Glasanje

 

    Nas dve nismo bliznakinje, ali kao da jesmo. Znamo se oduvek. Razlika je u tome što je ona udata, ima decu, unuke, a ja nemam ništa od tog. Ona je fina, odmerena, svaka joj je na mestu, dok ja lajem na zvezde, posebno kad mi pukne film. Ona ne psuje nikad, a i ako joj se omakne to su one lepe psovke tipa ; Idi u peršun. Ja kad opsujem to pas s maslom ne bi poliz’o. Ipak, ne stidi se ona mene nikad, čak i kad lanem onako kako ne treba. Kaže, voli ona mene baš takvu kakva jesam, a kakva bi ona volela da bude, bar ponekad.

    Ja nikad nisam htela da budem kao ona. Ja sam slobodna, živim slobodno, kažem šta hoću, kako hoću, ne merim, ne sečem, što na um to na drum. Ona je zarobljenik vaspitanja, znanja, morala  i što šta čega usput. Sad, da se razumemo, nisam ja  baš sušta suprotnost glede sveg tog, ali kod mene nema cile mile. Nego, da ne davim previše jer sam htela da pišem na naslovnu temu.

    Sedimo, jednom, nas dve tako, pijuckamo kafu i pričamo o svemu i svačemo, pomalo. Na kraju dođosmmo i do teme glasanje.

• Pitam ja nju; Za koga ćeš sad da glasaš? Kad ona meni, ni pet ni šest; 

•  Za ove na vlasti.

U sunce ti poljubim. Pade mi mrak na oči iz mesta, ali, izbrojah nekako do deset i upitah mirnim glasom;

• A zašto, ako mogu da znam?

Zauze ona pozu, kao da će da mi održi vakelu i poče sa deklamacijom.

• Vidi, vlast je vlast, a svaka vlast treba da se poštuje i..

• Šta reče, skočim ja kao iz katapulta izbačena da sam? Da se poštuje, kažeš? A šta ja to treba da poštujem glede ovih koji mi jedu parče po parče života i ispijaju mi i ono malo optimizma i snage da se borim za opstanak, kažem ja njoj onako fino, kako bi i ona meni.

• Sedi, smiri se, srčka će da te strefi bez razloga- ona meni doli ulje na vatru i ne znajući.

• Bez razloga, kažeš, bez razloga vrisnuh iz petnih žila! Kako bez razloga kad su mi uzeli i od tog malog što imam, a nameru da vrate bar na staro i ne pomišljaju. Koju pizdu materinu ti zastupaš  tezu da glasaš za ove na vlasti, a sama se jedeš ko mlad mesec jer ti deca žive tako kako žive jer sa doktoratima mogu guzicu da obrišu od ovih lopova koje zabole ona stvar za bilo čiji opstanak ovde osim isključivo za sopstveni.

Tu ti se zagrcnuh od pljuvačke koju nisam stigla da progutam jer sam taman uhvatila zalet da joj skinem koprenu s očiju, kad ona meni ni pet ni šest.

• Slušaj malo, umesto što skačeš tu ko Damjanov zelenko, za promenu slušaj! Kad umem ja tebe da slušam kad počneš da baljezgaš budi bar jednom fina pa saslušaj ti mene!

• Baljezgam, skočim ja ko furija. Nisam znala da ti moje razgovore sa tobom svodiš na baljezgarije.

• Ama, spusti loptu već jednom da kažem ono što sam naumila jer ću pored tebe da zaboravim i kako se zovem, nastavi ona.

Udahnuh čujno, izbrojah do deset još jednom, opsovah sebi u bradu i sedoh gledajući pored nje. Nisam htela ni da je okrznem pogledom koliko me je izbacila iz  živčanog mi mira. Mada, kad se povede razgovor o ovoj vlasti, mene nije teško izbaciti iz mira jer mi dođe da im se majke majčine uzduž i popreko, pa preko predaka i naslednika pa dokle stignem. Nema veze što nemam alat za to, samo da mi je da ih..

Vidi ona da sam se primirila i rešila da nastavi. Ovog puta nekim, kao, umilnijim nastupom.

• Znaš Lenka, zove me tako kad hoće da mi podilazi, meni je moj ujak govorio da uvek glasam za one koji su na vlasti. Sedi, nemoj da skačeš, odmah ću da ti objasnim zašto. Vidi, govorio je da su se oni dovoljno za svojeg mandata nakrali, nafatirali i obezbedili pa će u novom mandatu da ostane nešto i za nas obične smrtnike. Eto, zato ću da glasam za iste, tj. za njih.

Kad to reče, kao da se nekako izduvala, ko probušeni balon i skvrčila u onoj stolici preko puta mene, kao da se smanjila. Gledala je u mene širom otvorenih očiju iz kojih je virio neki majušni prkos koji kao da me je začikavao; Ajd sad da te vidim!

• Pa ti nisi normalna, dreknuh ja iz petnih žila! Da glasaš za lopove, secikese, prevarante, plagijatore, grobare i usputnu tajkunsku kamarilu! Da glasaš za one koji zidaju fatamorgane od gradova, crkve pokajnice, puteve do svojih vikendica, čija se deca školuju van ove zmlje dok ovde bolesna deca umiru jer nema fondova za njihove lečenje u inostranstvu, a kod nas nema ni tehnologije, a ni S od stručnjaka da bi se ovde, kod kuće lečili, a sve to o državnim jaslama, od nas, od naroda uzeto od raznoraznih poreza, prireza, doprinosa i samodoprinosa! Jel ‘oćeš da nam uvedu porez na vazduh i vodu u sledećem mandatu pa da bude baš onako, da nas nema  ispod šljive da preteknemo?

• Pa za koga onda da glasam, upita ona mene mirno kao da smo o frizurama pričale, a ne o najžešćoj temi koja se ovih dana raspreda naveliko i naširoko po novinama i svim svetskim, a i ovdašnjim društvenim mrežama?

E tu skočih i poleteh ka izlaznim vratima i onako usput joj rekoh;

• Ma da se nosiš u tri pizde materine ti i glasanje i ti za koje ćeš da glasaš i kad sam došla na tu kafu koja mi je presela. Još da ti dajem savete za koga da glasaš? Sad si me videla pa ko zna kad ćeš. Boli me ćoše od Avale za koga ćeš da glasaš!

Ostade ona razjapljenih usta od iznenađenja, ja izleteh ko tajfun, zalupih vratima i strčah niz stepenice na ulicu. Mal' ne sruših čoveka u prolazu. Isp’o bi jadničak kolateralna šteta, a ni kriv ni dužan.

Sad, da vam pravo kažem, kad se ona i ja nismo usaglasile za koga da glasamo kako li će ostalih kusur miliona?

Eto, ta mi se misao mota ovih dana. A i ona, nikako da mi se javi, da me zovne. Uvek ona mene zovne iako ima obaveza više od mene. Mora da je strašno ljuta jer sam je oterala u pizdu materinu, nju, onako finu.

Šta ću. Lepo rekoh, kod mene nema cile mile. Uzmi ili ostavi.

PS: Slike je sa Google.

Samo da...

Bilo je to jednog od poslednjih dana avgusta meseca. Bližio se kraj letnjeg raspusta i uskoro je ona polazila u drugi razred srednje škole, a njen brat u treći. Majka je još uvek bila na godišnjem odmoru, zajedno, sa njima. Oni su znali da će uskoro morati da se vrati  u Austriju, da radi, a oni će opet ostati sami, do Nove godine, kada bi ona dolazila ponovo.

Majka je tog dana kuvala pasulj, žuti, sa srpskim, debelim kobasicama. Ona i brat su obožavali kuvani pasulj u svim oblicima.

Sedela je za kuhinjskim stolom i pažljivo gledala u majku  kako iz lonca, a uvek je pasulj kuvala u plavom loncu od pet litara, vadi zrna pasulja starom, belom kutlačom, za koju je govorila da joj je bio poklon za svadbu nje i  oca. I uvek bi govorila uz osmeh, kako kuva ko za puk vojske, a njih je u kući bilo troje. Izvađena zrna pasulja stavljalaje u jedan beli, plehani tanjir u kojem bi ih zgnjavila viljuškom, sve dok ne bi postao kao pire.

Za to vreme, u tiganju iste boje kao što je bio i lonac, se na masti uveliko pržio crni i beli luk, na tihoj vatri, govorila je, da lepo omekša, a ne zagori, u koji bi dodala biber, crvenu, sitnu papriku i na kraju taj pire od pasulja koji bi zatim brzim pokretima dodala u lonac sa pasuljem koji je skrajnut, na šporetu i dalje krčkao sitnim balončićima.

Onda bi sve to lagano izmešala, dodala već sitno iseckan peršun, jedan oveći list lovora i na kraju na masti ispžene debele srpske kobasice iseckane popreko, samo do pola. 
Cela kuća bi zamirisala na lepu zapršku, koja to ustvari nije, govorila je ona dok je završavala sa kuvanjem omiljenog  žutog pasulja, jer nema brašna. Tako kuvan pasulj, dodala bi, je kuvan na sasvim zdrav način i bio je baš to što i jeste, samo pasulj.

Zatim bi, kao da stavlja trešnju odozgore, na tortu, u lonac sa skuvanim pasuljem stavila jednu celu kašičicu sitnog, kristal šećera.

Dodala bi naglas, gledajući u nju, da to svakom jelu daje poseban ukus, a pasulju najviše. Ona bi je uvek u tom trenutku gledala zadivljeno, razmišljajući, hoće li ona ikad znati da skuva pasulj kao njena mama?

• E, sad je to, to - coknula bi i pomerila bi lonac sa vatre. Mogli bi vas dvoje da postavite sto da ručamo, obratila bi se njoj i njenom bratu, koji je u uglu čitao.

Na to bi oboje poskočili i svako bi obavio svoj deo posla. Ona bi postavila tanjire, prethodno obrisavši pažljivo čistom krpom mušemu na stolu, dok bi njen brat stavljao kašike i viljuške. Ne obične kašike, već lagane.

Tako su njih dvoje zvali stare, izlizane, aluminijumske kašike na kojima su se vrhovi drški završavali oblikom srca.

Te su najviše voleli iako je u kući bilo i onih “težih” kašika od modernog rostfraja.

Majka bi onda na sto stavila podmetač i držeći lonac krpom, za obe drške, postavila na njega pasulj koji se pušio. Zatim bi hitro na sto stavila i oveću metalnu, starinsku činiju bordo boje sa tanko narezanom kupus salatom.

Čak ni ta salata nije bila obična. I ona je u sebi imala tu čuvenu kašičicu kristal šećera, vrlo malo bibera, nezaobilazna dva sitno isečena čena belog luka, da tek zamiriše govorila je majka, i sok od celog limuna.

Znala je ona da baba stavlja sirće u salatu, ali ne i njena mama. I zato je salata, svaka, koju bi spremala njena mama bila uvek ukusnija od svih ostalih.

Tog dana taman kad su svi troje seli da započnu svoj ručak, neko je zakucao na vrata njihovog stana. Brat je ustao da vidi ko je. Ubrzo se začuo njegov veseli uzvik. Na vratima se pojavio njihov otac. Svi su se iznenadili i obradovali. On posebno, jer je ugledao majku da sedi za stolom i iznenađeno pilji u njega. Nisu se videli godinama.

• Ooo, radovala mi se majka, srećno je rekao otac. Stigao sam baš na ručak - sa žarom u očima gledajući u majku, je izgovorio u dahu.

Majka je ćutke ustala i spretno dodala još jedan tanjir i pribor za jelo, dodavši pri tom i oveću korpicu sa isečenim, crnim hlebom.

Otac je netremice gledao u nju. A onda, kao da se budi iz nekog sna je ustao, prišao ćerki i rekao;

• Ćero, oprosti, tata te nije poljubio. Zatim bi je zvučno i vlažno poljubio u oba obraza. Ovog tvog brata sam već izljubio na vratima. Sad bih mogao i majku..
• Sedi tu s mirom i jedi- nešto oštrijim glasom bi mu se obratila majka! Ne treba da se hladi jelo. 

Muk je zavladao u maloj kuhinji. Svi su bez glasa ručali pogledavajući ispod oka jedno u drugo. Ona je videla da njen otac sa puno ljubavi gleda u njihovu majku dok je ona smireno, sitnim zalogajima jela.

Za to vreme njen brat bi jeo zvučno, ponekad srkučući i vešto viljuškom grabeći salatu od kupusa koji mu je sa viljuške visio preteći da upadne po sred tanjira sa pasuljem. No, to se nikad nije desilo.

U jednom trenu je shvatila da oni ručaju kao porodica. Kao nekad dok su oni bili mali, ona i njen brat, u onom malom stanu, na Neimaru.

A onda se trgla. Senka tuge joj je preletela licem jer... oni odavno nisu bili porodica. 
Njeni su roditelji bili razvedeni već dobrih desetak godina. Njen otac je imao novu porodicu i još jednu, tad već šestogodišnju devojčicu. Ipak, njegov pogled usmeren u njihovu majku je bio pogled pun ljubavi. Shvatila je da je on i dalje voli. I njih, njenog brata i nju. Ceo prizor, njih, kako slasno jedu žuti pasulj koji je majka sa mnogo ljubavi pripremila, njen otac koji je svaki zalogaj jeo sa starhopoštovanjem i ljubalju gledajući u njenu majku i njih dvoje, dobio je izgled čarolije. Nekog davno izgubljenog sveta u kojem su oni svi zajedno bili srećni..

A onda se setila svih priča koje joj je jednom tužnog glasa pričala njena baka, očeva majka, o razvodu njenih roditelja. Rekla je da ona nikad neće prežaliti to što joj njena majka nije snaja. I dodala..

• Sve bi bilo drugačije samo da tvoj otac nije tražio preko hleba pogaču. Samo da nije jurio druge suknje.. Samo da tvoja mama nije došla tog dana ranije kući.. Samo da nije rođenim očima videla to...

Njoj je bilo možda deset godina kad joj je to baka rekla.

Bilo joj je žao bake koja je maramicom brisala suze. Ona nije onda shvatila šta joj ona to govori..

Danas je shvatila. Znala je da bi njen, i život njenog brata, bio sasvim drugačiji samo da je tata onda voleo samo njihovu majku. Ceo svet bi bio drugačiji samo da...

Kad pogledaš iz daljine nije kao što jeste

Još jedna godina je iza mene, iza svih nas. Nikad ne sumiram proteklo vreme. Tako, baš dugo izbegavam da ovu godinu koja je završila svoju vladavinu ocenjujem, rezimiram sve šta se izdešavalo u njoj. Ipak, iako sam je dosta često tokom proteklog vremena nazivala teškom, reših da je pogledam malo i iz drugog ugla.

Naime, sve što nekima izgleda kao teret, poteškoća, izaziva veći osećaj nelagode. Ponekad nam ta težina toliko presedne da onda umemo da kažemo; Ma pusti, dogodila se ne povratila se. Misleći, pri tom, na celu godinu iza nas.

Zašto dajemo veći značaj dešavanjima koja nam nisu po volji? Naravno da se i meni to desi da radim.

E, ali ova iza nas, 2018. je iznedrila jedan čudan osećaj kod mene.

Taman, kad jednog dana rekoh naglas; Ma samo da se jednom završi, uhvatih sebe da mi se iz ko zna kog dela mozga provukla streličasta misao koja mi glasno govori: Kako samo grešiš.

U trenutku shvatih da sam u fenomenu već viđeno. Znači, više puta sam rekla kako mi je godina u kojoj sam teška, kako ne volim parne godine, kako su mi one najčešće baksuzne, kako...

Brzinom munje mi kroz glavu promaršira sledeća misao; Heeej, ti nemaš vremena da godine u kojima si, koje prolaze ocenjuješ tako rigidno, tako strogo, tako očekujuće, kao da je sve i isključivo do njih.

I upustih se ja u jedan razgovor sa jednom pametnom ženom, kako zovem razgovore sa samom sobom. 
Lično, to zovem glasnom meditacijom, jer umem čak i da glasno verbalizujem neke svoje opaske.

Ovog puta, ta misao da grešim me podstakla da se malo dublje zagledam u godinu koja teče, ali joj se kraj nazire i da vidim zašto je ona u meni probudila tako loša osećanja.

Reših da se ponovo poigram mojom igrom Za i Protiv, ili Minus i Plus, tj. Pozitivno i Negativno, Dobro i Loše. Koliko da budem fer.

Potreba da budem fer je moja nasušna potreba. Veoma mi je važno da izbalansiram sve najpoštenije što umem i mogu. Ako mi se desi da mi negde nešto zaškripi, ne libim se da zatražim  mišljenje drugih.

Uzeh papir i olovku, napisah vertikalnu crtu, napisah ono za i protiv, minus i plus, dobro i loše, kako god i kretoh da pišem, ređam sva događanja tokom, bezmalo protekle, 2018. godine. Bilo je tu mnogo tog.

Završih taj moj poduži spisak i ne malo ostadoh iznenađena rezultatom. Pogađate? Ono za, ono dobro, pozitivno je pobedilo.

Priznajem, bila sam sitničava. Upisala sam čak i polazak moje mlađe unuke u školu u ono dobro. Jer to jeste dobro. Ako se sagleda sa svih strana objektivno.

Na kraju spiska, upisah na tu stranu gde je dobro i ono najvažnije, a to je da sam imala priliku, dar, da odživim godinu. Znači da živim život. Sa svim što on nosi.

Posle svakog tog mog preispitivanja uvek sledi neki moj zaključak. Neka konstatacija da li je godina iza mene mene nečem naučila? Da li je ostavila neki poseban utisak?

E tek tu sam se poprilično, ne mogu baš reći iznenadila. Poštenije bi bilo da kažem tu me je istina baš žestoko zapljusnula direktno u glavu.

Prvo, naučih da mi je i ova, sad već prošla 2018. godina poklonjena, a poklonu se u zube, zna se,  ne gleda.

Drugo i drugo, te poteškoće, a nije da ih nije bilo, su iza mene. Tamo treba i da ostanu. Pobedila sam ih. Malo li je.

Treće i treće, pod odmah, pod hitno, iz mesta, kako god, moram da ukinem dekretom, izbrišem iz mozga skoro pa stečeno uverenje da su mi parne godine baksuzne, jer one to nisu. To su samo godine koje sam imala prilike da živim sa svim što su one donele, dale, nosile i .... prošle su.

Četvrto, ne malo važno, je da ako i nosim neki ožiljak od onog što mi baš i nije prijalo tokom nje, da to smatram svojom medaljom. I da je ponosno nosim tu gde god da je, jer svaki ožiljak pokrije ranu i dobrodošao je kao sredstvo za izlečenje.

Medalje imaju samo oni koji su se borili i iz te neke borbe izašli kao pobednici.

Da li ću ja taj ožiljak češkati, milovati, potezati uvek kao dokaz da sam pobedila tu neku poteškoću zavisi od mene.

Iskustvo me je naučilo, a ova godina iza mene je potvrdila, da to nije baš ni korisno, a Boga mi ni pametno. Posebno ako su u pitanju neki tanani ožiljci, neki kojima treba mnogo duže vreme da se učvrste, da ne bole onako jako. Ako su boleli, a jesu, svi. Manje ili više. Pa ko je taj ko voli da sam sebe povređuje kad sve prođe? Ja sigurno nisam.

I znate šta mi se posebno dopalo kod godine koja je iza nas?

Jedna misao koja se rodila krajem nje, a koja govori da je ipak u toj 2018. parnoj godini nekako bilo malo više sabornosti među ljudima, jedno malecko zrnce empatije prema drugim ljudima koje se stidljivo pomalja.

E ovo tek mora da se proveri u ovoj godini koja je stigla da se ne bi desilo da sam to samo sanjala, da sam se tome zalud ponadala.

Suma sumarum, 2018. godina je bila jedna dobra godina.
 Zašto?

I u njoj sam nešto više naučila. Ona je nekako potvrdila da je za život mnogo važna ljubav i ništa manje sTrpljenje.

Pitam se pitam, hoće li mi i ova Nova godina biti tako berićetna?

Izvinjavam se, ali ja sam pala sa zaboravljene ili nepoznate planete

Stiže meni cirkularna poruka u inbox. Gde bi, ako ne na Facebook, društvenu mrežu gde se i ja vrzmam već podosta godina. Ko me tukao po ušima da budem tu i da dobijam svako malo te poruke. E, ali tu je začkoljica. Imam uvek, dve mogućnosti da (raz)mislim o njima.

Prva je da mi one idu na živce, da me smaraju, da mi oduzimaju moje dragoceno vreme da se još i njima bavim, da su bre dosadne ko proliv, da su oni koji ih šalju teški idioti, malograđani, mediokriteti, nevaspitani neškolovani, nepismeni, polupismeni... dodajte sami šta još.

Druga mogućnost je da su ljudi koji šalju takve poruke usamljeni, da su pažljivi, da naše prijateljstvo na Facebook-u doživljavaju kao pravo, realno, da im je stalo da me razvesele, da misle na mene iako imaju i svoje brige ... dodajte sami šta još.

Lično, uvek biram ovo drugo razmišljanje, jer, kapirate, polazim od sebe.

Istine radi, svi polazimo od sebe. Razlika je u tome, što neko to zna i priznaje sebi, drugima i ne mora, dok neki biraju da izaberu projekciju, da za sve “okrive” onog preko puta.

Dešavalo mi se da dobijem cirkularnu poruku i da je prosledim mnogima, koji su meni bili dragi. Dešavalo se da među mnogima kojima bih poslala takve poruke, bude i onih koji mi lepo kažu; Nemoj više, ne volim ovakve poruke. Ja im NIKAD više ne pošaljem ni jednu.

Neki se naljute u stilu; Pa tome se nisam nadala od tebe, mislila sam da si ti jedna pametna žena, nespojivo mi je sa tobom da šalješ ovakve gluposti, daj majke ti zaobiđi me sa ovakvim sranjima...

Sasvim mi je jasno da svi različito gledamo na stvari, okruženje, dešavanja. Da svi imamo svoj način razmišljanja o svemu. 

Nije problem u tome. Problem je u meni.

Imati “ugrađen” čip u glavi o posmatranju, pre svega ljudi, nije lako. Još ako se tome doda i vaspitanje da je dobro biti druželjubiv, da je dobro pokušati da razumeš onog preko puta tebe, da je dobro ne osuđivati nikog, da je dobro misliti dobro.. e onda sam ja u mnogo velikom problemu.

Jasno je meni da niko nije u obavezi da neki moj postupak odobrava ili da je čak u obavezi da tako isto postupi.

Ali, ako lepo piše; Molim ne prekidaj niz... Šta onda?

Treba li se o molbu oglušiti? Molbu koju ti je poslao neko koga, znaš? Kog si ti birao za Fb prijatelja ili još važnije, koji je tebe izabrao za istog?

Nedoumica za neke. Ne i za mene.

Znate, jasno je meni da niko od nas ne mora da posmatra ili da voli nešto uniformisano. Čak nisam za jednoumlje nikad bila. Međutim, slanje cirkularnih poruka je najčešće nešto sasvim bezazleno, ukoliko je povezano sa lepim željama, što uglavnom i jeste.

Sasvim sigurno je da nikad ne bih nikom poslala poruku tipa; Ako ovo ne uradiš umreće ti... snaći će te baksuzluk taj i taj...its.

Kao i u životu, različito reagujemo na sve oko nas, te tako i na ove cirkularne poruke.

Nikako ne želim da kažem da je moj način poimanja istih bolji od nečijeg.

Ja i nisam neki etalon jer je kod mene čaša uvek polupuna.

Ja samo imam jednu veliku manu, ili vrlinu, zavisi ko kako na to gleda, a to je da volim ljude. Posebno one koje odaberem da uđu moj svet, pravi ili virtuelni. Nijanse između ova dva su sve manje jer se još kako prepliću.

I nekako uvek kad dobijem tu cirkularnu poruku mene obraduje.

Pomislim da u ovo ludo vreme, kad se, bar u ovoj našoj jadnoj zemlji, ljudi dovijaju da opstanu, neko setio mene i poslao mi ovako lepu poruku.

Ma ne smeta mi što je univerzalna, iovako su sve te lepe poruke i čestitke univerzalne, uniformisane. Setite se samo čestitki za Novu godinu, Božić...

Ne smeta mi ni što ću da izgubim izvesno vreme da šaljem dalje, ako odlučim, jer se dešava da to i ne uradim, već se samo zahvalim pošiljaocu na njoj.

Ne smeta mi ni što je mnogi doživljavaju drugačije od mene jer znam, svi dajemo, iz sebe, samo ono što posedujemo.

Ustvari, odavno mi ništa ne smeta.

Odavno sam naučila da svi za sebe biramo sami ono što nam odgovara.

I ne zameram i ne kvalifikujem. Jer i cvetovi biraju.

Neki vole pčelu, neki vole muvu.

PS: Slike su sa Google 

Doviđenja tugo, dobar dan radosti

Ispratila sam tugu. Drugarski, s osmehom. Nek ide sad malo dalje. Nju i inače ne drži mesto. Ode, pa se vrati. Kod mene se baš dugo zadržala. Prijalo joj je moje društvo. Neću mnogo da se žalim. I ona je meni, za ovo vreme, ponekad bila dobar sagovornik. Češće no što bi trebalo. Uvek je tako kad si sam.

Dođe ona, niotkuda. Samo bane. Zagrli te, stegne u svoje naručje i ne pušta. Obmota se kao bršljan oko starog stabla. Valjda pomisli da si ti dub crvima nagrižen, a ona, tuga, je taj uvek zeleni bršljan što i na zimi stoji gord, sjajan, kome ni mraz ne može ništa. A nije tako.

Ona izgleda ne zna da je ona kao imela koja se razbaškarila na granama široke, raskošne bukve, međašice, gde se, onako, sva raščupana trsi. Pomisli čovek da se tako razbarušena takmiči sa njenim razgranatim granama, a ni do kolena joj nije.

Kad sunce zapeče bukva hladom pokriva i lahorom rashladi.

U zimu, kad strele Striborove snegom caruju, zna i svojim starim, suvim panjem vatru da rasplamsa i telo ti promrzlo ugreje.

Imela sve to nije. Ona je pijavica bukvi. Kao što je i tuga, kad dugo kod mene ostane, moja pijavica koja mi radost uguši svojim gvozdenim zagrljajem pa ova, moja radost, ropće, migolji se u tom njenom stisku, izvlači se da udahne bar, a ne može. Ne punim plućima, jer je tuga ko udav opasala i ne pušta je. Prilepila se za nju i mene ko "smrt lepak".

Njoj je udobno. Briga je za mene i moju radost koju mi je u neku mračnu rupu

u meni negde stisnula.

Šta ću? Borim se. Sama.

Nekad mi pođe za rukom da je se brzo oslobodim, nekad ne. Obe znamo, da smo dugo dobri drugari, ali isto tako znamo da je ona meni preteška, kad god dođe. Zna to i ona sama, ali je to ne sprečava da se vraća. Dosadna je, a uvek drugačija. I ja sam njoj dosadna jer joj se otimam, nikad joj ne dam da me sasvim savlada. Izgubi ona silnu snagu na borbu sa mnom. Valjda je to izaziva više, pa me onda i lomi duže.

Evo, lomimo jedna drugu već mnogo dugo. U poslednje vreme se predugo opraštamo. Ona se otkine od mene, napravi korak dva odlazeći, a onda me iznebuha, ponovo, besno i podmuklo sačeka onako samu, od nje onemoćalu i izgrebanu, pa me stisne do jauka.

Ima ona bezbroj imena. Ja, već izgrebane duše od njenog poslednjeg imena, ne stignem da joj novo prepoznam jer me pritisla, ko vodenički žrvanj. Legla mi na grudi, dah mi kida.

Ne, ne ljutim se ja na nju, na tugu. Što bih? Ona je takva. Razgoropadi se ako joj dozvoliš da te obujmi. I onda ti se, kao malo dete o vrat obesi sve dok je sam ne skloniš.

Ponekad ti takva, lepljivog zagrljaja prija uz akorde neke setne muzike što ona ume lukavo da iskoristi, ako joj se prepustiš.

Ovih dana joj mašem na pozdrav. Dugo. Dosadila mi je. Rekla sam joj to otsečno, bezosećajno.

• Odlazi! Dosadila si mi više. Željna sam radosti. Predugo si kod mene ostala. Zar nisam i ja tebi već dosadila?

Ona zastane na kapiji mog vrta, pogleda me onim svojim poslednjim imenom i kaže;

• Nisi. Ne bih ja još išla od tebe nikud. Baš smo se lepo družile.

Šta je lepo u tome, mislim se, što si mi se ti ponovo u život ušunjala i ostala predugo?

• Svakog gosta za tri dana dosta – rekoh joj. Ti nemaš mere. Svaki put, kad mi se ko lopov prikradeš, a ja te ne prepoznam jer si se novim imenom okitila, ti me zaskočiš nespremnu. Stegneš me u svoj, tebi lep, a meni težak zagrljaj, udariš me u pleksus i ostaviš bez daha. Odlazi sad! Ne trebaš mi! Ni ja tebi ne trebam. Ti nisi probirač. Tebi je sasvim svejedno s kim si. Meni nije. Ja hoću da se družim sa veseljem, sa radošću. Ne sa tobom. I nemoj da mi se rugaš i govoriš da sam naivna! Znam ja da me ti možeš zgrabiti i kad svira muzika koja me rastuži.

Gledam ja nju, gleda ona mene. Vidim, traži mi slabu tačku. U meni neka snaga porasla i neka silna želja da joj se oduprem po ko zna koji put i ona od te moje snage ne vidi baš dobro moju Ahilovu petu.

Svanulo je. Prošetah kroz vrt i bacih zamućen pogled na grm jasmina koji je rastao na mestu gde je ostao jedan deo moje duše, poprečni deo mog krsta.

Jutranji lahor pomilova nežne grančice, kao za pozdrav. Osmehnuh se, iz srca, posle mnogo dugo vrevena.

Vratih se u kuću i uključih, već po navici, moj stari radio-kasetofon. Razlegli su se tonovi pesme "Radujte se prijatelji"....

Stari, dobri šlager, pomislih i zapevah iz sveg grla u rano jutro.

Dobar dan radosti!

"Soba tajni”, ali ne moja

U naš jezik je polako, poodavno ušla reč otklon. Često, mnogi kažu da će dati svoje mišljenje, ali sa otklonom. U prevodu, po meni, to bi značilo da će pustiti da prođe izvesno vreme pre no što ga kažu. Tako, evo i mene da sa otklonom tj. posle poprilične vremenske distance kažem neku reč u vezi, sad već vrlo poznate knjige, romana “Soba tajni”, pisca Miljana Paunovića, poznatijeg kao Mike Powx svima koji koriste društvenu mrežu Facebook.

E taj Mike Powx, moj drugar sa Fb, je na moje pitanje koliko košta ta njegova prva knjiga, napisao cenu od koje sam se u momentu smrzla.

Međutim..

Nije on znao da sam ja umela da za knjigu dam i pola svoje penzije, kad je hoću.

Nije on znao da sam ja mnogo radoznala. 

 Da bi tek nešto znao, rekla sam mu da je trenutno visok datum, što u prevodu znači da je to bilo pred praznike kad pare i koje nemaš skliznu, a kamoli one koje bi hteo da daš sebi za napajanje duše, te će njegova knjiga morati da sačeka Spasovdan, tj. dan kad primam penziju, da bih ja ostvarila svoju želju da je imam.

Na svu sreću te se i Miljan brzo rasanio pa je “smetnuo” jednu nulu koja je pretila da mi potvrdi da je radoznalost zaista i ubila mačku.

Kako bilo, dobih ja ovu knjigu po pravoj ceni, a ne po onoj koju je autor još nerasanjen napisao, jer sam ga kontaktirala u rano jutro.  Smejali smo se oboje tome posle svega.

Obradovah joj se, kao i svim knjigama pre nje, ali i ona je bila meni, tamo neka po redu za čitanje.

Imam manu, veliku. Čitam po nekoliko knjiga paralelno. Za to je kriva moja druga mana, mnogo sam radoznala.

Ako me knjiga “ponese” ne ispuštam je iz ruku do kraja. Ne jedem, ne spavam, čak i vodu, koju pijem ko kamila, srkućem, tu i tamo.

Kad tako pročitam neku knjigu, ona me iscedi. Ostavi me bez teksta i treba mi vreme da se povratim i posvetim sledećoj. Nekad to bude brže, nekad prođe podosta vremena.

Uzeh ja da čitam knjigu “Soba tajni” jedno veče. Ta odluka je bila “pogubna” po mene jer ja nikad ne čitam uveče. No, kako sam na informativnoj dijeti već bezmalo tri godine, čitaj, ne gledam TV, a kako sam za taj dan istrošila sve živote u igri mojih igrica koje me opuštaju, kako je već bio mrak, jer je bila zima uveliko, kako je bio radni dan i ljudi su bili okupljeni svojim obavezama i to što sam ja trebala društvo nikoga nije tangiralo, znala sam da mi je opcija, sad ili nikad, upravo knjiga koja je stigla na red.

Napravih grešku i oštetih sebe po ko zna koji put za ono malo lepog sna do ponoći, ako se uzme u obzir da mi je sad u ovim divnim godinama san poremećen poprilično.

Uhvati mene knjiga u klinč. Vidim ne dišem. Osećam, srce mi lupa 200/h.

Qq, mislim se, pritisak mora da mi je dostigao opasnu visinu, a lek pijem samo ujutro.

Anksioznost, koja mi ne manjka, ustvari, imam je da je pozajmim zauvek kome treba, na vrhuncu.

Shvatim, moram da “bacim” knjigu što pre. Pogledam na sat, dva sata je iza ponoći. Pogledam koliko sam pročitala, ostalo mi oko tridesetak stranica do kraja.

Izabrah, prvi put da ostavim knjigu i da pokušam da zaspim.

No, pre tog, onako u pižami, izađoh u moj Čudesni vrt. Da se nadišem svežeg vazduha, da smirim “strasti” izazavne strahom, da se malo nagledam lepote pod snegom mojih stanovnika u vrtu, da se relaksiram od spoznaje da knjiga nudi, možda fikciju, koja još kako može da bude, postane ili jeste stvarnost.

Kad se malo dovedoh u red, kad mi je puls bio na normali, Boga mi popih ja moju lilulu za smirenje, koju uzmem samo baš u opasnoj zoni po moj mir, legoh sa namerom, koliko sutra, pardon, već danas u rano jutro, da cimnem autora.

I još kako ga cimnuh pitanjem, na koje sam i sama znala odgovor, ali sam se nadala da je drugačiji.

Naime, ovaj  roman jeste i istina i fikcija.

A kakva bi i bila. Dobra knjiga ima od svega tog po malo.

Kako ja nisam neko ko ume da piše prave recenzije, tako ni ovi redovi sigurno nisu recenzija knjige “Soba tajni” autora Miljana Paunovića.

Svakako jesu preporuka da istu obavezno pročitate. Kako ćete je vi doživeti, e to već ne znam.

Znam samo da me je ostavila u velikoj nedoumici i velikom pitanju: Nije li sve to već uveliko uzelo maha diljem sveta?

Može li uopšte čovek da se sakrije, da pobegne od nekih dešavanja, da se zaštiti i koliko?

Po meni, ovaj roman, ma koliko se neki trudili da ga okvalifikuju kao politički triler, to nije.

Triler je možda, utoliko, jer vam damari brže tuku u pojedinim delovima više od normalnog.

Politike ima taman toliko da vas “zagolica” ima li istine u tome, ako se uzme u obzir gde mi živimo i koliko više, malo ili nimalo, ne verujemo onima koji su na vlasti.

Ne mogu baš da kažem da je kraj nedorečen, ali sasvim sigurno imam osećaj da traži nastavak.

Moj je utisak da je i sam autor ostavio otklon, za takvu mogućnost.

U celosti gledano, najvažnije od svega što mogu da kažem je da mi se knjiga veoma dopala.

Da mi je ostavila trag i nagnala me da se i dalje mislim nismo li svi mi samo nečije lutke o koncu dok smo ubeđeni da svoj život mahom trasiramo po sopstvenoj želji.

Volim knjige koje mi ostave ovakve nedoumice jer ih se dugo ili uvek sećam.

Autoru, čestitam na prvencu i želim mu svu sreću u pisanju i dalje. Znam da mu je breme uspeha ove knjige možda teret za pisanje naredne, a možda, u šta više verujem, podstrek za pisanje još boljih.

Miljan Paunović -  autor romana "Soba tajni"

“Njeno veličanstvo plastična kesa”

Obožavam da putujem.Volim da vidim ono što nisam, da saznajem nešto novo. Mnogo puta mi putovanje služi kao terapija protiv straha. Nije bitna dužina putovanja. Nije mi  više bitno ni gde putujem, važno je samo da putujem. Da promenim zidove, kako to često kažem.

Uvek se radujem svojim putovanjima u Sokobanju. Iskreno, ono mi je višestruko značajno. 

Ovih dana smo opet krenuli na put autobusom za Sokobanju. Radovala sam se kao malo dete. Iako sam nebrojeno puta prošla trasom naše zemlje ka jugu i iako sam se obradovala pooranim oranicama i sitnim znacima proleća koji su bili vidljivi duž trase puta kojom vozi autobus, ipak sam se i strašno rastužila. Smetlišta sa svakakvim otpadom i plastičnih kesa razbacanih, onih koje vise po granama stabala u šumarcima i voćnjacima, u drvoredima pored puta sve je više i više. Sasvim sigurno se pretvaramo u zemlju koju će vremenom da pokriju bačene kese i smeće.

Prvi put sam putem od Beograda ka Nišu, onim starim, sa čuvenim prevojem Mečka ispred mesta Ražanj, putovala pre više od četiri decenije. Odgovorno tvrdim da nigde usput nisam videla ni jednu divlju, manju ili veću deponiju smeća, a najlon kese ni u tragovima.

Prvi put sam se istih tih godina susrela sa slikom raznoraznog bačenog smeća; gume, stari šporeti, cevi, kartoni, džakovi, čak tuluzina i drugo, u mali potok koji je bio odliv nedalekog prirodnog izvora bistre vode, u jednom od sela na Suvoj planini.

 Bila sam zgranuta prizorom. Priroda prelepa, nedirnuta. Planina sa svime što ona nudi, ali...smetlište na bistroj, čistoj planinskoj vodi. Kakav šamar prirodi i kakav greh čoveka prema njoj.

Setih se mog prvog odlaska u selo Azanja u srcu Šumadije. Bilo mi je šest godina.

Setih se starog metalnog bureta u kojem je deda Raja, palio smeće koje nije mogao da iskoristi kao prirodno đubrivo.

        Sedamdesetih godina prošlog veka stanovali smo na Staroj Karaburmi, delu Beograda uz našu najveću reku, Dunav. Neposredno iza Štofare, bivše predratne fabrike čuvenog industrijalca Vlade Ilića, kasnije poznate kao Beogradski vunarski kombinat, bila je velika deponija smeća. Smrad i dim bili su njeni pratioci moglo bi se reći svakodnevni. Smeće po okolini deponije koju je Košava raznosila za vreme svojih vihorskih pohoda, moglo se videti u svakoj poprečnoj ulici. Bio je to uglavnom papir, hartija raznog porekla, ali retko se tu mogla videti neka  kesa. Ako je i bilo, opet je bila od papira. Ko se seća, zna da smo onda u prodavnicama dobijali sve na merenje u papirnim kesama raznih veličina.

Zahvaljujući toj istoj deponiji Ada Huja više nije ada već poluostrvo sa malom “lagunom” neposredno blizu Rospi ćuprije, u koju se uliva Višnjički potok i od čijih “miomirisa” poslednjih godina stanovnici cele Karaburme, velikog dela opštine Palilula u Beogradu, ne mogu danima i noćima da se nadišu čistog vazduha tokom letnjeg perioda.

Smeće i zagađenost je uništilo nekada bistri potok, zagadilo rukavac Dunava i spojilo ga sa obalom.

Deponija je premeštena u Vinču, naselje opet blizu Dunava koje umesto da bude lokalitet od istorijskog značaja za celu svetsku civilizaciju, sad muku muči sa smetlištem enormnih razmera u kojem “njeno veličanstvo najlon kesa” caruje.

O drugim pratećim dešavanjima u vezi smeća, nekom drugom prilikom jer ovo je tekst o kesi.

Kasnih sedamdesetih godina najpopularniji ženski časopis je bio “Bazar”. Kupovala sam ga redovno. Sećam se u jednom broju, u rubrici “Zanimljivosti iz sveta” na desnoj strani, u donjem desnom uglu, bila je mala nota sa naslovom “Jugoslovenke preuzele primat od Italijanki”. Naslov me obradovao i naravno zaintrigirao u čemu smo mi to postale bolje od Italijanki? Zamislite u nošenju kesa!!!!

Od tog dana do dana današnjeg ja ne koristim kese za nošenje.

U urbanoj sredini odnošenje smeća organizovano je od strane komunalnih službi za tu delatnost, a unazad desetak godina i u seoskim sredinma su one preuzele organizovano odnošenje smeća određenih dana.

Ipak, bez obzira na to naša zemlja je postala javno smetlište diljem. Divljih deponija ima na svakom koraku. 

Reka Južna Morava, nekad jedna od najčistijih reka je postala tekuća deponija. Njene obale, drveće pored, “okićeno” je svim vrstama smeća. Najviše kesama, premda ima tu i kabastog smeća.

Prvo javno čišćenje Srbije od smeća pod nazivom “Očistimo Srbiju” sprovela je pre skoro dvadeset godina jedna vlast koja je imala bar glede ekologojije neku dobru viziju. Nažalost, kratkog daha. Istini za volju kod nas je sve što je u svrhu opštenarodnog dobra kratkog daha.

“Njeno veličanstvo kesa” polako, ali sasvim sigurno, zatrpava ovu našu lepu Srbijicu, a mi svi smo nemi posmatrači. Nikog to ne dodiruje.

Ni seljake, koji su nekad još kako brinuli o pravilnom uklanjanju sveg otpada, građane tek, koji iako imaju kontejnere određene za odlaganje raznog smeća, rađe spuste najlon kesu sa istim pored njih. 

Žure? Kud? U svetliju budućnost?

Sumnjam. Svi lagano idemo ka stazama koje vode u krajolike iz filma “Pobesneli Max”.

Kod nas se otvaraju neke nove deponije smeća sa kojih vetar raznosi kese i ostalo đubre.

        U Beču planiraju da izgrade još jednu novu toplanu koja će grejati bečke stanove, baš kao što ih sad greje jedna od mnogih, Špitelau koja je, oslikana rukom Hundertwasera, ukras Beča i koja se nalazi u samom gradu i koja kao svoje pogonsko gorivo koristi smeće.

Koliko ćemo mi čekati na neki naš Špitelau? Koliko ćemo gledati kako nam zemlja i prirodno okruženje postaje smetlište, a da se ne pomerimo ni za zeru?

Koliko ćemo još koristiti najlonske kese za nošenje svega i svačega i pored svakodnevnih kratkih reklama koji idu na skoro svakoj TV stanici, a koji govore: Ne priljaj, nemaš izgovor!?

Da li je moguće da su žene i muškarci zaboravili da su njihove majke, bake, tetke, očevi i drugi koristili zembile, platnene torbe, cegere, korpe, rogožare koji su daleko i lepši i udobniji za nošenje provijanta sa pijace?

I svi su oni bili od prirodnog materijala! Svi su oni mogli da se operu i koriste sve dok se ne iscepaju, a kad završe svoj vek mogli ste ih baciti na svako parče zemlje, a ova bi ih razložila veoma brzo jer su od prirodnog materijala koji se raspada.

   “Njeno veličanstvo plastična kesa” će po svemu sudeći odneti pobedu nad nama koji se raspadamo posle isteka svog roka. Ona će ostati kao spomenik da svedoči koliko smo malo cenili zemlju na kojoj smo živeli, vodu koju smo pili i vazduh koji smo disali.

A mogli smo, kako smo je i izmislili, ako smo je već izmislili,  da  izmislimo kako da je uništimo, a ne da ona uništi nas.

Mogli smo, davno da prestanemo da je proizvodimo čim su ljudi otkrili da se ne razlaže ni za milion godina.

Mogli smo da sprečimo da nam  vode, reke, mora, okeani i zemlja ne postanu smetlišta.

Mogli smo da sprečimo da žirafa Žarko ostane bar živ, ako smo preuzeli na sebe odgovornost da život provodi zatvoren, van svog prirodnog okruženja, u ZOO vrtu. 

Vreme raspadanja pojedinih produkata koji se najčešće koriste danas

Cigareta bez filtera – 3 meseca

Papirne novine – 2 do 12 meseci

Filter cigarete – 1 do 2 godine

Žvakaća guma – 5 godina

Konzerve – 100 do 500 godina

Stiropor – 1.000 godina

Plastične kese – 1.000.000 godina

Staklena flaša – nikad

Mislite o ovome sledeći put kada budete koristili plastičnu kesu!

Podaci o vremenu raspadanja preuzeti sa: varalicar.com

Slike preuzete sa Google pretraživača