Samo da...

Bilo je to jednog od poslednjih dana avgusta meseca. Bližio se kraj letnjeg raspusta i uskoro je ona polazila u drugi razred srednje škole, a njen brat u treći. Majka je još uvek bila na godišnjem odmoru, zajedno, sa njima. Oni su znali da će uskoro morati da se vrati  u Austriju, da radi, a oni će opet ostati sami, do Nove godine, kada bi ona dolazila ponovo.

Majka je tog dana kuvala pasulj, žuti, sa srpskim, debelim kobasicama. Ona i brat su obožavali kuvani pasulj u svim oblicima.

Sedela je za kuhinjskim stolom i pažljivo gledala u majku  kako iz lonca, a uvek je pasulj kuvala u plavom loncu od pet litara, vadi zrna pasulja starom, belom kutlačom, za koju je govorila da joj je bio poklon za svadbu nje i  oca. I uvek bi govorila uz osmeh, kako kuva ko za puk vojske, a njih je u kući bilo troje. Izvađena zrna pasulja stavljalaje u jedan beli, plehani tanjir u kojem bi ih zgnjavila viljuškom, sve dok ne bi postao kao pire.

Za to vreme, u tiganju iste boje kao što je bio i lonac, se na masti uveliko pržio crni i beli luk, na tihoj vatri, govorila je, da lepo omekša, a ne zagori, u koji bi dodala biber, crvenu, sitnu papriku i na kraju taj pire od pasulja koji bi zatim brzim pokretima dodala u lonac sa pasuljem koji je skrajnut, na šporetu i dalje krčkao sitnim balončićima.

Onda bi sve to lagano izmešala, dodala već sitno iseckan peršun, jedan oveći list lovora i na kraju na masti ispžene debele srpske kobasice iseckane popreko, samo do pola. 
Cela kuća bi zamirisala na lepu zapršku, koja to ustvari nije, govorila je ona dok je završavala sa kuvanjem omiljenog  žutog pasulja, jer nema brašna. Tako kuvan pasulj, dodala bi, je kuvan na sasvim zdrav način i bio je baš to što i jeste, samo pasulj.

Zatim bi, kao da stavlja trešnju odozgore, na tortu, u lonac sa skuvanim pasuljem stavila jednu celu kašičicu sitnog, kristal šećera.

Dodala bi naglas, gledajući u nju, da to svakom jelu daje poseban ukus, a pasulju najviše. Ona bi je uvek u tom trenutku gledala zadivljeno, razmišljajući, hoće li ona ikad znati da skuva pasulj kao njena mama?

• E, sad je to, to - coknula bi i pomerila bi lonac sa vatre. Mogli bi vas dvoje da postavite sto da ručamo, obratila bi se njoj i njenom bratu, koji je u uglu čitao.

Na to bi oboje poskočili i svako bi obavio svoj deo posla. Ona bi postavila tanjire, prethodno obrisavši pažljivo čistom krpom mušemu na stolu, dok bi njen brat stavljao kašike i viljuške. Ne obične kašike, već lagane.

Tako su njih dvoje zvali stare, izlizane, aluminijumske kašike na kojima su se vrhovi drški završavali oblikom srca.

Te su najviše voleli iako je u kući bilo i onih “težih” kašika od modernog rostfraja.

Majka bi onda na sto stavila podmetač i držeći lonac krpom, za obe drške, postavila na njega pasulj koji se pušio. Zatim bi hitro na sto stavila i oveću metalnu, starinsku činiju bordo boje sa tanko narezanom kupus salatom.

Čak ni ta salata nije bila obična. I ona je u sebi imala tu čuvenu kašičicu kristal šećera, vrlo malo bibera, nezaobilazna dva sitno isečena čena belog luka, da tek zamiriše govorila je majka, i sok od celog limuna.

Znala je ona da baba stavlja sirće u salatu, ali ne i njena mama. I zato je salata, svaka, koju bi spremala njena mama bila uvek ukusnija od svih ostalih.

Tog dana taman kad su svi troje seli da započnu svoj ručak, neko je zakucao na vrata njihovog stana. Brat je ustao da vidi ko je. Ubrzo se začuo njegov veseli uzvik. Na vratima se pojavio njihov otac. Svi su se iznenadili i obradovali. On posebno, jer je ugledao majku da sedi za stolom i iznenađeno pilji u njega. Nisu se videli godinama.

• Ooo, radovala mi se majka, srećno je rekao otac. Stigao sam baš na ručak - sa žarom u očima gledajući u majku, je izgovorio u dahu.

Majka je ćutke ustala i spretno dodala još jedan tanjir i pribor za jelo, dodavši pri tom i oveću korpicu sa isečenim, crnim hlebom.

Otac je netremice gledao u nju. A onda, kao da se budi iz nekog sna je ustao, prišao ćerki i rekao;

• Ćero, oprosti, tata te nije poljubio. Zatim bi je zvučno i vlažno poljubio u oba obraza. Ovog tvog brata sam već izljubio na vratima. Sad bih mogao i majku..
• Sedi tu s mirom i jedi- nešto oštrijim glasom bi mu se obratila majka! Ne treba da se hladi jelo. 

Muk je zavladao u maloj kuhinji. Svi su bez glasa ručali pogledavajući ispod oka jedno u drugo. Ona je videla da njen otac sa puno ljubavi gleda u njihovu majku dok je ona smireno, sitnim zalogajima jela.

Za to vreme njen brat bi jeo zvučno, ponekad srkučući i vešto viljuškom grabeći salatu od kupusa koji mu je sa viljuške visio preteći da upadne po sred tanjira sa pasuljem. No, to se nikad nije desilo.

U jednom trenu je shvatila da oni ručaju kao porodica. Kao nekad dok su oni bili mali, ona i njen brat, u onom malom stanu, na Neimaru.

A onda se trgla. Senka tuge joj je preletela licem jer... oni odavno nisu bili porodica. 
Njeni su roditelji bili razvedeni već dobrih desetak godina. Njen otac je imao novu porodicu i još jednu, tad već šestogodišnju devojčicu. Ipak, njegov pogled usmeren u njihovu majku je bio pogled pun ljubavi. Shvatila je da je on i dalje voli. I njih, njenog brata i nju. Ceo prizor, njih, kako slasno jedu žuti pasulj koji je majka sa mnogo ljubavi pripremila, njen otac koji je svaki zalogaj jeo sa starhopoštovanjem i ljubalju gledajući u njenu majku i njih dvoje, dobio je izgled čarolije. Nekog davno izgubljenog sveta u kojem su oni svi zajedno bili srećni..

A onda se setila svih priča koje joj je jednom tužnog glasa pričala njena baka, očeva majka, o razvodu njenih roditelja. Rekla je da ona nikad neće prežaliti to što joj njena majka nije snaja. I dodala..

• Sve bi bilo drugačije samo da tvoj otac nije tražio preko hleba pogaču. Samo da nije jurio druge suknje.. Samo da tvoja mama nije došla tog dana ranije kući.. Samo da nije rođenim očima videla to...

Njoj je bilo možda deset godina kad joj je to baka rekla.

Bilo joj je žao bake koja je maramicom brisala suze. Ona nije onda shvatila šta joj ona to govori..

Danas je shvatila. Znala je da bi njen, i život njenog brata, bio sasvim drugačiji samo da je tata onda voleo samo njihovu majku. Ceo svet bi bio drugačiji samo da...

Kad pogledaš iz daljine nije kao što jeste

Još jedna godina je iza mene, iza svih nas. Nikad ne sumiram proteklo vreme. Tako, baš dugo izbegavam da ovu godinu koja je završila svoju vladavinu ocenjujem, rezimiram sve šta se izdešavalo u njoj. Ipak, iako sam je dosta često tokom proteklog vremena nazivala teškom, reših da je pogledam malo i iz drugog ugla.

Naime, sve što nekima izgleda kao teret, poteškoća, izaziva veći osećaj nelagode. Ponekad nam ta težina toliko presedne da onda umemo da kažemo; Ma pusti, dogodila se ne povratila se. Misleći, pri tom, na celu godinu iza nas.

Zašto dajemo veći značaj dešavanjima koja nam nisu po volji? Naravno da se i meni to desi da radim.

E, ali ova iza nas, 2018. je iznedrila jedan čudan osećaj kod mene.

Taman, kad jednog dana rekoh naglas; Ma samo da se jednom završi, uhvatih sebe da mi se iz ko zna kog dela mozga provukla streličasta misao koja mi glasno govori: Kako samo grešiš.

U trenutku shvatih da sam u fenomenu već viđeno. Znači, više puta sam rekla kako mi je godina u kojoj sam teška, kako ne volim parne godine, kako su mi one najčešće baksuzne, kako...

Brzinom munje mi kroz glavu promaršira sledeća misao; Heeej, ti nemaš vremena da godine u kojima si, koje prolaze ocenjuješ tako rigidno, tako strogo, tako očekujuće, kao da je sve i isključivo do njih.

I upustih se ja u jedan razgovor sa jednom pametnom ženom, kako zovem razgovore sa samom sobom. 
Lično, to zovem glasnom meditacijom, jer umem čak i da glasno verbalizujem neke svoje opaske.

Ovog puta, ta misao da grešim me podstakla da se malo dublje zagledam u godinu koja teče, ali joj se kraj nazire i da vidim zašto je ona u meni probudila tako loša osećanja.

Reših da se ponovo poigram mojom igrom Za i Protiv, ili Minus i Plus, tj. Pozitivno i Negativno, Dobro i Loše. Koliko da budem fer.

Potreba da budem fer je moja nasušna potreba. Veoma mi je važno da izbalansiram sve najpoštenije što umem i mogu. Ako mi se desi da mi negde nešto zaškripi, ne libim se da zatražim  mišljenje drugih.

Uzeh papir i olovku, napisah vertikalnu crtu, napisah ono za i protiv, minus i plus, dobro i loše, kako god i kretoh da pišem, ređam sva događanja tokom, bezmalo protekle, 2018. godine. Bilo je tu mnogo tog.

Završih taj moj poduži spisak i ne malo ostadoh iznenađena rezultatom. Pogađate? Ono za, ono dobro, pozitivno je pobedilo.

Priznajem, bila sam sitničava. Upisala sam čak i polazak moje mlađe unuke u školu u ono dobro. Jer to jeste dobro. Ako se sagleda sa svih strana objektivno.

Na kraju spiska, upisah na tu stranu gde je dobro i ono najvažnije, a to je da sam imala priliku, dar, da odživim godinu. Znači da živim život. Sa svim što on nosi.

Posle svakog tog mog preispitivanja uvek sledi neki moj zaključak. Neka konstatacija da li je godina iza mene mene nečem naučila? Da li je ostavila neki poseban utisak?

E tek tu sam se poprilično, ne mogu baš reći iznenadila. Poštenije bi bilo da kažem tu me je istina baš žestoko zapljusnula direktno u glavu.

Prvo, naučih da mi je i ova, sad već prošla 2018. godina poklonjena, a poklonu se u zube, zna se,  ne gleda.

Drugo i drugo, te poteškoće, a nije da ih nije bilo, su iza mene. Tamo treba i da ostanu. Pobedila sam ih. Malo li je.

Treće i treće, pod odmah, pod hitno, iz mesta, kako god, moram da ukinem dekretom, izbrišem iz mozga skoro pa stečeno uverenje da su mi parne godine baksuzne, jer one to nisu. To su samo godine koje sam imala prilike da živim sa svim što su one donele, dale, nosile i .... prošle su.

Četvrto, ne malo važno, je da ako i nosim neki ožiljak od onog što mi baš i nije prijalo tokom nje, da to smatram svojom medaljom. I da je ponosno nosim tu gde god da je, jer svaki ožiljak pokrije ranu i dobrodošao je kao sredstvo za izlečenje.

Medalje imaju samo oni koji su se borili i iz te neke borbe izašli kao pobednici.

Da li ću ja taj ožiljak češkati, milovati, potezati uvek kao dokaz da sam pobedila tu neku poteškoću zavisi od mene.

Iskustvo me je naučilo, a ova godina iza mene je potvrdila, da to nije baš ni korisno, a Boga mi ni pametno. Posebno ako su u pitanju neki tanani ožiljci, neki kojima treba mnogo duže vreme da se učvrste, da ne bole onako jako. Ako su boleli, a jesu, svi. Manje ili više. Pa ko je taj ko voli da sam sebe povređuje kad sve prođe? Ja sigurno nisam.

I znate šta mi se posebno dopalo kod godine koja je iza nas?

Jedna misao koja se rodila krajem nje, a koja govori da je ipak u toj 2018. parnoj godini nekako bilo malo više sabornosti među ljudima, jedno malecko zrnce empatije prema drugim ljudima koje se stidljivo pomalja.

E ovo tek mora da se proveri u ovoj godini koja je stigla da se ne bi desilo da sam to samo sanjala, da sam se tome zalud ponadala.

Suma sumarum, 2018. godina je bila jedna dobra godina.
 Zašto?

I u njoj sam nešto više naučila. Ona je nekako potvrdila da je za život mnogo važna ljubav i ništa manje sTrpljenje.

Pitam se pitam, hoće li mi i ova Nova godina biti tako berićetna?