaju kategoriju, a kategorije imaju različite cene, kao što znam da promene počinju od mene, ali, jedna lasta ne čini proleće, te tako ni ja sama ne mogu da rešim ovaj, za neke mali problem. Samo, od malih, nerešenih problema, nastaju veliki, a zvocanje, čantranje, bogoradanje, gunđanje, kao vid rešavanja problema, ne donosi rešenje istih, časna reč.

No, reći ne u pojedinim trenucima, kada je to kao rešenje neophodno, jeste rešenje.

Briga njih za moje zvocanje, ali mene jeste briga jer, da nije bilo ove male životne demonstracije od pre nekoliko dana, ne bih shvatila da sam ponovo napravila pogrešan izbor.

Šta, sram me bilo?

Sama pala, sama se ubila. Šta ću kad sam ponavljač, al ne odustajem, da učim i da se menjam. Možda jednom i ispadnem baš onako, kako i treba.

Samo, ne bih da zvocam već da delam.

Ruka podrške

Sećam se da je, davnih devetesetih, u vreme čuvenih sankcija, bio štrajk svih zdravstvenih radnika, onako kako je i mogao biti, po zakonu, sa minimalno obezbeđenim procesom rada, što je podrazumevalo zbrinjavanje svih hitnih stanja u svim granama medicine. I sećam se da su širom zemlje, u velikom broju zdravstvenih ustanova, održavani protestni skupovi na kojima su se posle dugačkih rasprava sa rukovodstvom ustanova ustanovljavali zaključci koji su, u pisanoj fromi, prosleđivani nadležnom ministarstvu. Prepričavalo se dugo, posle jednog takvog skupa u renomiranoj, velikoj, moglo bi se reći vodećoj, zdravstvenoj ustanovi o dijalogu i “argumentima” koji su korišćeni da bi se zdravstveni radnici “dozvali” pameti.

Tako je, kažu, direktor te ustanove hteo da “potseti” lekare da imaju Hipokratovu zakletvu, koja ih obavezuje, dok opet, medicinske setre i tehničari imaju svoj kodeks.

Kažu, da je jedna doktorka ustala i rezignirano odgovorila na to; Hipokratova zakletva i kodeksi se ne mažu na hleb!

Ovih dana, ponovo, po ko zna koji put u ovoj još uvek našoj, jadnoj osiromašenoj zemlji, ponovo je aktuelan štrajk prosvetnih radnika i ponovo se, kao i mnogo puta ranije štraj istih koristi da bi se “široke narodne mase” okrenule protiv, na žalost, same protiv sebe. Da ironija bude veća, koristi se jedna isprobana metoda, Divide et vincere koja je milione ljudi odvela u smrt, koriste se olinjale, izanđale retoričke floskule, zamene teza, da bi se, ljudima, nama, smutila pamet još više, a onda, eto divote i lepote joše veće, za vladajuću kastu, jer, dok se dvoje glođu, treći koristi gužvu, tačnije, bude mu još bolje.

Moja mama bi znala da kaže; Uka buka na vuka, a lisica meso jede!

Malo nam je što mnogo nas ipak progleda, zahvaljujući onoj staroj; zarekla se zemlja raju da se tajne sve saznaju. Tako imamo prilike da saznamo za pomoć “jadnim” pomoćnim radnicima u skupštini naše zemlje, za neprimereno veliku cenu novogodišnjih paketića u narodnoj banci, za kupovinu “specijalnih grickalica” za degustaciju u renomiranim preduzećima kao što su EPS, Telekom i drugi, za delegaciju od, samo, 70 članova u Njujorku ove godine, na jednom od zasedanja na kojem su oni svi, bili veoma neophodni itd. itb, nego se još svađamo između sebe, što i jeste konačni cilj vladajuće strukture koja koristi bilo kakav naš protest da nam “baci kosku” da bismo se mi oko nje glodali.

Nikako ne razumem da mnogi još nisu prozreli metode izokretanja stvari i samim tim okretanja vode na njihov vodenični kamen, ovih gore, u vlasti. Ne mogu da prihvatim da je došlo vreme da sit gladnom ne veruje, a nameće se zaključak da su svi, koji se bune protiv štrajka prosvetara, advokata, zdravstvenih radnika i budućih, inih, siti!?

Ovi gore, u vlasti su zadrigli od sitosti, ali ljudi, pripadnici “širokih narodnih masa”, zar su i oni siti?

Zar je moguće da i dalje verujemo u bajke, ma koliko nam ih lepo servirali i pričali nam, i bombardujući nas njima iz šarenih ekrana svake televizije gospoda iz vlasti?

Htela, ne htela, nekako uvek samo dođe, moram opet da pomenem moju baku, Stanojku, koja bi sad rekla na sve to, te bajkolike priče; Ne lipši magarče do zelene trave!

To govori da su se, glede mene, gospoda iz vlasti malo preračunali. Hoću reći da sam ih ja prozrela, a pošto sam ja ipak, malo od prekjuče, odavno sam naučila da se riba od repa čisti, ali smrdi od glave.

Zato, ako hoćeš dobru i zdravu ribu da pojedeš, treba prvo da se otkloni glava.

U prenosnom značenju, za one koji bi to razumeli pogrešno, treba maknuti, naravno demokratskom metodom, a ne metodom seče knezova, one koji su na vlasti, a ne vikati i pljuvati po onima koji hoće da bar nešto učine boljim život koji žive i koji su se usudili da dignu glas protiv onih koji im, nam, kroje kapu i stežu isključivo naše kajševe.

Zato mi je, u najmanju ruku čudna polemika koja se raširila među ljudima, a koja je usmerena u pogrešnom pravcu.

Da bi država cvetala sa ljudima u njoj, važno je da ima, učitelja, doktora, vojsku i popa, tako su govorili stari, a ja im verujem, jer ma koliko mi hteli, ne hteli, išli ka nekoj sajber budućnosti i novim tehnologijama, iskustvo starih je od velike vrednosti.

Od vojske više skoro da nemamo ni V. Od doktora, a tu se, volim da mislim podrazumevaju i ostali zdravstveni radnici bez kojih teško da može da funkcioniše sistem zdravstva, sve više imamo ljude sumnjivih diploma, dok su nam učitelji, prosvetni radnici, saterani u ćorsokak, jer, primorani su da rade sa učilima od “pre potopa”, po programu koji su sastavljali nedovoljno stručni “stručnjaci” i sa decom kojima je dozvoljeno bezmalo sve, jer se starosne granice za ovo, ili ono, pomeraju kako kome dune i sune.

Što se popova tiče, oni su, sami isprofanisali svoj poziv koji je osmišljen da bude u službi čoveka i za njegovu dobrobit, a ne u službi srebroljublja i njima, s' obzirom da imaju dosta materijane potpore vlastodržaca, nije loše.

Čast časnim ljudima svešteničke profesije koji nisu zaboravili iskonske postulate svog poziva i koji se nisu prodali za dva srebrnjaka, gore ili dole.

E sad, što sam ja pisala sve ove redove i čemu?

Pisala sam ih sa željom da potsetim sve one, koji su se možda zaboravili, koji možda nisu prepoznali, a koji su protiv štrajka advokata, prosvetara, zdravstvenih radnika i inih, da iza svakog nezadovoljstva koje iskazuju bilo koji esnafi iz našeg društva stoji velika muka običnih ljudi, kao što smo sami i da je kao takvu treba podržati, svim sredstvima. Jer, da nije bilo pogrešne politike, da nije bilo zloupotreba kakvih je, svedoci smo svi bilo, od strane ljudi na vlasti mi bismo živeli u jednoj sređenoj zemlji i potrebe za štrajkovima ne bi ni bilo.

Zato, pre nego što uperimo prst optužbe, protiv štrajkača, setimo se one stare; Dve su se ribe na istoj vatri pekle..

Mi živimo u istoj zemlji i muke onih koji nam opismenjuju decu su i naše muke.

Blogovanje iz mog ugla

Spadam u one koji su oduvek voleli da pišu, ali i da čitaju još više. Ljubav prema pisanoj reči prati me od najranijeg detinjstva i traje, ne popušta, premda bi, po nekoj uvreženoj logici razmišljanja na ovim našim prostorima, ja, u ovim mojim godinama,  trebalo da se bavim nekim manje prozaičnim poslovima.

Elem, maštala sam da priče, koje pišem već dugi niz godina, o da, još uvek maštam iako moji unuci rastu, već stižu i za školu, sažmem u jednu malu knjigu. Nije meni stalo do slave, iako bi možda, neko rekao da samo zavaravam sebe, a i druge, ovom izjavom. Meni je stalo da sa ljudima podelim emocije, moje, koje su možda i njihove, ali ih oni nisu uspeli iz raznoraznih razloga da iznedre iz sebe.

Upravo to, da delim sa drugima je bio glavni razlog da počnem da blogujem, kako se to danas govori u žargonu, da postanem i ja bloger.

Nisam imala pojma šta je blog, još manje kako da ga oformim, ali, mic po mic, pa dva mica, kako bi često rekao moj sin, uz pomoć onih koji su hteli da mi daju uputstva za pokretanje istog, upustih se, evo i ja u pustolovinu pisanja na blogu.

Kao i na svakom početku uvek postoje nedoumice, ali  uspevala sam da ih kanališem i da na neki način pomirim svoje želje i mogućnosti. Tu pre svega mislim na svoje znanje iz rada na kompjuteru, korišćenje SEO, koji ja, uzgred, ne koristim ni dan danas, jer ne umem. 

Sad, nije da ne bih mogla da naučim, ali kako uvek učim više stvari u jednom periodu, to mi je još uvek, nekako na začelju tabele moje sfere interesovanja i tako, moj blog opstaje i bez toga.

Bilo mi je strašno teško da izaberem ime za svoj blog, jer, shvatila sam da bi ono trebalo da bude nekakva smernica, putokaz za sve one koji dolaze da čitaju postove na njemu. 

Moje interesovanje je šarenoliko, volim da kažem često, udrobljeno, od svega po malo iz svake oblasti, premda se vremenom, iskristalisala neka "veća" simpatija,  prema izvesnim oblastima, što nikako ne znači, bar kod mene, da se neće pojaviti još neka, jer, ja sam strašno radoznalo biće.

Kako god, evo mene gde blogujem već pune dve godine u svojim zrelim, poznijim godinama i učim i dalje svaki dan i pišem.

Moram priznati, ne onoliko često koliko bih ja to volela, ali svakodnevni život koji me prati je nešto što ne želim da ni na koji način zapostavim zarad jedne od mojih ljubavi, pisanja.

Moj blog je jedna velika svaštara, jedna, rekao bi neko, papazjanija od pisanija. Ali, meni je on i lep i zanimljiv i raznorodan.

Skoro sam ga malo “preuredila i presvukla u novo odelo”, zahvaljujući vlasnici baš ovog bloga, na kojem sada čitate ove moje redove.

Pisanje bloga mi je donelo mnogo novih poznanstava, novih znanja, novih prijatelja, virtuelnih, ali, imala sam sreće da po nekog upoznam i u realnom životu, a iskreno se nadam da će me ta sreća pratiti i dalje po tom pitanju, jer postoji mnogo osoba koje bih volela da sretnem i podelim "čašicu" razgovora u živo.

Inspiraciju za pisanje crpim i dobijam iz stvarnog života i mnogi tekstovi oličavaju istinite priče.

Ima tu tema iz raznih oblasti; zdravlje, život, bašta, ljudi, životinje, inspiracije, u stvari od svega po malo za svakog po nešto.

Voli da kažem da je moj blog moje ćoše u kojem sa radoznalima, sličnim meni, delim sve ono što znam ili pamtim.

Meni je uživanje da delim. Nemam materijalno bogatstvo, ali sam mišljenja da je veće bogatstvo ako sa nekim podeliš ono što znaš nego bilo koja materijalna vrednost.

Skoro istovremeno kad sam počela da blogujem, bukvalno i ne znajući kako će to da funkcioniše, oformila sam i grupu “Blogeri”, na društvenoj mreži Facebook, koja danas ima veliki broj članova, da budem precizna, bliži se prvoj hiljadi :)

Sama grupa je, što me posebno raduje, raznovrsna, izmešana u smislu kako članova jer je internacionalna, tako i po tematici pisanja. U njoj ćete naći tekstove već poznatih novinara, književnika, profesora univerziteta, domaćica, food blogera, ljubitelja raznoraznih veština i hobija, divnih i jednostavnih ljudi koji vole da pišu i da to podele sa svetom i još mnogih drugih. 

Bojim se da bih neke možda propustila, ali u svakom slučaju volim da mislim da smo jedna lepa, kulturna grupa u kojoj smo svi ravnopravni i koji se međusobno pomažu i uvažavaju bez obzira na sve prirodne razlike, jer nas vezuje ljubav prema blogovanju.

Tako sam, zahvaljujući baš ovoj grupi upoznala i Tijanu, postale smo prijateljice, iako nas godine dele, ja učim više od nje, nego ona od mene, ali to je potpuno prirodno jer njeno vreme tek dolazi, dok se moj peščani sat života dobrano ispraznio.

Najiskrenije, volela bih da mogu da pišem mnogo više nego što to činim do sad, volela bih da je moj blog posećeniji nego što jeste, da ima više onih kojima će se to što pišem dopasti, ali nisam nezadovoljna, jer, ono zbog čega sam i počela da blogujem još uvek mi je glavni razlog zbog čega to i dalje radim.

Danas pokušavam da mlade ljude podstaknem da oforme i započnu svoj blog. Neki su me poslušali i evo ih, među nama, blogerima. Neki se još dvoume, ali sam sigurna da će i oni prelomiti i pobediti tu svoju stidljivost da sa svetom, jer, blog je ipak javni dnevnik svakog od nas koji ga ima, podele svoje iskustvo i znanje. 

Znanje je nešto što treba da cirkuliše, da bude dostupno u svakom trenutku svima, a internet je čudo koje nam omogućava da ga iskoristimo u trenutku kada nam je ono potrebno.

Mnogi blogovi su doprineli da se kvalitet istog poveća i meni je drago da i ja sa svojim blogom sudelujem u malom deliću svega tog, jer ko želi da uči, možda baš na blogu koji ja pišem, sazna nešto novo.

Reči, gospodari i robovi

"Jezik kosti nema, ali kosti lomi"- sećate li se, znate li, ovu staru narodnu izreku?
Možda onu, drugu staru, latinsku; Izgovorenim rečima smo robovi, a neizgovorenim rečima smo gospodari.

Ima i jedna, opet naša stara, koja kaže; Ispeci pa reci!

Ima sličnih izreka diljem sveta i skoro sve, do jedne, imaju prvenstveno jednu najvažniju poruku, da ukažu na moć izgovorenih reči.

Tokom sopstvenog življenja, a i učenja, svedoci smo ove istine.

Mnogo puta smo saznali kako su nečije reči, pretočene u napisane redove, od pojedinca napravili "zvezdu" ili gubitnika.

Istorija nas uči, ali i opominje na moć  i zloupotrebu reči u svrhu mračnih sila, pogubnih  za pojedine narode, ali i za čovečanstvo u celini.
 Setimo se samo propagande protiv Jevreja, tokom istorije, neposredno pre početka, ali  i tokom samog, drugog svetskog rata.

Setimo se propagande usmerene protiv pripadnika srpskog naroda tokom građanskog rata devedesetih godina prošlog veka.

Reči čine  govor, napisane su deo rečenice i predstavljaju prvo sredstvo kojim se služimo u komunikaciji i ne retko i interakciji sa drugim ljudima u našoj okolini.

Služe da nekog pohvalimo ili pokudimo, da skrenemo  ili usmerimo pažnju.  U poslednje vreme, u našoj sredini, veoma često, služe za "ispiranje" mozgova.

Verujem da mnogi još kako znaju moć korišćenja reči, ali ovde, kod nas, ljudima iscrpljenim svakodnevnim dovijanjem za održanje gole egzistencije, pažnja kao da opada.

Ne primećuje se, ili kao da prolazi nezapaženo, vokabular kojim se koriste, prilikom obraćanja masama preko  mas medija  vodeći ljudi  naše političke "elite". A on, njihov vokabular, reči, je blago rečeno usmeren, konstantnim, identičnim, skoro horskim, dirigovaniim ponavljanjem ka stvaranju ponovnog jednoumlja i glorifikaciji jednog čoveka, nekog novog vođe.

Nije valjda da smo se uspavali, ko da smo siti i napiti pa zadovoljni, predemo ko mačke,  jer nam je sve potaman. Premda, volela bih da mislim, da smo se ustvari pritajili. Da pomno slušamo, a u sebi se mislimo; dokle misle da će  sve to što nam govore da im prođe i da se guta ko mamac, ili zato što se "mora".

Volela bih da svi umemo na vreme da prepoznamo demagogiju i populizam koji nam štedro, neumorno, besomučno, svakodnevno serviraju kroz obraćanje svima nama zaboravljajući pri tom da se obraćaju umnim ljudima, ne masi, već pojedincima u jednoj zajednici, heterogenoj doduše, ali koja se brzinom munje može pretvoriti u homogenu ako  se čaša strpljenja prelije.

Hoću da verujem da nemamo kratko pamćenje i da smo postali oprezniji i da ma koliko nam se, možda i dopadalo, gladilo nam "narodnu" sujetu, ne primamo sve što nam se kaže i servira, sa šustiklom, na tacni,  zdravo za gotovo, već da se pozabavimo svim tim izgovorenim rečima dublje, da proniknemo u njihov smisao zaista, jer znaju one, reči, da imaju,  a ponekad i sakriju i više značenja.

Gastro igrarije na blogerski način

Moji prijatelji i oni koji me znaju čitav vek, a i oni koji me znaju kraće, znaju da volim da se igram. Na kraju, o tome sam već i sama pisala na ovom svom blogu, svaštari. Pre kratkog vremena dobila sam poziv, nominaciju, od moje dobre drugarice Negoslave, da se pridružim ovoj kulinarskoj igri među blogerima. Veoma me obradovala iako, moram da priznam, pitanja koja je zadala, nisu ni malo laka. Naprotiv. No, kako rekoh, volim da se igram, rado se odazivam ovom pozivu za igru i evo gde najiskrenije dajem svoje odgovore na sva postavljena pitanja.

1. Kolika je vaša zbirka začina i koje najčešće koristite?
   Oduvek sam volela začine, od malih nogu, još kad sam prvi put zagrizla zrnce kima, koji je moja baka stavljala obavezno u ajpren čorbu, ili list lovora bez kojeg nikako nije mogla da se zamisli čuvena sarma, ili kuvani kiseli kupus sa suvim kolenicama, zimi. Zbirka mojih začina je veoma velika i sve, manje ili više, koristim u pripremi jela u svojoj, ranije većoj porodici, ali i sad, mada nešto manje zbog specifičnog načina ishrane.
   Tako, oduvek imam obavezni crni i beli biber. Crni biber obavezno stavljam u mleveno meso, od kojeg pravim čuvene faširanje šnicle po receptu, a koga, ako ne moje mame, dok je beli biber, nezaobilazan u svakoj ribljoj čorbi, gde mu društvo pravi lovor, tucana, ljuta, ali i aleva paprika.
   Kada kuvam ćufte u paradajz sosu, menjam, u zavisnosti od raspoloženja začin koji stavljam u sos. Nekad stavim origano, ali znatno češće, bosiljak, posebno svež list. Moji unuci obožavaju sos od paradajza sa svežim bosiljkom.
   Volim ribu na lešo i tad najčešće stavim ruzmarin kao začin kao i nezaobilazne maslinke, crne, uglavnom, mada su i zelene dobrodošle.
   Već sam pisala o egzotičnom muskatnom orašćiću bez kojeg ne mogu da zamislim krem čorbu od karfiola.
   Moja mama je obožavala dinstanu ovčetinu i tu ljubav prema dobrom zalogaju od tog mesa je prenela i na nas, svoju decu. E, a da bi to meso bilo mnogo ukusnije no što jeste uvek je stavljala timijan, što i ja danas činim.
   Vrlo često u sladak kupus stavljam kim, ukoliko ga kuvan na starinski način, sa mesom.
   Od svoje svekrve sam usvojila korišćenje divlje nane, ili ti đoza, kao nezaobilazne komponente u kuvanju seljačkog, posnog pasulja.
   Kada sam bila u Kanadi, davno već, oduševila sam se mogućnošću da skoro u svakom kafiću firme Tim Hortons, možete dobiti i topao čili kon karne ( Chilli con carne) uz garlick bread ( hleb sa belim lukom), posle čega sam čili kao jelo uvrstila u repertoar jela u svojoj kući i od onda obavezno imam čili prah, ali i čili papričice.
   Kari, indijski začin, postao je deo moje kolekcije začina kad sam prvi put probala rižoto sa karijem i piletinom i koristi se uredno.
   Osim ovih začina kolekciji mojih začina pripadaju obavezni cimet, bez kojeg ne mogu da zamislim kuvano vino, ali ni bilo koju pitu od jabuka, slačica, koju ponekad stavim u domaći majonez, ali obavezno u domaću spremljenu zimnicu.
   Volim da spremam džigericu sa susamom, tako da je i susam obavezno prisutan u kolekciji, a nezaobilazni, klasični, peršun, mirođija, vlašac, lan, a boga mi i list suve korpive, znaju da budu začini koji su prisutni u mojim jelima.
   Verujem da, kao i mnogi, najčešće koristim peršun, ali i svi ostali su dostatno zastupljeni, što zavisi od izbora jela koje kuvam.
2. Jeste li probali tartar biftek i jeste li ga spremali?
   Moj suprug, može se reći, obožava tartar biftek i ja sam ga, njemu za ljubav, još na početku našeg braka, mnogo davno, probala. Čak sam ga više puta i spremala njemu, ali se sve na tome i završilo, jer, ne volim sirovo meso, kao i nedovoljno kuvano ili pečeno meso. Odlučila sam da više ne jedem ni suši, koji mi se vrlo dopada iz istog razloga, ali i iz predohrane.
3. Da li više verujete receptima sa blogova ili onima koje dobijate od prijateljica?
   Moglo bi se reći podjednako, premda, iskreno, recept mora da mi se izuzetno dopadne i da mi zagolica radoznalost do te mere da ga zaista i pripremim, kao što sam u dahu, npr. pripremila jednu voćnu keks tortu ili kao što se ovih dana, oštrim, da napravim pečeno meso sa povrćem, u rerni.
   Obožavam nepečene, sočne kolače, ali isto tako, poslednjih godina posebno, sve više volim i jela spremljena u rerni tzv. kako ih ja zovem, brzopotezna jela, ali veoma ukusna i zdrava jela, a ovo, koje nameravam da spremim ovih dana je jedno od takvih.
4. Koja su jela najzastupljenija u vašem jelovniku leti, a koja zimi?
   Skoro da nema razlike u mojem jelovniku između letnjih i zimskih jela jer su uglavnom u obe sezone na meniju povrće sa mesom ili ribom. Nisam iz priče da zimi kuvam često tradicionalnu sarmu. Čak više, sarmu nisam kuvala više od godinu dana!!! Kako preferiram veoma dugi niz godina zdraviji način ishrane, otuda je i jelovnik prilagođen tome, pa je i kolekcija začina upravo zbog toga raznovrsna. Mnoga tradicionalna jela kuvam na jednostavniji i zdraviji način no što su to radile moje baka i mama.
5. Kako pripremate jelovnik za svečane ručkove, slavlja i za veći broj gostiju?
   Kada je u pitanju npr. proslava krsne slave, tu sam se držala strogo tradicije, one koju sam ponela iz kuće moje bake i moje mame. Pripremam tradicionalni "voz", a to znači da spremam sve počev od najmanje 5 predjela od raznoraznih salata, slanih rolata, proje, pita i pitica, tradicionalnih pihtija, preko, jedne godine supe, druge godine čorbe, sarme, prebranca, krompir salate, prasećeg pečenja, svih mogućih svežih ili salata iz zimnice, sitnih kolača, jedno 15 vrsta minimum, uz obavezne bar dve torte, a ako se desi da je slava tzv. posnog dana, onda sve tog još bude posno uz prženu ribu, morsku i rečnu, kao i domaću sardinu od rečne ribe.
   Danas to više nije tako. Danas spremam bogatiji ručak, koji je prilagođen gostima koji mi dolaze. Često samo uvrstim neko interesantno jelo koje nije sa naših prostora, kao što su to npr. špecle sa kačkavaljem. Međutim, serviranju jela poklanjam posebnu pažnju, te ponekad, uz klasičnu pitu savijaču, sa višnjama, koju leti serviram kao desert, serviram i kuglu sladoleda od vanile.
6. Imate li neki standardni jelovnik i u kojim prilikama i za koje goste se njega latite?
   Nemam standardni jelovnik. Kako sam već donekle rekla u prethodnom odgovoru, jelovnik uvek prilagođavam gostima koji mi dolaze, ali i godišnjem dobu. Ideje mi ne manjkaju, jedino lagano, ali sigurno, gubim volju da spremam i kuvam komplikovana jela, a to i nije čudno, ako se ima u vidu da kuvam bezmalo 60 godina.
7. Šta obično spremate ili biste spremili kada imate strance na ručku-večeri u gostima?
   Pretpostavljam da se radi o ljudima koje poznajem, što bi bila olakšavajuća okolnost, jer bih im onda spremila nešto što oni vole, a ja to znam, no, ukoliko to ne bi bio slučaj, mislim da bi sasvim dobro poslužilo neko od naših, domaćih starih jela kao što su; bela teleća- pileća čorba, ili potaž riblja čorba, pekarski krompir sa slaninom ili đuveč sa suvim mesom, vruća pogača, pileća džigerica rolovana slaninom, meso od svinjskog vrata ispečeno u rerni sa crnim lukom, salate od ajvara ili lučenih paprika, možda šopska ili tarator uz predjelo od npr. punjenih jaja i nekog lepog, starog sira, kravljeg ili ovčijeg. Možda čak i domaće krokete od ribe uz sos od mirođije, uz belo muskatno vino, ili neko crno, oporo vino.
   Kao desert bih servirala savijače od jabuka i višanja, ili šne nokle.
8. Postoji li jelo, kolač, pecivo, koje ne uspevate da napravite?
   Ne postoji. Spadam u osobe koje sad dobro znaju šta mogu, a šta ne mogu da odrade. Ukoliko odlučim da nešto skuvam, a to nikada pre nisam kuvala, ja ću to uraditi sve dok ne uradim do perfekcije, ali, moram da naglasim da to zaista treba da bude nešto što će me izuzetno zagolicati i ponukati me na to da ga i napravim.
9. Da učestvujete na takmičenju od samo 4 namirnice po svom izboru, šta biste skuvali?
   Zelenu boraniju, čorbastu, sa poširanim jajima, belim lukom i paradajzom. Ovo je veoma ukusno, zdravo i lagano jelo koje skuvam onda kad sam u stisci sa vremenom.
10. Vaš izbor između, kafe i čaja, kolača i voćke, sladoleda i čokolade, mesa i ribe, cezar salete i pice, boze i gaziranog soka, piva ili vina?
    Kafa jutarnja, obavezno, čaj u toku dana, voćka, kao zdravija varijanta, premda ne jedem ni kolače, a voće vrlo dozirano i ne sve, uvek sam i zauvek sam za sladoled pre čokolade, iako opet,ne jedem ni jedno ni drugo, meso i riba, zajedno, jer ne mogu da se odlučim, cezar salata apsolutno i uvek pre nego pica, obožavam cezar salatu, još jedna "navika" posle posete Kanadi, boza iznad svega, jer ne pijem nikad gazirane i nikakve sokove i zauvek vino, mada volim, al' baš, crno pivo.
11. Za koju poslasticu biste dali i poslednji dinar?

Mnogo volim sve kremaste kolače, ali, nikad ne bih dala poslednji dinar za neku poslasticu. 

Evo, dođoh do samog kraja. Bila sam iskrena do bola. Nadam se ne i previše opširna, ali, ako i jesam, pitanja su bila takva, temeljna.

Volela bih da se igri pridruže sledeći blogeri:

1. Zorica Stajić ex Pejić- zorinirecepti.blogspot.com

2. Sanja Gostović- ultimativnisastojak.blogspot.com

3. Danijela Lela Mesalić

4.Rada Čeh

5.Snežana Medan

6. Predrag Peđa Ivković

7.Darko Tadić

8.Hrvoje Medić- kuzinavanje.com

9.Miloš Topi Miladinović

10. Dejan Sević

11. Zorica Pavlović

Pitanja glase:

1. Volite li da jedete ili vam je ishrana samo način da opstanete?

2.Šta najbolje umete da skuvate?

3. Da li je korišćenje masti u ishrani zdravo?

4. Šta ne volite da jedete i zašto?

5. Šta biste radije izabrali za obrok, pasulj prebranac ili gulaš čorbu i zašto?

6. Da li je ljuta hrana zdrava i ako jeste zašto?

7. Probate li specijalitet lokalne kuhinje, na nekom od svojih putovanja i zašto?

8. Treba li decu prisiljavati da jedu ono što ne žele?

9. Ko je u vašem životu najbolje kuvao?

10. Posećujete li Mc Donalds, i ako da, šta vam se sviđa iz njihovog izbora jela?

11. Žito sa šlagom ili kesten pire i zašto?

Mora da sam pala s Marsa, tj. ko ima koristi da budemo degeni?

Sad, ko ima strpljenja nek čita, ko nema, nek odustane odmah, jer i ja sam se mislila da li da pišem, ili da ne pišem. I evo, napisah.

Kosa mi se digla na glavi, pre neki dan, kad sam pročitala tekst da je u Nemačkoj etičko veće, koje je imenovano od strane savezne nemačke vlade, zatražilo da se ukine zabrana incesta između odraslih braće i sestara!!!!!

Jel moguće da smo mi toliko zatucan narod da samo kod nas, ne znam da li vredi i kod drugih baš, nije dozvoljeno stupati u brak sa srodnicima do sedmog kolena???!!! 

A možda ja grešim za, tu i tamo neko koleno, ali zasigurno važi bar do trećeg.

Još kad pročitah da je upravo to, incest, već ozakonjen u Španiji, Portugaliji, zemljama Beneluksa, stomak mi se prevrnuo.

Postavih sebi pitanje, čemu sve to? Ako se zna, a zna se, da na jednog muškarca u svetu dolaze 4 žene i slovima, četiri žene, što će reći svaki od njih maltene može da bira koju će, s kojom će, ili neće da opšti, dok su žene po pitanju izbora, mora se istine radi reći, "ugrožene", jer, može da se desi da od tolike konkurencije bude i onih momenta, u stilu, daj šta daš, ili, nema veze postaću gej, jer među muškarcima nema onog koji baš meni paše.

Okreni obrni sve zarad sladostrašća pre svega, a ne zarad prvog i osnovnog, produžetka vrste, nas samih, a to je, odavno se zna, najjači instinkt u živom svetu, a složićete se da smo i mi, ljudi pripadnici tog istog.

 No, ne lezi vr.., ne volim ni ime da mu čujem, a nekmoli još i da mu zapisujem, jer sve mi se, ipak, čini, a nekako osećam i da ne grešim puno, on upleo prste u sve ovo, jer nekome, ili nekima, već dugi niz godina ne odgovara da se ljudi množe i razmnožavaju. 
Ruku na srce ima nas mnogo, na ovoj kugli zemaljskoj, što je neko već ranije zaključio i još pride tome dodao kako samo svojom masom opterećujemo i vršimo pritisak na samu planetu???!!!!

"Naučnici" su izračunali da, ako bi na komandu, disciplinovano, što kod njih i nije teško izvesti jer su vrlo disciplinovani, Kinezi svi, u trenu skočili u vis, samim svojim doskokom na zemlju, tle, izazvali bi, navodno, kataklizmičke pojave svetskih razmera???!!

Ja se, priupitah, ko je imao pare za bacanje kad je platio da se ovo izračuna tj. da se ispita ovaj, potencijalni fenomen? 

Kome odgovara da stanovništvo planete zemlje ode u tri lepe? 
I da li taj, ti, kome to odgovara, misle da bi oni pri tom bili pošteđeni, čak iako su sebi osmislili, uredili, spremili jazbine u kojima će biti osigurani oni i poslušnici koje oni odaberu? 

Nekako ne mogu da poverujem da su smetnuli sa uma i onaj jedan promil iznenađenja koji može i njih da zadesi prilikom njihovih eksperimenata in vivo.

Dugo mi se nameće zaključak da postoje zaista neki kojima odgovara da nas ima sve manje. Jer čini se mnogo tog da tako i bude, počev od plasiranja "naučnih" istina od kojih su pojedine već na svu sreću, potvrđene kao laži stoleća, zarad zarade tj. sticanja ogromne količine novca na računima, opet tih izabranih, ali i prodanih duša, pa do izmišljanja što perfidnijih metoda da bi se to, smanjenje ljudske populacije na zemljinoj kugli svelo na zadovoljavajući i odgovarajući broj uplašenih poslušnika i naravno njih samih, vladara.

 Svedoci smo eksperimentisanja u sferi tzv. specijalnog rata i primenom raznoraznih metoda istog diljem sveta, najviše u crnoj Africi, Aziji, Južnoj Americi, ali i u Evropi, posebno na tvrdoglavom Balkanu. Mnoge od metoda smo, na žalost, doživeli, a neke smo,   nadam se, prozreli, kao što je ova ostrašćena podrška onima koji vole istopolne, ali, ko je sanjao da će izvečeri u tajnosti, a opet prilično lako, da se usude i potegnu staru, oprobanu, izanđalu metodu onih, koji su se iz želje da im svi novci i sve bogatstvo ostanu u familiji, ženili i množili između sebe.

 No, treba potsetiti da su se, s' vremena na vreme ženili i udavali i sa onima koji im nisu niko i ništa da bi "osvežili" krv, tj. da bi im se rađala koliko toliko normalna deca.

Kome odgovara da planetom zemljom hodaju ljudi sa prikraćenom pameti, sa nagonima koji su usmereni isključivo ka sladostrašću, ali ne i ka produžetku vrste, rečeno jednostavnim, darvinovskim jezikom?

 Nekako čvrsto verujem svima onima kojima je cilj zgrtanje još većeg bogatstva, trezorisanja i tezaorisanja istog, a sa kojom svrhom, mogu opet da pretpostavim, za sticanjem još veće moći i međusobnim takmičenjem, kao nove "umnosportske" aktivnosti alavih na pare i raznorazne vrednosti.  Kako će do tog lepo i polako, ali sigurno doći, doli proklamovanjem nekih novih "vrednosti" kao pravih , dobrih  i zdravih.

 Za to će im veoma dobro poslužiti ljudi koji su sebi dozvolili da razmišljaju njihovim mozgovima, da olako prihvataju sve što im se na tacni "hleba, vina i igara" ponudi, ne shvatajući da lagano, ali sasvim sigurno postaju dobri, poslušnici gospodara materije, a ne uma. 

O ne, nisu oni maloumni. Naprotiv. Oni imaju umne ljude uz sebe koje su uspeli da plate, jer, na žalost, sve ima svoju cenu, pa i moral, a kud ćeš više dobrih i poslušnih ljudi od onih koji žive npr. u zemlji poput naše, a zemalja poput naše, ima ohoho još.

 I sve je na prodaju, pa i pamet i znanje.

Tako, svedoci smo, da se proređujemo i da silom prilika i umni ljudi, iz znanja ili neznanja, pravno rečeno, iz hata ili nehata, budu na pogrešnoj strani pa se eto dešava da se ozakonjuje i incest, kojeg, tačno, ima u životinjskom svetu, ali u njemu   samo jači predatori opstaju. 

Međutim, ukoliko se kao potpuno normalna pojava, po mojem skromnom mišljenju uvreži i među ljudima, sve manje će biti onih među nama koji će se moći podičiti sposobnošću da i budu "predatori" tj. jedinke sposobne da se izbore sa životnim iskušenjima, već će se naprotiv namnožiti oni koji će umeti baš lepo da slušaju, ljudi automati, ljudi robovi.

I sve se to, hoću da verujem da svi to znaju, dešava jer smo počeli da prihvatamo sve što nam se ponudi, iz tamo nekih civilizovanih sredina, a da ne razmislimo koliko će to svima nama doneti ne koristi, već napretka. 
Hoće li nas to ugroziti, hoće li nam nauditi ili ne?

Kao što u medicini postoji pravilo; Primum non nocere – prvo da ne škodi, tako bi trebalo da bude uvek i u vezi svih odluka koje donosimo kada je u pitanju opstanak ljudi u celini.

Na žalost, mnoge od odluka koje su ljudi doneli u poslednjih pola veka su naškodile celokupnom čovečanstvu daleko više no što su ljudi od njih imali koristi.

Postoji samo jedan način da se izborimo sa takvim pošastima od pojava, a to je da učimo, što više, da bismo bili sposobni da prepoznamo šta se iza brega valja, da proveravamo, a ne samo slepo da verujemo.

Moj optimizam se lagano troši jer na žalost, sve više se i u ovoj sredini u kojoj živim vide primeri tipa; videla žaba..

Da li je novac vredniji od života? Kako su živeli ljudi kad novac nije bio merilo vrednosti?
 Zašto su ljudi odlučili da žive zajedno, da osnuju osnovnu ćeliju društva, porodicu?
 Zašto je sve to vredelo od iskona na ovamo? Ko je u pravu, a ko je u krivu?

Živimo li mi u matriksu? Ko je scenarista i vladar ovog matriksa?

Hiljade pitanja, a odgovor je tamo negde.

Možda ga nikad neću saznati, ali bih volela da oni koji dolaze imaju neki bolji svet u kojem će živeti i u kojem će vladati znanje i ljubav, a ne novac.