недеља, 05. јун 2016.

Sreći je ime krompir



Mnogo puta sam rekla da sam "bogata", jer imam prijatelje, a posebno njih par na koje mogu uvek da računam, za ne daj Bože.
Već dugi niz godina je moja najbolja prijateljica žena sa imenom plavog cveta, koju svi iz milošte zovemo Menka, koja ima srce veliko, ko najveća lubenica, mesi najbolje kolače na svetu, sprema ketering hranu po izboru gledaoca i slušaoca i ume da sluša do sto pet, pa opet. Prava je enciklopedija sporta, posebno košarke i tenisa.

Malo je reći da volim kad mi ona dođe u moje selo Perlez u pohode i na "čašicu" razgovora. Ja jednostavno obožavam da sa njom delim vreme i sve što imam i mogu, svih ovih dugih, proteklih godina.
A samo kad se setim kako smo se upoznale..

Tek smo dvadeset dana živeli u novom stanu, u novoj zgradi u jednom od savskih blokova, kad je neko zazvonio na naša vrata;
  • Komšinice, da nemate možda da mi pozajmite malo šećera, upitala me nepoznata žena na vratima držeći u ruci šolju za belu kafu.
Pogledah je brzinom svetlosti i videh samo da ima neverovatno lepe, plave, tople oči. Uzeh onu šolju bez reči i napunih je do vrha. 
Nisam je ni pozvala da uđe unutra. Istine radi, mora da kažem da sam se strašno iznervirala.

Naime, tamo gde smo nekada stanovali, u jednom velikom, kako sam ja govorila italijanskom dvorištu, komšije su volele da pozajmljuju od nas, mene, sve i svašta; krompir, jer eto, deci se baš sad prijeo prženi pomfrit, a mi, ja imamo divan, roze, dalmatinski, jaja, jer joj  fale još dva za meru, a ima samo jedno u frižideru i nije stigla da kupi, šerpa i lonac za zimnicu, jer će taman da stane svih 40 kila paradajza koji je kupila, nož za sečenje mesa, jer je moj najoštriji, a njihov je tup i dobar za mučenje, a ona treba da na brzinu iseče tanko meso za šnicle koje je jutros kupila....
Kafa, šećer, so , aleva paprika, griz i ostali bakaluk i kućne potrepštine tipa, prašak za veš, čak i šampon, je bilo sasvim uobičajeno da se pozajmljuje od nas, mene.
Svi su znali da meni moja mama donosi kozmetiku iz Nemačke, kao i da moj suprug i ja idemo uvek uredno u mesečnu nabavku jer smo oboje voleli da imamo i nikad, i slovina nikad, nisam pozajmljivala ništa.
Jednostavno, nisam bila naučena da pozajmljujem ništa od drugih, već da raspolažem sa onim što imam. Kako s novcem, tako i sa kućnim potrebštinama, do dan danas.

To, da niko nije vraćao pozajmljeno, osim gore pomenutih noževa i sudova, često krajcovanih, da sam morala da kupujem nove jer bi na tim mestima zimnica zagorevala i uz neprestano mešanje, suvišno je i da govorim.

Moram da naglasim da ja mnogo volim da dajem i poklanjam, kao i da je ta moja osobina prerasla u uobičajenost, ali, ne opravdavam bezobrazne navike, a moji drage komšije iz starog dvorišta su se baš bili navadili jer... nikad nisam ništa tražila da mi vrate.
Često, čak ni te sudove koje sam pozajmljivala.

Tako sam, videvši moju Menku na vratima sa šoljom za belu kafu, iz mesta pomislila kako se nas dve nikada nećemo združiti.
E, ali, nikad ne reci nikad i zauvek. Život je čudo.
Nisam mogla nikako da zamerim za tu šolju šećera jer su se oni tog dana tek useljavali, a ona je, kao dobra domaćica htela odmah da skuva kafu majstorima koji su joj namestili šporet.
I kako bi našla šećer u svoj toj gunguli od tek unetih stvari u nov stan?
Ukratko, mojoj dobroj i dragoj Menki bih dala i srce, kad bi joj trebalo, da imam dva.
Jer, ume ona da između svih svojih obaveza koje ima, pronađe luft da me iznenadi i dođe da mi svojim prisustvom ulepša dane.

Tako smo se nas dve družile nepuna dva dana uživajući u razgovorima na mnoge teme, opuštene u mojoj bašti.
No, sve lepo kratko traje i brzo prođe. Krenuh, po običaju, da ispratim svoju drugaricu na autobus za povratak u prestonicu, u željeno vreme.
Uobičajeno smo krenule ranije, da bismo sačekale autobus na obližnjoj stanici, nedaleko od moje kuće. Sele smo na klupu ispred kuće, neposredno pored stanice i nastavile sa razgovorom, kao da smo se tek srele.
Par meštana, poznanika, koji su prolazili na biciklima veselo bi me pozdravljali uz nezaobilazne pošalice.
  • Postala si prava meštanka. Svi te znaju, komentarisala je moja Menka, kad je baš tog trenutka iz kuće, ispred koje smo sedeli izašao D., koji nam se javio.
  • Komšija, mi sedosmo ko prave, bez pitanja, na vašu klupu, rekoh ja.
  • Neka ste. Klupa je i napravljena da se na njoj čovek odmori.
  • Kako vam je majka?
  • Eno je, vratila se baš iz bašte. Umorila se, ali je dobro.
Komšija D. je otišao svojim poslom dok sam ja mojoj drugarici ispričala kako me je pretprošle zime, dok sam čekala autobus za Beograd, na ovoj istoj stanici, komšinica M. njegova majka, pozvala unutra, da se sklonim od vetra i snega jer autobus koji čekam su ukinuli, a sledeći imam tek u pola dva. Bilo je tek pola dvanaest.

Kako je moja kuća bila hladna, jer smo preko zime te godine boravili u Beogradu, prihvatila sam poziv.
Prvi put sam upoznala komšinicu M., a i ona mene. Nismo se čak znale ni iz viđenja i tim pre me je neobično prijatno iznenadio njen poziv, da u kuću pozove potpuno nepoznatu osobu, mene.

Po povratku u Perlez, u rano proleće, prvo sam otišla da vidim komšinicu M. Odnela sam joj jabuke i kafu, kakav je red, da bi joj se malim znakom pažnje zahvalila na čovekoljublju koje je ona ispoljila prema meni te hladne zime.

Dok sam pričala to mojoj Menki izašla je iz dvorišta komšinica M i veselo nas pozdravila. Pitala me, da li mi se primila hrizantema, koju mi je tog proleća poslala po svom sinu D.
  • Nažalost, nije.
  • Nema veze, daću ti opet novu, ove jeseni. Bolje je kad se sadi u jesen.
  • A vas dve, čekate autobus u sedam i dvadeset?
  • Čekale smo, džabe, rekoh. Malo pre mi je komšija R. rekao da je ukinut taj polazak, kaže odavno. Još me i zavitlavao kako sam nikakva Perležanka kad ne znam tu informaciju, dok je odlazio da sačeka autobus iz Beograda, na stanici preko puta, jer mu je ćerka poslala po kolegi, vozaču, specijalnu hranu za njegovu mačku. Kaže, sad ćete da čekate poslednji odlazak, u pola devet, kad nećeš da pitaš druga za red vožnje.
  • On voli da se šali, reče M.
  • Zar vam nije teško da radite tako dugo u bašti u vašim godinama, upitah komšinicu?
  • Nije lako, ali se mora. Nego, ajde D., reče sinu, koji se upravo pojavio iz dvorišta, idi donesi krompir da vidi komšinica?
Ovaj ode i za tren se vrati sa krompirima koje je držao u obe šake. Ovi su bili lepi, roze, mladi i poprilično krupni.
  • Ovo je posebna sorta. Seme sam kupio u Opovu. Sadimo ga već treću godinu za redom. Još nije ni cvetao, a rađa ovolike krompire, reče D. dok mu se u očima zrcalio nekakav radostan sjaj. Ovo je vrhunski krompir komšinice. Razumem se u to, kuvar sam po profesiji. Nažalost, posle raspada stare države, vratio sam se iz Slovenije i sad, radim šta stignem. I vodim spor, sa starom firmom, jer su me otpustili po povratku sa bolovanja. a slomio sam nogu, na radnom mestu.   Bar da sam radio svoj posao, nego sam radio kao hranilac stoke, al, eto. Ispriča nam D. svoju životnu priču u dahu i dalje držeći onaj krompir u šakama i gledajući ga sjajnim, od zadovoljstva, očima.
Moja drugarica i ja se pogledasmo, bez reči.
  • A jel pomažete majci u bašti, upita D. moja Menka?
  • Kako da ne. Sve šta treba. Čak sam i ovaj krompir nabavio i drugim komšijama iz sela. Dvestačetrdeset kila sam kupio za druge, nek imaju i oni kad je ovako dobar, reče D. nežno prevrćući krompire u svojim šakama.
  • Sve sami za sebe proizvodite? Jel vam velika bašta, nastavi moja Menka, ovog puta pitajući komšinicu M?
  • Nije, samo 2 ara, ali radimo napola još četiri. Mora se. Moja penzija je mala, a D. nema stalan posao.
  • Odoh komšinice da spremam večeru, reče M. Dođite na kafu kad stignete, pogleda u mene i odoše oboje put ulaza u kuću.
  • Znaš Menka, zbog ovakvih trenutaka i saznanja meni moj život deluje kao bajka rekoh svojoj drugarici.
    Zbog ovog sjaja u očima, koji je imao komšija D. dok je pričao o svom krompiru iz bašte, zaboravim na sve što mi je teško i setim se da sam blagoslovena mnogim dobrima o kojima neki sanjaju.
Jer, kako smo upravo videle, sreća i zadovoljstvo imaju ime, roze krompir.

Mahnuh vozaču autobusa da stane. Mahnuh još jednom i mojoj drugarici koja je odlazila tim autobusom još uvek pod utiskom da običan, roze krompir 
 ume da bude velika radost i zadovoljstvo.

I shvatih, po ko zna koji put, da sreću zaista čine, male, velike stvari.



8 коментара:

  1. Eh, taj tvoj Perlez... mora da je čaroban kad ovako lepe priče o njemu pišeš.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Neg :) A ja opet mislim isto za tvoje Zaplanje i priče kojim ga ti majstorski ovekovečuješ.

      Избриши
  2. Prelepa priča. U malim mestima ljudi su otvoreniji, bolje se poznaju, šira im duša. Naravno ima izuzetaka u velikim gradovima, što su ređi to su dragoceniji.
    Tebi draga Olja, čestitke što imaš umeće da napraviš divnu priču od običnog, svakodnevnog komšijskog razgovora.
    Tvoja priča ima divnu pouku.
    Hvala ti.

    ОдговориИзбриши
  3. Lepote ima gde god da okreneš. Samo ako je prepoznaš i vidiš. A i sreće! ☺

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Upravo tako Sneška. Lepo si ti ovim rečima uokvirila poentu. Hvala na komentaru!

      Избриши

Radovalo bi me da saznam vaše mišljenje o ovoj temi :)