Ukras koji nedostaje

Te godine smo prvi put kitili jelku

i nestrpljivo čekali deda Mraza.

Beograd je mirisao na kesten pečeni

ledom okovana bila je ispred kuće staza,

i bili su debeli snegovi te šesdeset i neke

a mi deca zimom i praznicima zaneseni,

kitili smo veselo grane mirišljave jelke.

Majka je nečujno prišla noseći kugle u ruci

kao kavez pletene, crvene i plave boje

iz nje dopreše u trenu sitni, umilni zvuci

u njima praporci mali zasviraše tonove svoje.

Majka se srećno smeši, u decu gleda svoju

u srećna i nasmejana, rumena mala lica

a kosa njena otkrila tek vlas srebrnu koju

 kao da joj je u trenu zadrhtala malo vilica

a oko zasijalo suzom kristalnom, srećnicom.

Napolju ponoć zvoni ispraća godinu staru

poljupci sitni pljušte po obrazima vrelim

zamirisa sreća u sobi ko dunja na ormaru.

Slike se nižu stare, uspomene što ne blede

još pamte tu prvu jelku iz šesdeset i neke

dok lice sitne bore krase, a kosu vlasi sede

nedostaju te  ruke da opet kite grane jelke

muzikom koju iz kugli šire praporci mali.

Nedostaju ti zagrljaji i poljupca na obrazu dodir

nedostaju ti trenuci što u srcu su se sakrili.

PS: Slike su sa Google

Samo da...

Bilo je to jednog od poslednjih dana avgusta meseca. Bližio se kraj letnjeg raspusta i uskoro je ona polazila u drugi razred srednje škole, a njen brat u treći. Majka je još uvek bila na godišnjem odmoru, zajedno, sa njima. Oni su znali da će uskoro morati da se vrati  u Austriju, da radi, a oni će opet ostati sami, do Nove godine, kada bi ona dolazila ponovo.

Majka je tog dana kuvala pasulj, žuti, sa srpskim, debelim kobasicama. Ona i brat su obožavali kuvani pasulj u svim oblicima.

Sedela je za kuhinjskim stolom i pažljivo gledala u majku  kako iz lonca, a uvek je pasulj kuvala u plavom loncu od pet litara, vadi zrna pasulja starom, belom kutlačom, za koju je govorila da joj je bio poklon za svadbu nje i  oca. I uvek bi govorila uz osmeh, kako kuva ko za puk vojske, a njih je u kući bilo troje. Izvađena zrna pasulja stavljalaje u jedan beli, plehani tanjir u kojem bi ih zgnjavila viljuškom, sve dok ne bi postao kao pire.

Za to vreme, u tiganju iste boje kao što je bio i lonac, se na masti uveliko pržio crni i beli luk, na tihoj vatri, govorila je, da lepo omekša, a ne zagori, u koji bi dodala biber, crvenu, sitnu papriku i na kraju taj pire od pasulja koji bi zatim brzim pokretima dodala u lonac sa pasuljem koji je skrajnut, na šporetu i dalje krčkao sitnim balončićima.

Onda bi sve to lagano izmešala, dodala već sitno iseckan peršun, jedan oveći list lovora i na kraju na masti ispžene debele srpske kobasice iseckane popreko, samo do pola. 
Cela kuća bi zamirisala na lepu zapršku, koja to ustvari nije, govorila je ona dok je završavala sa kuvanjem omiljenog  žutog pasulja, jer nema brašna. Tako kuvan pasulj, dodala bi, je kuvan na sasvim zdrav način i bio je baš to što i jeste, samo pasulj.

Zatim bi, kao da stavlja trešnju odozgore, na tortu, u lonac sa skuvanim pasuljem stavila jednu celu kašičicu sitnog, kristal šećera.

Dodala bi naglas, gledajući u nju, da to svakom jelu daje poseban ukus, a pasulju najviše. Ona bi je uvek u tom trenutku gledala zadivljeno, razmišljajući, hoće li ona ikad znati da skuva pasulj kao njena mama?

• E, sad je to, to - coknula bi i pomerila bi lonac sa vatre. Mogli bi vas dvoje da postavite sto da ručamo, obratila bi se njoj i njenom bratu, koji je u uglu čitao.

Na to bi oboje poskočili i svako bi obavio svoj deo posla. Ona bi postavila tanjire, prethodno obrisavši pažljivo čistom krpom mušemu na stolu, dok bi njen brat stavljao kašike i viljuške. Ne obične kašike, već lagane.

Tako su njih dvoje zvali stare, izlizane, aluminijumske kašike na kojima su se vrhovi drški završavali oblikom srca.

Te su najviše voleli iako je u kući bilo i onih “težih” kašika od modernog rostfraja.

Majka bi onda na sto stavila podmetač i držeći lonac krpom, za obe drške, postavila na njega pasulj koji se pušio. Zatim bi hitro na sto stavila i oveću metalnu, starinsku činiju bordo boje sa tanko narezanom kupus salatom.

Čak ni ta salata nije bila obična. I ona je u sebi imala tu čuvenu kašičicu kristal šećera, vrlo malo bibera, nezaobilazna dva sitno isečena čena belog luka, da tek zamiriše govorila je majka, i sok od celog limuna.

Znala je ona da baba stavlja sirće u salatu, ali ne i njena mama. I zato je salata, svaka, koju bi spremala njena mama bila uvek ukusnija od svih ostalih.

Tog dana taman kad su svi troje seli da započnu svoj ručak, neko je zakucao na vrata njihovog stana. Brat je ustao da vidi ko je. Ubrzo se začuo njegov veseli uzvik. Na vratima se pojavio njihov otac. Svi su se iznenadili i obradovali. On posebno, jer je ugledao majku da sedi za stolom i iznenađeno pilji u njega. Nisu se videli godinama.

• Ooo, radovala mi se majka, srećno je rekao otac. Stigao sam baš na ručak - sa žarom u očima gledajući u majku, je izgovorio u dahu.

Majka je ćutke ustala i spretno dodala još jedan tanjir i pribor za jelo, dodavši pri tom i oveću korpicu sa isečenim, crnim hlebom.

Otac je netremice gledao u nju. A onda, kao da se budi iz nekog sna je ustao, prišao ćerki i rekao;

• Ćero, oprosti, tata te nije poljubio. Zatim bi je zvučno i vlažno poljubio u oba obraza. Ovog tvog brata sam već izljubio na vratima. Sad bih mogao i majku..
• Sedi tu s mirom i jedi- nešto oštrijim glasom bi mu se obratila majka! Ne treba da se hladi jelo. 

Muk je zavladao u maloj kuhinji. Svi su bez glasa ručali pogledavajući ispod oka jedno u drugo. Ona je videla da njen otac sa puno ljubavi gleda u njihovu majku dok je ona smireno, sitnim zalogajima jela.

Za to vreme njen brat bi jeo zvučno, ponekad srkučući i vešto viljuškom grabeći salatu od kupusa koji mu je sa viljuške visio preteći da upadne po sred tanjira sa pasuljem. No, to se nikad nije desilo.

U jednom trenu je shvatila da oni ručaju kao porodica. Kao nekad dok su oni bili mali, ona i njen brat, u onom malom stanu, na Neimaru.

A onda se trgla. Senka tuge joj je preletela licem jer... oni odavno nisu bili porodica. 
Njeni su roditelji bili razvedeni već dobrih desetak godina. Njen otac je imao novu porodicu i još jednu, tad već šestogodišnju devojčicu. Ipak, njegov pogled usmeren u njihovu majku je bio pogled pun ljubavi. Shvatila je da je on i dalje voli. I njih, njenog brata i nju. Ceo prizor, njih, kako slasno jedu žuti pasulj koji je majka sa mnogo ljubavi pripremila, njen otac koji je svaki zalogaj jeo sa starhopoštovanjem i ljubalju gledajući u njenu majku i njih dvoje, dobio je izgled čarolije. Nekog davno izgubljenog sveta u kojem su oni svi zajedno bili srećni..

A onda se setila svih priča koje joj je jednom tužnog glasa pričala njena baka, očeva majka, o razvodu njenih roditelja. Rekla je da ona nikad neće prežaliti to što joj njena majka nije snaja. I dodala..

• Sve bi bilo drugačije samo da tvoj otac nije tražio preko hleba pogaču. Samo da nije jurio druge suknje.. Samo da tvoja mama nije došla tog dana ranije kući.. Samo da nije rođenim očima videla to...

Njoj je bilo možda deset godina kad joj je to baka rekla.

Bilo joj je žao bake koja je maramicom brisala suze. Ona nije onda shvatila šta joj ona to govori..

Danas je shvatila. Znala je da bi njen, i život njenog brata, bio sasvim drugačiji samo da je tata onda voleo samo njihovu majku. Ceo svet bi bio drugačiji samo da...

Priča o Katarini

Ona voli da je zovu Katarina. Ne, nije joj to rođeno ime, kako je nekad, dok je bio mali govorio moj sin za svoje. Ona ima lepo, svetlo ime. Sjajno. Mislim, širi sjaj. U više smerova, kao i vlasnica mu.

Ona je moja Rođa. Iz više razloga. Tek, da vam zadovoljim radoznalost reći ću da smo u mnogo čemu umno slične. A i prezimena su nam tu, negde.

Osim tog, Rođa, je bio nadimak moje mame pa eto, dođe mi draža još više zbog tog.

Samo ona ima mnogo britkiji jezik od mog. Da se razumemo, gospodstveno britak.

O, ume i da oplete njime, onako, kako bi neki rekli, muški. Kad vozi posebno. Sama to kaže.

Samo, ni ja tu nisam od raskida. Eto opet sličnosti.

Nego, nije ovo priča o meni, nego o njoj.

Ne poznajem ja nju lično, a opet, mislim da je znam celi život. Sasvim sigurno znam da tako neće ostati. Jedino ako nas onaj gore ne pretekne. Mene pre, no nju. Starija sam i valjalo bi da se drži reda.

Nepotrebno je reći da sam često u njenoj avliji. Prija mi njeno društvo. Vazda je veselo, a i poučno.

Ja se divim takvim ljudima. Mislim, ljudima koju sve nazivaju svojim pravim imenom. Bez eufemizma. Osim ako je to po zasluzi i poželjno.

Osim tog, ona je pisac. Za mene bar. Piše o životu koji su mnogi zaboravili, ili je malo takvih koji to pamte. Čuva korenove svih nas.

Neki kažu da je to kao čuvanje seljačkog menataliteta. Ti neki ne shvataju da je taj seljački mentalitet bio dokazano mudriji, posebno kad god je bio u pitanju opstanak ove naše vrste na ovim prostorima.

Neću reći koje vrste. Ustvari hoću, ljudske, pravedne.

Ona je mnogo pravdoljubiva. I ume da se bori za pravdu nenasilno, ali odlučno. Ne odustaje od tog.
I zbog tog joj skidam kapu i uvek kažem da je moj čovek.

Ona je žena zmaj. Ne u onom smislu; kraljica, majka, radnica, domaćica... Malo je to. Po ovom sadašnjem nekom merenju ona je multitasking osoba. Znači, dopiši sam još šta sve može žena koja ume i hoće.

E ta jedna J je bila inspiracija za ovu moju crticu jer po nekim mojim kriterijumima spada u one male, velike ljude, odeljak na mom blogu. Kako o njima ne pišu novine evo mene gde ja hoću da je ovde, u ovom mom komisionu od bloga ovekovečim, tu, moju Katarinu. Treba da se zna da još uvek žive oni koji imaju i snage i hrabrosti i dignitet da žive na ovim prostorima i da se bore za bolje sutra. Ne samo za sebe. I koji stoje iza svake svoje reči, imenom i prezimenom. Pritom, napisane. Jer, te napisane reči imaju uvek veću težinu od onih izgovorenih koje odnese vetar u stilu, pas laje...

Ona je moja drugarica koja je svojim takvim postojanjem dala pun sjaj, jasnoću nebu mog života, baš kao i njeno rođeno ime.

Eto, da se zna da postoji jedna J koja voli da je zovu Katarina.

Sve te želje

“Nebo je tako vedro
ponoć je tako tiha,
al' moje srce nije
želja mi želju vije”.

(Jovan Jovanović Zmaj)

      Ovo, želja mi želju vije, kako pesnik kaže, se dešava svima. Taman zadovoljiš jednu želju, rodi se druga. I tako stalno. Zato i nije čudna moja reakcija kada sam ga ugledala jednog dana kao usputno obaveštenje. Odlučila sam da on mora postati moj. Po svaku cenu. Brzinom munje, jer nikako nisam želela da me neko pretekne u njegovom osvajanju, poslala sam poruku sa upitom za cenu. Odgovor je stigao odmah, ali i pitanje; Jeste li penzioner?

Malo sam se začudila, ali odgovorih da jesam.

E onda je za vas cena...

Obradovah se ko kučence. Začas smo se dogovorili. Kako je gospodin bio moj “komšija” iz okoline, reče da će mi ga on lično isporučiti.

Tako se on obreo u mom Čudesnom vrtu. Odredih mu centralno mesto, odakle je mogao da bude viđen iz svih delova vrta.

Stajao je onako sam, kao neki spomenik iz prošlih vremena. Ustvari, on i jeste bio spomenik, jer takvih ima sve manje. Ili ih uopšte nema više. Zamenile su ih metalne cevi.

Bio je lep. Sa sjajnom limenom, pocinkovanom pratilicom bez koje on i ne bi bio to što jeste. Ali, nekako je u mom Čudesnom vrtu on delovao golo.

Svuda oko njega je bilo drveće, što ukrasno što voće. Mnoštvo biljaka i raznoraznih ukrasnih trava šepurilo se vrtom. Tu i tamo saksije sa različitim cvetovima se se trsile na suncu, a on je bio goliždrav.

Rešila sam da ga malo ukrasim. Čula sam ja već sašaptavanja stanovnika vrta da im on onako sam, deluje tužno. Osim tog, svakodnevno su se raspitivali jedan kod drugoga je li dobio najzad ime. Svi oni imaju imena, a on još nema ime.

Nisam imala ideju koje ime da mu dam, a onda mi pade na um rimska fontana Di Trevi kao i običaja koji je prati dug niz godina.

Nikad nisam bila u Rimu, ali je zato zid moje kuhinje krasio jedan prelepi porcelanski tanjir sa slikom fontane Di Trevi. Sećam se da sam jednom pročitala da samo od nje Rim ubere podosta novca koje kasnije uloži u uređenje svojih trgova i turističkih i istorijskih znamenitosti. I sve to jer su turisti, koji bi dolazili u Rim, bacali novčić u nju za jednu želju. Tako ja reših da mu dam lepo ime, Željko.

Jeste li se možda dosetili ko je on?

On je moj bunar želja. On je zaista jedan pravi, omaleni, ukrasni bunar koji krasi moj Čudesni vrt.

Kako sam jednom pisala da je bunar želja nepresušan, tako poželeh, opet ta želja, da i ja oprobam čari mog malog bunara želja, Željka. Pomislih jednu želju i ubacih novčić u njegovu limenu kofu.

Morate mi verovati na reč da mi se želja ostvarila.

Onda su svi posetioci mog vrta uradili to isto, posebno jer im se moj Željko veoma dopao.

Više nije bio goliždrav. Krasile su ga rascvetale petunije i viseće muškatle pa je delovao raskošno i iako omalen, grandiozno.

Ne znam da li su se njihove želje ispunile. To se ne pita, jer kažu, onda se neće ostvariti.

Meni je moj bunar Željko do sad ispunio sve što sam poželela. Ne znam da li je to zato što je on zaista čarobni bunar, ili što su moje želje jednostavne za ispunjavanje. Iako često umem da kažem da nema malih, ili velikih želja sve su želje mnogo važne i svi mi volimo kad nam se one i ostvare.

Da nisam poželela da imam mog Željka, kako bih sad imala svoj sopstveni bunar želja i mogućnost da ubacim jedan novčić.

Ipak, sanjam Rim i fontanu Di Trevi. Maštam da u nju bacim jedan novčić za jednu želju.

Eto, opet jedna želja. Lepo vam kažem, baš kako reče i pesnik, želja želju rađa.

Sve dok smo zdravi u životu imamo bezbroj želja.

Kad se razbolimo, onda imamo samo jednu želju, da ozdravimo.

A kad ozdravimo, sve ispočetka.

Želja mi želju vije...

Je l' stiglo vreme za naplatu?

Ne, nisam ja vidovita. Iako itekako osećam da ona premisa, koja govori da nam se “treće oko” vraća u trećem dobu nije bez podloge.

Naime, ono o čemu sam prvo stidljivo, a kasnije sve samouverenije govorila se upravo događa.

Jednom zdravstveni radnik, uvek zdravstveni radnik. Naravno, ako voliš svoje zanimanje. Imala sam sreću da radim sa najboljima i učim od najboljih iz mnogih oblasti medicine.

Imala sam sreću da budem radoznala i da imam želju da znam, da naučim ako ne znam. U nekim, sad već vremenima za kojim verujem žale mnogi, znalo se u medicini ko kosi ko vodu nosi. I znalo se da se medicina nikako ne može završiti na lepe oči. Međutim...

Najkvarljivija roba u  vaseljeni su ljudi. Posebno oni odrođeni od sebe, a da tog čak i nisu svesni. Ima onih, koji se osveste, ali za nadoknadu ili ispravku načinjenih grešaka često bude suviše kasno, jer odu Bogu na istinu.

Oni koji su i dalje u toj šemi, odrođeni od sebe i ljudi su kao nekroza. Šire se geometrijskom progresijom jer je podloga načeta truležom pa se i sama raspada.

I...tu smo gde smo.

Dočekali smo da nas leče oni koji koji imaju resavski medicinski fakultet, poneko čak samo ćošak od zgrade fakulteta. Nažalost.

U međuvremenu, oni koji su korisnici usluga su i sami malo poradili na unazađenju sopstvene svesti uklopivši se u sredinu koja je jurila pare, nova kola, novi mobilni, novo...

Nije bilo bitno što im je praziluk virio iz... i što su mnogi bili šuplji, ko konzerva. Na ceni je baš to. Neznanje. Uvrežilo se u mentalni sklop da što imaš više para imaš bolji status, bolje mesto (tamo gde svi na kraju idemo sigurno nikako), bolju negu, bolji tretman. U svemu, ne samo u bolesti.

I niko, ili malo njih je, primetilo da repati kolo vode, a ostali igraju po taktu palice u rukama onih sa dva padeža u govoru.

E sad, zašto ja sve ovo pišem?

Već dosta dugo izvor mojih informacija je društvena mreža Facebook jer, pretpostavljate, ne čitam novine i ne gledam Tv. Ja sam već mnogo dugo na informativnoj dijeti.

Danas, pročitah jednu od, mnogih vesti koja je u meni pokrenula talas anksioznosti. Ne znam osobu koja je u pitanju. Znam samo da je 5 godina mlađa od moje ćerke i da je umrla od posledica upale pluća.

U jednom od komentara pročitah da je nedavno umrla devojka od 19 godina od posledica prisustva jedne bakterije. Ta se bakterija, glede mog znanja o tome, nekad smatrala za saprofitnu. Evo, gde sad ubija ljude.

Uskovitlao se talas u meni onaj od pre kusur godina gde rekoh jednom kako me hvata strah od saznanja da će nas lečiti neuki, a mi sami ne želimo baš ništa da učinimo za sopstveno zdravlje. Ili malo činimo.

Džaba što su programi o samopomoći, koji su apsolutno neophodni u svakom društvu, bili sprovođeni, kad je odziv građana bio sramno mali.

Ljudi nisu shvatali da je veoma bitno da nauče neke osnovne stvari o očuvanju zdravlja.

Za neverovati je kako mnogi misle da će živeti sto godina, a sam život je ponekad samo trenutak.

Džaba i što naš narod ima mnogo divnih poslovica koje same po sebi uče. Mnogi su ostali gluvi i nezainteresovani za to znanje.

Pustili smo da nas polupismeni uče mnogo čemu, da nam kroje kapu kakve će nam biti škole i školski programi, kako i ko će nas lečiti, ko će i da li će, a nisu, raditi na prevenciji koja je osnova za sve. Pre svega za zdravo društvo u svim segmentima.

U poteri i trci za sticanjem, tezaorisanjem, trezorisanjem i drugim skupljanjima svega i svačega, znanja najmanje, izgubili smo neslućeno mnogo.

Izgubili smo sebe. Više ili manje.

I svi smo tome dali svoj doprinos. I oni koji su se uklopili u tok, u trend koji je sad moderan, savremen, nametnut i oni koji su ćutali.

Je l' stiglo vreme za naplatu rasprostranjene indolencije?

Ubiramo li već danak u krvi? Sve više.

Pa šta, neko će reći? Ionako nas ima na planeti bezmalo sedam milijardi. Ropće zemlja pod samom težinom tolikih telesa. Treba smanjiti broj ljudske populacije.

Zarad čega, pitam ja?

Ko je izračunao koliku težinu planeta zemlja može da izdrži kojom je opterećuju?

Ko je taj koji određuje ko treba da umre kad mu vreme nije?

Ko je taj koji propagira nadrilekarstvo i nesprovođenje znanja dokazanog u praksi?

Svi sumnjamo, neki nešto znaju, a opet sitnošićarski ćute, neki se prave ludi, neki opet sve znaju, ali nemaju instrumente da dokažu jer su šuti.

I kako reče jedan od komentara ispod te novosti koju pročitah danas na društvenoj mreži Fb, da ne idemo na bolovanje onda kad treba jer nam prepolove platu.

Kako reče jedna mama; Šta ću sad da radim kad je na rođendan moje ćerke došla drugarica, stara osam godina našminkana po propisu?

Sve manje imamo odgovore na dešavanja oko nas.

O ne, nije nam to postalo normalno, bar ne svima.

Ljudi su uplašeni.

Iscrpljeni od sumanute borbe da savladaju nametnute standarde.

Mnogi su zgubili svest šta je bitno, šta ne.

Ili možda znaju šta je prioritet, ali im je postalo sve jedno.

Jer, neki će reći; Posle mene potop.

Drugi će reći; Nije mi važno šta će biti kad mene ne bude.

I jedna i druga opcija nije na svom mestu i govori sama za sebe mnogo.

Tačnije, moje skromno razmišljanje kaže da, potvrđuje upravo onu odrođenost od sebe.

A kad se odrodimo od sebe, onda se otuđujemo od svih i svega.

Da budem precizna, ne mislim nikako na krvno srodstvo. Mislim na ono kako kažu naši stari; Drvo se na drvo oslanja, a čovek na čoveka.

Skeptici će sasvim sigurno reći da smo daleko i duboko zabrazdili u jad i čemer i da povratka i boljitka na dobro nema.

To nije tačno.

Sve promene na bolje počinju od nas samih.

Od promene vrednovanja čoveka kao jedinke i promene isrivljenih vrednosti gledanja na zadovoljenje svih potreba.

Naše moralice i trebalice posle ovakvog izbora postaju ružno sećanje i podsećanje za ispravan izbor.

Napravili smo greške, u redu. Nije u redu ako ih ne ispravimo jer smo onda napravili još jednu pride.

I šta sad? Ako smo bacili koplje u trnje treba li ono tamo i da ostane, ako znamo da će nam ono pomoći da npr. ne budemo gladni?

Ko je taj ko će nam dati odgovor na Hamletovo pitanje?

I zašto je Lao Tzu pradavno već rekao da; “Putovanje od hiljadu milja započinje jednim korakom”?

O da, kad sagledamo svaku situaciju pogledavši duboko, prvo u sebe, pronađemo odgovor.

PS: Slike su sa Google

Nevidljiva knjiga

Milica je išla  u peti razred osnovne škole. Njen razredni starešina je bila profesor srpskog jezika. Zazirala je od nje. Nije ona bila stroga, ali je imala neki strogi stav i krut, odsečan glas. Nikad nije zaboravljala šta su radili prethodnih časova, gde su stali.

Imali su domaći zadatak po svom izboru, slobodnu temu. Jedino što je profesorka tražila je da se malo razmašu. Da daju mašti na volju. Njoj nije trebala mašta. Njena nana je imala mašte za svu decu sveta zajedno. Bar ona je tako razmišljala.

Znala je da će danas nju da prozove da pročita svoj domaći zadatak. Prošli put je stigla baš do nje, kad je zvonilo za kraj časa. Tako je i bilo.

Odmah po ulasku u učionicu profesorka je prozvala da pred razredom pročita svoj domaći.

Milica je bila malog rasta, slabunjava, tamnoputa devojčica. Nosila je svoju svesku u rukama i laganim, drhtavim hodom se približavala mestu ispred crne, školske table. Ruke su joj se tresle dok je polako otvarala svesku tražeći mesto gde je domaći bio napisan. Pronašla ga je i nekim, čudnim, izmenjenim šaputavim glasom izgovorila naslov, “Nevidljiva knjiga”.

Čitajući lagano, isprva uplašeno, sve više se opuštala. A onda je počela da čita sve glasnije i sigurnije. Sa svakim novim redom dobijala je neku smelost i odvažnost jer je u svaki red utkala sećanje i ljubav na svoju nanu koja je njoj i njenoj sestri, kad su bile male, svake večeri pre spavanja čitala, kako je ona govorila, priče iz nevidljive knjige, priče o maloj  Verici.

Njena sestra i ona su  volele da im nana pre spavanja  ispriča neku priču za laku noć.

Nana bi tad  počinjala priču o maloj Verici, devojčici koja je bila suvonjava, omalena, ali hitra i živahna. Pričala je da je rasla kod svoje bake. Da je imala veliko dvorište sa čak dve bašte.

Pričala je kako je Vericu baka učila da sadi paradajz i boraniju i ostalo povrće u njihovom vrtu. Kako je baka učila da voli i gaji cveće. Kako je ona sama učila da čita i da piše prevrčući stare novine. Kako je seckala slova iz tih novina i čuvala bi ista slova u praznim kutijama za šibice. Ta slova su bila njena slovarica. Služila su joj da od njih sama sastavlja reči.

Pričala im je kako je  Verica išla na izlet sa svojim drugaricama u mali park nedaleko od kuće svoje bake. Kako se menjala za sendviče sa svojim drugaricama. One su njoj davale svoj hleb namazan puterom, a ona njima svoj namazan mašću. Govorila je kako Verica nije imala puter kod kuće, a one, njene drugarice, nisu nikad dobijale namazanu mast na hleb, da jedu.

Kaže, sedele bi tako u hladovini ispod malog ukrasnog, žalosnog duda oslonjene na stablo i grickale sa uživanjem svaka svoj sendvič. Verica bi bila srećna uvek posle tog izleta, jer je ona dobijala čak dva dupla parčeta hleba i putera, dok bi njene drugarice dobile samo po jedno parče hleba i masti. One se nikad nisu bunile. Znale su da ona nema više, a i mnogo su volele Vericu jer je bila mlađa od njih i slušala ih je sve kad bi se igrale.

I dok je nana vezla tihim glasom svoju priču, gledala bi u jednu tačku.

Jedno veče su je njena sestra i ona pitale gde ona to gleda dok priča svoju priču?

I kako to uvek kaže; Sad ću da vam pročitam jednu interesantnu priču o maloj Verici, a nikad nije držala knjigu u ruci. Iz koje to knjige ona čita njima te svoje priče za laku noć?

Nana im je rekla da im čita priče iz jedne nevidljive knjige. Seća se da su ona i njena sestra ostale iznenađene pa su nastavile da je pitaju.

Kako iz nevidljive knjige? Kakva je to knjiga? Gde stoji ta knjiga kad ona ništa nema u ruci dok im čita priče, jer grli obema rukama njih dve, svoje unuke?

Nana bi se na to nekako srećno, sitno nasmejala i rekla da ta knjiga stoji na komodi odmah preko puta njihovog kreveta, gde njih dve spavaju.

Onda bi joj obe rekle;

• Aaa, sad nam je jasno, zašto ti uvek gledaš u jednu tačku baš u tom pravcu. To je zato što čitaš. Samo, kako to da možeš da čitaš, a knjiga je tako daleko?

Onda bi nana rekla da ima svoje naočari kojima vidi i na daljinu. I dodala je, da skoro sve priče zna odavno i da joj nije teško da ih čita i iz daljine.

Ona i njena sestra bi je gledale zadivljeno.

Ponekad bi između sebe znale da kažu kako njihova nana zna mnogo priča o maloj Verici.

Jednom su je zamolile da im opet pročita priču kad je mala Verica išla da kupi hleb.

Mnogo su volele tu njenu dogodovštinu. Onda bi nana, njenim poznato tihim glasom započinjala tu priču rečima; 

 U kući u kojoj je mala Verica živela sa svojom bakom bilo je sedam članova. Njen zadatak je bio da svaki dan ide da kupi hleb u pekari u Miklošićevoj ulici, kod čika Toše, kako se zvao vlasnik pekare.

Bila je jaka i snežna zima. Mala Verica bi se dobro natrontala pre no što bi izašla napolju, u hladan zimski dan.

E tu bi je njena sestra i ona prekinule jer su tražile da im opet, po ko zna koji put kaže šta znači taj izraz, natrontala?

• To znači, odgovarala bi nana strpljivo, da se obukla višeslojno i toplo. U ono vreme to je značilo da je oblačila debele, flanelske gaće, pa preko njih debele, uvek braon boje, dugačke čarape koje bi učvrstila štrufnama..

Tu bi je opet njena sestra i ona prekinule, jer su tražile objašnjenje za tu reč, štrufna.

Odgovor koji bi dobile ih je prvi put iznenadio.

Nana je rekla da je to reč koja nije iz našeg jezika već iz nemačkog i da znači obruč od gume. Tačnije, krug koji je napravljen od šireg lastiša po obimu butine onog kome je štrufna bila potrebna za pridržavanje dugačkih, debelih ili tankih čarapa.

U to vreme, kad je mala Verica bila dete, nije bilo hula-hop čarapa. Ona i njena setra bi se zgledale iznenađeno.

Onda bi nastavila da priča kako je ova, Verica, uvek kad je išla da kupi hleb morala da ispešači uzbrdo, uz Tikvešku ulicu, sve do pekare na ćošku. I uvek je kupovala dva hleba, cipovke od 2kg težine.

E tu bi je opet prekinule jer je sad trebalo da im kaže šta je to cipovka?

Nana bi im smireno rekla da je to veliki okrugli hleb koji se onda mesio mnogo više nego sad. Sad se uglavnom mesi i u pekarama kupuje hleb oblika vekne, ili kifle.

Tako bi mala Verica onako natrontana i otežala od te njene garderobe nosila o svakom ramenu po zembil u kojem je bila po jedna cipovka.

Onda bi je opet ona i njena sestra prekinule tražeći da im sad objasni značenje reči zembil..

Sledilo bi objašnjenje da je to opet tuđica, reč turskog porekla i da znači torbu, saživenu od tkanine ili ispletenu od kanapa ili neke druge pređe.

Onda bi je one pitale šta je to pređa....i priča bi se odužila.

Ipak, ona i njena sestra bi tokom pričanja priče saznale mnogo potpuno novih i drugačijih reči i zraza.

Ona i njena sestra bi zatim uvek rekle da i nije tako strašno nositi te zembile o ramenima, ali bi nana dodala da to tako samo izgleda i da ne smeju da zaborave da je mala Verica u to vreme imala samo pet godina i da je za nju, onako slabunjavu, to bilo sigurno naporno.

• Pa što je onda ona išla po hleb? Sigurno je mogao da ide i neko stariji od nje, rekle bi onda skoro obe u glas?
• Išla je po hleb jer je volela da dobije semenke od pekara, čika Toše.
• Semenke - iznenadile bi se one?
• Da, da. Čika Toša je u svojoj pekari prodavao i pečene semenke. Svaki put kad bi mala Verica dolazila da kupi hleb, dobijala bi semenke koje bi on on stavljao u mali fišek od bele hartije. Semenke bi hvatao malom drvenom čašicom i sipao ih u fišek.

Tu bi se ona i njena sestra zakikotale po ko zna koji put jer im je reč fišek bila smešna, ali bi se brzo trgle i opet bi upitale nanu šta znači ta reč?

Objašnjenje bi stiglo brzo. To je bila naša stara, srpska reč i označavala je kesicu kupastog oblika. A onda bi dodala da fišek izgleda kao kornet za sladoled. Da bi nama bilo jasnije.

Znala je ponekad nana da nas pita kad mislimo da prestanemo da je uvek pitamo jedno te isto kad tu priču čujemo već ko zna koji put?

Mi bismo se opet zakikotale i rekle da nam je uvek interesantno da čujemo ta njena objašnjenja jer te reči danas skoro više niko ne koristi. I onda bismo je brže bolje zamolile da nastavi priču jer je sad dolazio najinteresantniji deo.

I ona bi nastavljala da priča.

Govorila je, da je maloj Verici iako je sneg bio dubok, bilo puno lakše da savlada uzbrdicu Tikveške ulicu, ali da joj je povratak kući, sa dva zembila na ramenu, bio težak. Još više zato što je ona, dok su joj zembili sa hlebom visili o ramenima, jednom rukom držala mali fišek sa semenkama, a drugom rukom vadila jednu po jednu semenku grickajući ih željno, sa apetitom. Pri tom je morala da skine svoje debele, vunene rukavice, da ih zavuče duboko u džepove svog kaputića da joj je bi usput ispale. Bilo je mnoglo hladno i prsti bi joj zebli. Drške od zembila u kojima su bili hlebovi bi se pri njenom kretanju mrdale i ona bi se, silazeći niz ulicu često okliznula. A onda je odlučila da sebi olakša i ubrza povratak kući u toplu i zagrejanu kuhinju njene bake, gde je čekalo njeno mesto, mala šamlica kraj šporeta.

Sela bi na sneg i po sredini ulice bi se na svojoj zadnjici otklizala, kao na sankama, tačno do ugla svoje ulice koja je bila ravna. Onda bi od tog mesta, lagano grickajući semenke dolazila do kuće, mokra, ali presrećna jer je uspela da izgricka sve semnke tačno do kuće.

• Au, skočile bi ona i njena setsra, al je Verica bila cicija. Pa mogla je da sačeka da dođe kući pa da lepo na miru pojede semenke i da ih podeli sa svojim ukućanima i da...

Tu bi ih nana prekinula i rekla kako je ona to ranije radila, ali da niko od ukućana nije hteo njene semenke, da su se svi rado odricali njih u njenu korist i da su joj rekli da ih pojede dok su vruće. A one su uvek bile vruće kad bi joj ih čika Toša sipao u fišek.

Nizala bi nana svoje priče meni i mojoj sestri, iz svoje nevidljive knjige, skoro svako veče,  čitala je Milica iz svoje sveske svoj domaći zadatak, sve do jednog dana.

Bilo je to pretprošlog zimskog raspusta. Sedele smo u kuhinji njene seoske kuće u kojoj je živela i igrale smo neku društvenu igru ona i moja sestra kad mi je odjednom sinulo.

Tad sam se setila da je pitam otkud njoj ta  nevidljiva knjiga? Od kog je ona nju dobila? Ili je možda kupila? Gde ima da se kupi nevidljiva knjiga?

Nana se slatko nasmejala i rekla da ćemo jednog dana i ja i moja sestra imati svoju nevidljivu knjigu kad porastemo i da ćemo obe iz nje čitati, pričati priče svojoj deci i unucima.

• Čekaj, jel to znači da i mama ima svoju nevidljivu knjigu- upitala sam je malo zbunjeno?
• Naravno. Od kad ima vas i ona ima svoju nevidljivu knjigu. Mogla bi i ona da vam čita, priča svoje priče iz nje.

E tu sam se nasmejala jer sam tog trenutka shvatila da moja nana nama priča priče i dogodovštine iz svog detinjstva. Ta nevidljiva knjiga iz koje ona čita, priča svoje priče, su njena sećanja. Zato je ona svima nama nevidljiva, osim njoj. I niko osim nje ne može iz nje da čita.

Shvatila sam da svako od nas ima neku svoju, manju ili veću nevidljivu knjigu. Hoće li ona postati vidljiva i za druge odlučićemo sami, jednom. Onda kad budemo poželeli da priče iz nje podelimo sa drugima, uživo, ili pišući, kao i ja što ovog trenutka sa vama delim ovu priču koja je bila svima nevidljiva, sve do ovog časa - završila je čitanje svog domaćeg zadatka Milica i ućutala.

U razredu je vladao tajac. Moglo se čuti usporeno disanje đaka u klupama. I profesorka je ćutala.

Neka čudna koprena se podigla iznad i prostrujala prostorijom. Zvono za kraj časa, prekinulo je magiju spoznaje kod svih prisutnih.

Kad pogledaš iz daljine nije kao što jeste

Još jedna godina je iza mene, iza svih nas. Nikad ne sumiram proteklo vreme. Tako, baš dugo izbegavam da ovu godinu koja je završila svoju vladavinu ocenjujem, rezimiram sve šta se izdešavalo u njoj. Ipak, iako sam je dosta često tokom proteklog vremena nazivala teškom, reših da je pogledam malo i iz drugog ugla.

Naime, sve što nekima izgleda kao teret, poteškoća, izaziva veći osećaj nelagode. Ponekad nam ta težina toliko presedne da onda umemo da kažemo; Ma pusti, dogodila se ne povratila se. Misleći, pri tom, na celu godinu iza nas.

Zašto dajemo veći značaj dešavanjima koja nam nisu po volji? Naravno da se i meni to desi da radim.

E, ali ova iza nas, 2018. je iznedrila jedan čudan osećaj kod mene.

Taman, kad jednog dana rekoh naglas; Ma samo da se jednom završi, uhvatih sebe da mi se iz ko zna kog dela mozga provukla streličasta misao koja mi glasno govori: Kako samo grešiš.

U trenutku shvatih da sam u fenomenu već viđeno. Znači, više puta sam rekla kako mi je godina u kojoj sam teška, kako ne volim parne godine, kako su mi one najčešće baksuzne, kako...

Brzinom munje mi kroz glavu promaršira sledeća misao; Heeej, ti nemaš vremena da godine u kojima si, koje prolaze ocenjuješ tako rigidno, tako strogo, tako očekujuće, kao da je sve i isključivo do njih.

I upustih se ja u jedan razgovor sa jednom pametnom ženom, kako zovem razgovore sa samom sobom. 
Lično, to zovem glasnom meditacijom, jer umem čak i da glasno verbalizujem neke svoje opaske.

Ovog puta, ta misao da grešim me podstakla da se malo dublje zagledam u godinu koja teče, ali joj se kraj nazire i da vidim zašto je ona u meni probudila tako loša osećanja.

Reših da se ponovo poigram mojom igrom Za i Protiv, ili Minus i Plus, tj. Pozitivno i Negativno, Dobro i Loše. Koliko da budem fer.

Potreba da budem fer je moja nasušna potreba. Veoma mi je važno da izbalansiram sve najpoštenije što umem i mogu. Ako mi se desi da mi negde nešto zaškripi, ne libim se da zatražim  mišljenje drugih.

Uzeh papir i olovku, napisah vertikalnu crtu, napisah ono za i protiv, minus i plus, dobro i loše, kako god i kretoh da pišem, ređam sva događanja tokom, bezmalo protekle, 2018. godine. Bilo je tu mnogo tog.

Završih taj moj poduži spisak i ne malo ostadoh iznenađena rezultatom. Pogađate? Ono za, ono dobro, pozitivno je pobedilo.

Priznajem, bila sam sitničava. Upisala sam čak i polazak moje mlađe unuke u školu u ono dobro. Jer to jeste dobro. Ako se sagleda sa svih strana objektivno.

Na kraju spiska, upisah na tu stranu gde je dobro i ono najvažnije, a to je da sam imala priliku, dar, da odživim godinu. Znači da živim život. Sa svim što on nosi.

Posle svakog tog mog preispitivanja uvek sledi neki moj zaključak. Neka konstatacija da li je godina iza mene mene nečem naučila? Da li je ostavila neki poseban utisak?

E tek tu sam se poprilično, ne mogu baš reći iznenadila. Poštenije bi bilo da kažem tu me je istina baš žestoko zapljusnula direktno u glavu.

Prvo, naučih da mi je i ova, sad već prošla 2018. godina poklonjena, a poklonu se u zube, zna se ne gleda.

Drugo i drugo, te poteškoće, a nije da ih nije bilo, su iza mene. Tamo treba i da ostanu. Pobedila sam ih. Malo li je.

Treće i treće, pod odmah, pod hitno, iz mesta, kako god, moram da ukinem dekretom, izbrišem iz mozga skoro pa stečeno uverenje da su mi parne godine baksuzne, jer one to nisu. To su samo godine koje sam imala prilike da živim sa svim što su one donele, dale, nosile...i prošle su.

Četvrto, ne malo važno, je da ako i nosim neki ožiljak od onog što mi baš i nije prijalo tokom nje, da to smatram svojom medaljom. I da je ponosno nosim tu gde god da je, jer svaki ožiljak pokrije ranu i dobrodošao je kao sredstvo za izlečenje.

Medalje imaju samo oni koji su se borili i iz te neke borbe izašli kao pobednici.

Da li ću ja taj ožiljak češkati, milovati, potezati uvek kao dokaz da sam pobedila tu neku poteškoću zavisi od mene.

Iskustvo me je naučilo, a ova godina iza mene je potvrdila, da to nije baš ni korisno, a Boga mi ni pametno. Posebno ako su u pitanju neki tanani ožiljci, neki kojima treba mnogo duže vreme da se učvrste, da ne bole onako jako. Ako su boleli, a jesu, svi. Manje ili više. Pa ko je taj ko voli da sam sebe povređuje kad sve prođe? Ja sigurno nisam.

I znate šta mi se posebno dopalo kod godine koja je iza nas?

Jedna misao koja se rodila krajem nje, a koja govori da je ipak u toj 2018. parnoj godini nekako bilo malo više sabornosti među ljudima, jedno malecko zrnce empatije prema drugim ljudima koje se stidljivo pomalja.

E ovo tek mora da se proveri u ovoj godini koja je stigla da se ne bi desilo da sam to samo sanjala, da sam se tome zalud ponadala.

Suma sumarum, 2018. godina je bila jedna dobra godina.
 Zašto?

I u njoj sam nešto više naučila. Ona je nekako potvrdila da je za život mnogo važna ljubav i ništa manje sTrpljenje.

Pitam se pitam, hoće li mi i ova Nova godina biti tako berićetna?

Čestitka

Prvi je dan Nove godine, a evo, gde me je jedna stara čestitka ponukala da napišem ove redove jer sam u njoj prepoznala jednu od nada.

Jutros sam dobila e mail od mog školskog druga. Mi smo drugari mnogo godina, još od prvog razreda osnovne škole. Sećanja na vreme iza nas su nam slična. Jedno vreme smo rasli u istom kraju. On je ostao u tom delu grada, dok sam ja promenila mnoge delove. Često, upravo zbog tog, umem da kažem, ceo Beograd je moj.

Moj drug Ljuba, jutros mi je čestitao Novu godinu jednom “starom” čestitkom. Propratni tekst je podsećao na vremena koja su prošla i upravo na te čestitke.

Razgalio mi je srce tim svojim sećanjima i vratio me u neka dobra, stara vremena. Vremena kad su ljudi imali manje materijalnog, ali su zato imali više duše.

Šta to beše duša? Je l to onih, kako se spekuliše, 200g za koliko čovek bude lakši kad umre?

Ili možda mnogo više od tog što se ne može reći u par reči?

Kaže moj drug:

”Nekada smo na ulici, na improvizovanim tezgama, kupovali novogodišnje čestitke, prskalice i ukrase za jelke. Preslišavali se koliko imamo rođaka i prijatelja i razmišljali kome koju sliku da pošaljemo. Na svim čestitkama je bio sneg a razlikovale su se po tome šta je bilo na snegu, Deda Mraz na saonicama sa irvasima, deca koja se sankaju, deca koja prave sneška, kućice sa prozorima osvetljenim žutom svetlošću sveća, okićene jelke pod snegom ... Tih dana nam je u sanduče stizalo na desetine čestitki a danas nam stižu samo računi! >:(

Bila su to druga, srećnija vremena, kad su svi bili raspoloženi i u vazduhu se osećala praznična atmosfera. A još ako je padao sneg ... 

A nekada davno znalo se. Zimi je padao sneg! Novogodišnja noć je bila svečana, bela i tiha. Nije bilo automobila niti petardi. U kući smo na jedinom crno-belom televizoru, na jedinom TV kanalu, gledali novogodišnji program sa Mijom i Čkaljom.”

Koliko ljubavi i prikrivene sete u ovim redovima koja oslikavaju vreme koje je nestalo u nepovrat. Ostale su uspomene da greju srce, da daju snagu za život u ovim vremenima.

Nekada smo listom, skoro svi Nove godine dočekivali u porodičnom okruženju uz skromnu trpezu. Nije bilo, sad već, isprofanisane ruske salate, ali ni “obavezne” sarme.

Bilo je mnogo podvaraka i pečenja, raznih štrudli i vina.

Bilo je dece na ulicama punim snega posle ponoći sa prskalicama u ruci koja su se igrala bezbrižno dok su njihovi roditelji razmenjivali čestitke sa komšijama prateći njihovu igru.

Bilo je mnogo smeha i radosti.

Bilo je posleponoćnih porodičnih šetnji ulicama grada po snegu koji je škripao pod nogama i mrazu koji je štipao za obraze do kasnih noćnih sati.

Bila su jutra koja bi počinjala posle dubokog sna tek negde oko podne kad bi se za doručak jela ajpren ili paradajz čorba. Da se telo “isposti” od masti.

Bilo je sankanja po novom snegu i bilo je mnogo novog snega. Niko se nije ljutio što je prtio staze kroz neraščišćene ulice. Svi su veselo čistili trotoare ispred svojih kuća dok bi ih domaćice krepile vrućim “šumadijskim čajem”, a decu čajem od domaćeg šipka.

Delilo se rado sa drugima i delilo se rado drugima, onima koji su imali manje. Pevalo se sve i sve su pesme bile naše i svi smo bili naši. Gubile su se sve razlike u vreme novogodišnjeg slavlja.

Otišla je jedna godina. Prohujala. Meni, kao stampedo. Čini mi se da nikad nije bilo kraće godine, a tako mnogo je stalo u nju.

Kao i sve prethodne bila je udrobljena. Bilo je tu od svega po malo.

Pamtiću je kao godinu u kojoj sam mnogo pažljivije nego bilo koje pre pratila “znakove pored puta”.

Kao godinu koja je bila puna sitnih, nagoveštavajućih promena upravo duše. Ili se meni to samo učinilo?

Ostaće upamćena po nekim lepim, kratkim, ali upečatljivim trenucima, ali i po nadi kod mnogih da će ova, koja je stigla, zaista biti bolja.

Uvek se nadamo da će nam svaka Nova godina biti bolja od prethodne.

Pljuštale su elekronske čestitke. Sad je takvo vreme. Vreme visoke tehnologije, vreme interneta. Vreme kad naša čestitka stigne za ciglih sekundu, dve, u razne krajeve sveta.

Navikli smo na to. Radujemo se, ali nam to dođe nekako normalno. I kako stigne u trenu, i radost isto tako ode u trenu. Zameni je brzo nešto drugo. Je l se to ubrzalo vreme? Možda smo se ubrzali mi?

A nekad... 

Čestitke su putovale poštom, dugo...predugo. Ponekad bi stizale i posle završenih novogodišnjih praznika. Poštari nisu stizali da ih donesu svima do Nove godine. Ali radost kad stignu, bila je isto tako duga. Još duže bi se prepričavala. I te čestitke su se čuvale.

Često bi bile novogodišnji ukrasi u stanovima onih koji su ih dobijali. Nekada su stizale od svih rođaka i prijatelja. Bilo ih je zaista mnogo. I bile su opipljive.

Ove sad, elektronske, su dašak, plamičak u momentu kad ih dobijemo, užitak na iskap.

One stare, kartonske, sa slikama snega, odžačarima, sankama u trku, nasmejanom decom grejale su dušu i “pile” su se lagano, s guštom.

Kažu, počinješ da vrednuješ mnogo tog tek onda kad ga više nema. Možda je i ovo pomalo tužnjikavo sećanje koje podseća na lament nad vremenima kojih više nema, potvrda.

Pre bih rekla da je to rast, odrastanje i potpuno shvatanje značenja one duše.

Lepo je kad možeš da pljeskom dlana o dlan uključiš svetlo.

Isto tako je lepo kad svojim rukama umeš da to isto svetlo upališ sam i još da te ogreje pride.

Ovo probuđeno sećanje na čestitke i čestitanja Nove godine budi nadu da se bude uspavane duše mnogih.

Volim da mislim da je to dobar znak.

PS: Slike su sa Google